Анализе

У ОНОМЕ ШТО СЕ ЗОВЕ СРПСКИ ЈЕЗИК У СРБИЈИ ЈЕ СВЕ У ШИЗОФРЕНИЈИ (ПОДЕЉЕНОСТИ), ОСИМ У УСТАВУ СРБИЈЕ, АЛИ СЕ УСТАВ НЕ ПРИМЕЊУЈЕ

● Српска омладина и српски народ, захваљујући пре свега српским лингвистима и школи, држи се 77 година у незнању које је њихово писмо у њиховом језику, па се међусобно, као нико други, деле и по изговору и по писму у учевном (књижевном, нормативном, службеном) језику. Тако се не дели ниједан други народ, па ни они који су недавно себе преименовали и исти језик својим именом назвали, па се и они објединили и изговорно и графички, као и сваки други народ, осим Срба

● По угледу на српске лингвисте и њихов неуставан Правопис српскога језика,  власт је ових дана усвојила вишеструко неуставан Закон о употреби српског језика језику у јавном животу и о заштити и очувању ћирилице уводећи оригиналну нову деобу Срба на оне који морају и на оне који не морају свој језик да пишу својим писмом, и још уз то да ће један део Срба моћи и да зараде пишући свој језик својим писмом преко смањења пореза и сл.

ПИШЕ: Драгољуб Збиљић

Свако ко се описменио на српском језику и писму у Србији, познато му је да је све у шизофренији (подељености, двојству). То је једина држава у Европи с једним јединим народом (српским) с језиком српским који је подељен у језику (изговорно) и у писму (диграфијски). Тако је то у Србији само са Србима, а наравно и код Срба изван Србије) нагло почело вољом власти и лингвиста у Југославији од Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику и „равноправним писмима“ латиницом и ћирилицом. Од тада је комунистичка власт започела наглу фаворизацију „равноправне латинице“ над „равноправном ћирилицом“. Зато је у организацији Новосадског договора у Матици српској у Новом Саду (1954) и уведена лукаво бесмислена „равноправност писама“, а не равноправност народа у вези с писмом. Због те такве „равноправности писама“, а не народа (српског), добили смо већ седамдесетих година превагу хрватског (латиничког, гајичког) писма у Србији и свуда изван Србије.

            После тога даљом све већом фаворизацијом Србима туђег писма, добијали смо све мање ћирилице, тако да смо у овом часу стигли у самој Србији, а да и не говоримо изван Србије, до односа српског писма према хрватском писму 10:90 одсто у корист туђег писма. Тако се у писму Србија приближила Хрватској (оној из 1941. и овој из 1991) на један полукорак од 10 изузетака у српској ћирилици.

            Удружење „Ћирилица“ је, захваљујући највише Коштуници, министру културе Д. Којадиновићу и познатом лингвисти тадашњем саветнику Д. Којадиновића у тадашњем Министарству културе Браниславу Брборићу, успело је да чак и у време ДОС-а оствари исправну,  у складу с целом праксом у Европи и свету, избори нормалну, уобичајену у целом свету у свим престижним језицима, пуну (апсолутну, стопостотну) сувереност српског писма ћирилице, јасно формулисану од Б. Брборића и изгласану на референдуму за Устав Србије 2006. године на овај начин у првом ставу Члана 10. Устава Србије у једној реченици коју може да разуме и свако дете од пет година. Та реченица у Уставу гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Народна воља из Устава немила и лингвистима и властима

Народна удружења за заштиту ћирилице од лингвиста и власти „Ћирилица“ и, потом, „Српска азбука“ 20 година моле и лингвисте и власти да примене општу праксу и српски (народни) Устав (став 1. Члана 10) у правопису и језичкој струци, као и закону, али они и једни и други мисле да за њих не важи уставна обавеза о српском језику и ћириличком писму и мисле да они нису дужни ни да спроводе Устав, мислећи, ваљда, да Устав може сам себе да спроводи.

Нормалан човек који мисли да живи у правној држави, помислио је да је, коначно, у Србији у српском језику решено питање писма на начин на који је питање писма решено у свим престижним језицима у свету и да ће се ћирилица макар за највише пет година вратити стопостотно у српски језик, као што је, на пример, у малом македонском језику суверена и једина као писмо македонска ћирилица, или као што је суверена, на пример, латиница у хрватском језику који је лингвистички исто што и српски језик. Код нас је прошао у свету изузетак да корисници лингвистички истог језика називају своје посебно нормиране језике према томе како се аутохтоно или политички опредељује за своје национално име и за име свога језика према свом старом или новом (измењеном) националном имену.

„Ћирилица“ и сав нормалан свет у Србији, али и изван Србије, очекивао је само оно што је нормално. А то је да се најпре српска лингвистика у стручном решењу питања писма определи за праксу која влада у целој Европи и свету. А то је да се српски језик нормира у (ћириличком, свакако) једноазбучју.  Да то ураде лингвисти, плаћени од народа у институцијама српског језика, пре свега у најодговорнијим – Одбору за стандардизацију српског језика, у Институту САНУ за српски језик и Матици српској – Одељењу за језик и књижевност, пре свега, као и у САНУ-овом Одељењу језика и књижевности, најпре смо их четири године молили од 2006. до 2010. године. Они су цинично и према свом народу, а онда и према његовој „Ћирилици“ цитирали у фусноти на 15. страни Члан 10. Устава Србије у коме је одређено од народа ћириличко једноазбучје у српском језику, на тој истој страни Правопис српскога језика (издање Матице српске од 2010) записали су да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ због постојања тих десетак процената српске ћирилице, да „није штетно по српску културу“ да и даље остане шизофрено решење питања писма у двописму (ћириличко писмо и латиничко хрватско параписмо), затим су дали такву, тобоже, „предност ћирилици“ на тај начин да се у писању српског језика увек користе оба писма, али да се прво пише ћирилицом а после тога латиницом, очигледно сматрајући да је то права предност терати Србе да пишу истовремено обама писмима, да би се могла испунити њихова записана „предност“ тако што ће се прво писати ћирилицом, па онда латиницом. То је оставило човеку само могућност да се упита: јесу ли та четворица правописаца и њихова подршка од лингвиста у институцијама „урачунљиви“. Нешто што у лингвистици, у правописима нико други никада није радио нити ради осим српских стручњака за језик, нити то икоме другоме у Европи и свету пада на памет тако с писмом у језику да ради, свакако нити је нормално нити се предлагачи и прописници тога у језику само српском могу сматрати стручним и нормалним. Ако су и стручни, свакако нису нормално стручни.

Српски лингвисти су се и цинично и осорно према свом народу који их плаћа из своје сиротиње, поиграли с њим и његовом одлуком на референдуму, па су, осим Уставом одређеног за српски језик ћириличког писма, убацили као легално неуставно писмо у језик Срба хрватско латиничко писмо које су именовали изузетно оригинално: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. (За разлику од српских лингвиста – правописаца, хрватски лингвисти, у складу с њиховим Уставом и са општом праксом  у свету, записали су у њиховом правопису: „Хрватски језик се пише латиницом.“ Објаснили су, затим, да је то њихова гајица. А у једној од тачака о писму записали су:  „У прошлости хрватски језик је писан понекада и ћирилицом, па све оно што је у прошлости Хрвата објављено ћирилицом такође припада хрватској културној баштини.“ Српски лингвисти то нису знали да напишу, иако смо им то предлагали пре десетак и више година, за шта не треба посебна научничка мудрост. После тога молили смо и Матицу и Одбор аз стандардизацију српског језика и све познате лингвисте да се ускладе са српским Уставом и с праксом у Европи и  свету, али су они на све молбе и предлоге одбили без икаквих званичних одговора за време од 2001. до 2021. Тачно 20 година српски лингвисти су остали „темељни“ и ћутљиви на све молбе и убеђивања.

После тога ни власт се није снашла или није хтела да противуречи лингвистима, па и све власти од Устава 2006. до данас остале су неме и глуве за сличне наше предлоге и указивања њима да се постојећи Члан 10. Устава, мора у целости, а не само у другом ставу (за мањинске језике) спроводити у пракси, и то не рестриктивно – само у државним службама, него свуда и за свакога, јер народ није изгласао Устав само за државне органе него за све органе у Србији, за све службе и више и ниже, за све врсте организација рада и појаве српског језика у службеној употреби и, наравно, за сваког појединца, па и за Председника Србије, за Председника или Председницу Владе, Председника Народне скупштине, укратко за све појединце без икаквог изузетка. Јер Не прави се устав за појединачне органе и појединце, него за све у држави и свакога. Ваљда би то морао знати сваки правник у овој држави. Зато је један познати лингвиста , однедавно, на нашу личну искрену жалост почивши, прозвао ћирилицу „режимско писмо“. Хтео је рећи да је ћирилица једино у свету „режимско писмо“ које служи режиму, а не и целом народу.

А у закону највећа превара и мућак за српску азбуку

Најзад се Александар Вучић (свакако човек који се, очигледно, много труди да се нешто уради озбиљно у овој држави. Он је иницирао закон о употреби српског језика и ћирилице. И његови правници га послушаше и за месец дана довршише Закон о употреби српског језика у јавном животу и о заштити и очувању ћирилице и усвојише га без иједног српског амандмана. А у Закону највећа превара до сада и мућак. Прво нити је споменут полазак од нужног за Закон  – става 1. Члана 10. Устава Србије за српски језик и ћирилицу, нити споменуше у Закону, нити Закон усагласише с тим чланом. И, уз то, уведоше праву велику рестрикцију за ћирилицу: негде мора ћирилица, а негде не мора И то, замислите, према томе у чијем су власништву ТВ, новине, предузеће и слично. Па ако је приватно власништво, за тог Србина власника ћирилица није обавезна. Може ли ико да замисли да у Немачкој, или овде, ближе, у Хрватској не мора латиница! А ако је ипак користи тај који на ћирилицу није обавезан, добиће новчану награду (у виду смањеног порез и сл).

Уведоше законодавци нешто што се није нашло ни у „банана-државама“, ни у „кокаин државама“. Уведоше рестрикцију само за једно писмо – српску ћирилицу и уведоше новчану награду само за Србе који свој језик пишу својим писмом. Никоме од народних посланика такав апсурд не би необичан, једино се сетише мађарски посланици да се и за Мађаре предвиди награда ако и они користе своје писмо у свом језику. И ту тој општој лудости у вези са српском ћирилицом и Србима, није у реду да се не уведе равноправно плаћање и за Мађаре када они у Србији пишу писмом којим не морају да пишу. И у тој лудости правничкој у Србији, зашто не би било допуштено да на исти начин зараде и Мађари и сви други ако пишу српски језик српским писмом, па и свој језик својим писмом! А једна посланица Мађарица пријатељски нам предложи ада ми Срби и даље „негујемо богатство двоазбучје“, никако не предлажући да и Мађари и сви други уведу то српско богатство у своје језике и своју културу.

Где ће ивер него близу кладе…

Тако, уз велику подршку најпре српских лингвиста преко њиховог неуставног правописа и преко тог апсурдног закона, зашто не би и други били плаћени за писање у Србији свога језика својим писмом. Зашто би то у Србији важило, тако паметно правнички, само за Србе!?

Тако једино у Србији, највише и кључно зависно од српске лингвистике, добисмо светски апсурдан  закон који ће све више удаљавати Србе и њихов језик од српског писма и све брже ћемо ићи ка остваривању у српској пракси Павелићеве идеје изречене и спровођене увођењем 1941. године Законске одредбе о забрани ћирилице и Проведбене наредбе о спровођењу те Одредбе.

Комунисти су лукаво и мудро остварили спровођење Павелићеве идеје и без формалне забране ћирилице. Зато је то замењивање ћирилице хрватском латиницом и ишло тако успешно и наставиће се због српског непоштовања и неспровођења народне воље с референдума за Устав Србије (2006) и због доношења Закона какав не постоји нигде у свету ни сличан.

Нама суседни Хрвати који су истојезичници с нама, али нису с нама сачињавали своје писмо, користе сто посто своје писмо (гајицу) и ни један једини Хрват није ни у каквој недоумици које је њихово писмо. И, уз то, они и немају закон о „упораби хрватског језика и латинице“, јер су то решили тамо где сви други народи то решавају: нормирањем свога језика у једном писму и не пада им на памет да и они уводе шпизофренију (двојност) да би свој народ делили (и) по писму. Такав апсурд над апсурдима траје 77 година само код Срба и, највише захављујући српским лингвистима, а онда и прокомунистичким властима (кад је реч макар о односу према српском писму).

Где ће ивер него близу кладе?

Подели: