Анализе

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ И ЊЕГОВ МАНАСТИР

СЛАВА МАНАСТИРА ЋЕЛИЈЕ

Кад год дође Аранђеловдан, сетим се да је то слава светог манастира Ћелије на реци Градац. И да у том манастиру почивају мошти Светог Јустина Ћелијског, и да још има монахиња, почев од игуманије Гликерије, које су живеле са њиме, и служиле му са љубављу и поштовањем.

Како је то изгледало, сведочио је у својој књизи „Заљубљен у Христа“ књижевник Милан Д. Милетић, аутор сјајног романа „Извори“ о Светима Симеону и Сави. Он је долазио код оца Јустина и напајао се на ћелијском источнику.

У Ћелијама је, каже Милетић, било предивно на Светим Литургијама, када су сребрни гласови сестара чудесно звонили у храму, док је отац Јустин служио. Проповедао је, пред монахињама и њим, једним јединим, „као да говори пред пуним амфитеатром”. Неки пут, кад говори о Христу, кренуле би му сузе, и Милетић је осећао колико је мало хришћанин: „Хришћана има мало. Ми остали тек постајемо… растемо као бршљан око моћних стубова, око светих људи какав је ава Јустин”, записао је. Иначе, монахиње, на челу са игуманијом Гликеријом, штитиле су оца Јустина као најрођенијег, и чувале га, као живи зид, од зала света што у злу лежи. И то им је била заслуга до неба.

Причале су свом госту како отац Јустин ноћима молитвено плаче, па налазе његове марамице мокре од суза, и како први улази, а последњи излази из храма.

ВЕЧИТА БЛАГОДАРНОСТ СРПСКИМ МОНАХИЊАМА

Ћелијско монаштво умело је да гостима оца Јустина приреди дивна изненађења. Једном је ава, са још три сестре монахиње, пратио ка путу Милана и његову супругу Загорку. Одједном, појави се још младих монахиња, загрлише се, и, за испраћај, запеваше им дивну, заједничку песму. Тада је београдски боготражитељ схватио да се „живот расцветава у предивне догађаје, које ми сматрамо уобичајеним, а они су славље”. И додаје: „Те Српкиње у Ћелијама вечну хвалу заслужују, јер су у духовности и дан и ноћ радиле и молиле се а кад није било пара ни за хлеб, по свету су просиле. Псалмима да окитим просте монахиње. Велика је Србија са смерним монахињама и монасима и игуманијама и игуманима. Како могу а да не споменом бар овде њихова на небу већ уписана имена? Како не споменути мати Јустину као десну руку далеко млађе игуманије Гликерије? Имена која сам записао јесу имена монахиња Ћелијских заслужних да их у молитвама помињемо, јер се оне и у животу и после смрти моле за нас”.

И то је тајна ћелијског сестринства у Христу.

ОТАЦ ЈУСТИН ПИШЕ СВОЈИМ СЕСТРАМА У ХРИСТУ

Отац Јустин је неизмерно волео своје сестринство. Године 1953. писао им је из Врања:

„Многопоштована и драга у Христу Мати и миле сестре,

Од Господа Вам свима благодат, милост и спасење! А кроза све то и молитвено сећање на мене, недостојног и многогрешног. Молим Вас свим срцем, нека и ја будем увек други по реду у Вашим светим молитвама. А ако ме заборавите као другог, онда неизоставно нека будем бар последњи. Главно: не изостављајте ме ни у једној од Ваших дивних молитава. Кроз Ваша чиста срца и моје ће име на крилима Ваших светих молитава лако узлетати у свете небеске светове, да и мене Сладчајши Господ опере Својом божанском светлошћу. У овом земаљском свету многе ствари прикивају наша срца за земљу и оно што је пролазно и смртно. Али да нас земља и њене пролазне сласти не би умртвиле кроз саблажњива искушења, неопходно је да стално будимо себе из духовне обамрлости. Како? Пре свега молитвом. Јер искрена и свесрдна молитва има свепобедну васкрситељску силу, којом васкрсава наше обамрле душе из свих духовних смрти. Станеш ли свим бићем на молитву, одмах ћеш осетити како ти душа муњевитом брзином узлеће са земље на небо, међу хорове светих Анђела и Арханђела и безбројних Божјих Светитеља. И сваки од нас онда свим срцем осети ону истиниту реч светог апостола Павла: да је наше „живљење на небесима”, у Христу Исусу – чудесном Господу и Спаситељу нашем. А када нашу молитву појачамо постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, љубављу, благошћу, послушношћу, – о! онда она ваистину постаје свемоћна и свепобедна у свима биткама нашим са свима искушењима овога света. Толико свемоћна и свепобедна, да у њеном пламену и огњу сагоревају сви злодуси који нас кроз искушења нападају са ма које стране. Само да помоћу Божјом стојимо чврсто и неуморно во предстојании и молитвје.

Онда ће нам спасење бити осигурано благодаћу Божјом по неизмерној милости Божјој, а не по неким нашим заслугама, јер смо као људско биће увек слаби и немоћни и падљиви.

Што сам просторно удаљенији од наше дивне свете обитељи, коју чудотворно крили и чува Пресвети Архистратиг Небеских Сила, ја све јаче осећам да је она – чудесно и свето острво наше бесмртности. У њој – душа нам је тако моћно заштићена од свих духовних смрти, које са свих страна нагрћу на свете слушкиње и слуге Божије. А у свету – тако се лако постаје плен разноврсних духовних смрти, које нам свој отров увек нуде у чаши пуној меда. Зато је нама, када смо приморани да по који дан проведемо у свету, ван свете манастирске порте, неопходно потребно да будемо будни и видовити као херувими, да нас сан греховни не повуче и не одвуче у смрт духовну. Стражити над собом и око себе непрекидном умном молитвом – то је једини начин да се монах очува од саблазни овога света који у злу лежи. Зато се нарочито молите: да свеблаги Господ умножи у свима нама пре свега – умну молитву, да она никада не престаје у нашем срцу, ни дању ни ноћу, ни у сну ни на јави. Само тако очистићемо и душу и тело, и савест и вољу, од сваке нечистоте, и ослободити их од сваке слабости и немоћи, које нас вуку у смрт и пакао.

Сва непролазна блага жели свима од Господа, препоручујући се Вашим светим молитвама уз усрдне поздраве – Ваш недостојни отац Јустин.”

Љубав оца Јустина давала је крила ћелијским монахињама. Оне и данас лете тим крилима.

СМЕЈАО СЕ И ПЛАКАО

По Милетићу, велики ава је био човек који је сва врата и прозоре своје душе и духа отворио, па је у њега ушао свеживот, који је он делио са свима што би му дошли – „он је стално био у бујици изненађења открићем Бога у себи и свету, изненађен и усхићен/…/ он је усхићен Богом, радостан да радоснији не може бити, а у тој апсолутној емоцији увек је био на врхунцу интелектуалних моћи”. Имао је веру Светих – пре свега, апостола Павла и Јована Златоуста. Такође, каже Милетић, био је прави човек – „смеје се и плаче”. Једном је, кад му је рођена сестра дошла у посету, дуго с њом плакао над њиховом родном кућом, коју су у Врању срушили. А говорио је да смо „веома дужни и Богу и себи да се радујемо, то је основно стање оних који су свесни Дародавца и дарова. Он се радује нашој радости”.

Радост занавек, у Христу!

Има ко зна колико важних и радосних ствари да се кажу и запишу о оцу Јустину Ћелијском. Ево нечег новог, што сам добио електронском поштом.

ПРИЧА БРАТА ДРАГАНА О СВЕТОМ ЈУСТИНУ

Пише ми недавно  брат у Христу Драган Шиљкут:

„Хоћу да ти одузмем неколико минута да прочиташ једну истиниту причу у вези о. Јустина која ми је лично позната.

Ти се сећаш да у књизи На Богочовечанском путу има Молитвени дневник оца Јустина. Тај Молитвени дневник почиње овако:„На међи 1920 и 1921 године”….и даље после неколико реченица:

„Лично: Господе, удостој ме мучити се муком свих измучених; Господе, удостој ме страдати страдањем свих страдалника”.

Ја сам се својевремено заледио и сада се ледим када прочитам ове речи о. Јустина. Сигуран сам да му је Господ попустио такво искушење да о. Јустин ни једним делићем свога бића не би поклекнуо и зароптао. Знао је Господ да су те речи младог Јустина плод његове дубоке вере у Њега.

Зашто ти ово пишем?

Познавао сам једног брата, Мишо смо га звали (покој му души)  који је често долазио у Вазнесењску цркву, овде у Београду.  Имао је душевних проблема, али под лековима  био је социјално прихватљив.

Једног дана услед неузимања лекова док је седео кући јави му се анђео под видом светлости и рече му: „Мишо, волиш ли ти мене?” Када је он  потврдно одговорио, тада му је та приказа ( очито, демонска, нап.В.Д.) затражила да докаже своју љубав тако што ће ножем одрезати прст на руци. И он је то учинио и одрезао кухињским ножем кажипрст леве руке. Када је крв почела да липти, Мишо је дошао к себи и завршио у болници.

Шта се даље дешавало? По његовим речима, жедан Бога и духовног савета, једном приликом неко га из Патријаршије да би га „скинуо са врата” упути о. Јустину у манастир Ћелије. Нисам ја-каже он-ни знао ко је тај монах, али одем. Тада су у Ћелијама посетиоци били ретки (ово је могло бити седамдесетих година) и када сам дошао упита ме једна монахиња што сам дошао? Да видим и разговарам са монахом Јустином. Седите-рече она и наручи ми кафу. После петнаестак минута видим иде један калуђер, приђе ми и пита јесам ли ја њега тражио? Кажем да јесам и онда ме упита зашто сам дошао? Кад сам му почео причати о мом животу, питао ме је да ли бих да се исповедим. Пристанем, мада сам слабо шта знао о исповести. Почнем причати и споменем шта ми се десило са прстом. Кад то чу, о. Јустин поскочи и сав тресући се рече: „Јој, шта ти уради?“ И док сам га ја гледао онако магловито, он ми рече: „Брате Миодраже, стави руку на моје раме (део између рамена и врата) и рече: Твој грех на моју душу.“

Ето, брате Владимире, откуда оне речи „о муци свих мучених и страдању свих страдајућих”, ево их у преузимању греха од другог човека и молитва Богу као да је сам учинио тај грех”.

И друга прича. Када се Миодраг хтео оженити други пут и када је довео ту изабраницу у манастир, о. Јустин му је када ју је видео и са њом празговарао рекао да се не жени. Мишо га није послушао, оженио се и брак је после извесног времена пропао.“

Дивна повест, жива и јасна, о човеку који је, у душевним мукама и демонским прелестима, срео прекрасног Светог Јустина Ћелијског који је његове муке узео на себе, као прави слуга Христа, Бога састрадалног роду људском. Ко би се, осим светог човека, усудио да муке једног душевно напаћеног човека пребаци на своја плећа?

А отац Јустин је хтео и могао.

Тога се, око Аранђеловдана, увек сетим, сећајући се Светих Ћелија, којима нека архангел Михаило, вечити војсковођа војске небеске, увек и свагда буде на помоћи.

АУТОР: Владимир Димитријевић      

ИЗВОР: https://ifamnews.com/sr/sveti-justin-celijski-i-njegov-manastir

Подели: