Анализе

ЛАЖНА БРИГА ЗА ЋИРИЛИЦУ ЈЕ ОЗАКОЊЕНА

  •  После одбијања од стране државе предлога новог закона о језику и писму у Србији,којег је припремило претходно Министарство културе и информисања у сарадњи са лингвистичком струком, ових дана државна власт у Србији се коначно изјаснила о ћирилици својим предлогом закона о језику и писму који ће се примењивати уз већ постојећи закон.
  • Тако ће Срби имати два закона о истој ствари, као што имају два писма у истом језику. Нови закон је усвојен у Скупштинама Србије и Републике Српске 15.9.2021.г.

АУТОР: Немања Видић, дипл.инж.

Недавно је на БАЛКАНСКОЈ ГЕОПОЛИТИЦИ објављен мој текст под насловом „Спреман је лажни закон за заштиту ћирилице“. Сада ћу показати да је главна лажност у томе што је постојећи закон бољи од новог. То који је закон бољи неће имати значаја за ћирилицу, јер је држава у дугом контиутету показивала да њој није примарна ћирилица,него лингвистичко двоазбучно чедо, које се неминовно претвара у хрватску латиницу.Прво, није спровидила тренутно важећи уставни пропис директно из Устава. Друго,до сада постојећи закон из 1991.г.није усагласила са Уставом.Треће, није наметнула обавезу САНУ и Матици српској да правопис са два српска писма буде усклађен са Уставом, којим је прописана само ћирилица уз српски језик у службеној употреби.Па кад држава није до сада спроводила устав и закон по питању писма, неосновано је свако надање да ће она и убудуће уместо хрватске латинице пригрлити српску ћирилицу

Постојећи закон о службеној употреби језика и писама јесте лош, понајвише зато што су њиме предвиђене казне само за некоришћење латинице у мешовитим национаним срединама,а не и за некоришћење ћирилице,али није он узрок потопа ћирилице хрватском латиницом, него је узрок томе вођење државне политике неспровођења и тако лошег закона.

Суштина државног предлога је цементирање остајања и хрватске латинице у српском језику, односно оног истог двописма којег су српски лингвисти назвали српским богатством, а које је као лажно већ избрисало  ћирилицу до њених 1,5 % у некој улици у Новом Саду. То није избројао било ко него лично председник Матице српске  проф.др Драган Станић. Он је оправдано алармирао јавност управо тим податком, јер је правилно разумео да је страшни српски пораз замењивања своје ћирилице туђом хрватском окупационом латиницом најочигледнији исписивањем тим писмом имена фирми на улицама српских градова и насеља.Пре њега о обележању српских улица огласила се само честита српкиња проф.др Митра Рељић речима да косметске српске улице требају да бљесну ћирилицом како би се народу повратило национално самопоуздање.Па кад је тако важно шта пише на српским улицама,  погледајмо како је то исписивање прописано постојећим и новим законом.

Поређење постојећег и новог закона у Србији

У члану 1. Закона пише следеће следеће:

         „ У Републици Србији у службеној употреби је ћирилично писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом.“

А шта се сматра службеном употребом читамо у члану 2., поред осталог, и ово:

Службеним употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.

          Дакле, по постојећем закону под службену употребу спада и исписивање назива фирми.

По новом закону постоји обавезност исписивања фирми ћирилицом само онда ако је у њима већински државни капитал. Пошто су такве фирме у огромној мањини у односу на оне са приватним капиталом,ту може бити само незнатног помака у корист ћирилице.Остаје да се ћирилица спашава као какав национални инвалид само бедном државном милостињом у виду умањења износа фирмарине када се њоме исписују називи фирми са приватним капиталом.

Па када се упореде постојећи и нови закон, зар треба много памети да би се закључило следеће:

Прво, постојећи закон је повољнији по ћирилицу од новог закона.

Друго,супротно принципу да се народу не може умањивати већ стечено право, новим законом српском народу се одузима право признато Уставом и постојећим законом да чита на ћирилици све оно што је у службеној употреби.

  Треће, ако није спровођен уставни  пропис по коме су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо од времена правоснажности Устава 2006.г. па до данашањег дана, уз закон по коме је постојала обавезност исписивања фирми ћирилицом,нереално је очекивати да ће ћирилици бити боље ако је новим законом избачен пропис обавезности исписивања фирми ћирилицом из постојећег закона.

Треба приметити да у члану 2.постојећег закона није наведено да се службена употреба језика и писама односи и на просвету, кроз коју српска младост учи које је српско писмо.То непомињање сведочи о крајњој дрскости састављача закона и намери да се он не примењује у тако важној области друштвеног живота. Да им је макар мало стало до трајања имена свога народа они би извукли поуку из текста професора права и социологије академика Радомора Лукића који је објављен у „Политици“ 1990.г.под насловом „Против посебног закона“, којег је он написао када је видео да лингвисти спремају обесмишљавање уставног прописа о језику и писму законским делењем употребе писама на службену и јавну.Одмах по његовом писању реаговао је у  „Политици“ лингвиста академик Павле Ивић,одајући највеће признање за све што је написао академик Лукић. По лингвистима би било  службено само оно што пишу људи запослени у државном апарату, па је само то животни простор ћирилице, а све остало је препуштено конкуренцији ћирилице и латинице. Академик је тумачио да је службено све оно што је намењено јавности,односно све оно што није приватно,па нема потребе да се законом набраја шта спада у службену употребу.

Поређење постојећег и новог закона у Републици Српској

Република Српска рођена је у ћирилици захваљујући пре свега српским великанима и страдалницима за српску ствар Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику, па је следствено томе и њеним законом из 1995.г. прописана ћирилица у службеној употреби.Она је тамо била апсолутно враћена српском народу,па је подрејавала наду и Србима у Србији да ће и тамо бити враћена на своје историјско национално место.

После њиховог насилног уклањања са политичке сцене није било никога ко би неговао још увек нејаки ћирилички цвет, па је он увенуо дотле да тамо има ћирилице много мање него у Србији, и Бања Лука више личи на Загреб, Сарајево и Подгорицу него на Београд! Колико тамо недостаје српске памети понајбоље се види из следећег:

  Прво,у Републици Српској сви су политичари, а нарочито Милорад Додик,на речима против сарајевског унитаризма, а на делу су своју националну ћирилицу готово заменили управо унитарном хрватском латиницом.Академик Матија Бећковић је преносио сведочење владике Јефрема како га је важан странац уверавао да се Срби не требају плашити сарајевског унитаризма јер имају свој кинески зид-ћирилицу.У међувремену тај зид нису срушили ни странци, ни Бошњаци, ни Хрвати, него су то учинили добровољно сами Срби.И то у ситуацији када је Српска остала без војске па нема ко да чува гранично камење, и када Српска своју земљу треба да обележи ћирилицом.То је учињено не само уз ћутање лингвиста,него и без икаквог отпора декана,ректора и интелигенције у целини.

Друго, у Републици Српској се већ низ година учи из универзитетског уџбеника да су у њој равноправне ћирилица и латиница,а што је тешка неистина.Чак и у Уставу наметнутом од стране страног управника пише да су у службеној употреби ћирилица и латиница, а да има српске памети то би се овако тумачило : ћирилица у службеној употреби уз српски језик, а латиница уз бошњачки и хрватски језик.

Дакле, док је постојећим законом у Републици Српској прописана ћирилица у службеној употреби, новим законом власници фирми више нису обавезни да користе ћирилиц

Шта је после доношења закона рекао председник Србије Алексанадр Вучић ?

По председнику Вучићу ми тек по доношењу овог закона знамо ко смо, одакле смо и куда идемо.Ни једном није споменуо ћирилицу,па ни онда када је спомињан српски језик.То је већ познати и примењени трик у завођењу народа за Голеш планину, којим се открива да је лажна садашња брига за ћирилицу,као што су биле лажне и све претходне. Већ је проф.др Милош Ковачевић јавно набројао шта је председник Вучић такође јавно обећао шест пута да ће учинити за ћирилицу,али није испунио ниједно обећање.Председниково непомињање ћирилице уз српски језик је директрно обесмишљавање њене уставне заштите. Не пише у Уставу да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик,него пише да су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.Овакав уставни пропис обавезује председника државе да уз српски језик помиње и ћирилицу,јер је смисао уставне заштите ћирилице да само њоме буде армиран српски језик,а не да се под појмом српског језика подразумевају и ћирилица и латиница.

Најбољи пример да је држава свесно и циљно раздвајала српски језик и ћирилицу,и тиме кршила Устав Србије ,је вођена кампања НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК,коју су спроводили удружено држава и српска интелектуална елита.По Уставу су морали да кампањи дадну име НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ, јер је ћирилица несразмерно више угрожена него српски језик,па кад се она не спомиње изгледа да је потаман када ње има на српским улицама читавих 1,5%. Зато што држава и „елита“ свесно и циљно јавно не спомињу уз српски језик и ћирилицу,ње нема ни у једном закону ,него се наводи обавезност само српског језика, па зато по Закону о трговини у српским продавницама уопште нема српског писма.

Упоредимо се по питању везивања језика и писма са Хрватском. У свим њеним законима у којима се прописује обавезност хрватског језика наведена је и обавезност латиничког писма, иако тамо нема нема ни теоретске могућности да се у јавности појави макар једна ћириличка реч. Али, Хрватска је озбиљна држава, са озбиљним лингвистима.

Када би председник Србије био искрено за ћирилицу,он би макар једном у свом дугом владању јавно рекао да је по Уставу српско писмо ћирилица, и да ће тај уставни пропис бити спроведен.Уместо тога он никада није ни поменуо уставно решење писма , нити је приликом свог сталног присуства на ТВ рекао да ли се та уставна норма примењује, и да ли ће уопште бити примењена.Напротив,више пута је јавно рекао да требамо штитити ћирилицу, али је наша и латиница, што је равно опелу над ћирилицом.

Шта је после доношења Закона рекао члан Предедништва БиХ Милорад Додик ?

       Додик је рекао да се тек доношењем овог Закона може нешто учинити за ћирилицу,а што је тешка неистина.Истина је да је у време његове дуге владавине ћирилица потрпуно пуштена низ воду.

Он има олакшавајућу околност у томе што његов глани саветник проф.др Ненад Кецмановић никада јавно није поменуо ћирилицу.

       Данас је Додик је уз помињање српског језика сваки пут поменуо и ћирилицу.

Можда би Додик и раније порадио за ћирилицу да није зависан од председника Србије. Колико је само пута обаћео Момчилу Крајишника да ће се привредници законом натерати да име фирме напишу ћирилицом.Али због свог  поменутог политичког репера у „ћириличарењу“ је морао да „прикочи“.

Шта су „Новости“ написале после доношења Закона?

Читамо  у „Новостима“ чланак поводом Дана српског  јединства под насловом „Заставе на кућама,ћирилица у закону“, што је,по питању ћирилице, непознавање суштине проблема или несвесно замајавање народа.Наиме, ћирилица не само да је већ три деценије у закону, него је то и у Уставу,а ипак јој је бивало све горе.

„Новости“ су се могле могле најбоље информисати код удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Српска азбука“ Београд, али су се придружиле њиховом бојкоту од стране лингвистиче струке и власника тзв. родољубивих сајтова, осим БАЛКАНСКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ проф.др Зорана Милошевића.

Све против ћирилице су закували лингвисти правописним остављањем двоазбучја и после распада Југославије

Данашњи суноврат ћирилице не би био могућ да српска службена лингвистика није засејала двоазбучје у српском правопису. Постоји чак и књига „Нормативна граматика“ двојице академика, из које се учи да Срби имају два писма.Зато, да би се српски језик вратио из ишчашеног стања са два писма у здраво, нормално стање имања само једног националног писма,био је потребан лингвистички преокрет пре израде закона, и то у виду одустајања од лажног богатства имања два српска писма.То се није десило,а изгледа да се ускоро неће  ни десити, што је очигледно из чињенице да је до сада само председник Одбора за стандарадизацију српског језика проф.др Срето Танасић јавно говорио да латиница није српско писмо,а у томе га није подржао ниједан други професор,па ни сам Одбор.

Остављањем југословенско-српско-хрватског двоазбучја у српском језику лингвисти су дали „научно“ оправдање политичарима да могу игнорисати и Устав и закон о језику и писму.Готово дирљиво су се борили да само законом спашавају ћирилицу., а не и правописом усаглашеним са Уставом.Сада више не требају политичарима па су добили јавну шут карту и остају у срамоти свог правописног двоазбучја.

Родољубива интелектуална елита је неутрална по питању писма

Не постоји ниједан пример да је неки угледник из елите јавно тражио да се ћирилица врати српском народу. Највише што је тражено је да се поправи њен положај у равноправности писама. Неки су чак писали да је свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“, иако је ово друго већ свело ћирилицу на улицама Новог Сада до1,5%.

      Нада ћирилице је у српској омладини

      Било је потребно да се на стадиону „Рајко Митић“ покаже само један транспарент са поруком ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА, па да до тада латинички навијачи ПЕРТИЗАНА пређу на ћирилицу.Руководство ПАРТИЗАНА је могло досегнути само до Титове равноправности писама,па су на новом грбу и једно и друго писмо.Омладина хоће само ћирилицу, па се у Београду више не може видети ниједан латинички навијачки графит. Главно је питање како да дође до омладине истин а да је ћирилица српска светиња,када председник Србије говори да је наша и латиница. У „Ћирилици“ Нови Сад и „Српској азбуци“ Београд ћемо се потрудити око тога.

Подели: