Анализе

СКУПШТИНА ЋЕ СЕ ТЕШКО ОБРУКАТИ АКО УСВОЈИ НЕУСТАВНИ НАЈАВЉЕНИ ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЈАВНОМ ЖИВОТУ И ЗАШТИТИ И ОЧУВАЊУ ЋИРИЛИЧКОГ ПИСМА

Поводом данашње (понедељак, 13. септембра) најављене расправе у Скупштини Србије о Предлогу закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма
  • Има мноштво разлога због којих би се евентуалним усвајањем оваквог текста закона, после правописног,  заокружило и правнички комплетирало противуставно понижавање једног матичног писма матичног језика матичног народа
  • Уместо апсурдног, неуставног, непотребног и досад невиђеног ни сличног закона у свету – Скупштина би се могла спасти бруке само ако би, уместо таквог закона, усвојила овакву или сличну Декларацију о 15 година одлаганој примени Члана 10. Устава Србије, који у вези са српским језиком и ћириличким писмом не предвиђа никакав нижи акт (закон и сл) за директно спровођење уставне обавезе по том члану:

АУТОР: Драгољуб Збиљић

ДЕКЛАРАЦИЈА СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ О СПРОВОЂЕЊУ ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ

Прво, сви државни органи и језичке институције у Србији, после петнаестогодишњег одлагања директне примене Члана 10. Устава Србије, обавезне су, под хитно, да коначно започну спровођење народне воље, већ исказане 2006. године у Члану 10. по коме су у „службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. За то по слову Устава за српски језик и ћирилицу није предвиђен закон, него се уставна обавеза спроводи директно, а кршење Устава с директном обавезом је кривично, а не прекршајно дело и по тој основи ће се гонити они који не примењују народну вољу из Члана 10. Устава Србије.

Друго, примена Члана 10. односи се, наравно, и на језичке институције (пре свега на Одбор за стандардизацију српског језика)  које треба да Српски правопис и језичку струку усагласе с уставном обавезом из Члана 10. која је, иначе, сагласна с праксом у решењу питања писма  у свим другим језицима Европе,  којој тежимо „без алтернативности“, а у којој матична писма немају алтернативно писмо у било ком другом језику.

Треће, под „службеном употребом језика и писма, као и свуда  у Европи и  свету, подразумева се званична, обавезна употреба језика и писма када су у служби сваке друштвене комуникације, осим у личном разговору и писању између два саговорника или више њих када разговарају за личне интимне и сличне потребе. То је неслужбена, незванична употреба језика и писма. Дакле, све што се намењује за шире споразумевање у јавности  и односи се, потенцијално за цело друштво или друштво у ужем смислу, то је увек службена употреба језика и писма. Према томе, јавна употреба језика и писма није супротност службеној употреби, јер се службена употреба пре свега односи на употребу у јавности, а не у тајности. Јавна употреба је иманентна службеној употреби. Неуставно наметање другог, туђег писма за српски језик у јавној употреби је био осмишљена уникатна (само за Србе) махинација да се избегне уставна обавеза о писању српског језика српским (ћириличким) писмом, а то је последица чињенице да су српски лингвисти, једини у Европи и свету, противно Члану 10. Устава Србије, увели алтернативно писмо – хрватску латиницу која је у употреби у хрватском језику, па је ту њена употреба и у Србији легална, као и у другим латиничким језицима, али се тај латинички састав по Уставу не може наметати као параписмо у језику Срба“ као у време окупације у Првом и Другом светском рату у НДХ.“

То је пример декларације Скупштине којом се не би ова институција обрукала, него би се понашала демократски, као свака скупштина у Европи и свету која држи до демократски исказане воље народа.

ДА СЕ СКУПШТИНА СРБИЈЕ СПАСЕ БРУКЕ!

Пишемо од муке још један текст о најављеном Предлогу новог закона о употреби српској језика и лажној заштити ћирилице[1]. Никако не можемо да не реагујемо поводом тако очајног, апсурдног и вишеструко противуставном тексту тог закона. Он је очајан и с лингвистичке и с правничке стране. Ако се такав текст усвоји, усвојиће се само да би патриотском огромном делу народа „замазао“ очи пред изборе, а он је суштински по слову Члана 10. Устава непредвиђен, непотребан као нижи акт од Устава, у целини  противуставан и служиће само за то да власт настави да и после 15 година одлагања настави да грубо опструише примену јасног Члана 10. Устава Србије. Усвоји ли се такав неуставан закон, дај Боже да он успе да повећа проценат ћирилице у Србији пише од један одсто. А чињеница да закон с правничке стране омогућује неравноправност субјеката пред тим законом, толико је „оригинална“ да је тешко замислити постојање тог правника који је саставио овакав текст закона. Такав закон не верујемо да би могао написати неко ко је макар чуо за правни факултет и(ли) да је прошао близу неког правног факултета.

Потпуну сувереност матичног српског писма у матичном језику матичног народа решио је народ (тј. сви грађани у Србији) већинским демократским изгласавањем одредбе у првом ставу Члана 10. Устава Србије на референдуму за усвајање највишег правничког акта сваке државе, па и Србије , попут свих других матичних писама у свету формулацијом, потпуно сагласном у свим уставима када је реч о матичном писму матичног народа у свакој матичној држави.

Та одредба од 2006. године изричито јасно гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ (Овде није реч о другом ставу Члана 10. која се односи на друге језике и, њихова, друга писма у чему нема такође никаквих нејасноћа, али ни проблема у примени пракси. Тај други став гласи: „Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“) У томе је све потпуно јасно за елементарно описмењеног човека који зна Вуково језичко правило, преузето од немачког лингвисте Аделунга: „Читај како је написано.“. Народ је усвојио предложени први став у коме је враћена стопостотна сувереност српском ћириличком писму, без спомињања било ког експлицитног другог писма, јер се експлицитно наводи „српски језик и ћириличко писмо“. У том ставу Устава нема никаквог помена никаквог нижег акта – закона и било каквог сличног акта који би имао ту шта да решава и допуњује, него је, очигледно, Устав питање назначеног језика – српског и писма – ћириличког безусловно и потпуно директно у њиховој суверености све решио. Остало је било само да власт и лингвисти то уваже, свако у свом домену обавеза. Власт да то примени као неизбежну уставну директну обавезност свих и свуда у држави Србији. Такву уставну одредбу усвојила је Коштуничина власт споменуте 2006. године, а за формулацију потпуно исправног предлога па усвојеног Члана 10. било је заслужно тадшње Министарство културе залагањем тадашњег министра Драгана Којадиновића и његовог помоћника у раду и саветника лингвисте мр Бранислава Брборића који је такав предлог формулисао у сарадњи с Удружењем „Ћирилица“. Тај Члан 10. био је сагласан с општом европском и светском праксом у решењу питања матичног језика и матичног писма у свакој другој држави и њиховом уставу.

За пример те опште подударности у решењу питања матичног језика и писма најзгодније је да узмемо пример уставног решења из Хрватске зато што нам је (и Србима и Хрватима), лингвистички посматрано, исти језик са ситним нормативним разликама а с основном разликом у врсти писма. Али, начин решења питања писма у уставима нам је потпуно исти. Наше уставно решење смо цитирали. Цитирајмо хрватско уставно решење. Хрватски први став у Уставу гласи: Članak 12. „U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.“ То је њихов први став тога члана. И они имају други став који се односи на друге језике и писма. Он гласи: „U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“ Дакле, исто се и код њих спомиње закон само у вези с мањинским језицима, а не и за хрватски језик и (хрватско) латиничко писмо. Али, Хрвати, за разлику од Срба, немају посебан закон за хрватски језик и латиничко писмо. И Хрвати и Хрватска немају ни један једини проблем данас са својим писмом у свом језику. А једини у Европи и свету Срби данас и већ 77 година, имају велики проблем и расправе о српском језику и његовом ћириличком писму.

ЗАШТО ХРВАТИ НЕМАЈУ НИКАКВИХ ПРОБЛЕМА СА СВОЈИМ ПИСМОМ, ЗА РАЗЛИКУ ОД СРБА КОЈИ ИМАЈУ ТАЈ ПРОБЛЕМ И У СРБИЈИ?

Да видимо зашто Хрвати немају никаквих проблема са својим језиком и писмом и немају посебан закон за хрватски језик и латиничко писмо.

Хрвати немају с тим никакав проблем зато што су се кључни чиниоци решења питања језика и писма (власт и лингвисти) стриктно држали народне – уставне обавезе. Власт апсолутно спроводи обавезу из првог става свог Члана 12. Хрватски лингвисти се такође стопостоттно држе тога става Члана 12. у правописном решењу питања писма. У њиховом Pravopisu hrvatskoga jezika стриктно је пренета уставна обавеза првом реченицом овако: „Hrvatski jezik se piše latiničnim pismom.“ У свој њиховој пракси у потпуности су усклађени и власт и лингвисти, па не постоји ни један једини Хрват који не зна које је његово писмо,  јер то уче у школи. А власт је схватила да нема никакве потребе нити то њихов устав, као ни српски устав, не налаже посебан закон о употреби хрватског језика и писма.

Код Срба, пак, осим подударно формулисане наведене  уставне одредбе, све друго је друкчије и код власти и код лингвиста, па стога је и немогуће било избећи постојање само српског проблема у језику и, нарочито, писму. Ниједна српска власт свих 15 година није ни покушала да свуда примени уставну обавезу из првог става Члана 10. Није никада хтела о томе ни да расправља ни да спомене да се Члан 10. мора применити као народна воља из Члана 10. То власт није занимало. Једино је власт, уз неке мање изузетке спроводила тај став Члана 10. само у државним институцијама, а изван државних  институција то спровођење их није занимало, јер нису схватили да је власт обавезна да свуда спроводи у држави устав, а не само у својим канцеларијама. Дакле, потпуно друкчије понашање српске власти према матичном језику и писму, него што је то понашање у свим другим језицима, а навели смо пример хрватског понашања потпуно у складу с њиховим Уставом. Српска власт сасвим супротно. За разлику до свих других власти, српска власт избегава спровођење првог става Члана 14. Устава. Она сасвим противно Уставу и свим другим властима не спроводи уставну обавезу о томе, а онда задржава стари Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године који је непотребан, а плус је директно противуставан. И преко тог старог закона манипулише чинећи га надуставним, надређује га Уставу као вишем и врховном правничком акту сваке државе.

Текућа власт, не зна се из којих разлога, сачињава „изнебуха“, после многих критика због неспровођења Члана 10. Устава Србије, без икакве консултације с језичким институцијама и с ниједним удружењем за заштиту ћирилице, сада је сачинила нови непотребан и, такав какав је, непредвиђен Уставом Предлог закона о употреби српског језика и ћириличког писма који је још много лошији и од неуставног лошег споменутог Закона о службеној употреби језика и писма. И чак за тај закон везује овај новопредложени који се, на неки начин, подређује том првом неуставном закону.

Усвоји ли се тај очигледно неуставан, ненаведен у Уставу и непотребан закон, биће обрукани прво Скупштина која га усваја, а преко Скупштине бићемо обрукани сви ми јер тај закон није само класично неуставан, он је у одредбама толико апсурдан да се морамо питати које је то „правничко име“ предложило овакве апсурдне одредбе какве не постоје нигде на свету.

Подели: