Анализе

ИНФЛАЦИОНИРАЊЕ ПОЈМА ГЕНОЦИДА У СЛУЖБИ ИСТОРИЈСКОГ РЕВИЗИОНИЗМА

  • Да ли су Срби, Грци и Бугари први геноцидни злочинци XX века? 
  • Овде ће бити кратко представљена једна америчка студија из 2011. године, једна обимна публикација на тему геноцидног европског XX века, у којој аутор износи сасвим ново виђење каузално-последичног ланца реализације овог злочина, изненађујуће ново именовање првобитних починилаца и жртава, као и сасвим ново редефинисање дотичног феномена
  • Ради се о књизи проф. др Паула Мојзеса: Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA, 2011)
  • Паул Мојзес почиње изношење своје основне хипотезе у овој књизи врло значајном, детерминативном реченицом „The first European genocide of the twentieth century took place during the Balkan wars of 1912-1913…“
  • Другим речима, по њему су православно-хришћански Срби, Бугари и Грци за време ослободилачких ратова против вековних турских освајача били први геноцидни злочинци, док су њихови муслимански противници у овим ратовима (Турци, Албанци, итд.) били прве жртве геноцида у европском XX веку

АУТОР: Владимир Умељић

Мојзес се при томе ослања на:

а. Извештај Карнегијеве комисије о (несумњивим) ратним злочинима над цивилним становништвом, масовним убиствима, пљачкама, протеривањима, итд. у време тих Балканских ратова на почетку XX века и

б. он следи појединачним пресудама Хашког трибунала за бившу Југославију ICTY са краја истог века и преузима их ретроградно као своју полазну позицију и образложење своје поставке, да би потом на основу тога реинтерпретирао старију историју.

Извештај Карнегијеве комисије је од несумњиве вредности – упркос знатним слабостима у смислу једностраности полазне тачке и једне врсте „селективног хуманизма“ његових аутора – јер то је био први покушај да се вреднује судбина цивилног становништва у време ратних збивања и забележио је драгоцене историјске чињенице. Овде се апострофира „селективни хуманизам“, јер дотичне злочине су чиниле све ратне стране,[1] закључно са Турцима, Албанцима, итд., што овај извештај не тематизује, тако да је критика истог местимично врло оштра, као нпр. „Марија Тодорова је јасно указала на то, да је публиковање овог извештаја део процеса, који би требало да устали мишљење о Балканцима као крвожедним дивљацима а и преко тога (…)“[2]

Али и начин његове интерпретације од стране Паула Мојзеса, као и (његовог игнорисања око сто година историје Европе у међувремену и) самосвојног успостављања лигатуре између истог и пресуда ICTY су врло проблематични.

Погледајмо стога само кратко историјске чињенице, позадину збивања за време тих балканских ратова:

Муслимански Турци су неоспорно били насилни уљези, освајачи тадашњих (и потоњих) земаља тј. држава хришћанско-православних Бугара, Срба и Грка. Они су потом вековима званично називали (реч је дело) и фактички третирали све те своје хришћанско-православне поданике као „рају“ (турски раја = стадо, стока).

Та врста „религиозног расизма“, сигурно, није ништа специфично турско, то су (поред осталих примера из људског памћења) нпр. и све колонијалне силе Средње и Западне Европе врло ревносно и консеквентно практиковале у односу на иноверне кроз читаву историју, при освајању, окупацији и колонизацији других континената.

Османски Турци су, дакле, ове хришћане на Балкану поробили, обесправили и понижавали, експлоатисали и изгладњивали, узимали себи право да их по сопствном нахођењу затварају, муче и убијају. Узимали су безобзирно и насилно њихове жене, мајке, ћерке, сестре себи и по правилу их преводили у ислам, отимали њихову децу, одводили их из земље и преводили их у ислам, стварали од њих своју елитну војску, јаничаре. После буна и устанака расељавали су чак понекад побеђене одводили их из њихове земље у Малу Азију.

За подсећање – скоро непосредно (гледано у историјским димензијама) пре тих Балканских ратова „раја“ је у више него довољној мери, по ко зна који пут и учестало искусила начин на који њихови „господари“ воде своје ратове против њих, када дође до отпора и устанака, наиме, доживела је нпр. „масивне турске злочине над цивилним становништвом у Србији у време устанака 1804-1817; масовна убиства и одвођење у ропство православних Грка на Хиосу у време грчког устанка 1822; турска зверства над Бугарима за време њиховог устанка 1876; турске масакре над Јерменима 1896.“, итд.[3]

Када је 1875. поново избио један српско-турски рат, у њега су се убрзо умешали Аустрија, Француска, Велика Британија и Русија, тако да су и ратни извештачи имали пуне руке посла. На Западу се, међутим, у јавности апсолутно игнорисало вођење рата с турске стране, многобројни масакри цивила, мучења и злостављања. То стање је променио у првој линији велики француски писац Виктор Иго својим говорима у француском парламенту, у штампаним медијима и говорима, као нпр. 29. августа 1876:

„Постало је неопходно да усмеримо пажњу европских Влада на један наводно незнатан догађај, који европске Владе исто тако наводно ни не примећују. Убијају један народ! Где? У Европи! Постоје ли за то сведоци? Да, само један а то је читав свет!

А Владе то не виде? Не, јер оне су кратковиде а разлог за ту кратковидост се назива „државни резон“, док хумани поглед на свет потиче из људске савести. Стога желимо да просветимо европске Владе, да је злочин увек злочин и ако се нека Влада понаша као звер, онда она мора буде третирана као једна звер!

У овом тренутку и у нашој близини се убија, пљачка, спаљује, мајке и очеви се кољу, дечаци и девојчице се продају или секу на комаде, куће се спаљују заједно са укућанима. Једно место са 9.000 становника броји после само неколико сати 1.300 душа! Обраћамо пажњу европским Владама, да се трудницама секу стомаци, њихове нерођене бебе се ваде и убијају, да пси нагризају по улицама силоване и убијене девојке, као и да би био довољан само трептај ока европских Влада, да се ове страхоте зауставе. Дивљаци, који чине таква недела су сурови, цивилизовани, који им допуштају да чине та недела, они су страшни!

Закључно – зашто се заправо Срби буне и лаћају оружја? Зато што они једноставно одбијају да и даље буду нечија стока! Када ли ће се мучеништво овог малог јуначког народа коначно привести крају?“[4]

Да ли је горе кратко оцртани третман потчињених хришћана можда био – геноцид Турака и њихових помагача над тим својим иноверним поданицима („Killing members of the group; Causing serious bodily or mental harm to the members of the group; Forcibly transfering children of the group to another group“, etc.[5])?

По мени – не, јер без обзира на изразито нехумани карактер дотичних злочина, исти ни у једном тренутку нису у довољној мери одговарали Лемкиновој дефиницији и УН-конвенцији, и то без обзира на непревидиво постојање горе наведених елемената у том насиљу, који припадају саставним деловима дефиниције злочина геноцида.

Другим речима, из тог, несумњиво безобзирног и насилничког понашања према себи потчињеном хришћанском „стаду“ не може се ишчитати никакав dolus specialis, никакав план за истребљење тих народа (Бугара, Срба и Грка) и никакав покушај реализације народоубиства, геноцида.

Јер дефиниција злочина геноцида је једна обавезујућа међународно-правна норма, која не допушта никаква тумачења у смислу сопствених жеља и сопствених интереса.

А онда је дошла 1912. година, Срби, Бугари и Грци су почели финални ослободилачки рат против османских освајача (и њихових локалних савезника, цивила и војника), „раја“ је подигла оружје на своје муслиманске „господаре, више људе“ (јер људи себе по дефиницији увек сматрају вишим од стоке).

На обе зараћене стране су у борбама учествовали војници и наоружани цивили, вођене су беспоштедне борбе и може се поћи од тога, да су се са обе стране вршила и криминална дела, дешавали се злочини. Од значаја је истовремено, да „раја“ није смела да носи оружје и да су за њу сви муслимани (на Балкану – Турци, Албанци, босански и рашки муслимани, итд.) били господари, сви су они наиме били наоружани и сви су третирали хришћанску рају на исти начин као и османски Турци. За „рају“, дакле, није било разлике између наоружаних господара у цивилу и у војној униформи.

Те 1912. се одиграо, дакле, одлучујући обрачун између вековима поробљених (легитимни вид и карактер отпора насилничким уљезима) и њихових вековних господара (империјални рат насилничких уљеза), који су пак тим својим потчињенима исто тако вековима показивали да је за њих „природно“, да једноставно опљачкају и спале једно, два или двадесет села, да све мушке житеље набију на колац а жене и децу поведу у робље.

Без обзира да нити Извештај Карнегијеве комисије тематизује ове турске радње (злочине), нити их Мојзес узима у обзир (и следствено томе остаје отворено, да ли би он и њих оквалификовао као геноцид), видљиво је још једном да су све супротстављене стране водиле рат – како у односу на непријатељске оружане снаге, тако и на њима припадајуће цивиле – на врло сличан (безобзиран, суров) начин.

Као и у сваком рату, може се даље поћи од тога, да је највише патило ненаоружано цивилно становништво, неспособно да се брани и одбрани (стари, жене, деца). То су биле, као и увек превасходне – беспомоћне и невине – жртве рата и пратећих ратних злочина, масакра и злочина против човечности а у првој линији је то, по природи ствари, погађало губитничку ратну страну (сада Турке и њихове савезнике).

Да ли је то био – геноцид?

По мени – не, јер без обзира на изразито нехумани карактер свих тих криминалних поступака у току рата, ни они ни у једном тренутку нису у иоле довољној мери одговарали Лемкиновој научној дефиницији и међународно-правно обавезујућој УН-конвенцији.

Ни из тих недела, наиме, не може се ишчитати никакав dolus specialis, никакав план за истребљење тих народа (Турака, Албанаца и осталих припадника муслиманске владајуће касте) и никакав покушај реализације народоубиства, геноцида.

Јер дефиниција злочина геноцида није селективна, то је и у овом случају једна обавезујућа међународно-правна норма, која не допушта никаква тумачења у смислу сопствених жеља и сопствених интереса. Осим, наравно, ако не дође до покушаја сингуларне и масивне, одлучујуће ревизије (редефиниције) међународног права, која потом омогућава и покушаје ревизије (редефиниције) историје.

Последице таквог поступка су, као што је и за очекивати, далекосежне и у смислу ревизије историјске науке. Јер Мојзес затим врло консеквентно одлази још један корак даље и чак тврди да тај његов „геноцид освојених/окупираних/поробљених Срба, Грка и Бугара над њиховим муслиманским освајачима/окупаторима/господарима стоји у каузалној вези са геноцидом турских освајача/окупатора/господара над освојеним/окупираним/поробљеним Јерменима“ у време Првог светског рата.[6]

Да је значи то уништавање Јермена било само једна испровоцирана и „превентивна[7] („preemtive“) турска реакција“, а да су за ту превентивну реакцију претходни „геноциди“ Срба, Грка и Бугара (у Србији, Грчкој и Бугарској) над Турцима били једна врста императивне „иницијалне каписле“.

Јер, како он постулира, тадашња Турска је била дословце „згрожена геноцидом балканских хришћана над припадницима своје османске нације и својим истоверним балканским следбеницима“, стога се осећала угроженом, те је ето превентивно побила око 1.500.000 и протерала око 2.000.000 Јермена.

У којој мери је овај став тешко прихватљив показује и следствено, само консеквентно питање: да ли би Мојзес показао слично разумевање и за „осећај угрожености“ Адолфа Хитлера од стране Јевреја а у предвечерје Холокауста? Хитлер је ту своју потребу „превентивног геноцида“ над Јеврејима у својој књизи „Мајн Кампф”[8] образложио на следећи начин:

„Ако и ми постанемо жртве овог тиранина свих народа, читава земљина кугла ће потонути у загрљај тог огромног полипа…“

Шта би, у том случају, заправо била последња консеквенца Мојзесове тезе, која – поред осталог и осталих – и Бугаре, Грке и Србе ставља на почетак каузалног ланца дешавања, као починиоце првих злочина геноцида у европском XX веку?

Јер познато је да је Адолф Хитлер био у не малој мери инспирисан и охрабрен турским геноцидом над Јерменима. Он је при доношењу одлуке о финалном истребљењу европских Јевреја, поред осталог, рекао својим генералима и следеће:

„А ко још данас уопште говори о уништењу Јермена?!“[9]

Да ли би, дакле, последња консеквенца Паула Мојзеса морала да гласи, да су Срби, један од народа-жртви великих геноцида европског XX века (али и Грци и Бугари), били један од узрочних фактора и нацистичког Холокауста над Јеврејима?

А потом, наравно и – зашто, са којим правом се они жале на своју улогу жртве Србоцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, када су они дакле били међу првима у XX веку, који су иницијално почели са вршењем тог злочина и утрли, показали пут свима осталима?

Који су инспирисали и једног Адолфа Хитлера?

Тежина и значај Мојзесовог изласка у јавност лежи, наиме, у претпостављеном научно-ауторитативном карактеру његовог исказа и његова одговорност је сасвим другачије природе од одговорности једног, па ма колико у одређеном тренутку моћног политичара, који – додуше са потенцијално поразним последицама – идеологизира у смислу дневно-политичких интереса.

Политичаре, међутим, оцењују историјска и друге социјалне науке – ко оцењује историчаре који таквим неодговорним тврдњама политичара дају „научно-ауторитативни“ алиби?

Какве би даље импликације могле (морале) да се очекују, уколико само за тренутак пођемо од теоретске претпоставке, да би овај амерички аутор могао да буде у праву? Узмимо прво један опште познати компаративни случај, као историјски осведочени пример:

Уколико би његов прилаз феномену геноцида и научни доказни поступак били исправни, из те хипотезе би морао да произиђе поред осталог и закључак, да су нпр. и аутохтони северноамерички народи неуморно вршили геноциде над западноевропским освајачима Северне Америке, од XV-XIX века.

Овде се врло упечатљиво препознаје – научно недопустива – замена теза (починитељи/жртве):

Јер као прво, тачно је да су западноевропски освајачи Северне Америке извршили масивно народоубиство над аутохтоним становништвом овог континента. Тачно је, међутим и као друго, и да су очајнички покушаји отпора домаћег становништва, америчких староседеоца, увек изнова резултирали нападима на насилничке уљезе, и то не само на униформисане војнике, већ и на цивилне (и по правилу наоружане) насељенике. Тачно је, даље, да су индијанци не ретко убијали све те цивиле, закључно са женама и децом (или жене и децу заробљавали и задржавали код себе). Тачно је, закључно, и да су они у суштини све време покушавали да истерају освајаче из своје земље (да ли је и то било покушај – „етничког чишћења“, као геноцидна радња?).

Ово је дакле била ситуација, смислено идентична оној на Балкану 1912. Резултат се свакако разликовао, на Балкану су староседеоци победили.

Теза Паула Мојзеса, дакле, (мора да) оптужује и аутохтоно становништво Северне Америке за много пута поновљени геноцид над европским освајачима Северне Америке. Ауторски став у односу на ова догађања гласи овде, међутим, да су се и при овоме дешавала недела, злочини против човечности, масакри, али не и геноцид.

Према Мојзесу су напротив – само још пар историјских примера – и устанички Келти 60-61. године, вођени краљицом Будиком, када су разорили Лондон и побили све становнике, закључно са женама и децом, том приликом извршили геноцид над својим римским освајачима.

Исто би морало да важи и за побуњене робове под Спартаком, 73. пре Христа, јер тада је њихово освајање сваке римске латифундије и убијање свих њених робовласничких житеља по овом начину размишљања требало да је био геноцид.

Консеквентно би било да Мојзес шта више и „Масакар у Кониучиу/Koniuchy“ 29. јануара 1944. прогласи геноцидом совјетских и јеврејских партизана над пољским и литванским становништвом овог села у близини Вилне, при коме је до 300 људи – међу њима старци, жене и деца – било убијено.[10]

Пре тога је, свакако, већ око 95% јеврејског становништва Литваније било од стране немачких нациста и њихових литванских и пољских помагача у оквиру Холокауста лишено живота, литванско-пољски мештани овог утврђеног места били су организовани у једну наоружану трупу, али читаво село је на крају од стране око 120 партизана (међу њима око 50 преживелих и из гета избеглих Јевреја, припадника борбених група „Осветници“ и „За победу“, које водио Јаков Пренер/Yааkov Prenner[11]) било уништено и до темеља спаљено, преживелих није било.[12]

Међутим, Јевреји, усред Холокауста, као – геноцидне убице? Једнаки починитељима Холокауста? Починитељи планског, систематског, консеквентног и масовног злочина геноцида = починитељи спонтаног, спорадичног, по правилу ситуационо условљеног и сходно томе квантитативно неупоредиво мањег злочина из освете? Може ли се стварност у овом контексту перверзније редефинисати и виртуализовати?

Подсетимо се стога на поређење броја невиних дечијих жртава Србоцида са српске и броја невиних дечијих жртава са хрватске стране у две области хрватске државе 1941-1945. Ту се, наиме, начелно радило о смислено идентичној констелацији починитељи/жртве геноцида 1941-1945. (Хрвати и њихови босанско-муслимански помагачи као починитељи, Срби [Јевреји и Роми] као жртве) као у Кониучиу 29. јануара 1944. (Немци и њихови пољско-литвански помагачи као починитељи, Јевреји као жртве) с једне и последичне освете жртава, са несумњиво злочиначким елементима, с друге стране:

‚Бројчани однос за четири године рата у само две географске области хрватске државе 1941-1945. (простор Козаре и источна Херцеговина) износи – упркос горњим чињеничним/статистички релевантним непогодностима по српску страну – 10.775 : 684, тј. српских дечијих жртава је и у овом случају било преко 15 пута више (и то у најмање 100 + x пута мањој области), износио је дакле преко 15 x 100% = 1.500% у односу на број хрватских дечијих жртава.

А ако бисмо шта више упоредили број страдале српске и хрватске деце на истом подручју и у истом временском периоду, у области Козаре, онда тај однос изгледа 10.775 : 12, односно српских дечијих жртава је у овом случају било скоро 900 пута више.[13]

Ово поређење је, ма колико било нерепрезантативно и морално-етички увек у извесној мери проблематично, важан (иако при овом примеру само квантитативни, који значи мора да се размотри у целокупном контексту конкретних збивања) показатељ у односу на једну значајну чињеницу, наиме, на разлику између систематске и опште нечовечне акције једне геноцидне државе с једне, и хаотичне и спорадичне нечовечне реакције жртава геноцида/осветника с друге стране. Упркос чињеници, да хрватска страна и ове конкретне, парцијалне губитке своје популације 2010. вреднује: „Закључак се сам од себе намеће. Ријеч је о геноциду над Хрватима!“[14]

Наравно да су и пољска и литванска деца при „Масакру у Кониучиу“ у сваком случају била невине жртве и да се радило о једном злочину, који захтева све одговарајуће правне и моралне консеквенце, али још једном – Јевреји, усред Холокауста, као геноцидне убице? Једнаки починитељима Холокауста?

Наведимо још само један индикативни пример из области Србоцида хрватске државе 1941-1945., који говори о разлици у мотивима и разлозима, квалитету (и последичном квантитету) систематског и масовног злочина геноцида с једне и последичних, осветничких (не)дела од стране циљне групе жртава. Ради се о сведочењу устаника, који су ушли у једно српско село, пошто су бојовници хрватске државе претходно масакрирали све становнике:

„Било је једно уобичајено светло, летње јутро (…) Прво смо видели два мртва сељака, лежали су на трави, у сенци, у једној сенци, у којој се и иначе вредни сељаци одмарају, после напорног преподневног рада (…) поред њих, по страни, још шест убијених сељака. Ишли смо даље и на средини сеоске улице је лежало још десет или дванаест лешева (…) само двојица од њих су били мушкарци средњих година, остало су биле жене, девојчице, дечаци, мала деца. Три или четири корака удаљено од ове гомиле људског меса и крви, лежала је једна празна колевка (…) беба је лежала код других лешева, глава јој је била размрскана и недостајао је кров лобање (…) чиме ли је било убијено ово дете – можда пушчаним метком, можда кундаком, можда једном тешком усташком чизмом (…) била је то једна женска беба (…) гледао сам и нисам осећао ништа, осим чуђења, да ни једна суза не долази, да се не јавља никакав физички бол. И други лешеви су били прекривени ранама. Лице једног, можда десетогодишњег дечака је било унакажено бројним убодима ножа а да није било тако, могло би се помислити, да је заспао у сенци (…) Ишао сам даље. На раскршћу је лежало 25 – 30 лешева, једна хрпа мушких, женских и дечјих тела, удова и глава (…) тамна девојачка кика, увијена црвеном траком, лежала је непосредно поред жалосно обешеног брка једног старијег сељака (…) ту су лежале две мајке, са одојчадима у рукама, једна је још увек тако чврсто држала своје одојче, као да је хтела да га заштити (…) изгледало је скоро као на старим, романтичним сликама, које приказују једну утопљену мајку с њеном бебом (…) али ово није била једна стара слика, која треба да изазове племенита осећања. Срео сам двојицу преживелих сељака, један је причао: „Два сина, жену и снају су ми заклали (…) ја сам успео да побегнем (…) ходи и види сам…“ Ушао сам у кућу (…) насред собе је лежао млађи, светлокоси син, поред њега мајка (…) старији је лежао делимично под креветом (…) у једној другој кући, испред огњишта једна млада сељанка пресеченог гркљана (…) и тако од куће до куће (…) нема живих, да сахране мртве (…) Посматрам преживеле, пре свега њихове очи (…) оне су као од стакла, тврде, безизражајне (…) све је безосећајно (…) и исто тако безосећајно би се они сад и осветили. (подвучено од стране аутора)“[15]

Још једном, убиства невиних су увек злочин, па и када се дешавају за време борбе за сопствено голо преживљавање, а ни освета преживелих жртава над починитељима злочина нема никакву правну подлогу и врло сумњив карактер у етичко-моралном погледу. Упркос томе, недопустиво је изједначавати негативни квалитет тих чинова са стравичним квалитетом злочина геноцида.

Тако су нпр. и осветнички походи припадника „Јеврејске бригаде“ (састављене од преко 5.000 добровољаца из Палестине, од којих је око 700 погинуло за време Другог светског рата) у оквиру британских оружаних снага (8. британска армија), који су по завршетку рата и све до распуштања бригаде 1946. организовали прави лов на нацистичке официре Вермахта и СС, лишавали их слободе и егзекутирали, били несумњиво бесправни, противзаконити акти. То су била убиства осумњичених из освете, без суђења и извођења доказа, без права на браниоце или могућности жалбе вишим инстанцама.[16]

Иначе – подсећа ли то, којим случајем, на „Случај Сребреница“ 1995?

Ко, међутим, може да одрекне у најмању руку једну врсту објективних олакшавајућих околности, па и једну врсту субјективног разумевања онима, који су управо доживели и с муком преживели једно екстремно бесправно време, које им је однело сопствене фамилије и родбину, пријатеље и милионе сународника у смрт? Које им је – врло разложно претпостављено – у великој мери уздрмало или чак поништило веру у право, у морал и етику, у људе и по могућству и у Бога, у једну вишу правду?

Већ при овим малобројним примерима (убистава, ратних злочина, злочина против човечности, масакра, убистава из освете) почињених од освојених/окупираних/поробљених и жртава геноцида а у првој линији при оружаним сукобима између и њих и одговарајућих освајача/окупатора/господара и њихових геноцидних убица непревидива је, дакле, непримереност изједначавања различитих злочина а тиме и значајни степен проблематичности Мојзесовог става.

Резултати постају апсурдни и дефинитивно неодговорни.

Ово прилично изненадно обелодањено правило „Сада је све дозвољено, па и инфлационирање именујућег појма злочина геноцида“, доноси дакле значајне и тешко схватљиве, контрапродуктивне последице.

Сингуларно је од значаја питање – или је један историјски осведочени народ-жртва једног од великих геноцида европског XX века (Срби) сада из својих редова заиста изнедрио починитеље овог злочина или је пак овај покушај стигматизације тог народа један преседан, један у историји још незабележени покушај циљаног (и поновљеног, то се по први пут догодило у време пре и за време Србоцида хрватске државе 1941-1945.) дехуманизовања једне колективне геноцидне жртве.

И сама форсирана учесталост примене, већ и то само именујуће инфлационирање овог појма, аналогно одговарајућем именовању у финансијском сектору делатности (инфлација), нужно носи са собом једно обезвређивање, дакле релативизовање и банализовање генуине вредности дотичног језичког појма (= у првобитној етимологији речи дефиниционо детерминисане истине), и тиме релативизовање и банализовање оне изузетне манифестације зла (геноцид), са којом је овај језички појам семиотички повезан (идентификациона детерминанта језика као есенцијални елемент стварности).

И Симон Визентал је својевремено, у време последњих балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, заступао смислено идентично мишљење и будући да је тај став тада био недвосмислено против политичког „мејнстрим“- става јавног мњења на Западу, одмах постао изложен дневно-политички мотивисаним нападима:

„Дуго се говорило да је рат био реакција Србије на сецесионистичку вољу Словеније и Хрватске, нарочито Хрватске, пошто Срби, трауматизовани током Другог светског рата, тамо чине важну мањину. Срби су оптужили Хрвате да желе да ускрсну нацистичку државу из 1941. У ствари, ова сецесија је само реакција на великосрпску политику, коју је водио Београд од смрти Тита и нарочито од доласка на власт Милошевића (…)

Узмимо понашање Симона Визентала. То је неко ко је, када су Срби рекли: ‘Ми се боримо против нациста’, није протестовао, није говорио о банализовању, о скретању сећања, о идеологизовању. Али када су откривени конц-логори и када су узнемирени људи себи рекли да у Европи, педесет година касније, то није било могуће, Симон Визентал је изашао са својим саопштењем и казао да је био скандализован коришћењем речи ‘концлогор’, везаном у нашем сећању за Аушвиц, а у односу заробљеничке логоре у овом рату, који са тим немају везе (подвучено од стране аутора).“[17]

Овде се, по мом мишљењу, ради о дневно-политичком вредновању Визенталовог принципијелног става (у односу на опасност инфлационирања појма „концентрациони логор“ и банализовања Аушвица и Холокауста) од стране овог француског филозофа, које је проистекло искључиво из јављања западних медија, јер

а) Финкелкраут очигледно чак ни теоретски не узима у обзир могућност, да би Срби – потомци жртава геноцида хрватске државе 1941-1945. – заиста могли да су били трауматизовани због (од стране хрватске политичке, интелектуалне и клерикалне елите перманентно порицаног) Србоцида.

б) он очигледно чак ни теоретски не узима у обзир могућност, да би Срби могли да говоре истину (од њих ословљена ‚нацистичка компонента’ тада актуелног хрватског режима, са враћањем државних знамења, валуте, јавних парола из тог клерофашистичког времена 1941-1945, са поновним називањем улица, тргова, школа, итд. именима хрватских ратних и геноцидних злочинаца из доба Србоцида, са натписима на приватним кућама и јавним грађевинама: „Србе на врбе!“ и „За Србе и псе забрањен улаз!“, са фаворизовањем и популаризовањем песама, које славе концентрационе логоре смрти хрватске државе 1941-1945. као „Јасеновац и Градишка Стара…“ тј. „Чавоглаве“, а коју сплитски „Ферал Трибун“ промовише 1991. као ето једну „живљу домољубну пјесму источног ритма“, јер „уз дотадашње ће се изгубити рат“ [који тада, иначе, није ни био почео, прим. аутора] и сл.) као и

в) он очигледно чак ни теоретски не узима у обзир могућност, да би јављања западних медија о ‚српским концлогорима’ могла да се испоставе као sui generis непримерена или шта више нетачна, као пропаганда.

Некритичко преузимање ма колико масовних и концертираних медијских јављања и следствена вредновања стварности само на основу тога а без претходне, темељне и систематске провере истих, међутим, није достојно хуманистичких наука а тиме ни филозофије. Питање је дакле, ко је заправо при овом диспуту остао у оквиру просвећене научности, као и у области етике и морала – Визентал или Финкелкраут?

Осврнимо се закључно кратко на горе ословљену, непревидиву слабост и једну врсту неконсеквентног, јер „селективног хуманизма“ Карнегијеве комисије, иако њен дотични извештај, још једном, остаје историјски документ од одређене вредности,  јер то је поред осталог био и први покушај да се вреднује судбина цивилног становништва у време ратних збивања и забележио је драгоцене историјске чињенице.

Чињенично стање је, међутим:

Карнегијева фондација истражује и морално санкционише злочине у време првих Балканских ратова на почетку XX века. Те злочине Паул Мојзес доводи у везу са пресудама Хашког трибунала, основаног да истражи и правно – следствено и морално – санкционише злочине у време последњих Балканских ратова на крају XX века и проглашава их првим геноцидом у европском XX веку, извршеним од стране балканских народа над турским освајачима Балкана и њиховим савезницима.

‒ Карнегијева фондација потом не истражује још многобројније злочине у време 1. светског рата, када је „укупно страдало преко 8,8 000 000 цивилних жртава, при чему су иначе Срби имали највећи процентуални број истих (33%, а потом следе Французи, итд.). Злочини на Балкану су вршени – на првом месту од стране Аустро-Угарске – од самог почетка рата у Земуну и Срему, Хрватској, Босни и Херцеговини, Мачви, Бачкој, Сент Андреји, даље у окупираној Црној Гори, као на целокупној државној територији окупиране Србије, а затим у мањој мери и од стране Бугарске у Топлици и Прокупљу 1917. итд. То се спроводило масовним егзекуцијама, вешањима и стрељањима, депортацијама, изгладњивањем, мучењима и убиствима у логорима, и сл.[18]

‒ Карнегијева фондација потом не истражује ни још неупоредиво многобројније злочине и шта више ни велике геноциде у време Другог светског рата, када су милиони Јевреја и стотине хиљада Рома и Срба били побијени, како на Балкану, тако и у читавој Европи од стране припадника културолошке традиције Западне и Средње Европе.

‒ Познат је, наиме, само још један једини извештај Карнегијеве фондације: она наиме истражује и морално санкционише злочине у време последњих Балканских ратова на крају XX века,[19] опет на Балкану.

‒ Карнегијева фондација, дакле, два пута истражује и морално санкционише злочине, који су оба пута почињени у време локалних ратних збивања искључиво на Балкану, али не и много масовније злочине између првих и последњих балканских ратова, а који су почињени такође на Балкану (Европи и свету).

‒ Карнегијевој фондацији би требало дати добронамеран савет, да објасни светској хуманистичкој јавности, по којим критеријумима она делује: да ли се при овом приступу ради а. о овде претпостављеном и на дискусију радо стављеном „селективном хуманизму“ или пак б. о неким њеним специјалним и јавности непознатим (и очигледно исто тако селективно структурираним односно непревидиво једнострано усмереним) интересима у односу на ову европску геополитичку област (Балкан)?

‒ Једно веродостојно објашњење с њене стране би, наиме, експоненцијално повећало веродостојност и у односу на њене извештаје, јер „селективни хуманизам“ није хуманизам, што је сигурно познато како Карнегијевој фондацији, тако и Паулу Мојзесу.

‒ Карнегијевој фондацији би требало дати још један добронамеран савет, да објасни наиме светској хуманистичкој јавности и следеће чињенично стање. Њен извештај о балканским ратовима на почетку XX века је појавио у јавности 1914, дакле исте године када је њен изразито антихуманистички став дошао до пуног изражаја, што је и Адолф Хитлер у свом „Мајн Кампф“ знао да похвали и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) примени у пракси: „Године 1914. је Влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима је требало да „до 1985. године само у САД буде уништено око 45 милиона мање вредних људи“.[20]

Ово, у извесном смислу, „затварање круга“ између првих балканских ратова на почетку (уз изостављање светских у току столећа) и последњих балканских ратова на крају XX века, на релацији Карнегијева фондација/Паул Мојзе/ICTY експлицира дакле њихову заједничку консеквенцу, да су Срби били „први и последњи геноцидни злочинци у европском XX веку.“

И – то је оно, што се од Срба очигледно очекује, да на основу од Запада неуморно захтеване „промене свести“, прихвате као „истину, само истину и ништа осим истине“, при чему је само консеквентно очекивати да ће се то исто кад-тад захтевати и од Јевреја, Јермена, Рома, али и од Грка и Бугара, потомака британских Келта и Спартакових робова, староседелаца Северне и Јужне Америке, Абориџина из Аустралије, Индонежана и Полинежана, народа Хереро из Намибије, житеља Конга, Алжира и… и… и…

Јер правда, истина, правна сигурност, морал и етика западне „Међународне заједнице истих вредности“ су све, само не у било ком смислу селективне и релативне величине, односно некакве Ничеове небулозе, као „Не постоје чињенице, већ само интерпретације!“, зар не?

[1] Упореди: „Die Balkankriege 1912/1913“, Militärgeschichte, Zeitschrift für historische Bildung, ZMG-Heft 2/2008.

[2] Iakovos D. Michailidis, The Carnegie Commission in Macedonia, Summer 1913, Macedonian Heritage, An On-line Review of Macedonian Affairs, History and Cultur, www.macedonian-heritage.gr/…s/contr_Carnegie_1.html

[3] Michael Schwartz, „Die Balkankriege 1912/1913: Kriege und Vertreibungen in Südosteuropa“. Militärgeschichte, Zeitschrift für historische Bildung, ZMG-Heft 2/2008.

[4] Преузето са: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/238263/Veliki-prijatelji-Srbije-1-Prorok-Evropske-unije. Упореди и: istorijanisa.wikidot.com/ victor-igo za-srbiju.

[5] Цитирано према УН-резолуцији 96/I о превенцији и кажњавању злочина геноцида

[6] Исто, P. Mojzes

[7] Исто, P. Mojzes

[8] A. Hitler, Mein Kampf, Franz Eher Verlag, München, 1925.

[9] Vladimir Umeljić, „Teorija definicionizma i fenomen genocida. Etika i vlast nad definicijama“. Magna Plus I Fond istine, Beograd, 2011.

[10] Упореди: Rudolf Hilbrecht: Litauen im Reichskommissariat Ostland 1941–1943/44: Parallelen und Kontraste zum übrigen Baltikum, vornehmlich Estland, in: Robert Bohn (Hrsg.), Die deutsche Herrschaft in den „germanischen“ Ländern 1940–1945, Steiner, Stuttgart, 1997.

[11] Упореди: Bogdan Musial: Einleitung. 2004, S. 28, Anm. 79; Abraham Sutzkever: Das Ghetto von Wilna. In: Ilja Ehrenburg/Wassili Grossman: Das Schwarzbuch. Der Genozid an den sowjetischen Juden. Reinbek 1994, Rowohlt, S. 457-547.

[12] Упореди извештај Chaim Lazar-a, историчара и хроничара јеврејског покрета отпора у гету у Вилни: Destruction and Resistance. 2. Aufl. Shengold [u. a.], New York 1985: „One evening, a hundred and twenty of the best partisans from all the camps, armed with the best weapons they had, set out in the direction of the village. There were about 50 Jews among them, headed by Yaakov Prenner. Even livestock was to be killed and all property was to be destroyed. (…) With toches prepared in advance, the partisans burnt down the houses, stables, and granaries, while opening heavy fire on the houses. (…) The mission was completed within a short while. Sixty households, numbering about 300 people, were destroyed, with no survivors.“

[13] Упореди: Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, Beograd-Prijedor-Jasenovac. Beograd, 1990. Даље: Јован Мирковић, „Жртве рата 1941-1945. са подручја Босанске крајине ‒ прилози истраживању геноцида“, зборник: Истраживања и меморијализација злочина геноцида и ратних злочина, Београд, 2012.

[14] Hrvatski  intelektualni zbor BiH, Izlaganje Stanislava Vukorepa na tribini: Stradanja Hrvata u II. svjetskom ratu i poraću u BiH, Udruga Vječni SpomenMemento Neum, 7. Srpanj 2010.

[15] Iz privatnog arhiva V. Dedijera, „Ratni dnevnik“, zapis od 17. VII 1942, Beograd.

[16] Упореди: Morris Beckman, „The Jewish Brigade: An Army With Two Masters, 1944–45“. Sarpedon Publishers, Rockville Centre, 1999.

[17] Alain Finkelkraut, француски филозоф, у: „La liberté“, De ne pas penser, Paris, 1999.

[18] Упореди и: Ј. R. Lampe, Yugoslavia as History: Twice there was a Country, Cambridge University Press, First published 1996; M. Portmann, Aspekte des nationalen Konflikts in Bosnien-Herzegowina von 1878 bis 1945, Grin Verlag, 2001; В. Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. Београд, 1989.

[19] Упореди: Бошко Бојовић, „Велике силе и Балкански ратови као предигра Великог рата“, Париз, јануар 2014.

[20] Hermann Ploppa, „Hitlers amerikanische Lehrer Die Eliten der USA als Geburtshelfer der Nazi-Bewegung”, ISBN 978-3981270303, November 2008.

Подели: