Анализе

У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ПАРАВОЈСКА (ХРВАТСКА ВЕРЗИЈА ЛАТИНИЦЕ) РАЗБИЛА ЈЕ ВОЈСКУ (СРПСКУ ВЕРЗИЈУ ЋИРИЛИЦЕ) У ПАРАМПАРЧАД

Пред појавом смо да и у Србији неко (понајпре већ сто посто полатиничени неки „другосрбијанци“) почне да прецртава остатке српске ћирилице којој лингвисти и власт одузимају уставни суверенитет по недовољно уставном закону и по неуставном Правопису српскога језика Матице српске

АУТОР: Драгољуб Збиљић

Сваки аутохтони народ у свету најчешће има свој аутохттони језик и своје аутохтоно писмо. Хрвати  су по политички изнуђеном од комуниста Новосадском договору (1954)  године обезбедили сувласништво над Вуковим српским језиком који су 1992. године регистровали у свету под називом „хрватски језик“ с хрватским аутохтоним саставом латиничког писма, тзв. гајице.

            У време спровођења Новосадског договора 1954. (у Матици српској) хрватски лингвисти  су се у пракси различито понашали од српских лингвиста, нису никада свуда спроводили „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“, осим  у неким ситним изузетцимa, па су  издвојили сувласништво нaд српским језиком у власништво и осамосталили га сто посто већ после 15 година „Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika (1969) и писали су га само својом аутохтоном латиницом (гајицом).

Српски лингвисти и професори „српскохрватског језика“ сасвим су се друкчије понашали. Увек су се залагали за двочлани назив језика, а ако се неком ученику омакао назив „српски језик“ уместо „српскохрватског језика“ и ако би заборавио да не спомиње хрватско писмо као „наше“ и ако не би знао да су „наша два писма“, „наше богатство двоазбучја“, тешко би добио двојку из свога језика. Српски лингвисти су, дакле, увек популарисали „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја, малтене, као „свето писмо“ које нису смели да „оскрнаве“. Они су чак популарисали, по налозима комуниста, фавориазцију хрватске латинице тако што нису ни спомињали као неравноправност када се уместо ћирилице употреби хрватска латиница искључиво без ћирилице. Тако се, готово исто, понашају и данас српски лингвисти који су и у замењеном имену језика и враћању назива српски језик, српским лингвистима није ни пало на памет да у српском правопису напусте по новом, народном Уставу обавезу из Новосадског договора, па су нормирали српски језик као у време комуниста и од њих наметнутог Новосадског договора на штету српског језика и српског писма.

Тако су српски лингвисти и 1993. у Правопису српскога језика, у решењу питања писма применили Новосадски договор и задржали „равноправност писама“ у односу 10:1 за латиницу. Истина, откада „Ћирилица“ води тежак рат за уставни повратак српске ћирилице у живот, српски лингвисти су почели да схватају бесмисленост обмане „богатство двоазбучја“, па су најпре појединци, а касније и више њих, почели да говоре о великој „угрожености ћирилице“, али им још није пало на памет 20 година да се српско писмо у пуни живот може вратити само по Члану 10. Устава Србије и по општој пракси у свету о избору једног писма за један језик, него су задржали и даље у складу с Новосадским договором у српском правопису два писма.

Чиста последица таквог лингвистичког посла јесте опструкција Члана 10. народног Устава Србије и тиме омогућили лако, по инерцији из времена владавине комуниста даље замењивање српског писма хрватским писмом међу Србима. Својим нормирањем српског језика они изазивају наставак опструкције уставне обавезе о суверености српског писма у језику Срба, омогућују заблуду међу српским државницима и влашћу па и они не спроводе Члан 10. Устава Србије већ 15 година. Власт, изгледа, не сме да одступи од „научног и стручног“ решења питања писма у Правопису. Зато власт, и сама се уверивши да ћирилица у Србији нестаје у српској јавности, предузима мере да се макар делимично побољша катастрофалан статус српског идентитетског националног писма ћирилице без које се Срби претварају у нови идентитет, претварају се у латинички народ и латиничку државу и Србе, тако, гурају на асимилацијски пут којим су Срби католици с наметнутом латиницом сви прешли у Хрвате: чије писмо – онога и народ.

Очигледно, ни српски лингвисти, ни српска власт, а све више, под снажним утицајем и антисрпске идеологије и мржње према свему српском, а посебно према ћирилици као јаком српском симболу, галамом против „наметања Србима ћирилице“ призивају такву „демократију“ – да свако само код Срба бира себи писмо. Ни лингвисти ни власт не схватају или неће ад схвате да се тако уноси даље нејединство и разбијање српског народа и да се он деобом по писму (по чему се не дели ниједан други народ) омогућавају разбијање српског народа и, на тај, начин помажу настојањима да се овај остатак (не)протераног и непокланог народа цепка преко туђег писма дељењем и стварањем нових нација на антисрпској основи. Јер од Срба се не може стварати нова нација на српском писму и на српском језику. Зато се већ неко време спомиње нација „Војвођани“ и „војвођански језик“ на хрватској латиници, а по тој логици бојати се да и Шумадинцима може „дунути“ неко у главу да и они по истој основи као „Војвођани“ ускоро прогласе да су национално „Шумадинци“ и да затраже ад се њихов „језик“ зове „шумадијски језик“. Тада би се вероватно одрекли Првог српског устанка и Карађорђа, па би могли рећи да су их то с Турцима „свађали српски  националисти“.

Кад се на време не ураде обавезе (нормирање српског језика јединствено у језику за све Србе на једном изговору и једном писму, онда не можете ни да спроводите уставну обавезу о ћирилици као сувереном писму у језику Срба. Само тако се у Србији и свуда међу Србима могло догодити неговање паравојске – параписма, туђег писма у српском језику које је буквало опасним радњама поразило српску војску (ћирилицу у језику Срба) с катастрофалним резултатом од 90:10 одсто за хрватску латиницу. А ако још мало лингвисти не схвате који и какав им је задатак у српској лингвистици, у српском народу и српском језику, бићемо сто посто полатиничен народ комшијским писмом и убрзати судбину и пут онај којим су се асимиловали католички Срби у католичке комшије. Тај се пут полатиничења и асимилације Срба изграђује већ хиљаду година, па се треба бојати да ће највредније што данас у Србији ради председник Вучић (престоница на води, нови путеви, подземни превоз у Београду и веома важну куповину, а ускоро и производњу, вакцина против короне) неће бити Срба који возе тим друмовима и неће бити српских, него, можда, „војвођанских“ и још нечијих руку које ће примати спасоносне вакцине у некој новоименовааној земљи Недођији за новоасимиловане бивше Србе с новопреименованим језиком – исто то, само много друкчије.

Подели: