Анализе

ЗАКОН О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ АПСУРДАН И ПРОТИВУСТАВАН ЈЕР УВОДИ НЕЈЕДНАКОСТ СУБЈЕКАТА

Ових дана предложен нови закон о српском језику и ћирилици својом целином увео је повлашћене Србе за којe овај закон неће важити и „плебс“ за који ће овај закон важити. Повлашћени део Срба (сви „привaтници“ у послу“ биће изузети од примене закона, па ће још бити и новчано стимулисани ако се и они својевољно одлуче дa примене закон; очигледно циљ сачињеног оваквог законског текста јесте – да има вануставну моћ над уставном вољом народа у Србији како би власт могла нижим актом да и даље избегава примену вишег акта од закона (Устав у јасном Члану 10) у коме се законом уводи неједнако право пред овим Предлогом закона који омогућава властима да наставе јавну петнаестогодишњу масовну опструкцију народне воље која је у уставном Члану 10. 2006. године вратила јасно пуну (стопостотну) сувереност српског (ћириличког) писма у складу с праксом у свим другим језицимa и писмима

ЈАВНА И ЛИЧНА МОЛБА УДРУЖЕЊА „ЋИРИЛИЦА“ ДА СЕ СКУПШТИНА СРБИЈЕ НЕ ОБРУКА УСВАЈАЊЕМ ОВАКВОГ ВИШЕСТРУКО АПСУРДНОГ ТЕКСТА – ЗА ИСТОРИЈУ ГЛУПОСТИ И НЕУСТАВНОГ ПРЕВАРАНТСКОГ БЕШЧАШЋА НА ШТЕТУ ЋИРИЛИЦЕ

Врло поштованима:

  1. Председнику Србије Александру Вучићу (који је натчовечанским личним напорима стварно постао светски лидер мале Србије у светском рату против короне)
  2. . Председнику Скупштине Србије (мом земљаку) Ивици Дачићу,
  3. Председници Владе Ани Брнабић и носиоцу предлагача новог закона министарки културе и информисања Маји Гојковић

К р а т к а   с т р у ч н а  о б р а з л о ж е њ а

овог крајње апсурдног и према Члану 10. Устава Србије непредвиђеног и непотребног нижег акта од Устава који је у Члану 10. народном вољом јасно решио да се тај члан директно примени без нижег законског акта уз, наравно, правно логичну могућност да се поднесе кривична, а не прекршајна пријава свакога (без икаквог изузетка) ко неће да поштује народну уставну директну обавезу кад је реч о српском језику и његовом потпуно сувереном у Уставу писму (ћириличком)

  • Када се прочита Члан 10. Устава Србије тако како у Уставу пише и упореди с оним што пише у недавно  у предоченом Предлогу новог закона о употреби српског језика и заштити ћирилице – једини је објективан закључак да је текст закона писан да ограничи суверену ћирилицу у српском језику како ју је одредила народна воља на референдуму за Устав Србије 2006. године.
  • Да ли ће многе апсурдности и неуставности у новопредложеном закону о српском језику и ћирилици приметити посланици током расправе у Скупштини када се буде тај предложени апсурдни и недовољно уставни текст буде разматрао? Бојимо се да неће приметити јер је познато да посланици само амандманима „нашминкају“ предложени текст и он бива усвојен како каже предводник посланичке групе.
  • Основна апсурдност новопредложеног закона о српском језику и ћирилици јесте у томе што су у њему једни субјекти обавезни да пишу српски језик српским писмом, а једни (већина) могу српски језик да пишу неким несрпским и неуставним за српски језик писмом, свакако је реч, пре свега о хрватској латиници иако се она не наводи, али се, без сумње, мора наслутити, јер је то туђе писмо Србима комунистичка власт смишљено и плански још у Југославији насилно и страхом учинила већинским писмом за Србе уместо матичне српске ћирилице која је означавана смишљено „заосталим и сељачким писмом“[1]од 1954. године све до данас у Србији.
  • Још већа апсурдност од претходне јесте уведена апсолутно јасан неједнака обавеза субјеката па ће једни бити двоструко награђени: поред за њих необавезне ћирилице, ти субјекти имаће могућност да буду новчано награђени (мањи порез и сл.) ако се самовољно одлуче да и они, из материјалног интереса примене закон. Да неко плаћа некоме што свој језик пише српским, а не туђим писмом, то не посстоји ни у „банана-државама“, ни у „кокаин-државама“!
  • Свакако, свако нормалан зна зашто је Србима веома корисно да уче и даље и да знају да употребе хрватску латиницу као изузетак, али она не може да буде узета за редовно и службено, званично, паралелно параписмо у српском језику јер она од 1992. није регистрована као писмо српског језика, па се од тада, с правом, све што Срби објаве на хрватском писму у библиотечким каталозима „књижи“ као хрватска културна баштина, па правимо, без потребе, себи проблем да некада будемо приморани да доказујемо да то не припада хрватској баштини јер лингвистички језик, а не писмо, у српском случају објективно одређује власништво над уметнички књижевним делом. Када пишемо својим писмом, поштујући народну вољу из Члана 10. Устава Србије, тај проблем сигурно нећемо имати, јер је ћирилица матично српско и стварно, и традиционално, и православно и практично све док није латиница Србима наметнута окупацијом, а посебно комунистичким, практично, окупационим односима специјално према Србима и посебно према српској ћирилици.
  • Уместо предугачког и тешко примењивог предложеног закона о српском језику и ћирилици била је много кориснија, сврсисходнија, јефтинија, логична и  довољна једна јака (СПРОВОДИВА У ПРАКСИ) декларација Скупштине Србије с три налога која би, по уставној исказаној вољи народа 2006. године, гласила:

„СКУПШТИА СРБИЈЕ, ДАТУМ (НА ПРИМЕР: 12. СЕПТЕМБАР 2021.)

ДЕКЛАРАЦИЈА О СПРОВОЂЕЊУ ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ

Прво, сви државни органи и језичке институције у Србији, после петнаестогодишњег одлагања директне примене Члана 10. Устава Србије, обавезне су, под хитно, да коначно започну спровођење народне воље, већ исказане 2006. године у Члану 10. по коме су у „службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. За то по слову Устава за српски језик и ћирилицу није предвиђен закон, него се уставна обавеза спроводи директно, а кршење Устава с директном обавезом је кривично, а не прекршајно дело и по тој основи ће се гонити они који не примењују народну вољу из Члана 10. Устава Србије.

Друго, примена Члана 10. односи се, наравно, и на језичке институције (пре свега на Одбор за стандардизацију српског језика)  које треба да Српски правопис и језичку струку усагласе с уставном обавезом из Члана 10. која је, иначе, сагласна с праксом у решењу питања писма  у свим другим језицима Европе,  којој тежимо „без алтернативности“, а у којој матична писма немају алтернативно писмо у било ком другом језику.

Треће, под „службеном употребом језика и писма, као и свуда  у Европи и  свету, подразумева се званична, обавезна употреба језика и писма када су у служби сваке друштвене комуникације, осим у личном разговору и писању између два саговорника или више њих када разговарају за личне интимне и сличне потребе. То је неслужбена, незванична употреба језика и писма. Дакле, све што се намењује за шире споразумевање у јавности  и односи се, потенцијално за цело друштво или друштво у ужем смислу, то је увек службена употреба језика и писма. Према томе, јавна употреба језика и писма није супротност службеној употреби, јер се службена употреба пре свега односи на употребу у јавности, а не у тајности. Јавна употреба је иманентна службеној употреби. Неуставно наметање другог, туђег писма за српски језик у јавној употреби је био осмишљена уникатна (само за Србе) махинација да се избегне уставна обавеза о писању српског језика српским (ћириличким) писмом, а то је последица чињенице да су српски лингвисти, једини у Европи и свету, противно Члану 10. Устава Србије, увели алтернативно писмо – хрватску латиницу која је у употреби у хрватском језику, па је ту њена употреба и у Србији легална, као и у другим латиничким језицима, али се тај латинички састав по Уставу не може наметати као параписмо у језику Срба“ као у време окупације у Првом и Другом светском рату у НДХ.“

То је пример декларације Скупштине којом се не би ова институција обрукала, него би се понашала демократски, као свака скупштина у Европи и свету која држи до демократски исказане воље народа.

Уставна обавеза у вези са српским језиком и писмом у Србији потпуно је јасна. У службеној употреби суверени су (а то значи: незамењиви) српски језик и српско, ћириличко писмо по народној вољи с референдума за актуелни (и данас важећи) Устава Србије из 2006. године. Потпуно експлицитан и потпуно јасан Члан 10. Устава Србије, у првом ставу који се сав односи изричито, експлицитно на српски језик и писмо, гласи:

„У  Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Други став који се односи на службену употребу језика и писама мањина или мањинских заједница народа или зовимо их како хоћемо, гласи:

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“ Наравно, неразумници и смишљени „наивци“ тумачили су из овог става да та „друга писма“ могу да се одатле пренесу на први став, тј. и на српски језик. Кад би то стварно тако могло, зашто би се онда спомињао изричито матични језик и матично писмо. То је, наравно, тако у вези с матичним народом, његовим  језиком и матичним писмом у свакој другог демократској држави на свету.

Таква одредба из Члана 10. Устава у првом ставу сагласна је са свим одредбама у другим уставима држава у целој Европи а тако је и у свету. И то је директна уставна обавеза уз коју није наведен, јер није ни потребан, посебан закон за њен директан уставни налог, јер нико други, осим Сраб, нема у свом правопису уведено и неуставно легализовано за сталну употребу, поред свога, и туђе писмо – параписмо.

Упоредићемо, на пример, с комшијским, хрватским решењем тога питања. Њихов Члан 12. хрватског Устава (у оригиналу: Članak 12) гласи:

„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.“ То је њихов први став тога члана. И они имају други став који се односи на друге језике и писма. Он гласи:

„U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“

То је суштински исто, као да је неко од некога преписао, али је и једно и друго решење усклађено с европском и светском праксом. Разлика је, међутим, огромна у томе што Хрвати не кажу у том закону да су у употреби други језици и писма, него изричито кажу: „U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo“, што значи ад се мањински језик и писмо код њих не мора увести. Пример да не мора бити мањинског језика и писма је Вуковар, где је то не мора спроведени буквално чекићем. Дакле група људи је то спровела грађевинском алатком за разбијање табли ас српским језиком и ћирилицом. Тако је заобиђено уставно и законско право Срба на свој језик и писмо.

У српском Уставу су мањински језик и писмо неупитни, што значи да мора, а Србија се у свету истиче по строгој примени свих мањинских права, а особито кад је реч о језику и писму и у закону у вези с тим је најнижи проценат мањинског становништва које на то има право. У Хрватској је то више од тридесет процената, а у Србији је 12 процената.

У СРБИЈИ У ВЕЗИ С МАТИЧНИМ ЈЕЗИКОМ И ПИСМОМ

ВЛАСТИ ДОЗВОЉАВАЈУ МАСОВНА НЕУСТАВНОСТ, А У ХРВАТСКОЈ И ДРУГДЕ, БОГАМИ, НИКАДА

Србија је, дакле, у Европи и у свету у вези с језиком и писмом позитиван изузетак кад примена права мањина на своје језик и писма.

С друге, стране, кад је реч о праву матичног народа у матичном језику и матичном писму Србија је једини најгори изузетак. У Србији већ 15 година влада масовна неуставност у (не)примени првог става Члана 10. То је масовна опструкција Уставом исказане народне воље која је легитимна у најдемократскијим земљама. Тј. кад је реч о обавези да се српски језик пише српским (ћириличким) писмом, она се у 90 одсто случајева не поштује и у широкој пракси не примењује, осим, једино, у државним институцијама, а устав мора да власт примењује свуда, а не само у ономе што се зове „држава“. То је „плитка“ примена Устава. Устав моар ад су у држави спроводи  свуада и ад важи аз све на исти начин. Србија није приватна држава појединаца па да обавеза о српском језику на ћирилици не важи за приватнике. За све је у држави један устав и он мора ад се односи на све без изузетака. А овај предлог закона прави изузетке у (не)примењивању овога закона. Српски народ нема вишу („аријевце“) и нижу класу (плебс).

У Србији се, што се језика и писма Срба 77 година спроводи комунистичка идеологија о прогону српске ћирилице што се изводи планираном давном заменом српског националног (ћириличког) писма хрватским националним (латиничким) писмом гајицом. За све време трајања Југославије (а то је пренето и у данашњу Србију) у дугој  ери владавине комуниста владао је добро осмишљен план затирања (замењивања) ћирилице. Комунисти су то мудро извели преко налога лингвистима да се прокламују преко Новосадског договора (1954) (хрватска) латиница и (српска) ћирилица као „равноправне“. Како писма међусобно у једном језику нису могућа као стварно равноправна јер су она у писању међусобно неизбежно искључујућа. Нико нема времена и глупо би било да губи време, осим у шизофренији, да пише истовремено на оба писма, у комунистичкој југословенској пракси власт је завела насилну планирану, добро осмишљену фаворизацију хрватске верзије абецеде, а лингвисти су послужили да измишљају пароле којима се оправдавала напоредна употреба писма, али обавезно на штету „равноправне“ ћирилице у корист „равноправне“ латинице. Тако, преко злоупотребе српских политичара и лингвиста, спровођено је све брже избацивање ћирилице и њено замењивање хрватским саставом латиницом. Тако је до сада наметнута навика Србима на туђе (хрватско) писмо довела до занемарљивог процента српског писма у писању српског језика  и у Србији. Та је навика била толико снажно и упорно спровођена да је довела до фалсификата  у тумачењу чак и неких, обично комунистичких, лингвиста да је хрватска латиница, у ствари, „српска латиница“. Усредсређена наука на истину зна да је то намерни фалсификат или лаж да би се Србима и тако (лажју) омилила хрватска гајица.

То је данас масовно тумачење тзв. другосрбијанаца који примену уставне одредбе о службеном српском језику на ћириличком писму сматрају „недемократијом“, јер су они за то да се уставна одредба багателизује, да се и не спомиње, него да се стално инсистира на оном на чему нико други у свету не само не инсистира, него и не дозвољава увођење шизофрене писаније једног језика двама писмима, па да се, тако, доврши оно што су комунисти планирали, јер и „другосрбијанци“ су наставили комунистичка правила за Србе, па и у односу према српском писму, јер су „другосрбијанци“, кажу многи, 99 одсто пресвучени стари комунисти у друге „модернизоване белосветске шињеле и јакне“, па они сви, зато, као комунисти, „преферирају“ само хрватску латиницу у језику Срба, јер им је ћирилица „заостала, „сељачка“ те пишу „српском латиницом“, иако је ћирилица и од домаћих и светских стручњака проглашена за најбоље, најлепше, најједноставније и најсавршеније писмо које је погодно и за компјутерске потребе. Други народи имају много несавршеније и сложеније писмо, па га чувају као свој идентитет, своју културу, традицију, своју културну и националну самобитност.

КО ЈЕ ГЛАВНИ КРИВАЦ ЗА НАСТАВЉАЊЕ НЕУСТАВНОГ ПОМОРА ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ?

Ко је, дакле, главни кривац за настављање неуставног помора српске ћирилице у Србији свих 15 година откада је то и Уставом недопустиво у Србији, у којој се данас чак и руска (ћириличка) фирма „Газпром“ (на српском „Гаспром“ исписује латиницом (Gasprom). Руска форма на руском (ћириличком) писму на српском језику који се у Србији, по јасном слову Устава у Члану 10, мора писати српском ћирилицом – стално Србима у јавности боде очи исписана туђим писмом и матичном народу у Русији и матичном народу у Србији – латиничким писмом, против кога нико нормалан нема ништа, али има против да се српски језик пише неуставно оним писмом које су западне oкупаторске земље у свакој окупацији наметале Србимa после забрaна српске ћирилице законима и уредбама или, као у Хрватској најоштријим законом Законском одредбом о забрани ћирилице (1941-1945), што су многи Срби, као добродушни и краткопамтљиви људи, заборавили а не воле баш сви да читају у књигама о тој истини. Зато многе обмане пролазе код бројних Срба и брзо и лако.

Ми не можемо, јер је некорисно и бесмислено, да за масовну неуставност у Србији и за настављање одузимања права само Србима на њихово писмо противно Уставу Србије – да окривљујемо исказане историјске мрзитеље Срба и њиховог писма јер ти ранији забрањивачи ћирилице законима – окупаторе и данашње одгојене „другосрбијанске“ и сличне мрзитеље и аутошовинисте свега српског – пре свега зато што нису експлицитно на власти ни окупатори ни српски аутошовинисти, јер су они данас ипак још, срећом, у мањини. Али се и брзо множе јер је мрзитељ Срба и свега српског постао субјект за „високо“ друштво и посебну „другосрбијанску интелектуалну светску елиту“ која је нарочито добро стимулисана и новчано за такво своје „уздизање“ јер се реч „издајник“ избацила из речника и више не смеш никоме рећи да је издајник народа и његове воље, па и ове о употреби српског језика на српском писму.

Нико с минимумом објективног знања не може да не зна ко је плаћен од народа да брине стручно-научно о српском језику и писму а ко је плаћен, такође од народа, да спроводи у Србији Устав и законе и стварно научан и стручан решења питања писма. У сваком па и у српском језику. А малопре смо видели шта јасно пише у Уставу Србије (службена употреба српског језика и ћириличког писма). Ко је плаћен да сачињава језичку норму која ће природно, на основу карактеристика народних говора у народном језику омогућавати најбоље и кајкорисније обједињавање целога српскога народа у учевном језику који се савладава и усавршава у школи. То раде и сви други лингвисти у сваком другом народу. Дакле лингвисти су први и једини директно плаћени и школовани стручњаци који имају и материјалну и моралну (часну, патриотску) улогу да свој посао раде најбоље у сваком погледу, па и у складу с вољом народа исказану у Члану 10. Устава Србије.

Сада се мора поставити питање лингвистима: зашто су хрватски стручњаци могли да сачине учевни (нормативни) језик јединствен за цео хрватски народ и у изговру (ијекавском) и у писму (хрватска латиничка верзија), без ћириличког и било ког другог писма у матичном језику Хрвата, а зашто – после Новосадског, доказано штеточинског за Србе, Новосадског договора с Хрватима по налогу комуниста 1954. године о српскохрватском/хрватскосрпском језику – српски лингвисти у Матици српској и, посебно, у Одбору за стандардизацију српског језика не могу, не знају или из неког разлога неће да сачине јединствен нормативни (ми га зовемо радије, учевни, јер се нормирани језик „надјезик“ мора учити у школи, јединствен језик у изговору и писму (екавски и ћирилица) какав су сачинили сви други народи у Европи, а који су могли и умели да сачине у Републици Српској када су се тамо морали борити за спасавање од, запрећеног им поновљеног више пута, масовног биолошког уништавања (1991-1995). А српски лингвисти су,  одмах после спољног насилног одстрањивања с власти оних који су изборили српски спас у рату и створили биолошки и национално прескупу Републику Српску, одмах укинули оно што су ти претходници урадили за српски језик, а то је довршавање онога што ни Вуку није успело пре њих.

Дакле, иако је народ у Србији изгласаним Уставом 2006. обавезао све институције и појединце, па и лингвистичке установе и лингвисте у њима, они су директно и експлицитно опструисали народну вољу из Члана 10. па су ново издање Правописа српскога језика у  Матици српској и Одбору за стандардизацију српског језика применили, без икаквих измена, наметнутих комунистичких правила из Новосадског договора и сербокроатистике, па су задржали неуставно и противно свој пракси у Европи и свету, оставили, нигде другде у другим јеезицима, два писма (и српско и туђе писмо, латиничко као параписмо) за један  језик којим се служе Срби. Уз то остављено двоазбучје, они су у Правопису српскога језика (у издању из 2010. у Матици српској) цинично цитирали јасан Члан 10. Устава у фусноти на 15. страни, а већ на 17 страни подсмехнули су се тој народној, уставној обавези. И, уз то, они су на 15. страни изрекли експлицитно срамотну, заслепљену од лажи, тврдњу да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ и да нема штете да и убудуће Срби, противно Уставу, у школи не уче које је стварно српско писмо.

Хрватски лингвисти су, одмах на почетку разбијања Југославије у вези с писмом хрватског језика у њиховом правопису записали за школе: „Хрватски језик се пише латиницом.“ Српски лингвисти су у српском правопису Матице српске 2010. године записали: да се српски језик (као „српскохрватски“) пише српском ћирилицом и „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (стр. 16-17. Правописа. Могли су записати, у складу с Уставом и општом праксом у Европи  и свету овако:

„Српски језик се пише српском ћирилицом. Други народи који користе лингвистички исти језик с њиховим националним називима тај језик пишу хрватским латиничким писмом. Корисно је да Срби знају оба писма, али свој језик треба да пишу својим писмом. Наравно, оно што су Срби до сада објавили на латиничком писму припада такође српској културној баштини, а одсада треба да пишу свој језик у службеној, званичној употреби својим (ћириличким) писмом јер се од 1992. године оно што Срби објаве српским језиком на хрватском писму рачуна у свету у хрватску културну баштину.“

Једино би то било корисно и стручно-научно тачно и објективно истинито и оправдано у српску корист и у корист очувања српског националног идентитетског писма у последњих више од хиљаду година. Затим су, разуме се, могли навести изузетке када се у српском  језику користи латиничко или неко друго писмо. Српски лингвисти нису схватили да се Устав и Члан 10. Устава односи на свакога па и на лингвисте, ет су одлучили да они воде своју сербокроатистичку навику и у вези сада са, поново, српским језиком и српским (ћириличким) писмом.

Истина, од пре неколико годиан, појединци и нешто раније, и српски лингвисти у већини „боре се за српско писмо“. Али како: двоазбучејем  у струци и правопису.

ПРОТИВУРЕЧНИ ЛИНГВИСТИ У ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Тешко је схватити противуречност српских лингвиста у Одбору аз стандардизацију српског језика. Људски речено, они су дволични. У једном случају у својој струци су за једно решење (једноазбучје у службеној употреби) у складу с народном вољом из Члана 10. Устава, а у другом случају (у струци и, нарочито у правопису) они су за тзв. двоазбучје – изум Новосадског договора из српске сербокроатистике. И онда им дуго није уопште сметала чињеница да је српска ћирилица била замењивана хрватским писмом све време у југословенској држави. Ту стручну противуречност а људску дволичност показали су на примеру предлагања уставне одреднице за Устав из 2006. године. Они су предложили веома сличну обавезу за Устав.

Врло је чудно за оне лингвисте који знају да у Европи и свету не постоји пример да се у неком матичном народу предвиђају законске материјалне олакшице и награде ако неко свој матерњи језик пише својим, матерњим писмом. Такав ступидна могућност у свету се до овога предложеног закона није појавила. У својим примедбама лингвисти то не сматрају ненормалним па и даље мисле ад ће закон с казненим члановима моћи ада реши оно што они нису у српском језику нормативно решили у складу с Уставом и општом праксом у решавању питања у свим другим правописима и учевним језицимаа.

Зато није чудно што многи Срби данас нее схватају зашто су сви други народи јединствени у свом учевном језику и писму, па се залажу за то ад једини Срби на свету бирају појединачно писмо којим ће писати свој језик, не знајући ад то нико осим Срба не ради тако, јер се без јединственог свог учевног језика и свог (једног) писма никада не могу минимално, као целина народа, објединити и зближити.

Ћирилица у српском језику, стриктно по слову народне воље у Члану 10. Устава Србије из првог става мора бити  б е з у с л о в н о[2]коришћена, као  што се без изузетка безусловно користи свако друго писмо у сваком другом језику. Србима то право и вољу немају право да ускраћују, поготово не власт и језичке институције у Србији у својим стручним и правописним решењима за школе и цео народ.

            С предлогом и молбом да вођство и Скупштина Србије не допусте себи бруку да усвоји овакав текст закона који је неспроводив или је изузетно тешко спроводљив и у великом броју чланова и неусклађеним с Уставом објашњењима – апсурдан, а по слову Члана 10. и непредвиђен и непотребан за српски матични језик и писмо усвојите предложену вам  у почетку овог  обраћања и молбе јаку и обавезујућу Декларацију,

Срдачно вас све поздрављају чланови Удружења „Ћирилица“ који, уз сва опструисања, воде 20 година тежак рат за уставно право Срба на своје суверено матично писмо у свом матичном језику у својој матичној држави Србији, као и у језику свих Срба изван Србије, уз извињење за словне превиде и неке промашаје у небитноме,

У име чланова „Ћирилице“

И Скупштине „Ћирилице“,

њен председник Драгољуб Збиљић, с. р.

[1] „Ћирилица“ је за 20 година (2001-2021) објавила више од 20 књига о прогону српске ћирилице и начину њеног враћања у живот. Неке од њих послате су и некима од вас.

[2]То је прецизан израз једног од највећих живих лингвиста – проф. др Милоша Ковачевића из Вечерњих новости. Цитирамо ове његове речи о овом предложеном закону: „Да би ово био закон, а не привид или маска закона, неопходно је у њему укинути позивања на наведени закон. Без тога, биће само мртво слово на папиру, декларативна, а не стварна заштита српског језика и ћирилице.“ А Немања Видић оснивач и председник Удружења „Српска азбука“, веома слично овом нашем обраћању, анализира предложени закон под насловом: „СПРЕМАН ЗАКОН О ЛАЖНОЈ ОДБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ“.

Подели: