Анализе

КО ЈЕ УБИО ХАНИБАЛА ЛЕКТОРА?

НЕСВРСТАНИ-ТИТО И БОКАСА
  • У овом раду даје се приказ политичких и привредних  околности везано за посету председника Централно Афричке Републике Жана Бедела Бокасе Југославији у периоду 3-8.мај 1972.г, развојне планове две земље, са освртом на дешавања која су обележила ту годину у Југославији  као и на каријеру Жана Бедела Бокасе.

ПИШЕ: Ранко Јаковљевић

Револуција једе своју властиту децу као Сатурн

                                                                                                                                     -Vergniaud-

ОКОЛНОСТИ

Година 1972. била је у Југославији у знаку јубилеја- 80. годишњице рођења председника Јосипа Броза Тита, истовремено са пуно трзавица на унутрашњем политичком плану, изазваних таласом хрватског национализма, чији је расплет резултирао 8. маја искључењем из Савеза комуниста 741 особе, смењивањем са функција 131 лица уз подношења оставки њих 280 “због суделовања или доприноса у развијању националистичке и фракционашке делатности“ чији су заговорници били доскорашња председница Централног комитета Савеза комуниста Хрватске Савка Дабчевић-Кучар, члан председништва Савеза комуниста Југославије и председништва СФР Југославије Мика Трипало, секретар извршног комитета ЦКСКХ Перо Пиркер (Биланџић 1979, 429). Уследио је и обрачун са српским либерализмом- “непослушним кадровима“ из Србије, окончан 21.10.1972.г. оставакама председника и секретара Централног комитета Савеза комуниста Србије, Марка Никезића и Латинке Перовић. У Словенији је  4.новембра смењен председник Републичког извршног већа Стане Кавчић “због неслагања са линијом Савеза комуниста Југославије и Савеза комунита Словеније“ (Биланџић 1979, 437-438). По питању одговорности  српског руководства  председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије почетком јула месеца 1972. изнео је низ оптужби: “…Ја бих сада прешао на питање идеолошких разлика. Мислим да међу нама постоје идеолошке разлике. Већ годинама, нарочито у последњих пар година, говоримо о томе да постоји класи непријатељ. Мени неки тврде да не постоји, да се ради о људима који имају право да говре, да је то њихова лична ствар, да то није класни непријатељ, већ они који мало друкчије гледају на проблеме… Средства информисања, штампа, радио, телевизија, требало би да буду у нашим рукама, а не у рукама оних који раде против нашег јединства, против интереса социјалистичке Југославије. А тако данас у Београду још није…Сувише смо били опчињени демократијом, па смо губили из вида у чему је њена суштина, и то она позитивна, и ко је све користи. Она нам је данас задала закве бриге да морамо чак и суд и тужилаштво  друкчије поставити… Јер, има доста могућности да се растежу параграфи..Зашто сад наједанпут већи део непријатељске штампе у иностранству пише о томе да је на једној страни Тито,а на другој Никезић, кад се ради о Србији, да Никезић води прогресивне струје,а ја сам конзервативац, малтене стаљиниста, и водим другу струју. И сад постоје две струје. То пишу новине у Немачкој и Италији и готово у свим другим западним земљама….“ (Биланџић, 435-436).

У борби за јачање монолитности партије, посегло се за опробаним методима реафирмације  личне улоге Ј Б Тита. Тако је 15. маја, на седници свих већа Савезне скупштине донета одлука  да му се, поводом 80.рођендана додели орден народног хероја (по други пут), што је у народу представљано као израз двоструког херојства- првога у рату, другога у мирнодоспко доба, када је “победио“ хрватске националисте и српске либерале. Врхунац је требало да буде Нобелова награда за мир. Прву званичну седницу на ту тему колегијум Савезног секретаријата за иностране послове СФР Југославије одржао је 30.маја 1972.г, поводом формално поднетог предлога у том правцу од стране Пјера Грегоара, луксембуршког политичара, и то у  својству председника Међународног комитета за проучавање узрока и последица Другог светског рата (Симић-Деспот, 2011, 291-292). Као други предлагач у Нобеловом комитету евидентиран је Карл Ибах, председник Савеза учесника покрета отпора и депортираца СР Немачке (Симић- Деспот, 293). Поводом околности да предлог није благовремено поднет, крајњи рок по пропозицијама био је 1.фебруар текуће године, Титова кандидатура за 1972.г. није прихваћена. Наиме двојица предлагача су 26.маја 1972, и то у непримереној форми, путем телеграма, поднели предлоге који нису испуњавали услове за статус квалификованих. У таквим ситуацијама, сагласно Статуту Нобеловог комитета, сваки квалификовани предлог који стигне после 1.фебруара аутоматски се увршћује у листу кандидата за следећу годину (Симић- Деспот, 297). Уследила је кандидатура за наредну годину.

По мишљењу Марка Милуновића, једног од водећих функционера Југословенске социјалистичке странке у емиграцији, иза предлога да Тито добије “Нобела“ стајали су Данци које су подупирали Совјети и десетак “несврстаних држава“, совјетских и титоистичких пријатеља (Милуновић, 1992, 316). Тим поводом Милуновић је Нобеловом комитету у Ослу упутио писмо са оспоравајућом аргументацијом/ што је свакако годило  номинацијама Титових противкандидата/,  истодобно шаљући га на још пар стотина адреса широм Норвешке: “Сазнали смо да је председник Јосип Броз Тито предложен за Нобелову награду за мир за ову годину… Да је председник Тито за ту награду предложен, историјска је иронија, јер је он цео свој живот посветио насиљу и терору…За све ово време од како је на власти, Тито није дозволио слободне изборе. Напротив, он је прогонио све оне који  су и најмање критиковали његову управу. У току 1972. године осуђено је више од 1000 лица због ‘политичких преступа’. Да само поменемо један једини пример: 17. јула осуђен је професор Михаило Ђурић са Београдског Универзитета, Правни факултет, на две године присилног рада, јер је у једном отвореном академском разговору са професорима и студентима критиковао предлог измене Устава. Филозофски часопис ‘Праксис’ о томе је у своме уводнику донео следеће: ‘Ако се таква слобода не гарантује /слободне дискусије/, онда ће универзитетски професори бити принуђени да денунцирају своје колеге и студенте који пред академским скупом кажу нешто што није у складу са господарећим мишљењем’. Одмах је часопис  забрањен!… Бићемо захвални ако ваш цењени Комитет проучи ова обавештења, која вам дајемо у име Слободних Југословена у Скандинавији и у име Социјалистичке странке Југославије у егзилу. 1.маја 1973. у Стокхолму“  (Милуновић, 316-318). Милуновић у својим мемоарима тврди да му је “повише година касније, на једном конгресу Социјалистичке Интернационале, пришао  члан норвешке делегације и захвалио ‘за спасење части Нобеловог комитета, јер сте оним иступом спречили да се Титу та награда додели“ (Милуновић, 318). О размерама страдалништва Брозових  неистомишљеника сведоче речи које је Предраг Палавестра упутио Титовим “саборцима“ Владимиру Дедијеру и Добрици Ћосићу: “као историчар књижевности који неке ствари не могу разјаснити, поставио сам обојици некадашњих партизанских моћника и бивших Титових миљеника исто питање- зашто су партизани, међу којима су на истакнутим положајима  у томе тренутку били и њих двојица, у јесен 1944. Извршили у Београду прави покољ српских интелектуалаца, уз истовремено бездушно чишћење Србије од виђенијих људи по свим градовима и селима? …Према непроверљивим подацима у Србији је тада без суда и ислеђења убијено и нестало неколико десетина хиљада људи, што са хиљадама мобилисаних  српских младића, који су изгинули на српском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у пуној снази и најбољем животном добу. У рату су их убијали Немци, Хрвати и муслимани у усташким јединицама, Мађари, Бугари, Албанци, а на крају и сами Срби у грађанском рату на страни комуниста. Да ли је то била реторзија, “друга фаза револуције“, црвени термидор или напросто геноцид? Чиме се та суровост може објаснити? Тим пре што слична одмазда није касније примењена нигде у Југославији- ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву. Једино је, приликом повлачења кроз Словенију, у Кочевском рогу и Блајбургу, без икаквог суда стрељано више хиљада разотужаних четника, љотићеваца и хрватских домобрана, које су партизанима предали Енглези. Историја мора сазнати да ли су за та погубљења постојали спискови или  су биле довољне само непроверене доставе; ко је, када и зашто правио те спискове? Једино тако, историја ће бар највиђеније жртве терора и реторзије из проклетства и заборава моћи вратити на њихова права места (2004, 118-119)“.  Такав став  Комунистичке партије Југославије у односу на Србију има почетних утемељења у Стаљиновој политици, израженој поред осталог у Резолуцији Егзекутиве Комунистичке интернационале о југословенском питању, из априла 1925.г, која под тачком 3. садржи одредниицу: “Легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног угњетавања од стране српске буржоазије. Ниједан комуниста не сме помагати одржавање те легенде (као нпр.причањем о природном процесу стапања, које тобоже и сам привредни развитак налаже, и томе слично“ (Марковић,1985, 192).

Из визуре збивања у малој граничној ргеији према Румунији, омеђеној срезом кладовским, не би се могло рећи да су мета режима “диктатуре пролетаријата“ били само припадници одређене националности, већ је то био случај са свим људима за које се сматрало да не испољавају пожељну дозу кооперативности. Изражавајући забринутост због наводне угрожености новог револуционарног поретка идејом о рестаурацији монархије, власти су на подручју Кладова 1950.г. ухапсили и процесуирали четрдесетак особа, у монтираном судском процесу осудивши их на 349 година робије са принудним радом. 7.октобра 1950.г. Окружни суд Области тимочке у Зајечару, по предмету К-106/50, пресудио је да су 39 становника среза Кључког криви, и то: “А) њих шеснаесторица зато што су “почев од марта месеца 1950.год по директивама одметника Александра Јеремића, зв.Рис и Станка Николића, и у  заједници са њима, на територији среза Кључког у појединим селима стварали организацију која је имала за циљ организовање устанка ради обарања постојећег државног уређења у ФНР Југославији- дакле организовали удружење које је имало за циљ да путем насиља обори постојеће државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8. Закона о кривичним делима противу народа и државе; Б) њих тринаесторица, зато што су почев од марта месеца 1950.г. постали чланови удружења које је створено по директивама одметника Алекснадра Јеремића и Станка Николића и у заједници са њима, а које је имало за циљ организовање устанка и обарање постојећег државног уређења у ФНРЈ, дакле постали чланови удружења, које је имало за циљ да путем насиља обори постојеће државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8. Закона о кривичним делима противу народа и државе; В) њих десеторица, зато што су неустановљеног  дана априла и маја 1950.год. сазнали од организатора и чланова четничке организације да на територији среза Кључког постоји организација која има за циљ организовање устанка и обарање државног руководства, а о томе нису обавестили народне власти, дакле, знали су за извршење кривичног дела а о томе нису известили државне органе,- чиме су учинили кривично дело из чл.8. Закона о крив.делима противу народа и државе. Међутим Покрет је запао у озбиљну кризу у, може се рећи дугом шестогодишњем периоду, између конференција у Каиру 1964 (5-10-октобар). и Лусаки 8-10. септембра 1970. (претходне две као и касније одржавале, по правилу, у размацима од 3 године). Један од очева оснивача  Покрета премијер Индије Џавархалал Нехру умро је 27.маја 1964.г, непуних пет месеци пред  конференцију у Каиру, што је донекле, обзиром на  међународно политичке прилике утицало на легитимитет покрета попут кулминације сукоба у Другом индокинеском рату, израелско-арапски рат… Исто важи за једнога од родоначелника Покрета несврстаних индонежанског председника Сурарна, свргнутог са власти 1967.г. у крвавим сукобима који су резултирали бројем жртава мереним стотинама хиљада…1965.г. свргнут је са власти алжирски председник Ахмед ибн Бела, чији је “пут у социјализам“ у многоме био трасиран уз југословенску оружану, финансијску и политичку помоћ и сарадњу. Приликом његове посете Југославији 1964.г. Јосип Броз Тито упутио му је речи “У твојим људима…наши људи препознају себе…Твоји пријатељски људи….ангажовани на једином правом путу изградње социјализма“ (Рубинштајн, 1970, 88). Марко Пустај у своме раду о економским односима СФРЈ и несврстаних земаља Африке 1973-1981, указујући на такве околности  наводи и свргавање с власти председника Гане Кваме Нкрума 1966.г- са Џомом Кенијатом оснивач Организације Афричког јединства, “изабрани доживотни председник Гане“, умро у Букурешту 27.4.1972.г. (2016, 32). Пада у очи да су, сагласно констатацији историчара Тврка Јаковине “уз Тита главни котачићи у настанку Покрета Несврстаних били: Насер, Нкрума, Сукарно и Нехру“ (2011,38-44).

Веома важан сегмент биографије југословенског председника био је његов ангажман у Покрету Несврстаних Земаља, као израз настојања за превазилажењем проблема које су собом носиле у међународној политици блоковске поделе на “источну“ и “западну сферу“, који је међутим исказао озбиљне мањкавости већ на Трећој конференцији шефова држава или влада одржаној у Лусаки-Замбија 8-10.септембра 1970, уз одбијање једнога од “очева оснивача“ египатског председника Гамал Абдел Насера да  учествује у њеном  раду; уз њега и једна од најугледнијих земаља чланица Бурма, својевремено опредељена да буде “трансформисана у Југославију  Азије“ (прва земља Трећег света којој је Југославија продавала оружје-према: Пустај 2016, 26) одбила је да учествује на конференцији. Таквом стању ствари уследиле су  активности југословенске стране на “омасовљењу покрета“ и стављању акцента на економску сарадњу  земаља чланица., чије је једно од исходишта Резолуција о унапређењу економских односа са земљама у развоју из 1973.г.

Такође позитивне биле су активности југословенског председника у вођењу  политике која је резултирала тзв. обновом и изградњом земље, чији је прави бисер југословенско-румунски пројекат гигатнских размера, подржан у технолошком смислу од стране СССР-а у чијем војном крилу се Румунија налазила као чланица “Варшавског пакта“- “Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап“, где су радови на (првој) хидроелектрани са преводницом трајали од 1964. до 1972.г. Наш државник радо је показивао својим гостима из Африке тај градитељски подвиг, достојан респекта. Међу њима нашли су се предесдник Мауританије Моктар Улд Даде 5.9.1968.г, предесдник Замбије Кенет Давид  Каунда маја 1970.г, који је објекат у изградњи обишао у друштву југословенског председника, нешто касније у плану посете председника Централно Афричке Републике Жан Бедел Бокаса Југославији било је рагледање Ђердапа, стицајем околности  без  високог домаћина. Биле су то својеврсне “показне вежбе“ шта може Југославија као развојни партнер земаља “Трећег света“ на пољу  грађевинарства, енергетике, трговине, научно-техничке сарадње.

СУСРЕТ НА ВРХУ

И Јосип Броз Тито (1892-1980.) и Жан Бедел Бокаса (1921-1996.) имали су озбиљне војничке каријере у армијама земаља које су држале територије њихових будућих држава, пре него што су постали команданти армија Централно Афричке Републике и Југославије. Бокаса је од 1939.г. био  професионални војник у француској колонијалној армији, учествовао у Другом светском рату. Учествовао  у Француско-индокинеском рату рату (1946-1954. Вијетнам),  чин капетана, постао носилац низа француских одликовања укључујући  Легију части… све док у “револуционарним гибањима“ окончаним војним пучем 1966.г, уз помоћ Француске, није стасао у водећу фигуру Централно Афричке Републике (раније Француска Екваторијална Африка, што је било колективно име  четири терорије под француском колонијалном управом 1910-1959, одакле су се поступно издвојилии Чад, Конго, Габон). Распадом Аустро Угарске монархије настала је прво Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, потом Југославија а распадом Француске Екваторијалне Африке- четири афричке државе. Јосип Броз Тито је од 1912.године био регрутован у техничку службу бечког Арсенала- централне армијске групације аусторугарске монархије. Након завршетка подофицирске школе добија чин водника, потом и поднаредника. Као борац 10.чете 25 пуковније 42.дивизије  од августа до децембра 1914.г. у чину водника учествовао је у војним операцијама против Србије (Миладиновић 2015,1). За ратне заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915, одликован је сребрном медаљом за храброст (В.Н. 2000). У Другом светском рату борили су се на страни савезничких снага против Хитлерове коалиције. И један и други проглашени су доживотним владарима својих земаља-Јосип Броз Тито 16.маја 1974.г, Жан Бедел Бокаса 4.4.1972.г. Затворске казне издржали су у трајању од по 6 година-Тито 1928-1934, због  илегалног комуниситчког рада-угрожавања државног поретка, Бокаса 1987-1993 због тортура, убистава, проневере. Две од њихових најпопуларнијих супруга биле су више од тридесет година млађе од њих и обе у једном тренутку од јавности оптужене за шпијунажу својих брачних партнера: Српкиња Јованка Будисављевић  и Румунка Габријела Драмба. Нису имали високо образовање. Обојица су преферирали једнопартијски систем владавине (Тито- Комунистичка партија, 1952.г. преображена у Савез комуниста Југославије, Бокаса-МЕСАН). Титовим речником казано “нису се држали закона као пијанац плота“. Истовремено са председничким  вршили су фунције начелника генералштабова својих земаља и били на челу једине политичке странке. Подизани су им, свакоме у сопственој домовини, споменици док су још били “у пуној снази“. Како стоји у Бокасиној биографији сачињеној од стране југословенских експерата 1971.г, “својим говорима уме да заинтересује масе и ужива популарност у ширим слојевима“, што је још више важило као тачно за југословенског председника. Обожавали су луксуз, војне униформе, лов на дивљач, друштво лепих жена, почасти и одликовања. Били су у изнимно блиским односима са Николајем Чаушескуом (1918-1989.), председником Румуније и са првим човеком Либије, пуковником Муамером ел Гадафијем (1942-2011).

Биографије двојицу владара  имале су као детаље подводиве под појам подударност и   “покровитељство“ великих државника који су им били иницијални  ветар у леђа- Бокаса уз Шарла де Гола, председника Француске, Тито уз Јосифа Висарионовича Стаљина, првог човека СССР-а, потом и  активно учешће у Покрету Несврстаних Земаља, што је и отворило врата  посети председника Централно Афричке Републике Југославији 1972.г. Пре тога, 1965.г. у настојањима за редефинисањем покрета “земаља трећег света“, југословенски председник понудио је управо Шарлу де Голу  једну од лидерских улога, али мисија Коче Поповића тим поводом није уродила плодом (Матвејевић, 2004, 9). Сагласно подацима са службеног сајта Министарства спољних послова Србије Покрет Несврстаних Земаља је настао као израз настојања великог броја земаља у развоју, већином насталих у процесу деколонизације, да својеврсном политичком алтернативом у периоду хладноратовске поделе света избегну опредељење за један војно- политички блок и артикулишу самосталан спољнополитички наступ…Представљао је значајан фактор борбе за поштовање равноправности и суверенитета земаља, као и настојања у правцу равномерног економског и социјалног развоја. Активности Покрета су данас усмерене на промоцију принципа мултилатерализма и заступање интереса држава у развоју, посебно у оквиру УН. СФРЈ је била једна од оснивача и имала једну од водећих улога у Покрету Несврстаних Земаља. Услед распада СФРЈ, чланство СРЈ у Покрету Несврстаних Земаља је суспендовано 1992.године. Након регулисања чланства СРЈ у УН, на састанку Координационог бироа Покрета Несврстаних Земаља, 25. септембра 2001. године прихваћен је наш захтев за добијање статуса посматрача у Покрету, што је верификовано на министарском састанку, новембра 2001. године у Њујорку.

Према Немањи Радоњићу, “Златно доба“ несврстаности седамдесетих донело је званичне посете афричких државника које су захтевали висок ниво контроле медија, јавности и протокола. To се посебно односило на пријем двојице од тројице најозлоглашенијих диктатора Африке седамдесетих – људи који су владали са великом личном крволочношћу, клептократијом, бруталношћу и пружали су одличне мете за антиафричку пропаганду.Председник Tито лично је наредио одлагање посете председника ЦАР Жан Бедела Бокасе, на препоруку ДСИП-а те је у пролеће 1971, написао “Посјета долази у обзир у току зиме 1971-2 године“ Извештај ДСИП говорио је о могућим тачкама сукоба: “подршку иницијативи Обале Слоноваче за отварање непосредног дијалога између афричких земаља и владе у Јужној Африци“, “влада ЦАР де јуре признала режим у Уганди“ па је постајала основана забринутост око успеха посете, те усаглашавања коминикеа. Посета се догодила тек у пролеће 1972, а биографија припремљена за ову прилику садржала је посебну напомену о карактеру и “темпераменту“ Бокасе, за кога је “први утисак био најважнији“, где се јасно види како су припремљене биографије и слике афричких лидера директно утицале на југословенско понашање. Tито је, наоружан овим знањем, успевао да задржи разговоре на општим темама, а елегантно је одбио понуђено потписивање Уговора о пријатељству, што уосталом и није било у традицији југословенске спољне политике у Африци. Здравице које су одржала два председника, свеле су се на најмањи заједнички имениоц – несврставање и пријатељство. Тито је том приликом рекао: “Ми желимо […] да сви народи Африке буду слободни, да сами собом управљају и да примају пријатеље, који су заиста пријатељи, који не траже ништа друго него да на равноправној основи заједно [са]вама сарађују.“ (2020, 128).

Поводом изражене жеље централноафричког председникада посети Југославију,  Милош Меловски, у документима страних служби тога доба означаван као саветник Председника Републике за спољнополитичка питања, касније 1974-78 амбасдаор СФРЈ у источној Немачкој,  у име Групе за спољно-политичка питања Државног секретаријата иностраних послова сачинио је 29.априла 1971.г. белешку:

“На предлог ДСИП-а, друг Председник се у начелу сагласио да се позитивно одговори на иницијативу Централно-Афричке Републике да се посета председника Жан Бедел Бокасе Југославији оствари почетком јуна ове године (након што је 11-16. јула 1970.г. био у званичној посети Румунији, примедба аутора-Р.Ј.)  Државни секретаријат за иностране послове, међутим, указује да су се у спољној политиви Централно-Афричке Републике, у последње време, испољиле неке негативне појаве због којих би, по мишљењу ДСИП-а, можда било неопходно поново размотрити оправданост посете председника Бокасе Југославији у јуну ове године. Као конкретне примере у том смислу, ДСИП посебно наводи отворено изјашњавање председника Бокасе у прилог иницијативе Обале Слоноваче за отварање непосредног дијалога између афричких земаља и владе у Јужној Африци (држава апартхејда која је 1971.г. развила “програм мирољубиве нуклеарне експлозије за употребу у рударској индустрији“, у кооперацији са Француском и Израелом на  производњи нуклеарног оружја- примедба аутора), и подршкау коју је председник Бокаса дао тој иницијативи, као и чињеницу да да је влада ЦАР “де јуре“ признала режим у  Уганди (председник Иди Амин Дада Уме, иначе близак Израелу, за кога је 24.8.1972.г. Хенри Кисинџер саветовао Ричарда Никсона да га не прими у посету Вашингтону, примедба аутора Р.Ј.) и послала своју делегацију да присуствује сахрани посмртних остатака бившег угандског краља у Кампали (Едвард Мутеса Други, свргнут са трона уз активно учешће Иди Амина, умро у егзилу, да би му Амин организовао сахрану уз државне почасти у Уганди априла 1971, примедба аутора). Тиме се ЦАР међу првима уврстила у ред оних земаља које су се изјасниле за што бржу нормализацију односа са војним режимом генерала Амина. Вероватно је да би разлике у ставовима или потреба нашег дистанцирања по овим и неким другим питањима могле доћи до изражаја и приликом усаглашавања заједничког коминикеа, што би могло негативно да утиче на успех саме посете. Осим тога наша евентуална уздржљивост или изричито неизјашњавање по питањима у којима постоје разлике, могли би, по мишљењу ДСИП-а, бити погрешно интерпретирани од стране председника Бокасе и других у току самита ОАЈ (Организација Афричког Јединства, прим.аутора-Р.Ј.) и других мултилатералних састанака на сличном нивоу, који ће се одржати током јуна и нешто касније.

Имајући у виду изнето, Државни секретаријат за иностране послове сматра да посета председника Бокасе Југославији у јуну месецу политички за нас не би била опортуна и предлаже да се она оствари касније, тј. у другој половини ове године, упркос томе што би евентуално померање ове посете за касније, могло да се негативно одрази на наше билатералне односе.

Уколико је друг Председник сагласан са предлогом Државног секретаријата за иностране послове о померању посете председника Бокасе за другу половину ове године, а имајући у виду програм и већ утврђене обавезе друга Председника у том периоду, (у октобру- војни маневри, посета САД, евентуална посета Канади, Ирану, Индији- у децембру одмор), напомињемо да би као могући термин за ту посету оријентационо могли доћи у обзир друга половина септембра или средина новембра о.г. Молимо за одлуку.

29.априла 1971.г.    Милош Меловски“

На крају белешке руком је исписано “Посјета долази у обзир у току зиме 1971-72.год“.

Драстично размимоилажење у политици Југославије, званичној политици Покрета неврстаних земаља, с једне стране и Централно Афричке Републике са друге, огледало се у чињеници да је Бокасина благонаклоност према извесном попуштању затегнутости у односима према Јужној Африци  и одступање од оштрих ставова по том питању заузетих 1970.г. на Трећој конференцији шефова држава или влада несврстаних земаља у Лусаки, доводио у питање тек усвојене закључке из Лусаке. Тамо је донета одлука о ембаргу на трговину са Јужноафричком Републиком и Родезијом, о прекиду дипломатских и других  односа са тим државама, о забрани приступања бродова и ускраћивању погодности авио соабраћаја, уз пружање подршке ослободилачким покретима тих земаља преко Организације  Афричког Јединства (Богетић, 2018, 170). Како било, Бокаса је дошао у посету Југославији након што је у својој земљи од 16. до 18.марта угостио председника Румуније Николаја Чаушескуа, која је већ била одобрила значајне развојне кредите афричком партнеру, примила прве генерација студената на школовање и послала екипе стручњака за привредни и научни развој у Централно Афричку Републику. Приликом те посете Бокаса је “старијем брату“, како је ословљавао румунског председника рекао: “Од сада су сви наши ресурси вама на располагању“).

Председника Бокасу са супругом Катарином и делегацијом Централно Афричке Републике дочекао је на београдском аеродрому уз највеће државне и војне почасти председник СФР Југолсавије Јосип Броз Тито са супругом Јованком, у среду 5.маја 1972.г. (фотографија на почетку текста). На банкету одржаном у њихову част, председник Тито затражио је ургентну помоћ међународне заједнице за обезбеђење слободе и независности за милионе Африканаца који живе под колонијалном доминацијом, уакзујући да је то услов очувања мира у свету и равноправне међународне сарадње.

Сутрадан, 4.маја, двојица лидера задржала су се у двосатном службеном разговору о међународним проблемима и билатералним односима, укључујући питања везана за Покрет Несврстаних Земаља.

Од југословенске стране одбијено је потписивање уговора о пријатељству и сарадњи, о конзорцијуму за изградњу железница у ЦАР, док је дискусија о “монетраној сарадњи“ двеју земаља стављена  на “чекање“. Везано за уговор о пријатељству и сарадњи, какав је назив по први пут у југословенској дипломатској историји примењен 1945.г. на споразум са СССР, који се није сјајно завршио, потом и у Балканском пакту између Југославије, Грчке и Турске, претежно насталом услед кризе у односима са СССР (Анкара 28.2.1953, уз Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи између истих страна, Блед 9.8.1954), пре понуде Југославији Централно Афричка Републике је већ ушла у такве, изнимно блиске, односе са чланицом Варшавског пакта Румунијом (Рантеш, 2017, 366). На пољу привреде и трговине, изузев са Румунијом, од 1970.г, са СФР Југославијом од 1968,  постојао је  и уговор о трговинској сарадњи ЦАР са СССР. Конзорцијум за изградњу пруге није био прихватљив ни ближим савезницима Централно Афричке Републике него што је Југославија. Пруга је морала бити умрежена са саобраћајницама у Габону и Камеруну да би стигла из унутрашњости земље до океана. Вредност инвестиције за пругу дугу 1.000км, за шта  је Бокаса тражи партнера износила је 300 милиона долара. Центалноафрички франак представљао је заједничку валуту француских колонија- Екваторијалне африке, и остала је у употреби када су колоније стекле независност. Централно Афричка Република и даље је, привредно, па и политички у многоме зависила од Француске, те се овај део понуде “за размишљање“ могао сматрати од стране  југословенског председника као “шаргарепа на дугом штапу“.  Као видљиви корак ка унапређењу сарадње, додуше фактички тек “поновљени“ истовресни споразум који је био  потписан  1968.г, и у коме је постојао чл.13.ст.2. да се прећутно продужује након истека петогодишњег периода, преостао је Споразум о трговини и економској сарадњи између Владе СФРЈ и ЦАР, од 5.маја 1972,  ступио на снагу 13.7.1972.г. Од стране истих лица- за Југославију члан Савезног извршног већа др Емил Лудвигер, за ЦАР државни министар и делегат председништва Републике Ange Patasse, истога дана потписан је и Споразум влада СФРЈ и ЦАР о цивилном ваздушном саобраћају.

Други протокол са заседања Мешовите централноафричко- југословенске комисје за привредну сарадњу одржаног у Београду 5-9.11.1974.г. ратификован је Одлуком Савезне владе-Савезног извршног већа СФР Југославије Е п бр.649, датирано 24. и 25.7. при чему је њен саставни део, поред протокола и “Изводи из рачуна Енергопројекта у Централно Афричкој Републици на дан 20.10.1974.г“- резултата огромних дуговања ЦАР према извођачу радова на изградњи хидроелектране Боали 2 и стадионима Омниспорт. За подизање хидроелектране исплаћено је свега 1.145000 УСД а доспела ус потраживања од 3.180.000 УСД-износ дуга 2.035.547 УСД. За стадионе је уплаћено 391.000 УСД, укупна дугована сума је 855.547 УСД што значи да се по том основу још дугухе 464.547 УСД. Укупно неизмирено дуговање Централно Афричке Републике југословенској фирми износило је 2.499.547 УСД. С тим у вези у тексту протокола, потписаног од стране Зоре Томић, члана СИВ-а и Жан Пол Мокодопа, минситра за план, међународну сарадњу и статистику Владе ЦАР назначено је да је “Енергопројект“ изложио обема делегацијама крајње тешку ситуацију у којој се налазе градилишта хидроелектране “Боали 2“ и стадиона Омниспорт- “То стање је последица недостатка локалних финансијских средстава која нису уплаћена у складу са уговорима што довоси у питање наставак радова“, закључује се у протоколу, уз прихватање да се влада ЦАР ангажује на разрешењу насталог проблема уз  чињеницу да “Централноафричка страна признаје раније дугове “Енергопројекту“.

Изузев тог проблема две стране указују на повољан развој робне размене, почев од 1973- превасходно југословенског увоза из ЦАР; и даље се залажу за моделе мешовитих друштава у функцији дугорочне привредне сарадање, са добрим примерима у “Slovenia Bois“ и “Emona Cafe“. Централно Афричка Република заинтересована је за унапређење сарадње са фирмама “Лек“ Љубљана, “ТАМ“ Марибор, “Златорог“ Марибор, “Љубљанском банком“, Привредном комором Словеније, а са других подручја Југославије споменути су “ФАП ФАМОС“ и “Агровојводина“.

Опипљиви плодови Бокасине посете Југославији  били су манифестовани кроз изградњу хироелектране Боали 2, где су радови “Енергопројекта“ окончани 1976.г, као и спортске хале, искоришћене 4.12.1976.г. за свечаност његовог крунисања  за цара, пријем на студије у Југославији грађана Централно Афричке Републике, међу којима су неки остали да трајно живе у Србији. Евидентно је да је пар година након посете Бокаса своје политичко сидро јако везао уз Титовог миљеника Муамера ел Гадафија, чак 1976.г. прешавши у ислам, под новим именом  Salah Eddine Ahmed Bokassa, али је убрзо одустао од наума блиске сарадње са Гадафијем, вративши старо име и веру. Везе са другим значајним Титовим партнером, Николајем Чаушескуом биле су интензивније и дуготрајније него Бокасина “либијска авантура“.

Марко Савић, новинар недељника Време овако описује последњу деоницу Бокасине биографије: “…Његова политичка каријера повезана је са бившим француским председником Валеријем Жискаром д’Естеном, који је од Бокасе добио на дар извесну количину дијаманата. Иако је управо Д’Естен 1979.  наредио  акцију француске војске у којој је Бокаса збачен, скандал са дијамантима је кумовао његовом поразу на изборима 1981. Император је ипак стигао да побегне из земље и склони се најпре у Обалу Слоноваче, а касније у Париз, где је остао до 1986. У својој земљије најпре осуђен на смрт, а потом је казна преиначена у доживотну робију. Бокаса се ипак вратио у своју земљу где је одмах ухапшен, и после само 10 месеци, и после само 10 месеци пуштен на слободу. До краја живота, 1996. Живео је у својој вили. На крају му је приређена и свечана државна сахрана“.

Свечана државна сахрана доживотног председника СФР Југославије 1980.г. симболички је означила и почетак разградње савезне државе, која ће деценију касније наћи епилог у ратним страдањима, у име просперитета република, како оних које су желеле, тако и оних које нису хтеле отцепљење од матице.

Децембра 2010.г. Бокаса је постхумно добио опрост од председника Франсоа Бозизеа, који га је назвао “сином нације и великим градитељем који је учинио много за Централно Афричку Републику“.

И Србија као афирмисани сукцесор Југославије и Централно Афричка Република  данас спадају у сиромашније на својим континентима. Чекајући неке нове интеграције, Централно Афричка Република, према писању “Слободне Европа“  по цени од 350.000 постала је савезник Србије у преговорима са тзв. републиком Косово.

Подели: