Анализе

Православље или “религија будућности”: говори поглавара Фанара у Кијеву

Патријарх Вартоломеј је прочитао у Кијеву неколико говора. Фото: УПН
  • Налазећи се у Кијеву, патријарх Вартоломеј је одржао неколико говора. Њихова анализа доводи до неочекиваних резултата.

АУТОР: Кирил Александров

За време посете Украјини патријарх Вартоломеј је одржао неколико говора, који су се нашли помало у сенци његових сусрета са политичарима. Међутим, анализирајући “кијевске” говоре патријарха Вартоломеја могу се схватити тенденције које постоје у Цариградској патријаршији и где су оне на крају крајева усмерене. Цариградска Помесна Црква, без обзира на прекид еухаристичке комуникације засад остаје део Православља и то што се у њој догађа овако или онако оставља свој траг на све. Фанар формулише дневни ред даљег развитка Православља и предлаже га (намеће) осталима. Са њим можете бити сагласни, можете га одбацити, али прво треба схватити, у чему је његова суштина.

Постоји неколико облика изјава по којима се може судити о ставу овог или оног субјекта. Један од њих јесте говор. Тај облик најбоље разоткрива став говорника, пошто се спрема израније и осмишљен је за ону публику пред којом ће се читати. Таквих говора од стране патријарха Вартоломеја у Кијеву је било изречено неколико, али ми ћемо издвојити четири:

  • 21. августа у Михајловском Златоврхом манастиру у време такозване доксолологије;
  • 22. августа у Софији Кијевској за време литургије;
  • 23. августа у време пријема у Кијево-Могиљанској академији;
  • 23. августа – обраћање Свеукрајинском савету цркава и религиозних организација.

Сада о свему редом.

Говор у Михајловском Златоврхом манастиру

То је био поздравни говор на други дан посете, логички се дели на два дела:

  • Похвала Цариградске патријаршије
  • Похвала Сергеја Думенко.

Већ у првим речима након захваљивања Богу на части да дође у Кијев, патријарх Вартоломеј скреће пажњу на то да је кнез Владимир примио веру управо од “Велике Цариградске Цркве и Државе Новог Рима”.

Често се од фанариота чује oштра критика теорије “Москва- трећи Рим” која је била доста популарна у XVI-XVII вековима. Али данас, у Русији се та теорија помиње само као историјска чињеница, а Цариградска патријаршија идеју “Цариград – нови (други) Рим” ставља у основ сопствене идентичности, још и савремене. И то при том да, под један, тај “други Рим” се више од 500 година налази на територији муслиманске државе, под два, теорије другог, трећег и тако даље “Римова” се принципијелно не разликују, под три, те теорије немају никакав основ у Новом Завету. У најбољем случају они јесу побожан покушај да се осмисли облик државног поретка уз господство хришћанске религије.

Даље “његова божанска свесветост” још једном подсећа да “Кијевска Митрополија, без обзира на то да труби о супротном, била је неодвојива канонска територија и Митрополија под руководством нашег Пресветог Апостолског и Патријаршијског престола” (о томе, наравно, нико не расправља, поготову о томе не труби) и набраја оне Помесне Цркве које су се појавиле захваљујући Цариградској патријаршији. При том патријарх Вартоломеј тврди се да Фанар “никада не присећа дана великог огорчења, шамара, озлојеђености и ексера, али увек иде путем праштања, доброчинства и исцељења све своје деце без изузетака”. У тим речима можемо видети наговештај да је УПЦ огорчила “његову божанску свесветост” одбивши да се потчини безаконским наредбама о признавању расколника. Али зашто, ако Цариград увек иде путем праштања и доброчинства, зашто је онда патријарх Вартоломеј одбио да изађе пред вернике УПЦ који су га чекали код Врховне Раде? Зашто није хтео да им учини добро? Или му они нису деца?

Ако Цариград увек иде путем праштања и доброчинства, зашто је онда патријарх Вартоломеј одбио да изађе пред вернике УПЦ који су га чекали испред Врховне Раде? Зашто није хтео да им учини добро? Или му они нису деца?

Следи доста занимљива тврдња о томе да је “Васељенска патријаршија од самог почетка била сигуран чувар блага Цркве, иако у време процвата и бројне надмоћи је могла да уведе и успостави пирамидалну форму хијерархије Источне Православне Цркве, али је са гађењем одбацила ту мисао и није одступила ни од предате јој еклезиологије, ни од успостављеног и освештаног од стране Сабора система Пентархије”.

Под један, ако је раније Цариград одбацио идеју грађења Цркве са собом на челу, онда зашто промовише ту идеју данас? Под два, Васељенски Сабори уопште нису освештали систем Пентархије (пет епархија) у том смислу да јој нису давали никакав сакрални значај. То је просто био систем административног уређења Цркве у средњем веку. Под три, патријарх Вартоломеј скреће пажњу на то да је Цариградска патријаршија одговорна за православну еклезиологију која јој је “била предата”. Међутим, нама није позната чињеница такве предаје, та еклезиологија припада свима без изузетка Помесним Црквама.

Даље се говори о томе да “Васељенска Патријаршија никада није, користећи постојећу власт империје, бирала пут културне и језичке асимилације националности које су долазиле ка вери Јеванђељској”.

То је тачно само за почетни период христијанизације словенских народа када су, захваљујући раду светих равноапостолских Ћирила и Методија, а такође њихових ученика, наши народи добили могућност да се упознају са Светим Писмом и врше богослужења на свом рођеном језику. А ето када су Бугари, Срби, Румуни у други народи потпадали под политичку власт Византијске или Османске империје, која ју је сменила, тада се управо и одвијала насилна хеленизација која се изражавала у томе да су се на епископске и друге важне дужности постављали етнички Грци, локалним народима су се наметали грчки обичаји, а понекад и грчки језик богослужења. Управо се тиме објашњава да су ти народи одмах по ослобођењу од османског царства захтевали и независност од Цариградске патријаршије. Иначе, сличну ситуацију доминације хеленизма можемо видети и данас.  На пример, у Јерусалимској и Александријској Црквама где су паства – Арапи и Африканци, а скоро сви епископи – Грци. Не морамо далеко ићи, “духовенству” ПЦУ на литургији са главом Фанара у Софији су забранили да обуку митре, а дозволили само грчке камилавке.

После тога патријарх Вартоломеј је изјавио да Црква (вероватно мислио на Цариградску) делује у “духу помирења сукоба, уједињења покиданог, узајамног постојања разлика” и да се тиме објашњава “брига Велике Цркве о јединству Православља у Украјини и благостању целог украјинског народа”.

Ако је раније Цариград одбацио идеју грађења Цркве са собом на челу, онда зашто промовише ту идеју данас?

Како се каже, било би смешно да није тако тужно. Јер након мешања патријарха Вартоломеја у украјинске црквене послове подела у украјинском друштву не само да није нестала, него се још и доста појачала, религиозни сукоб је добио нове жестоке и непомирљиве облике, а раскол који је пре тога постојао се пребацио на целу Православну Цркву. Шта више, управо онај Филарет којег је Фанар назвао законским архијерејем је организовао у ПЦУ нови раскол. О каквом јединству се говори?

Даље су уследили очигледно ласкави и узвештачени дитирамби за главу ПЦУ Сергеја Думенко, на којима се нећемо задржавати. Приметимо само да у погледу постојећег супротстављања “јерараха” ПЦУ за утицај у оквирима те организације, похвале поглавара Фанара су пре позив да се прекину све унутрашње препирке и уједини око Сергеја Петровича.

Говор у Софији Кијевској

Пошто је тај говор одржан у склопу литургије, садржи у себи цитате из Јеванђеља и посебна позивања на само хришћанство. Али, нажалост, све је то био само прелудијум за главну тему говора: “Цариград је Црква-мајка”. Испричавши по који пут како Фанар воли и брине се о свој својој деци, патријарх Вартоломеј је одлучио да се дотакне теме његовог “исцељења” украјинског црквеног раскола и даривања “аутокефалности” ПЦУ. При том “његова божанска свесветост” је, не оклевајући, присвојила себи право да суди у целој Православној Цркви: “Обавеза суда, одлука о спорним питањима јесте управо главни Крст сваког смиреног Архијереја Цариграда, најдрагоценијим и најсветијим за сваког од нас”. У ствари најдрагоценијим и најсветијим за сваког архијереја треба да буде проповед Христа и спајање људи са Богом, али у разумевању поглавара Фанара – то је судска функција.

Патријарх Вартоломеј: “Повратак у црквено еухаристичко опшење црквених делова који су постојали у одсуству реда, пошто су се појавили као последица не канонског и здравог процеса, није била непромишљена, безначајна, намерна или лишена црквеног основа одлука. Напротив, била је основана на сигурном и темељном Камену Цркве, Господу нашем Исусу Христу”.

Занимљиво је то како назива патријарх Вартоломеј украјинске расколнике “црквени делови који су постојали у одсуству реда, пошто су се појавили као последица не канонског и здравог процеса”. Канонско право такву дефиницију уопште не познаје. Светитељ Василије Велики у својој Првој канонској посланици Амфилохију, епископу Иконијском, систематски проучава питање о различитим нивоима одвајања од Цркве: “Друго су они назвали јереси, друго расколом, а друго неовлашћеним окупљањем”.

Сагласно тој класификацији филаретовски раскол у свом почетку (када се бивши Кијевски митрополит није потчинио Архијерејском сабору) је потпао под неовлашћено окупљање: “А још онај ко је био откривен у греху, одвојен од богослужења, није се покорио правилима: већ сам држао за собом предстојање и богослужење, и са њим су одступили неки други оставивши католичку цркву: то јесте неовлашћено окупљање”. И чак у том, односно лаком, случају светитељ Василије прописује покајање као једино средство исцељења деобе: “Они који се налазе у неовлашћеном окупљању исправити финим покајањем и обраћањем и тако припојити цркви”. Међутим убрзо, чим је Филарет, будући у стању забране богослужења, почео “рукополагати” “епископе”, његова делатност је добила дефиницију – раскол, што поготово претпоставља покајање за повратак у Цркву.

Дакле, реч “покајање” је у говору Патријарха Вартоломеја присутна, али поменута успутно: “Очекивања Велике Христове Цркве у нади на покајање, повратак и исцељење мучног одвајања се не може тумачити са укором и осудом”.

Другим речима, патријарх Вартоломеј је чекао-чекао од расколника покајања, али ако се већ оно није појавило, одлучио је да их легализује и тако. Таква логика јако подсећа на део из књиге Иљфа и Петрова “Дванаест столица”: “У возу је седео кондуктер. Од свих који улазе је строго тражио карту, али ако му је нису давали, пуштао је и тако”.

Али најгоре је то да одлуку признати украјинске расколнике и примити их у комуникацију без покајања патријарх Вартоломеј је објавио “основаним на Христу”. Игнорисање покајања као Тајанства за уједињење са Црквом је “основано на Христу”? Заједничка служба Божанске литургије са лицима која немају свети сан је “основано на Христу”? Одузимања храмова и насиље над верницима је “основано на Христу”? Па зашто патријарх Вартоломеј није изашао пред изгнане из својих храмова вернике ПЦУ који су претрпели батине, понижавања, били вређани и прогањани и није рекао да је све то “основано на Христу”? Искрено речено, та изјава граничи са богохуљењем, као и изјава да Фанар лечи расколе “мудро, паметно, стрпљиво и са љубављу захваљујући Животворном Духу, а не мртвом слову…”.

Али најгоре је то да одлуку признати украјинске расколнике и примити их у комуникацију без покајања патријарх Вартоломеј је објавио “основаном на Христу”.

Даље је поглавар Фанара причао о аутокефалностима и аутономијама, жалећи се да “се исказују опасни еклезиолошки погледи да успостављено Светим и Васељенским Саборима јесте, као, неактуелно, анахронизам, не ауторитативним и једном речју мртвим. Проглашава се понижавање значаја Цариградског Архиепископа до нивоа музејског експоната”.

Јако је чудно чути то из устију човека који је буквално пре неколико минута рекао да лечи расколе “захваљујући Животворном Духу, а не мртвом слову...”. Т.ј. то да канони Цркве захтевају од расколника покајања, патријарх Вартоломеј је назвао “мртвим словом”, а то да Цариград већ одавно није “царујући град” и није “град цара и синклитиса” – опасним еклезиолошким погледом”.

Говор у Кијево-Могиљанској академији

Тај говор је “његова божанствена свесветост” прочитао у време свечаног пријема поводом присвајања му звања почасног доктора. Састојао се од три дела:

  • стварање ПЦУ и давање јој “аутокефалности”;
  • заштита животне околине;
  • међурелигијски дијалог.

Своје незаконите и антиканонске одлуке по стварању ПЦУ патријарх Вартоломеј је назвао “пастирском бригом о духовној праведности и слободи” изјавивши да је“давање аутокефалности било критички важно за исцељење схизама и раскола у помесној Цркви”, а такође изразио сигурност да ће “давање аутокефалности на крају крајева помоћи да се реше питања јединства”. Ако не би знали да за целим пројектом ПЦУ стоје функционери Стејт департмента САД онда би се могло и поверовати у искреност патријарха Вартоломеја.

Занимљиво, како се поглавар Фанара изјашњава о делатности расколника, чије анатемисање је он не тако давно признавао и уверавао све да нема намере да ступа у комуникацију са њима: “До недавно већина Украјинаца је била одвојена од остатка православног света, и иако су тражили аутокефалност, њихови напори нису противречили суштини јединства, већ одговарали правилном путу ка јединству Цркве”. Шта овде скреће пажњу на себе?

Под један, под речима “већина Украјинаца је била одвојена од остатка православног света” глава Фанара очигледно мисли на присталице УПЦ КП (до 2018). Али у реалности већина Украјинаца припада УПЦ. То се може схватити и по количини заједница којих у канонској Цркви има дупло више, него у ПЦУ и видети својим очима на Великој литији у Кијеву на којој се истовремено окупља на стотине хиљада људи. А храмови ПЦУ су полупразни, литија скоро да уопште нема.

Под два, како разумети речи да делатност украјинских расколника “одговара правилном путу ка јединству Цркве”? Испада да црквени раскол који се све време сматра смртним грехом, сада је пут ка јединству? Како ту да се не присетимо цитата Џорџа Орвела: “Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање – моћ”?

Како разумети речи да делатност украјинских расколника “одговара правилном путу ка јединству Цркве”? Испада, да црквени раскол који се све време сматра смртним грехом, сада пут ка јединству? Како ту да се не присетимо цитата Џорџа Орвела: “Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање – моћ”?

Патријарх Вартоломеј одбацује било које прекоре у примедбама на првенство у Цркви и истовремено изјављује да је “Васељенска патријаршија је једини у православном свету Престо, одговоран за канонско додељивање аутокефалног статуса”. Таман да се још једном прочита дефиниција когнитивне дисонанце.

По питању заштите животне околине и “зеленог етоса” патријарх Вартоломеј није рекао ништа ново. Вреди обратити пажњу на то како оригинално глава Фанара интерпретира празник Преображења: “Празник Преображења Господњег <…> подвлачи светост целе творевине која добија и даје предосећај коначног васкрсења и повратак свега у будућем веку. Како је тело Господово било прослављано на планини Тавор тако ћемо и ми људи и све творевине бити искупљене обновљене у Божијем Царству”.

То није ништа друго до теорије апокатастазе, сагласно којој паклене муке нису вечне и на крају крајева све творевине ће бити обновљене Богом у оном првозданом безгрешном облику у којем су и биле створене. Без обзира на то да се слични погледи могу наћи у делима неких светих отаца, теорију апокатастазе Црква је одбацила, као ону која противречи читким и јасним речима Господа: “И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мат. 25:46) и чак наложила анатему на оне који се придржавају такве теорије: “Онима који одбацују  бесмртност душе, коначност века, суд будући и враћање вечно за доброчинство на небесима, а за грехе осуду – анатему” (Чин анатемисања у Недељу Победе Православља).

Говорећи у међурелигијском дијалогу патријарх Вартоломеј такође није рекао ништа ново: треба више комуницирати, упознавати једни друге, разбијати предрасуде. “Нема сумње да религије могу потпомоћи миру на свету. Права вера шири погледе на свет, ослобађа снаге љубави и кида путе стерилног егоцентризма”, – изјавио је поглавар Фанара.

Обраћање Свеукрајинском савету цркава  и религиозних организација

Теми међурелигијског дијалога скоро у потпуности је било посвећено и ово обраћање. Искусно манипулишући свешћу слушалаца патријарх Вартоломеј је условио неопходност еуменистичког зближавања ужасима ратова ХХ века и самог Другог светског рата: “Без обзира на ужасе ХХ века, најбруталније ере у историји човечанства, наше разумевање дијалога постаје значајнијим инструментом за прављење мостова и мирења. Ти покрети зближавања и мирења у нашем свету се читко потврђују укључивањем хришћана у екуменистички дијалог”.

Поглавар Фанара је посебно поменуо узајамно скидање анатема 1054. године о којем су 1965. изјавили Цариградски патријарх Атинагора и римски папа Павел VI, изразивши наду да ће то, на крају крајева, довести ка повратку еухаристичке комуникације. Та и друге поруке о надолазећем уједињењу Ватикана и Фанара, направљене у време посете патријарха Вартоломеја у Кијев, заслужују посебну анализу, овде би желели да скренемо пажњу ево на шта: поглавар Фанара покушава да убеди своје слушаоце да екуменизам одговара суштини Православља, а одрицање од њега јесте показивање мржње екстремизма, т.ј. нешто такво што је супротно заповести о љубави према ближњем.

Патријарх Вартоломеј: “За Православну Цркву међуконфесионални дијалог од самог почетка има коренити значај зарад утицања самог православља на религиозно-плуралистичку средину”. Овде би требало зауставити се и разјаснити. У изјавама православних јерарха и чак официјелним документима Помесних Православних Цркава, између осталог Руске, учешће у екуменистичким организацијама, и екуменистички контакти у целини се објашњавају обичном неопходношћу, неопходношћу сведочити о Православљу као јединој истинској религији пред хетеродоксним светом и другим религијама. И у речима главе Фанара сакривена је лукавост, јер до појаве екуменизма у његовом савременом облику т.ј. након Другог светског рата, никада учешће у заједничким молитвама са хетеродоксним и иноверним, примање заједничких изјава и други облици екуменизма се нису разматрали Православљем као начин сведочења о Истини. Обрнуто, заједничке молитве су се сматрале грехом, канонским злочином и обично се називали канонском забраном.

Међутим сада сви преферирају да то игноришу пошто је екуменизам постао доста популарна тема, а најбитније на сваки могући начин се подржава од стране “моћника овог света”. И ако на почетку екуменизма још смо могли да говоримо о неком потенцијалном сведочењу о Православљу пред целим светом, онда данас, након деценија, можемо недвосмислено тврдити – НИКАКАВ утицај Православља на “религиозно-плуралистичку средину” нема. Обрнуто, дешава се ерозија православног сазнања у страну одрицања од верности православним догмама или умањивања њиховог значаја. Зато у многим Помесним Црквама идеја од одрицања од екуменизма добија све више и више присталица како међу верницима, тако и међу епископатима. И то се прихвата присталицама екуменизма као директна претња, труде се да поставе верност православном учењу и моралу као мрачњаштво и фундаментализам.

Патријарх Вартоломеј: “Међутим осећамо неке веома снажне реакције против међуконфесионалног дијалога. Раст религиозног фундаментализма и екстремизма, мржње и етнофилетизма – то су појаве које прецртавају све религиозне традиције, рађајући самоизолацију, ограниченост и неприхватање другачијег… Екстремизам и мржња теже да приватизују истину путем пропаганде етоса узајамног искључивања”.

Ако изјављујемо да је Православље једина истинска религија, а Црква једини ковчег спасења, онда по речима “његове божанствене свесветости” приватизујемо Истину, култивишемо мржњу и “етос искључивости”. Ако то није одступање од Православља, шта је онда?!

Ако изјављујемо да је Православље једина истинска религија, а Црква једини ковчег спасења, онда по речима “његове божанске свесветости” приватизујемо Истину, култивишемо мржњу и “етос искључивости”. Ако то није одступање од Православља, шта је онда?

Закључци

Дакле, из свега горе реченог могу се одредити основне теме дневног реда Цариградске патријаршије. То су: привилегије Фанара, његов статус “мајке-цркве” и старатељство над својим “ћеркама”, питања канонске територије, аутокефалност, хеленизам, заштите животне средине и међурелигијски дијалог.

А ето чега нема у говорима “његове божанске свесветости”: то је проповед о Христу, о његовим заповестима, о покајању и о Царству Божијем. Ако чак патријарх Вартоломеј помиње неке религиозне тезе, то је само да би довео своје слушаоце ка размишљањима о улози Цариградске патријаршије. Ако он и помиње о заповести љубави према ближњем, онда само у контексту основа за своје искључиве привилегије. Да би схватили разлику међу истинским пастиром Христовог стада и човеком који се радује величини Цариградске патријаршије доста је поредити речи Блаженог Митрополита Онуфрија на литургији 22. августа у Кијево-Печерској лаври и говор патријарха Вартоломеја истог дана на Литургији у Софији Кијевској. Речи Митрополита Онуфрија су биле ИСКЉУЧИВО о Христу, о истинској вери, о томе да се треба плашити Бога, и онда нема од чега да страхујемо. О томе да човек треба да иде по таласима животног мора са надом у Христа и испуњава његове наредбе, без обзира на све. Топло препоручујемо да погледате линк и сами се уверите да Митрополит Онуфрије проповеда Христа, док патријарх Вартоломеј се труди да оправда своје мешање у украјинска црквена питања, а такође увери све да он није музејски експонат.

Господ је заповедио својим апостолима: “Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа. Учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“. (Мт. 28:19,20). Али уместо тога патријарх Вартоломеј предлаже својим слушаоцима да усредсреде своју пажњу на питањима првенства, привилегија, аутокефалности и слично. У суштини то све јесте сварљиво лутање у нијансама канонског права и практична његова примена, бескрајно разјашњавање ко је коме “црква-мајка” и ко какве привилегије има, ко може да даје аутокефалност, а ко не. Све то дискредитује само Православље. Од живог и делотворног Тела Хирстова Црква постаје неки рудимент средњевековља, забринутог да неко неког није надмашио у Диптиху или присвојио себи туђе привилегије. Људима треба чиста вода Православног учења, а не талог сталног обрачуна. “Ко је жедан нека дође к мени и пије” (Јов. 7:37) – рекао је Христос. Чиме се може напити од речи патријарха Вартоломеја? Шта научити? Поштовати Цариградску патријаршију и испуњавати све његове одлуке, колико год незаконите биле?

У томе се крије главна опасност која произлази од Фанара: он представља Православље као религију Цариградске патријаршије где долази до неприметне замене – Христос одлази на други план, а главна пажња се усредсређује на величини Цариграда. Говори главе Фанара, њихова тематика и садржај јасно сведоче о томе да се верницима предлаже да не мисле превише о Христу, о покајању, о борби са страстима, о царству Божијем и о путу ка њему. Уместо тога се предлаже другачији дневни ред: величина Цариградске патријаршије, “мудрост” његових одлука, заштита животне средине и међурелигиозни дијалог. Бог је даровао човеку слободу и свако може да одабере оно што сматра правилним.

Посебно се треба зауставити на екуменистичким моментима. Патријарх Вартоломеј говори о неопходности међурелигиозног дијалога и стигматизује фундаменталистима све ко наступа против екуменизма. Такође, он по који пут наговештава надолазеће уједињење са Ватиканом. На тај начин, правац развоја Православља који предлаже патријарх Вартоломеј је повратак еухаристичке комуникације са католицима и даље зближавање са другим конфесијама и религијама. Чему то може довести тешко је претпоставити. Један амерички јеромонах Серафим Роуз је написао о томе веома корисну књигу: “Православље религија будућности”. И, изгледа, патријарх Вартоломеј је намерен да нас постави пред избор: или Православље или управо та “религија будућности”.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/82321-pravoslavije-ili-religija-budushhego-chetyre-rechi-glavy-fanara-v-kijeve

Подели: