Анализе

„НОВОСТИ“ И ЈЕЗИЧКА СТРУКА НИСУ ПОБЕДИЛЕ ВЛАСТ, НЕГО СУ ПОБЕЂЕНИ

  • Тим законом се српски језик и ћирилица штите, међутим, само у уско схваћеној, комунистички одређеној и до дана данашњег неизмењеној дефиницији службене употребе језика и писма. И то му је највећи недостатак. У том делу су и највећа изневерена очекивања свих поборника заштите ћирилице
  • Очигледно је да је лингвистичка струка правописом послужила властима током више деценија да се коначно учврсти двоазбучје, које нагло прелази у латиничко једноазбучје, и да је сада добила од власти шут карту. Кад је са ђаволом тикве садила то је и заслужила
  • Ово је заслужила тим више што је апсолутно игнорисала удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, уместо да је од њих нешто научила
  • Та удружења ће наставити борбу у духу стихова Алексе Шантића: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“

АУТОР: Немања Видић

У задње време објављени су на сајту БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА проф. др Зорана Милошевића моји текстови „Спреман је закон о лажној бризи за ћирилицу“ и „Озакоњена је лажна брига за ћирилицу“. Прво сам доказао да и српска „елита“ разуме и признаје да се лице полатиничене Србије најбоље препознаје у исписима фирми на улицама српских градова и насеља, јер је и сам председник Матице српске проф. др Драган Станић био запрепашћен када је у некој улици у Новом Саду избројао свих 1,5% ћириличких исписа. Он је сада у другом свом мандату, а прославио се тиме што на годишњој скупштини Матице српске није дозволио да се на предлог Драгољуба Збиљића расправља о погубности по ћирилицу остављања комунистичког двоазбучја у српском језику. А када је одбијао Збиљићеву молбу да Матица и даље дозвољава одржавање скупова удружења „Ћирилица“ у њеној сали, што су дозвољавали претходни председници Матице српске, рекао му је да је нама историја дала два писма, и има тако да остане. Кад оно, остала је само латиница. Пошто је латинизација српских улица исто што и гурање прста у око оним Србима којима се намеће да се прилагођавају туђем окупационом писму, тврдио сам и доказао да је нови закон корак назад у одбрани ћирилице, односно њено повлачењење на дно понора, пре свега због тога што су постојећим законом све фирме обавезне да у исписивању свог имена користе ћирилицу, док су по новом закону то обавезне само фирме са већинским државним капиталом.

После тога „Новости“ у броју од 21.9.2021. заједно са лингвистичком струком ( професори доктори Милош Ковачевић, Срето Танасић, Александар Милановић и Вељко Брборић) прво ликују о својој победи у борби за ћирилицу, и то после своје вишемесечне капмање под називом ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ. Да би подигле значај те кампање „Новости“ и лингвисти истичу да су њу спровели познати филолози и књижевници. Међутим, изгледа да свим тим познатим ликовима није познато како је питање писма решено у српском правопису, из којег српска младост учи које је српско писмо, јер нико од њих није ни поменуо правопис. А онда стидљиво наведоше прави карактер овог закона, поразан по ћирилицу у толикој мери да он значи опело за њу:

          „Тим законом се српски језик и ћирилица штите, међутим, само у уско схваћеној, комунистички одређеној и до дана данашњег неизмењеној дефиницији службене употребе језика и писма. И то му је највећи недостатак. У том делу су и највећа изневерена очекивања свих поборника заштите ћирилице. Практична употреба овог закона везана је само за државне органе (од општинских до републичких) и за друштва и организације „са већинским учешћем јавног капитала“, што опет значи државна. Очекивања су била да ће овај закон бити ослобођен надлежности Закона о службеној употреби језика и писама, у коме су уткане темељне комунистичке поставке хрватског филолошког програма, којих су се и сами Хрвати још пре 30 година одрекли, али их Срби чувају , очигледно се не желећи ослободити „хрватског“ надзора над српском језичком политиком у проведби српских правника и политичара.“

Грдна је лаж да су правници и политичари уткали темељне комунистичке поставке хрватског филолошког програма у постојећи закон из 1991. г, него је тим законом само преузето оно што пише у српском правопису – да је српско писмо и латиница. Чак је отворено и без икаквог опреза и стида написано у правопису да је та латиница остатак из српско-хрватског језичког заједништва! Па ко је писао правопис, да ли лингвисти који су остављањем у српском правопису комунистичког двоазбучја потписали смртну пресуду ћирилици, или правници и политичари?

Лингвисти виде главни проблем у дефиницији службене употребе језика и писма, иако су управо они поделили употребу писма на службену и јавну, како би обеснажили Устав којим је уз српски језик прописана само ћирилица у службеној употреби. Питање службене употребе писма се не би ни постављало да лингвисти нису правописом одредили да је српско писмо и латиница, па је за њу резервисана њихова измишљотина у виду јавне употребе.

Дефиницију службене употребе протумачио је још 1991. г. легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић, да би призвао памети лингвисте, а управо је његовом искључивом заслугом ћирилица заштићена уставом из 1990. ( први пут у историји). Рекао је да је службено све оно што је намењено јавности, односно све осим приватне употребе. Мудровање лингвиста о службеној употреби писма после тумачења громаде у лику академика Лукића може бити само неозбиљно, па и смешно. У то време њима је ћирилица била задња рупа на свирали, па су и касније, 1992. г, имали своје Друштво српскохрватског језика, и кликтали су од среће говорећи да њима нико није наметнуо такво име језика уместо српског, него да је оно резултат њиховог научног уверења.

И није академик Лукић само тада опоменуо лингвисте, него је и 1971. г. објављен у „Политици“ његов текст под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“.

Сада поменути лингвисти кажу у наведеном тексту: “Дуго је српска национално освешћена интелектуална елита упућивала иницијативе у виду молби, захтева и прекора српским владајућим структурама да се српски језик и ћириличко писмо налазе у никад тежој ситуацији“.

Та „елита“ је школована, плаћена и титулисана да брине о српском језику и ћириличком писму као „темељним националним критеријумима“, па је меродавна, достојна, стручна и ефикасна у одбрани ћирилице управо у оној мери у којој ју је сачувала – читавих 1,5% у некој улици у Новом Саду. Пошто је изгубила ћирилицу њено место може да буде само на оптуженичкој клупи. Додуше, она има право да се позива на олакшавајуће околности у том смислу што су патријарси српске језичке струке и науке академици Александар Белић, Павле Ивић и Иван Клајн ортодоксни сербокроатисти. Зато је тадашња српска елита и хрлила и срљала у замењивање српске ћирилице хрватском латиницом. Потоњи академик Милка Ивић је чак говорила да се латиница осладила Србима, а њен супруг академик Павле Ивић је у Коларчевој задужбини чак рекао пред стотину људи (има још живих сведока) да би се одрекао и ћирилице и екавице зарад слоге са Хрватима.

Заједничко свим лингвистима, књижевницима, елити која себе сматра родољубивом и политичарима је следеће: прво, никада не споменути Новосадски књижевни договор из 1954. којим је српско име језика замењено српско-хрватским, да би у тај политички језик могла бити унета и хрватска латиница, и то одмах равноправна са ћирилицом, иако без дана стажа у српском језику; друго, никада не рећи  да је над ћирилицом вршено државно насиље све до престанка производње ћириличких писаћих машина; и, треће, никада не споменути српски правопис којим је српском писму уведена конкуренција у виду хрватске латинице.

Да би лингвисти разумели суровост са којом се држава окомила на ћирилицу показаћу судбином младог асистента на Рударском факултету дипломираног инжењера Владимира Лепојевића. Шездесетих година прошлог века искључен је из наставе јер није пристао да одустане од ћирилице у раду са студентима. Упропаштена му је професорска каријера па је радио у Рударском институту, који је био организатор неког симпозијума за који је свој рад пријавио и Лепојевић. Директор је тражио од њега да свој рад препише на латиницу, јер су и сви други радови били на том писму. Није пристао па је морао да повуче свој рад. Рехабилитован је тек када је ректор београдског универзитета постао проф. др Слободан Унковић.

Владимир Лепојевић је икона српског родољубља и као такав је био повереник удружења „Ђирилица“ Нови Сад за Београд, све док није здравствено онемоћао. Међутим, данашњи институционални лингвисти потпуно игноришу двадесетогодишњи рад „Ђирилице“ Нови Сад, и рад касније основане „Српске азбуке“ Београд, пре свега зато што само оне јавно понављају главно питање: зашто лингвистичка струка не спашава ћирилицу на један једини могући начин – усклађивањем правописа са Уставом тако што би се макар и 30 година после распада Југославије одустало од југословенско-хрватске латинице у српском језику.

Победа лингвиста и „Новости“ оглашена је оваквим насловом: “Коначно закон о српском језику и ћирилици“. То није никаква победа јер је ћирилица у уставима од 1990. до данас, који су много важнији од закона, а у закону је од 1991. г. И није проблем у закону, него у државној политици његовог неспровођења, како би се преласком на латиницу показало да је Србија на западу.

Независно од овде наведене лингвистичке четворке, у истом броју „Новости“, на страни 18, је и изванредан текст проф. др Вање Станишића. Суштина је погођена и речена већ преднасловом „ОБРАЧУН СА СРПСКИМ НАРОДОМ И РАЗАРАЊЕ ЊЕГОВИХ ЕТНОПОЛИТИЧКИХ И ЕТНОКУЛТУРНИХ ТЕКОВИНА И ОБЕЛЕЖЈА“, и насловом „НАЦИОНАЛНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ СИМБОЛ“. Занимљиво је да ни Станишић не спомиње како је питање писма решено правописом. За латиницу је написао да је наметана „и незванично, перфидно и прикривено од стране тобожњих народних власти“. Ту се Станишић преварио јер је латиница наметнута и правописом, а он је званичан да званичнији не може бити.

Изгледа да српска мајка још није родила јунака изван ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКЕ АЗБУКЕ, који ће указати на катастрофалну улогу српског правописа у латиничењу Срба. Истине ради, председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић је у писменом одговору тим удружењима правилно указао на огромну улогу правописа на живот ћирилице, а за закон којим би се Срби натерали да пишу ћирилицом рекао је да има известан значај. Он је једини човек из елите који је јавно говорио да латиница није српско писмо, али није добио подршку струке па то није и став Одбора. Изгледа да је атерирао у свом ставу, јер је нагло ућутао по том питању. Али се зато славодобитнички огласио у издајничкој „Политици“ после усвајања новог закона о језику и писму, уверавајући нас да почиње нови живот ћирилице.

Када Станишић већ помиње реч „симбол“, у својој књизи „Издаја српске ћирилице“ обнародовао сам своје откриће законитости по којој нестаје ћирилица. Она нестаје зато што јој је правописним увођењем у српски језик и туђег конкурентног писма одузет карактер српског националног симбола, па је њој остала само техничка функција једног од двају средстава за записивање српског језика. „Отворио“ ми је очи сељак Станоје Ђујић из Доњег Детлака код Дервенте (Република Српска) пре неких двадесетак година, оваквим својим питањем: „Зашто се ти толико узбуђујеш због ћирилице кад је Вук нама смислио и латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.“ На моје питање откуд он то зна, самоуверено ми је одговорио да је то чуо од професора на ТВ.

Очигледно је да је лингвистичка струка правописом послужила властима током више деценија да се коначно учврсти двоазбучје, које нагло прелази у латиничко једноазбучје, и да је сада добила од власти шут карту. Кад је са ђаволом тикве садила то је и заслужила. Ово је заслужила тим више што је апсолутно игнорисала удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, уместо да је од њих нешто научила. Та удружења ће наставити борбу у духу стихова Алексе Шантића: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.“

Подели: