Анализе

КРИТИЧКИ ПРИКАЗ ЛИКА И ДЕЛА ИЛАРИОНА РУВАРЦА У НАШОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ

Међу обичним светом у Срба, али и међу ауторитетима историјске науке, рађа се и постепено сазрева схватање да се у Руварчевом „критичком“ тумачењу српске историје схваћеном као култ налази и нешто штетно за будућност српске науке. У Зборнику текстова академика Чедомира Попова објављеном далеке 1999. године под називом „О историји и историчарима“ нашао се и вредан оглед о делу и лику „оца савремене српске историје“ архимандриту манастира Гргетег Илариону Руварцу. Са пажњом га препоручујемо широј али и стручној јавности са надом да ће деловати демистификујуће и отрежњујуће по српски народ.

(…) Историографија је брижљиво, до танчина изанализирала све Руварчеве капиталне, па и ситније, резултате који су довели до заокрета у научним објашњењима наше средњовековне прошлости. Приказана су његова тумачења извора, народне традиције и епске поезије као историјског извора, обрачун са мистификацијама из њих изведеним, као што су тобожње убиство цара Уроша од стране краља Вукашина, „издаја“ Вука Бранковића, „царска“ титула кнеза Лазара и многа друга питања из историје средњевековне државе, династије, црквене организације итд.

Стварање култа

Искусио сам из властитог горког искуства да је у нас Срба и посрбљених међу нама Бугара, Влаха, Цинцара, Арбанаса лакше и пробитачније веровати и примати са вером скаске и измишљотине и бранити их од разједајуће критике и неверничких и зловерничких напада, него ли неверовати, те онда морати доказивати зашто не треба веровати у скаске и измишљене приче, које су толико озбиљни, учени и разборити писци примили за истину и готов новац.

академик и архимандрит Иларион Руварац

Ватрослав Јагић и Фрањо Рачки

Све новине и сва открића које је уносио у српску историографију Руварац је уносио са страшћу, с необузданом полемичарском и критичарском оштрином, обарајући се на погрешке, предрасуде, неоправдане претпоставке и њихове заступнике. Немилосрдно се обрачунавао са незнањем, родољубивим чувствима и превеликим националним поносом у науци, које је сматрао недопустивим и штетним. Све те његове тековине су српски историчари касније са разлогом хвалили, али и са претеривањем уздизали у небеса. Ако су му шта и замерили, била је то неодмереност и неприличност тона у његовим бесомучним полемикама са противницима.  Тако се изграђивао култ Илариона Руварца, којим су много допринели и велики „брат“, Хрват, Ватрослав Јагић, а понешто и Фрањо Рачки, чија је највећа заслуга што је Руварац исте године (1888), кад је у (фебруару) изабран за члана Српске краљевске академије у Београду, постао (у новембру) и члан Југословенске академије знаности у Загребу.

Све страно вредно а све домаће бедно

Природно је, Руварац, следећи Ранкеа, у реформисање српске историографије морао поћи од критике извора. Али већ у том послу он је , осим бриљантних резултата испољио и две слабости, које ће га пратити до краја живота, а које његови поштоваоци неће баш радо истицати. Најпре, критикујући српске наративне изворе – житија, он је за већину тврдио да „немају никаквих позитивних историјских (по)датака…“ Његов најтемељнији аналитичар Никола Радојчић, задовољио се само штуром констатацијом: „То је преоштро.“ Друго, по Руварцу не ваљају ништа ни српски родослови и летописи. Упоређени са Monumenta Germaniae historika или Полном собраниio летописеи. они су су сиротињски и никакви. Оно што у њима ваља дошло је из Бугарске. И тако ће бити и у будуће: све страно велико и вредно, све наше мало и јадно.

академици Милош С. Милојевић и Пантелија Срећковић

Критикујући народну традицију, Руварац је добио читав један рат против романтичарске, вербално патриотске историографије дилетаната. При том је дао неколико тумачења трајне вредности: корене српској епици и традицији тражио је у индоевропској митологији, налазио је архетипске мотиве и личности те митологије „попуњене“ ликовима српске народне и државне прошлости, којима су дате митске особине. Али и овде је испољио две грешке: до те мере је прегонио у „чишћењу“ историје од митологије да је често с прљавом водом из корита избацивао и децу; недопустиво је потцењивао чињеницу да су личности којима је српска традиција „попуњавала“индоевропску митологију углавном постојале и играле значајну историјску улогу у прошлости српског народа.Срби су, дакле, имали коме да „прилепе“ митске особине. Ову своју искључивост он је покушао да оправда позивајући се на Јована Рајића, којем је традиција, такође, била „одвратна“- више из религиозно-етичких, него историјских разлога. Њему, Руварцу, била је одвратна и из „историчних“ разлога, па јој је негира оваку вредност, осим „поетичне“.

Научник који није разликовао акта и факта

Већ и на овим примерима испољио је Руварац једну важну врлину и једну озбиљну ману свог критичког метода у историографији: бриљантну хеуристику и неразвијену херменеутику. Он није увек могао да разликује акта и факта и да процени кад се она не слажу. Пуно поверење поклањао је актима, верујући у веродостојност њихових факата. Зато ће у читавом свом стваралаштву остати више критичар и полемичар који руши туђе заблуде, него писац и креатор историјских анализа и синтеза(…).

(…) У композицији дела несређен, пишући текст не брижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и дигресијама, грубим чак нељудским полемичким насртајима и на личност и на дело противника, некоректан у навођењу, остављао је утисак несређене особе и немарног писца и када је саопштавао најзначајнија открића и нове истине. Вероватно у великој мери изнервиран том његовом неуредношћу брзописца и аљкавог радника, Никола Радојчић је на једном месту дубоко уздахнуо: „Ја не знам у целој светској историографији аналоган пример начину писања Илариора Руварца“.(…)

Ледено али и наперено

Србин кад хоће да се покаже еманципованим Европејцем прво почне да ружи свој народ.

академик Чедомир Попов

(…) Он (Руварац) је свако присуство политичких мотива и опредељења у своме делу с јарошћу порицао и негирао. На много места се заклињао у своју беспоговорну, недодирљиву оданост само научној истини, „целој“ и „ чистој“. Изричито је саопштавао да се од њега објективнији не може бити и да за њега изван научне истине не постоји некакав други интерес и подстицај. А њега је било и најозбиљнији аналитичари Руварчевог дела, какви су били Никола Радојчић, Јован Радонић и Душан Поповић, на пример, иако су то уочавали, брижљиво су заобилазили да о томе детаљније и прецизније говоре. То се нарочито односи на идеолошку и политичку тенденциозност „пречешњејшег“ оца Илариона, како га је једном ословио Змај и сам га благо корећи, да би као одговор добио подругљива и громка пребацивања.

академик Никола Радојчић

Силно желећи да „ледено-објективно“ суди о прошлости свог народа, Руварац то никако није успевао. Био је врло често острашћени и опредељени пресудитељ, кршећи тиме и начела свога учитеља Ранкеа. Више је разлога за такво његово понашање: жестоки темперамент и необуздани дух, објективне околности у којима је стварао. Када су се скоро сви јавни спорови водили са много жестине и жустрине, али пре свега његова чврста и трајна опредељења конзервативца и клерикалца, која су му ипак сужавала видеокруге. А има ту још две ствари. Прва је жива потреба да се по сваку цену достигне ниво „европске критичности“ и патриотске незагрижености, макар и по цену историјске истине, а све у њено име. Иларион Руварац као да је антиципирао ону горку шалу нашег времена да Србин кад хоће да се покаже еманципованим Европејцем прво почне да ружи свој народ. На једном месту он је писао: „Искусио сам из властитог горког искуства да је у нас Срба и посрбљених међу нама Бугара, Влаха, Цинцара, Арбанаса лакше и пробитачније веровати и примати са вером скаске и измишљотине и бранити их од разједајуће критике и неверничких и зловерничких напада, него ли неверовати, те онда морати доказивати зашто не треба веровати у скаске и измишљене приче, које су толико озбиљни, учени и разборити писци примили за истину и готов новац“. Против ове очевидно зловољне и нетачне тврдње Руварчеве, побунила се и научна савест његовог дубоког поштоваоца Николе Радојчића:“ Пребацивање је претерано, јер мало је који народ примио критичку историографију тако храбро као Срби“. А Радојчић је то са правом могао да каже, јер је боље познавао светску историографију него сам Руварац.

Одгонетка – Политичка лојалност Хабзбурзима

Друга поменута ствар је његова политичка лојалност Хабзбуршкој династији и мађарској држави. Још као омладинце, Јована (будућег Илариона) и његову многобројну браћу и сестре, отац (граничарски парох) је тестаментом заклео на верност цару. Карловачки ђак, Јован Руварац је то узео к срцу. Као шеснаестогодишњак, он је на мајској скупштини 1848. Кад је проглашена Српска Војводина (…) „стајао сасма на страни, мотрећи критички на сав тај рад, прорекавши, већ у напред, да од тог читавог рада, неће бити никаква виднија резултата“. Више од три деценије касније (14/26. Јуна 1891.), као сасвим зрео стваралац, писаће новосадском професору Јовану Грчићу: „Но, само Вас то молим да кажете г. Дру (Илију Огњановићу – Ч.П.) и сваком бившем либералу у Новом Саду, да сам ја вазда био и остао до данас, а ваљда ћу бити и у напредак, лојалан и одан држави у којој сам, и да нисам никад шарао, као што су шарали они , и да оно што ја пишем није наперено против  Мађара, већ баш против негдашњих новосадских разметљивих либерала, а главно ми је да кажем истину, или оно што држим за истину“. А то што је Иларион Руварац држао за истину било је понекад „наперено“ против Срба и стварне истине о њиховој прошлости. То се да лако установити.(…)

академик Чедомир Попов

(…)Никола Радојчић је, ипак, „прочитао“ али и преопрезно оценио Руварчев поданички однос према државним, аустријским и угарским властима. Истичући његово „срчано“ одупирање „увлачење политике у историју“, савесни Радојчић је морао да призна како је Руварац умео да на евазиван начин саопшти своје политичке ставове, после којих је обавезно долазила опомена да „статска расужденија“ не приличе историјској науци. Притом су као  „статска расужденија“ по правилу осуђивана само „патриотска осећања“ Срба. Њему је „патриотски историк“, ако је Србин, био исто што и „историјски панегириста“. „Умео је стварно рећи шта је хтео, па онда прати руке, а то већ засеца у политику, која се мене не тиче“. С тога Радојчић закључује суд о политичким предумишљајима Руварчеве историографије овом ефектном мада не сасвим адекватном реченицом: „Људи темперамента Илариона Руварца нису у опште уравнотежени политичари…“ Зато његов политички суд и није увек тачан; у питањима о Великој сеоби (Срба) и Црној Гори, редовно је рђав.“

Приредио за Вас Петровград.орг

ИЗВОР: https://petrovgrad.org/istorija-srp/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA-%D1%87%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8/

Подели: