Анализе

БЕСТИДНО ОБМАЊУЈУЋА БРИГА ЗА ЋИРИЛИЦУ

  • Повод овом јављању је наслов у „Гласу Српске“ (Бања Лука) од 6.августа 2021. „Заштита ћирилице неће угрозити  латиницу“, који је уследио после јавног обећања председника Србије да ће до 15. септембра бити усаглашени школски програми за српски језик, историју и географију у Србији и Републици Српској, те да ће бити заштићена ћирилица.

Недавно је проф. др Милош Ковачевић писао шта је све шест пута обећао председник Србије по питању ћирилице, али да није испунио ни једно од тих датих обећања. Познаваоци проблема писма су то могли предвидети,јер кад се председник на речима заложио за ћирилицу додао је да је наша и латиница. Сада „Глас Српске“ не каже да је наша и латиница, него да она неће бити угрожена, а што је исто.

Док је председник Србије био председник њене Владе рекао је у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише, чиме је јавно поручио да се неће и не треба спроводити уставна заштита ћирилице, прописана још 2006.г., по којој су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.Председник је требао рећи да ће се примењивати Устав не зато што је ћирилица лепа, него зато што српска, па је као таква и заштићена српским Уставом.

Председник Србије није рекао да је српско писмо само ћирилица, а што већ годину дана у Србији јавно говори само председник Одбора за стандардизацију српског језика проф.др Срето Танасић. Међутим, он нема подршку језичке струке па то још увек није и став Одбора.

Основно питање и јесте да ли српски народ има једно своје национално писмо ћирилицу, како је било хиљаду година од самог почетка његове  писмености, па све до комунизма када му је наметнуто и туђе хрватско латинско писмо,или данас и то туђе окупационо писмо треба прихватити као српско.

Српски стручњаци за језик су потписали смртну пресуду ћирилици оног тренутка када су и после распада Југославије 1993.г. задржали југословенско-српскохрватску латиницу у српском правопису, а исту пресуду потврђују ево већ 15 година, откад је 2006.г. Уставом прописана само ћирилица уз српски језик.Ти стручњаци,делујући кроз САНУ и Матицу српску и као шефови катедри за српски језик, јавно се залажу за ћирилицу без помињања правописа којим су засејали хрватску латиницу у српски језик. Такве срамоте да су лингвисти увели туђе конкурентско писмо у народни језик, да би оно заменило национално писмо, нема нигде другде на свету.

Спашавање ћирилице у двојству са латиницом исто је као и очекивати да на врби роди грожђе ако би се калем квасио водом нешто више него у досадашњих 77 година,колико Срби негују то двоазбучно чудовиште.

Наслов текста „Гласа Српске“ потврђује оно што је давно уочено: лингвисти су за ћирилицу у двојству са латиницом, а пошто се то показало немогућим они су у коначном за латиницу. Они су за то да се поправи положај ћирилице за који једноцифрени постотак,уместо да се она после распада Југославије и формалног пада комунизма врати српском народу и да поново „влада“ у Србији, како је то писао легендрани и генијални академик Радомир Лукић.

Приликом недавног обележавања 20 година постојања и рада удружења „Ћирилица“ Нови Сад рекао сам да лингвисти и књижевници никада нису ни постављали захтев да се врати ћирилица, него само да се поправи њен положај, али само до оне Титове равноправности писама. На то је проф.др Милош Ковачевић приметио да мало читам.Међутим, ни он нити било који језички угледник, као ни јавна личност изван те струке,не може навести ниједан пример којим бих био демантован, а ја могу навести како су се показали српски професори када је било време „бити или не бити“. Наиме, 1992.г. Срби у БиХ су размишљали на који начин  треба да се постави основ будуће српске националне културе, па су,у том смислу, у обновљеном „Календару“ „Просвјете“ писали уводне текстове професори Алекса Буха и Војислав Максимовић.Ниједан од њих није поменуо потребу враћања ћирилице српском народу, али јесте истакнуто да њен положај треба да се поправи до равноправности писама. Уместо лингвиста право место ћирилици су одредили лекар Радован Караџић и магистар економије Момчило Крајишник ,па је Република Српска рођена у ћирилици.

Други пример се десио пре безмало две деценије, када сам, заједно са професорима Милошем Ковачевићем и Матом Пиурицом, био члан комисије за закључке на скупу „Ћирилице“ Нови Сад. Нисам хтео да потпишем записник јер су они написали да је ћирилица основно српско писмо, што значи да постоји и српска латиница, а што је у супротности са статутом „Ћирилице“.

Док су се ти професори удаљили од једноазбучне „Ћирилице“,и остали на позицији двоазбучја до данашњег дана, на њену иницијативу је ондашње Министарство просвете поставило питање писма на референдуму,народ се изјаснио за ћирилицу у српском језику, па данас имамо овакав уставни пропис  (члан 10.) :

      „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“.

Када сам на поменутом овогодишњем скупу „Ћирилице“ рекао како се у просвети Републике Српске учи оно Титово да су равноправне ћирилица и латиница, а лингвисти ћуте, Ковачевић је рекао да се не може  ништа учинити јер је Момчило Крајишник потписао закон којим је прописана та равноправност.

Такође је рекао да се не може ништа учинити јер ће Бошњаци у Српској блокирати нови закон ако би њиме била укинута равноправност писама.Прво је неистинито да је такав српски првак и страдалник за српску ствар,какав је био Крајишник, потписао одредбу о равноправности писама. У Закону о службеној употреби језика и писма 25.јун 1996.) латиница се спомиње само у члану 3., и то на следећи начин :

       „У настави српског језика у другом, трећем и четвртом разреду основне школе обавезно се, уз ћирилично учи, и један дан у седмици, употребљава и латинично писмо.“

        Неистинито је и то да Бошњаци могу блокирати уређење питања писма у српском језику, па да зато до сада није ништа чињено да се ћирилица врати на позицију коју су јој одредили Караџић и Крајишник, а изгласали посланици у Скупштини Републике Српске. Они могу само да уложе протест,као и у случају закона о непримењивању закона о негирању геноцида у Сребреници.

Ковачевић је пропустио да каже оно што се очекивало од таквог језичког ауторитета: да Бошњаци не могу утицати на то које писмо ће Срби користити у свом српском језику, односно да се може водити политичка борба само око њиховог права на свој језик, уз писмо које себи изаберу по сопственој вољи.При томе се Република Српска треба држати принципа реципроцитета: онолико колико је омогућено Србима у Федерацији БиХ да добијају службена документа на српском језику и ћирилици,исто толико треба да добијају  документа Бошњаци и Хрвати у Републици Српској на својим језицима и писмима. Међутим, још се није чуо глас српских лингвиста, декана факултета, ректора универзитета и интелектуалне елите уопште поводом већ петнаестогодишње праксе у правосуђу  Републике Српске да се судска писмена на српском језику израђују латиницом, а ћирилицом може само ако то странка изричито захтева.

Напред побројани, па и професор Ковачевић, нису се огласили ни поводом овакве грандиозне српске срамоте: готово свакодневно политичари су на речима против сарајевског унитаризма, а на делу је српско национално писмо ћирилица готово у потпуности замењено унитарном, окупационом југословенско-српскохрватском латиницом.

Овде се критикује само професор Ковачевић,а то је због тога што само он и проф. др Срето Танасић из редова лингвиста чини нешто за ћирилицу,док су сви остали ћутолози.

Свима лингвистима је заједничко то што никада ниједан од њих није споменуо српски правопис из кога учи српска младост, да би се видело  како је у њему решено питање писма. А решено је као нигде другде у свету-на штету националног писма. Скоро ће две деценије откад пишем и говорим да сам открио модел  по коме нестаје ћирилица: увођењем и туђег писма правописом у српски језик њој је одузет карактер српског националног симбола,па је њој остала још само техничка функција  једног од двају средстава за записивање српског језика.

Следеће што је заједничко свим лингвистима је прећуткивање стоте годишњице прве забране ћирилице у окупираним српским земљама. Наиме, 1916. г. она је била замењена истом овом латиницом за коју је данас написано у српском правопису да је и она српско писмо. Осим што је латиница била српско писмо од 1916-1918 , она је то била и у време владавине Анте Павелића. Касније је била српска и под другом Титом, а откад тај друг не влада Србима, њима влада сваким даном све више – другарица хрватска латиница.

О забрани ћирилице од 1916. до 1918.написали смо књигу само Драгољуб Збиљић и моја маленкост.Својим дводеценијским инсистирањем на једном националном писму- ћирилици, и тражењем од лингвиста да се у том смислу поправи српски правопис, како би био у складу са Уставом Србије, изазвали смо толики њихов бес да нас је проф.др Јован Делић назвао милитантним Србима.

Такође је заједничко свим лингвистима апсолутно игнорисање Драгољуба Збиљића, који је написао двадесет књига о ћирилици,а они само једну: М.Ковачевић; „Борба за ћирилицу и српски јези“. Проф.др Рајна Драгичевић је зачуђујуће храбро недавно написала за „Новости“ да српски лингвисти нису показали интересовање за ћирилицу.То је велика истина, јер су они њу отписали још 1954. језичким договором Срба и Хрвата, после којег је академик Милка Ивић рекла да се латиница осладила Србима!Добро, погрешили су верујући у југословество, било па прошло, али сада би читајући Збиљићеве књиге лако ушли у суштину проблема писма у Срба.Они сада откривају оно о чему су истински ћириличари из удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Српска азбука“ Београд писали пре две деценије.

Лингвистима ће се моћи признати да чине истински прави помак у спашавању ћирилице само онда ако из српског правописа уклоне двоазбучје, каквог нема ногде другде у свету. Тек онда ће они имати право да оптужују државу због нестајања српског писма. Све остало је њихова омбањујућа и лажна брига за ћирилицу.

Немања Видић

Подели: