Анализе

Смеју ли Срби да буду Срби

фото: З. Шапоњић

  • „Српски свет”, као свеукупност језичког, културног, традицијског и менталног, а не превасходно територијалног простора у ком Срби живе, не би требало никога да забрињава

У неким срећнијим приликама, у којима политика не би била наша једина метафизика, како се својевремено изразио Радован Биговић, синтагма „српски свет” не би изазивала посебно узбуђење и жестоко оспоравање оних несрба који се њеном употребом у јавном говору осећају угрожени, а и неких Срба који је пак сматрају непристојном и ретроградном. Нажалост, политика, односно оно што се данас упражњава и доживљава као политика, успела је да и ово, првенствено културноидентитетско и народносно, одређење српске припадности препокрије и оптерети својом отровном семантиком.

Обрушавање на помињање „српског света” у политичком контексту понајпре говори о немирној савести будних критичара који знају, али никада неће признати, да је та политичка димензија значења „српског света” актуелизована систематским оспоравањем Србима да у „њиховим” државама и срединама целовито и неоптерећено буду Срби, и то у свему ономе што српство културно и идентитетски подразумева. Иначе, „српски свет”, као свеукупност језичког, културног, традицијског и менталног, а не превасходно територијалног простора, у ком Срби живе и који живи у њима, не би требало никога да забрињава.

Сви који су учили француски језик из чувених Можеових уџбеника сећају се њиховог наслова „Француски језик и цивилизација”, а Француска је чак створила и Међународну организацију Франкофоније, у којој је и Србија посматрач, а која никако није само језичко-цивилизацијска већ је и канал њеног политичког утицаја у свету. Они који говоре португалски, ма где живели на планети, осећају се припадницима „лузитанског света”, исто важи за Грке, Јермене, Турке… Важи и за Русе, али „руски свет”, за разлику од претходних културно-идентитетских формација, као и „српски”, већ изазива подозрење и одбојност, свакако не из културолошких разлога.

Какав проблем може уопште представљати бројношћу припадника сразмерно малобројни „српски свет”? Одговор нам, свакако ненамерно, пружа и један коментар покојног хрватског знанственика и политичара Славена Летице, објављен у Хрватском тједнику 18. јануара 2018. године. Летица у осврту упоредно анализира божићне поруке почившег патријарха Иринеја и тадашњег митрополита загребачко-љубљанског, а садашњег патријарха Порфирија. Текст је насловљен: „Порфиријева загонетка и Иринејева одгонетка”. Укратко, Летица у својој национално-политичкој оптици и херменеутици тумачи да између порука двају духовника постоји несклад. Патријарх је, према његовом суду, отворено заступао великосрпску идеологију, док је митрополит говорио већма теолошки уопштено и питијски загонетно, при чему му је нарочиту пажњу привукао овај део посланице:

„Зато, браћо и сестре, посебно вечерас вас молим да се не бојите да будете оно што јесте, а моје је искуство да постоји страх у вама. Не улазим у то колико је оправдан, али сам сигуран да од вас зависи да ли ћете бити храбри и постојани.”

А ево сад како Летица коментарише овај пастирски позив православнима у Хрватској: „То је велико и важно питање – загонетка на коју проповједник није и не жели понудити пастирски (!) одговор. Јесу ли или желе ли припадници српске/православне заједнице у Хрватској постати истинским хрватским држављанима, припадницима хрватског политичког народа, хрватске нације, лојални држављани Републике Хрватске, који његују и поштују своје етничко подријетло или желе бити нешто друго.”

Летица је нашао за сходно да своје ставове учено и поучно поткрепи и мишљу истакнутог представника аустромарксизма и једно време (1918-1919) министра иностраних послова Аустроугарске, Ота Бауера: „Нација је свеукупност људи уједињених заједницом судбине у заједницу карактера.” „Хрватски политички народ” би требало да је та „свеукупност људи уједињена заједничком судбином”, у којој би Срби ваљало да се препознају и интегришу, задржавајући само свест о етничком пореклу. Иако социолог, Летица или није добро разумео Бауера или од читалаца није очекивао да су упознати са идејама овог значајног теоретичара. Јер, далековиди Бауер упозорава на „опасност химере света хомогених и суверених националних држава, у служби интереса једне једине већинске нације, упркос реалности националног, етничког и културног плурализма”. А управо је таква „нација-држава” идеал и пројекат хрватског национализма.

Може ли се у Срба, из њиховог печалног искуства „заједнице судбине” са Хрватима и садашњег незавидног положаја у Хрватској, уобличити „заједница карактера” у мелтинг поту хрватског (или „босанског” или „црногорског/монтенегринског”) политичког народа? Буђење и ојачавање идентитетске парадигме и духовно-културних саставница „српског света” у пуном је сазвучју са божићном поруком митрополита/патријарха Порфирија од пре три године: „Не бојте се да будете оно што јесте!” У томе је сва „загонетка” „српског света”, које заправо и нема. Срби би само да буду Срби. Ништа више, али ни ништа мање од тога.

Дарко Танасковић

Насловна фотографија: spc.rs

Извор Политика

Подели: