Анализе

ВЕЋИНА УЧЕСНИКА РАСПРАВЕ ПОКАЗАЛА СУШТИНСКО НЕПОЗНАВАЊЕ ПРОБЛЕМА СРПСКОГ ПИСМА

  • Поводом онлајн конференције компаније “Color Media Communications”, у сарадњи с Министарством културе и информисања, о изузетно занимљивој и актуелној теми „ЋИРИЛИЦА… и како је штитимо“
  • Да ту није било троје учесника: познатог проф. Ј. Јеркова, професорке В. Арсић и председника СКЦ „Ћирилица“ М. Ђошића, ова би расправа била велики промашај
  • Лингвисткиња Бјелајац својим ставовима и знањем о проблему ћирилице у Срба само је успела да докаже да су српски лингвисти кључни кривци за све мање ћирилице у језику Срба
  • Раширено незнање о прогону српског писма (показано и у овој расправи) и заблуде које трају увелико и  данас – основне су кочнице у спасавању српске азбуке
  • Већина учесника расправе није схватила да, ћирилице што се тиче, било би много боље да овакав, највећим делом неуставан и апсурдан, закон није ни донесен

 Аутор: Драгољуб Збиљић

У Срба је ћирилица, захваљујући пре свега српским лингвистима, измештена из области нормирања српског језика и постала је – на велику жалост српског народа, његовог језика и идентитетског писма – предмет међусрпског идеолошког рата, па је постала злоупотребљено средство за деобу српског народа а често и за ширење међусрпске свађе, а чак, неретко, и мржње. Тако је нама, Србима, убачено окупационо писмо за параписмо које је у општој употреби у Србији превладало (90:10), а ми и данас расправљамо о томе треба ли или не треба да штитимо ћирилицу. А што је више  штитимо, ње је (и) у Србији, очигледно, све мање и мање. А зашто је ћирилице све мање (и) у Србији, не знају само они који не схватају да је с лингвистичке и државне стране потпуно погрешно штитимо. (Ми у удружењима за заштиту ћирилице, посебно у првооснованој „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ штитимо је на прави начин, али ми нисмо плаћени за тај посао и нисмо задужени за то, па немамо већи утицај на ту заштиту у пракси, него једино покушавамо да одржимо непрекидну реч о том великом српском проблему.)

Просто је невероватно колико је и ова „онлајн“ расправа, као и све друге расправе уопште, показала велико непознавање проблема српског писма у српском језику и како га је данас једино могуће и брзо и лако решити. (О томе је моја маленкост написала 16 књига, наше удружење више до 20, али у малом  тиражу због недостатка новца, а и данас се књиге веома мало читају чак и међу лингвистима!).

 И ова расправа је показала ко је кључни кривац данас за нестајање ћирилице

И ова је расправа показала ко је направио проблем ћирилици у српском језику (нарочито после 1993. године искључиво су то учинили српски лингвисти у области језичке струке, а држава – власт у држави неспровођењем уставне јасне одредбе о суверености ћирилице у језику Срба, посебно од 2006. године у ставу 1. Члана 10. Устава Србије). Већина учесника ове расправе показала је да или ништа не зна о историјату забрањивања и  прогона ћирилице, а неке од учесника, очигледно, та истина и не занима. Један учесник чак рече: „Шта је било, било је, идемо даље.“ А како даље с ћирилицом ако не знамо ни шта је било, ни како је ни зашто је тако било с ћирилицом?

Да су српски лингвисти кључни, а од 2006. године и готово једини кривци за настављање замењивња (избацивања) ћирилице из српског језика – показала је је најбоље оно што се називало „лингвисткињом“ (професорка Бјелајац), а ко би други. Њено паметовање о српском писму и његовој заштити свело се на сербокроатистичко тумачење да је „и латиница наша“ и да је решење питања писма у српском језику преко уставно суверене српске ћирилице и у складу са свим другим европским решењима питања писма – „питање српске искључивости“, па је произашао, по њеној тврдњи, логичан закључак да су сви други народи који су решили питање свога писма у свом језику једноазбучјем „искључиви“ у свом језику. Али она није ниједан други народ оптужила за ту „искључивост“, само јој смета српска „искључивост“ за своје писмо у свом језику. Она је пример доказа да су лингвисти колективно кључни кривци што се у српском језику не уважава уставна (народна) обавеза о ћириличкој суверености у српском језику, као што је то у сваком другом језику у Европи и свету. Нигде никоме другоме, а посебно не другим лингвистима у Европи  и свету, није пало на памет да свој  народ деле (и) по писму и да га тако завађају, само су то „богатство“ измислили српски лингвисти за свој народ. Лингвисткиња је,  наравно, показала учмалост или неспособност за озбиљно постављање најпре себи па онда и другима питања: у чему и зашто смо то ми Срби друкчији у вези с језиком и, посебно, његовим писмом од свих других народа да бисмо ми једини морали да и даље негујемо шизофрено (деобно лично и колективно) решење питања писма у свом језику, као да још постоји српскохрватски језик па да само ми морамо да се делимо по писму зато што је у српскохрватском језику морало бити друго писмо, јер Хрвати нису хтели да од њега одустану, а ми Срби (увек наивни и добри за другог, а лоши за себе) преузели смо задатак да водимо већу бригу о хрватском него о српском писму.

Онда је један учесник тврдио да је нико други до баш Вук Караџић творац и хрватске латинице гајице (ваљда се она, по том учеснику, погрешно зове гајица уместо вуковица!). Шта њега брига што је тај фалсификат филолога П. Милосављевића у потпуности неповратно раскринкан од неколико познатих  лингвиста (од којих и од познатог лингвисте поч. Р. Симића, али и од моје маленкости и недавно у књизи коју је објавило Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ од проф. В. Ђорђевића. Али, тај учесник расправе није читао књиге које су важне за тему о којој се одважио да расправља, по принципу „Ајд, Алија, нек је више војске“. Ајде да и он учествује у расправи јер је имао технику да расправља, а шта ће му још и знање да има? Шта њега брига што он не зна да је сам Вук рекао и записао да је то латиничко писмо саставио  Љ. Гај, а да му је Вук предлагао да га Гај (а не Вук) поправи и у чему и како да га поправи. Доказ томе је у Вуковом писму Платону Атанацковићу 1845. године. То Гај није хтео да учини, па је то Гајево писмо остало у изворном саставу све док крајем 19. века Хрвати нису прихватили само једнознак đ. А тај учесник расправе, очигледно не зна да је могао ко хоће да направи, састави то писмо за Хрвате, па да оно опет буде хрватско писмо, јер је за њих прављено. Иако је ту била споменута лингвисткиња Бјелајац, она није хтела (иако јој је то стручна дужност) да исправи саговорника. Ако је то и она знала, али је морала знати, јер има обавезу да прати литературу о језику и писму. Бјелајчева је једино успела да докаже да су српски лингвисти кључни кривци за све мање ћирилице у  језику Срба.

Низак ниво упућености у тему већине учесника расправе

Посебно је морао да буде изненађен слушалац расправе а добар познавалац ове проблематике тако ниским нивоом упућености учесника расправе у тему о којој се разговарало.

Ова расправа је показала да се о проблему Срба с писмом веома мало зна, судећи по већини учесника ове расправе. Они су потврдили да је мало стручњака који суштински познају како је овај проблем настао само у Срба и како га је могуће једино и брзо и лако решити. Расправа показује да су Срби насели на наметнут им међусобни идеолошки рат преко туђег писма, а да многи данас и не знају да је гајица Србима стигла, пре свега у окупацији, да је она туђе писмо и да је нарочито успешно наметнута Србима комбинацијом насиља и ширења заблуда после 1954. године под владавином комуниста у оквиру Србима штетног југословенства. Хрватско писмо је успешније наметано Србима у време комунистичке окупације над Србима од наметања у окупацији од страних окупатора.

Раширено незнање о српском писму (показано и у овој расправи) и заблуде које трају увелико и  данас основне су кочница у спасавању српске азбуке.

Да није било троје учесника расправе: познатог проф. Ј. Јеркова, професорке В. Арсић и председника СКЦ „Ћирилица“ М. Ђошића, ова расправа би била велики промашај. Њих троје је осветлало образ овој „онлајн“ расправи. Готово сви други били би или полупромашај или чист промашај.

Морали смо зажалити што, иако смо били позвани да учествујемо у овој расправи и дамо свој скроман допринос из 20 година искуства у борби за ћирилицу, нисмо технички могли да се укључимо.

Подели: