Анализе

КЊИГА КОЈА УБЕДЉИВО РАСКРИНКАВА ФАЛСИФИКАТ ЗВАНИ „(ОПШТЕ)СРПСКА ВУКОВА ЛАТИНИЦА“

ФОТО: Владислав Ђорђевић

Приказ књиге Владислава Ђорђевића „ДА ЛИ ЈЕ ВУК ТВОРАЦ ‘СРПСКЕ ЛАТИНИЦЕ’? – ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЗАБЛУДЕ“, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, Београд, 2020. 111 страна

ПИШЕ: Драгољуб Збиљић

Заблуда звана „српска латиница“ – прецизније „општeсрпска латиница“ – упорно је ширена крајем 80-их година XX века. Још трагичнија заблуда – „Вукова (опште)српска латиница“ – зачета је у оквиру Покрета за обнову србистике из мисли и пера познатог књижевног критичара и филолога др Петра Милосављевића почетком XX века. Први пут је изнета у његовој књизи Српска писма (Бесједа, Бања Лука, 2006).

Та заблуда и нека врста озбиљног фалсификата најпре у писању проф. др Радмила Маројевића – скупљених у његовој књизи Ћирилица на раскршћу векова (Дечје новине, Горњи Милановац, 1991) врло брзо, успешно и непобитно доказана је и раскринкана од Владислава Ђорђевића доказима који се наводе ваљано у овој веома стручно, методолошки и логички добро написаној студији. Аутор те студије – која може проћи сваку критичку рецензију – један је од најозбиљнијих и водећих раскринкавача или раскринкивача ове можда и најтеже и, истовремено, најдетињастије заблуде српске лингвистике и филологије на крају XX века и на почетку овог XXI века у коме данас у пракси та заблуда траје и има веома тешке последице по актуелно спасавање српске ћирилице.

Радмило Маројевић је заблуду о „српској латиници“ везао за макар некакву привидну логичност („чији језик онога и писмо“) без оптуживања Вука за ауторство ове данашње хрватске латинице, али уз веће него што је реално придавање значаја Ђури Даничићу за ауторство у овој латиници, а Петар Милосављевић је пружио троструко дужи корак измишљајући да је баш Вук Караџић њен „аутор“. На основу овог јасног Ђорђевићевог побијања и објашњавања како је дошло до те лажи и фалсификата могло би се закључити да је Петар Милосављевић, у ствари, врло наивно, чак детињасто, починио неку врсту и кривичног дела у науци, јер је Вук „опањкан“ као састављач лошег латиничког писма за језик чији је Вук реформатор.

Из свих сведочанстава – које добро наводи (и) Владислав Ђорђевић на нарочито убедљив и документаран начин – проистиче то да би Милосављевићева заблуда, само да је Вук жив, вероватно завршила на суду, јер је сâм Вук ауторство над том латиницом недвосмислено приписао ономе ко се тиме стварно највише бавио, а то је Људевит Гај, предводник Илирског покрета.

Све је то у овој вредној монографији добро, стручно, чињенично, логички с непобитним доказима у писмима и записима самог Вука, потпуно неоправдано и неправедно оптуженог, доказано без остављања икакве могућности за даље сумње у Вука и оптужбе њега за овај готово детињасти фалсификат у српској лингвистичкој и филолошкој науци.

Овај зборник огледа показује нешто готово немогуће и невероватно у науци: да велики научници могу да „наседну“ на тако провидан Милосављевићев промашај у вези с „Вуковом српском латиницом“, па чак и неки српски лингвисти који се данас сматрају водећима у језичкој науци, а да они који се тим питањима не баве у оквиру научних институција и универзитета лако запазе и раскринкају тако убедљиво пропуст познатих научника.

Владислав Ђорђевић овде по убедљивости објашњења језичких питања (а писмо је најпре језичко питање, па све остало) уврстио се међу кандидате за академију наука у односу на ширитеља опасне заблуде зване „Вукова (опште)српска латиница“.

Књига је сувише важна из најмање два разлога. Прво, ту своју заблуду данас још јавно неће да признају ни Петар Милосављевић ни они који су, из наивности или унапред веровања у његову обману, чак потписали Милосављевићева Српска писма као рецензенти. Пошто они о томе и даље „мудро“ ћуте, добро је објавити ову истину и понављати је све док се та заблуда не призна у високим научним круговима.

Друго, како аутор овог прегледа Владислав Ђорђевић с правом истиче да је ова заблуда убиствена по данашњу неопходну одбрану српске ћирилице и њено враћање у пуни живот међу Србима, јер је то стварно и једино српско писмо које чува српски миленијумски идентитет, јер само језик у случају Срба без ћириличког писма није довољан да сведочи о српској националној аутентичности. А умногоме и због ове раширене заблуде о „Вуковој општесрпској латиници“ међу српском научно некритичком интелигенцијом, још је неуспешан рат за српску ћирилицу данас. Многи Срби неспособни су да увиде значај српске ћирилице за српску нацију и њену културу и цивилизацију. Зато је недавно, сигурно на основу сазнања о овој Милосављевићевој раширеној обмани, чак и председник Србије рекао: „И латиница је наша.“

На тај начин се и игнорише истина и обавеза из Устава Србије у Члану 10. о нераздвојивости српског језика Срба од српске ћирилице.

Можда је требало, у вези с Вуком, споменути експлицитније у рукопису Владислава Ђорђевића (и) Саву Мркаља, који је пре Вука практично извршио радикалну реформу српске старе ћирилице учинивши је примереном природи народног језика Мркаља и Вука и који је пре Вука због тога трпео велике нападе Српске православне цркве, што се могло очекивати, јер је Црква та која има дуго време трајања и не пристаје тако брзо и лако на радикалне реформе у нечему што је многовековна мудрост и трајање. Зато није нимало чудно што Српска православна црква непрекидно дуже од осам векова чува српску ћирилицу. И шта би то и за српски народ и за Цркву значило да у српским сазиданим светињама остане једно, српско писмо, а да у употреби изван Цркве не буде прекинуто данашње неуставно и нецивилизацијско затирање (коначно замењивање) српског писма у корист туђег писма, и то лошијег за природу језика Срба?

У овом рукопису (будућој, дај Боже, књизи) није реч само о писму. Ту су споменуте и раскринкане још неке заблуде које владају у српској језичкој науци у вези са српским језиком.

Објављивање овог рукописа у облику књиге сигурно је веома важан догађај у српској језичкој науци.

Подели: