Анализе

Српски феномен са 90 одсто туђег писма у језику Срба

Поводом „Ћирилице као идентитетског феномена“, Политика, 8. август 2021, стр. 10.

„Политика“ је 8. августа  објавила занимљив текст проф. др Драгана Станића (председника Матице Српске у другом мандату) под насловом „Ћирилица као идентитетски феномен“..

Текст је професорски веома питак, лако се чита, просрпски је писан, у маниру старих озбиљних српских професора који „брину за лепоту писане речи“ у времену када се, очигледно мало чита, а много пише. Оне који нису довољно упућени (па су, уз то, и слабо забринути) у све оно што се већ близу стотинак година, а посебно у последњих тачно 77 година, после Новосадског договора о српскохрватском /   хрватскосрпском језику (организованом баш у Матици српској 1954. године) догађа у српској лингвистици и филологији, Станићев текст чак, на први поглед, даје наду да ће се и српски језик и његово ћириличко писмо најзад упутити на прави пут који ће  гарантовати (о)чување и српског језика и српског писма. Станић својим писањем  упућује на то да Матица српска данас са својим лингвистима и филолозима српски народ, коначно, обавештава да се у Матици иде равним, магистралом утабаним путем за језик  и писмо Срба. Он каже да „На плану културне политике (свакако политике, мали превид – Д. З.) Матица српска већ одавно овакве идеје (напред је споменуо „неопходну меру животног заједништва“, „идентитетску самосвест“, „политичко јединство“, „привредни напредак“, „културно стваралааштво“ и „духовне снаге“ – подсетио – Д. З.) спроводи у својој основној делатности, тако да су у појединим  скуповима културних чињеница већ видљиви неки од важних резултата.“ За пример је навео да „У области српског језичког јединства, примера ради, урађени су основни стандаролошки приручници за цео српски језички простор, и то како за екавски тако и ијекавски део тог простора. Правопис српскога језика (1993) прво је урађен за екавицу, али је садржавао алтерантивна решења и за ијекавицу; од 2014. године, међутим, ми имамо посебно издање Правописа за ијекавицу, са алтернативним решењима за екавицу. Слично смо учинили и са Нормативном граматиком српскога језика: екавска варијанта је изашла 2013, а ијекавска 2016. У штампи је и ускоро ће се појавити ијекавска верзија једнотомног Речника српскога језика.“

На основу реченог закључак председника Матице српске Д. Станића посебно је занимљив када каже: „Колико је ово био подухават од далекосежног значаја, показаће године и деценије које долазе.“

И, уз то, Станић додаје своје уверење да у језику и писму „Оваква формула  којом се исказује брига за целину српског народа морала би, осим језика, бити исказана у свим доменима културне политике, а посебно у домену идентитетских феномена као што су књижевност, историја, вера и обичаји, образовање, уметност, наука, философија, систем идеја, одговарајући вредносни поредак итд.“

Добро је када српски челници у најважнијим српским културним, научним и осталим институцијама упућују на наду и лепа очекивања. Проблем је само у томе што та очекиавња нису делима оправдана или су макар мало оправдана. Невоља је велика у томе што се у примеру српског језичког стандардног феномена  и  ћириличког писма у том језичком феномену ништа не само ново, значајно и корисно по јединство српскога народа у оквиру његовог стандардног језика ништа новог значајног и корисног и практично функционалног у стварности, у јавности није још догодило после формалног враћања српског језика своме имену и српског писма у његовом враћању у пуни живот по уставној обавези и светској општој пракси међу Србима на основу чега би ико од  озбиљних лингвиста закључио да се добро кренуло у спасавању српског језика и  српског писма па, нажалост, остаје и данас у пуној снази оцена Милоша Ковачевића, једног од највећих живих српских лингвиста који је 2003. године био принуђен да у својој књизи објективно закључи да је „посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским  изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области  филологије“ („Српски језик и српски језици“, Београд, 2003, стр. 11).

На жалост нашу, Станићеву и Матице српске, у српској филологији и лингвистици, осим јалових вербалних нада, у суштини се у нормирању српског језика и реформи у решавању питања српског писма није ништа корисно догодило, осим доношења народног Устава Србије из 2006. године, али који се још у пракси не примењује ни у лингвистици ни у државној  пракси у вези с уставним обавезама из српског језика и писма по Члану 10. Устава Србије. Нигде у свету не постоји ни један  једини други стандардни језик са кључним алтернативностима у изговору и писму, што директно разбија и даље целину српскога народа, не омогућавајући основно национално обједињавање Срба на темељу одговарајућег стандардног језика и уставно одређеног српског писма.

Драгољуб Збиљић

Подели: