Анализе

ЈАВНИ ПРЕДЛОГ ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ДА ОДГОВАРАЈУЋИМ НОРМИРАЊЕМ ПРАКТИЧНО ОМОГУЋИ, И БЕЗ КАЖЊАВАЊА, ВРАЋАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ

ФОТО: Танјуг

  • Чекићање табли с двојезичним и двоазбучним исписом у Вуковару из мржње, противно и хрватском уставном праву Срба на свој језик и писмо, а у Србији није ни потребан чекић против ћирилице јер су власт и лингвисти увели и Правописом противуставно преко Матице српске легализовали туђе писмо, па Срби сами и без насиља изабцују своје писмо из употребе па готово да нема више ћирилице ни у Србији за чекиђање

У маестралном драмском тексту (који је употребљен као сценарио и за филм[1]) „Бој на Косову“ на почетку велике битке, као да је наслутио своју погибију, цар Мурат је рекао: „Ово није почело како треба. Шта се то догађа с нашом првом линијом?“

Слично томе, после телефонског и интернетског разговора о најављеном Вучићевом „закону о заштити српског језика и ћирилице“, Скупштина Удружења „Ћирилица“ (2001-2021) закључује: „Овај нови практичан покушај заштите ћирилице уопште није добро почео. Колико се то види по информацијама у новинама и на телевизијама, текст предложеног закона сачињеног ради заштите[2] српског језика ћирилице.       .

У јавности ћирилица у српски језик ни у Србији ни изван Србије не може да се врати само законом с казнама јер ни присилно и осмишљено замењивање српске ћирилице хрватском абецедом (гајицом) није спровео појединац законом, него је за то искоришћена наука и сачињен је договор стручњака и културних посленика у органиазцији Матице српске (1954), а појединац је остао скривен иза кулисе и уживао у том успеху што је зачео, и до данас завршио 90 одсто посла у прогону српске азбуке туђим писмом које је с ћирилицом проглашено „равноправним“. Овако, законом с казнаам, нико у свету није неговао и чувао своје писмо. Сви други наародди чувају своје писмо,  свакако, бесплатно, без новчане стимуалциеј јер су својим јеезичким нормама свој језик и своје писмо преко школе учинили својим и зато вољеним не због новца, него због поноса и свог идентитета и без свакее дилеме у томе које је и лично своје и народа (свога целог) писмо.

За тај коначан посао (прогон и замену ћирилице) комунистичка власт је изабрала да оне који то могу у пракси учинити – научнике (сербокроатисте) који су – зарад тзв., тј. идеолошког лажног језичког, државног и политичког јединства у Југославији преко Матице хрватске и Матице српске, чији је договор донесен 1954. године у органиазцији Матице срспке у Новом Саду, како би Срби имали више веровања да је реч о „добром“ и „корисном“ за Србе и њихов језик и писмо.

Ћирилицу не може спасти обмана да је „и латиница наша“ кад наука зна да латиница није наше (опште)српско писмо

Данас се појединац (председник Вучић), највероватније, видевши да стручне институције и институције власти то не раде, решио да својим законом спасе ћирилицу која је злоупотребом науке (лингвистике) и садејством српских језичких и културних институција тачно 77 година до ове године формално легално замењује српско писмо туђим, које је претходно прозвано „нашим“ и „раавноправним“ у јеику Срба.

 Само су спољни окупатори Срба били глупи да забарњују законским одредбамаа српску ћирилицу, па зато нису никада успели тако да је униште

 Сваки окупатор Срба са Запада (осим Турака са истока који су ћирилицу дозвољавали и на Порти) насилно је нехуманим законским одредбама прогонио српску ћирилицу и наметао латиницу, али Срби су је враћали одмах чим би се окупатора ослободили.

Ћирилица није до аднас враћена Србима само једном – када су Срби помислили да су се ослободили (унутрашњег) комунистичког окупатора. Зашто?

Броз је био мудрији

 Унутрашњи окупатор Срба у Југославији – комунисти с појединцем Брозом на челу – био је мудрији од ранијих спољних окупатора. Броз (његови комунисти) није законом забранио српску ћирилицу него је (зло)употребио научнике за језик и писмо (лингвисте) који су институционално научно, а уникатно у Европи и свету, измислили „равноправност писама у једном (преименованом у „српскохрватски“, хрватскосрпски“) језику уникатно (скроз оригинално према другим свим језицима и писмима) увели званично и договорно у Матици српској (напред речене године) двописмо уз проглашење два писма (хрватско и српско) „равноправним“, а уникатно двописмо је ојачано још епитетом скроз оригинаалним изразом, али само међу Србима, „богатство двоазбучја“. Странцима (чак и неким лингвистима) та је сврсисходна, на штету ћирилице, глупост наилазила на симпатије, поготово у државама чији су народи раније учествовали у окупацијама Срба и забранама српске азбуке, вероавтно схвативши да ће тај „подухват“ успети да уништи (замени) ћирилицу и оконча код Срба оно што они ранијим званичним законским забранама нису успели.

Здраво око данас све може да види

И сви смо сведоци да се данас легалан  и легитиман (усклађен с праксом у свету) Члан 10. Устава Србије од своје појаве спроводи само у државним  институцијама[3], а не у јавности у Србији у којој је ћирилица протерана из продавница, банака, из многих радних организација, фабрика, медицинских установа, из издаваштва новина и књига, као и из готово свих исписа на приватним ТВ-екарнима (као да за приватнике не треба да важе уставне обавезе о језику и писму, па власници Пинка, Хепија, Прве, Б92 и готово свих других телвизија и приватних новина, као што је, на пример, Информер – оптужен за „режимске и националистичке новине“ – дају програм и објављују се хрватским писмом, поштујући тако протерану ћирилицу по правилима валсти Ј. Броза)   итд.

Да би се кршио Члан 10. Устава Србије, неки позанти српски лингвсити измислили су супротност „службеној употреби“ „јавну употребу“ (највећи и најгрлатији заступник Р. Бугарски), као да употреба језика и писма у јавности није „службена употреба“. Исто мисли и један од редактора Правописа српскога језика Матице српске. Они су намерно замаглили чињеницу да је супротност „службеној употреби“ – „јавна употреба“, а не оно што стварно јесте – само неслужбена употреба језика и писма“. Дакле, за њих „службена употреба језика и писма“ не важи за употребу у јавности, него, ваљда, само у тајности. А стварно „неслужебна употреба језика и писма“, нормално, јесте само употреба језика и писама у приватној, личној употреби, а не у друштвеној јавној комуникацији на језику и писму.

У свим другим државама матерњи језик (негде се назиав и „државни језик“) и писмо (једно писмо, наравно, за сваки језик) користе се увек и свуда као службени (свакако јавно) осим у личној употреби (на пример, када двојица људи или група људи разговарају и дописују се, рецимо, за кафанским столом, затим, рецимо, у неком парку, на плажи и сл. којим желе језиком и писмом и каквим желе). Додуше, свако нормалан не измишља лични језик и писмо ни за личну употребу. Лична употреба једино не мора да подразумева употребу учевног (књижевног) језика, него се може споразумевати и  на неком од дијалеката дотичног језика. Једино шпијуни користе шифере, али то није „књижевни“ и „службени језик“, него је „шпијунски језик“. Нормални људи могу једино да користе „сленг“ који није познат већини људи. И то такође није „службена употреба језика и писма“. Јер службени језик и писмо, по правилу, разумеју сви држављани у дотичној држави. Тако је у свим нормалним државама: свако учи у школи и користи службени језик и писмо.

Српске језичке институције задражле су уникатну комунистичку за Србе „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“ изругујући се цитирањем Члана 10. Устава Србије и оценом на 15. страни Правописа да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“

             Српски лингвсити су (и после званичног и легализованог у свету издвајања „хрватског језика“, нормирног, наравно, с хрватском верзијом абецеде) изјавили званично и експлицитно 1990. године  преко Друштва за српскохрватски језик да остају у „научном свом уверењу“ да у Уставу из 1990. године треба да за Србе остане назив „српскохрватски језик“, јер је то „научни назив који је и у светској лингвистици прихваћен од лингвиста“ и да у Уставу остану два писма у свакодневном писању српскохрватског језика. Тај назив језика је у Уставу (1990) био и задржан.

Дошло је било време да и политичари уче лингвисте!

Срећом, српска власт је, с правом, противно лингвистима, већ 1991. године схватила и политичку и научну бесмислицу да Срби свој језик и даље зову „српскохрватски“ кад су Хрвати тај вуковски српски језик већ увелико звали „хрватски језик“. А схавтили су да је неумесна и штетна српска уникатна  „равноправност писама“ када то Хрвати и њихови лингвисти одавно не уважавају и не спроводе у својој држави и народу иако су Срби (тачније њихови политиачри и лингвисти) прихватили да Хрвати са Србиам имају сувласништво над тим, лингвистички близу 90 одсто у сваком погледу, истим, вуковским језиком.

 И академик Лукић и дражвник Јовић су били мудрији

             Срећом, у то време (око 90-их година 20. века још је био жив српски чувени академик Радомир Лукић па је он убедио тадашњег председника Скупштине Србије да у Закону о службеној употреби језика и писма (1991) буде дата тада, макар „блага“, уставом прописана предност српском ћириличком писму у језику Срба на овај начин: „у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби у складу са законом и Уставом“.

Опструисана Милошевићева власт, исправна макар у вези с језиком и писмом, ипак је у употребу у државним институцијама вратила ћириличко писмо, али се није упустила у убеђивање лингвиста и у њихову и своју обавезу да се врати ћириличко писмо свуда у јавности,  па се проценат употребе српске ћирилице у српском језику смањивао и у време Милошевића јер српски лингвисти нису хтели да уведу макар реч „предност“ за ћирилицу, него су и после Устава 1990. и Закона о службеној употреби језика и писма (1991) у Правопису српскога језика (преко ноћи у Матици српској преименованог „српскохрватског“) нормирали противуставно и противзаконито решење питања писама у „равноправности и богатству  двоазбучја“ – у скалду с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику у Матици српској из 1954. године).

И Коштуница је био мудрији

             Што се српског језика и писма тиче, мудрија од српских лингвиста и од Милошевићеве власти била је и Коштуничина власт. Она је отишла корак даље у правцу враћања ћирилице Србима па је у Уставу из 2006. изгласан од народа предлог Члана 10. који је био усаглашен с праксом у целој Европи и престижном свету и гласио је (и данас је још на снази): „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тај први став у Уставу Србије из 2006. изричито, експлицитно се односи на српски језик и писмо тога језика. Дакле, пррви пут је у Србији, после дуге владавине тешких антићириличара и антисрба – комуниста (већи антићириличари и антисрби од комуниста су данас само „либерали“ – „чанковићевци“ и „јовановићевци“ који су за отцепљење Косова, а први и за издвајање и Војводине, најпре преко „Републике Војводине“, како су и на КиМ-у тако исто тражили – међу онима који се у  народу данас зову „другосрбијанци“) који су мудро из јавности у Југославији и у Србији избацивали ћирилицу као „заостало и сељачко писмо“, „националистичко“, па чак понекада и „фашистичко“ (оно писмо које су одавно у свету објективни истраживачи оценили као наједноставније, најлепше и најсавршеније за све потребе, па и комјутерске!) које се „не може намазати на хлеб и појести“, како неки „другосрбијанци“ кажу на протестима против исписивања српском ћирилицом саопштења у, на пример, градским аутобусима у Новом Саду и другде.

Срећом у време предлагања уставног решења питања писма почетних 2000-их година овога нашега века био је жив један, покаазало се, велики српски лингвиста који је, у сарадњи с „Ћирилицом“ и поштујући народне тежње, предложио усвојену на референдуму за Устав 2006. малопре цитирани први став Члана 10. о српском језику и писму. Наравно, реч је о лингвисти мр Браниславу Брборићу чији је формулисани предлог имао и други став који се односи на све друге (мањинске)  језике у Србији и њихова писма: „Службена употреба других језика  и писама уређује се законом, на основу Устава.“ И то чини цео тај, објективно потпуно јасан, Члан 10. у два става. Тако или готово исто гласе и чланови којима се у свим уставима у Европи и престижном свету уређују решења питања писма у сваком другом језику.

После тога јасног Члана 10. Устава у коме се, у складу са светом и праксом у њему, одређује једно, ћириличко, писмо у службеној употреби (и) у језику Срба, српски лингвисти опструишу у својој уникатној струци и још уникатнијем Правопису српскога језика преко Матице српске, уз подршку и у сарадњи с Одбором за стандардиазцију српског језика, и у изменама и допунама изадња тога Правописа (из 2010) који остаје опструктиван Уставу у решењу питања писма, где чак у фусноти цитирају Члан 10. Устава с ћириличким једноазбучјем језика Срба, али задржавају/нормирају двописмо на 17. страни, а пре тога, на 15. страни, мислећи, ваљда, да су сви Срби, не дај Боже, слепи, па правописци тврде експлицитно да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“, а ван Правописа главни редактор издања из 2010. ипак признаје, истина данас стидљиво, раније је то много боље истицаао, да ћирилица јесте угрожена и у Србији и изван Србије, али то у реченом издању Правописа 2010., није хтео да потврди иако је написао да је раније била „ћирилица маргинализована“, као да није маргинализована и данас, тј. тада када је формулисао решење питања писмаа у том правописном законику (2010).

И кнез Михаило је био мудрији

Пре свих споменутих антићириличара и антисраба, и владар кнез Михаило је у Србији био мудрији па није сам наредио него је наредио министару просвете да се преко министарства просвете укине забрана употребе Вуковог правописа и Вукове реформе ћириличког писма у школама, па је тада српски језик српски народ, наравно јединствено као сваки други народ, свој језик писао својим, једним, ћириличким писмом и нису се тада једини Срби, противно свим народима, „обогаћивали“ двама писмима у свом језику, тј. нису имали шизофрено данашње решење питања писма у српском правопису.

Тада су сви православни Срби били традиционално и културно ћирилички народ у свом миленијумском идентитету и тада није падало на памет српским лингвистима да противурече уставу и светској пракси у решењу питања писма (и) за Србе у српском језику.

Овим смо хтели указати да је Вучићев најављени закон свакако користан, сваки и најобичнији гест и прича о спасавању ћирилице корисни су када смо у ситуацији да већ готово 15 година није се ништа учинило у пракси да се спроведе уставна обавеза и Члана 10. Устава Србије. Али морамо указати, с обзиром на наше дуго искуство и знање у „Ћирилици“ (2001-2021) да само закон за заштиту ћирилице с казанма неће моћи да спасе ћирилицу код Срба. Бојимо се супротног дејства неких политичара жељних само владања не нудећи народу ништа боље па чак ни повратак ћирилице, него крше и сами Устав па се народу обраћају редовно само хрватским писмом тражећи да за њих гласа. Таквима ништа не ваља што чини Вучић, па ће се, бојати се, острвити на његов „ћирилички закон“, јер они лично, по својим писањима, не подносе ћирилицу, па ће сада нападати Вучића и због покушаја да спасе ћирилицу. Такви, у намери да дођу на власт, ништа не нуде, па чак ни враћање ћирилице у Србију, и сасвим сигурно би одмах укинули Вучићев „ћирилички закон“ (јер је „Вучићев“) да би се наставило довршавање одавно добро осмишљеног планиараног латиничеања свих Срба.

Зашто?

Наравно зато да би се оствариле раније тежње вадаар са Запада који су забрањивали Србима ћирилицу закониам и уредбама како би Србе лакше разбијали у идентитету, да би их деоабма уситњавали, нове антисрпске нације од Срба стварали на антисрпској основи како би стално „управљали Србима“ и цепкали српску дражву. А то се лако остварује када Србе језички и графички међусобно разбијеш. Уз помоћ домаћих мрзитеља ћирилице и Срба и њихову деобу по изговору и писму, Србе је много лакше „свађати“, сукобљавати и тако остваривати туђе циљеве.

Давно и дуго ширена мржња према ћирилици коју данас више од спољних непријатеља шире српски „другосрбијанци“ и сваковрсни „либерали“ и „глобалисти“ највећи је неепријатељ Срба и по односу према српској ћирилици најбоље се и навише на делу откривају и исказују мрзитељи свега српског па и, доказано савршене, српске ћирилице, посебно.

Закључак с предлогом  Скупштине Удружења „Ћирилица“ Одбору за стандардизацију српског језика

Из свега што је у образложењу истине о српском писму речено, неизбежно је да српски лингвисти у Матици српској и, посебно, у Одбору за стандардизацију српског језика, макар и с великим закашњењем, прихвате овај предлог: да – што је хитније могуће – онемогуће нову опструкцију недобронамерних (којих ће, знамо из искусства, доста бити) овога најављеног закона због његових објективних слабости –па да стручно и практично подрже најављени закон и његов циљ на тај начин што ће за све Србе нормирати српски језик за службену употребу, у складу с Чланом 10. Устава Србије и општом праксом у Европи и свету, на једном изговору и писму, како су то учинили за своје народе сви други лингвсити у Европи и свету. Треба да буду разумни у својој научној сујети па да не буду против оваквог предлога који је требало одавно сами да спроведу у корист свога народа, његовог језика и његовог националног писма.

Треба да опросте Вучићу и властима што до сада нису пронашли прави начин да искористе вашу језичку науку и знање па да лингвистее приволе да спасу своју душу, али и душе ранијих српских лингвиста који су, принуђивани на то, доприносили полатиничавању Срба када су на то били политичко-идеолошки приморавани. Веома је сада, пред усвајање овог корисног закона већ 15. септембра, важно да до тада или баш на тај дан Одбор за стандардиазцију српског језика омогући стручно његову функционалност и његово утемељење својим нормирањем језика и решењем питања писма Срба у складу с Уставом и општом праксом у Европи и свету у решавању питања норме и писма како су свид други лингвисти изван Србије и Срба учинили одавно.

И када се касни, за добро дело (несумњиво корисно за свој народ и државу)  никада није сасвим касно, све док још има Срба.

У Новом Саду, 2. септембра 2021.

За Скупштину Удружења „Ћирилица“

председник Драгољуб Збиљић, с. р.

[1] Мало је веровтнио да би вођство Турске царевине 1389. године на Косову пољу насело на обично лукаавство ниже врсте, па да пропусти тако једноставно, одрешених руку, јунака тога боја Милоша Обилића да приђе Мурату па да из чизме изавди нож и расшори великог цара и воксковођу Мурата „од учкура до бијела грла“. Вероватнији су други извори и логика да је у добро азмишљеној стратегији борнее с бројнијим неприајтељем велики јунак с дванаест жестоких бораца под најбољом ратном опреемом успео у жестоком почетном успеху да се приближи Муартовом командном шатору и да на изеннађење и перпад продре у шатор и ад на витешки начин погуби турског цара јер ни он сам ни његоав заштиат нису могли да очекују ад ће српски јунаци најпре кренути на центаар турскее војске. Убрзо после тога стигли су у галопу до његовог командног места највећи јуанци Косовске битке па се она завршила штетно по обе државе и војске. Али малобројнији српски учесници те битке вазнели су се на небо јер су били подвижници тако што битку нису изгубили војнички а добили су је утолико што је остатак војске Турске царевине с наследником Бајазитом морао ад се врати из Србије у Турску, а ад Србиај, истина вазалски артуеј изван Србије аз потребе Турске готово још 60 годиан после тоаг живела без доалска окуаптоар у Србију.

[2] Веома неадекватан израз „заштита“, јер практично ћирилице ни у Србији ни међу Србима изван Србије нема јер је иам непуних десетак процената у јавности, што је у нивоу „статистичке грешке“ у вези са српским писмом. Тачнији би, стога, био израз „враћање ћирилице међу Србе“.

[3] Због чега је један позанти лингвиста, да би то приписао Милоешвићу, а на штету ћирилице, српску азбуку назвао „режимско писмо“, као да га је измислио Милошевић, па га, каао Милошевићево писмо треба замењивати.

Подели: