Анализе

Укида ли рат јеванђељске заповести?

  • “Свештеници” тзв. Православне цркве Украјине – ПЦУ слободни су да псују у директном преносу, “јерарси” оправдавају то ратом у Украјини и непостојањем јеванђељског идеала на земљи. Да ли је то исправно?

ПИШЕ: Константин Шемљук

 Заменик руководиоца Управе социјалног служења и доброчинства ПЦУ “свештеник” Сергеј Дмитријев у преносу “5 канала” употребио псовку према председнику РФ Путину.

О томе је са поносом саопштило једно од издања ПЦУ “Религиозна истина”, а “епископ” те структуре Гаврил Кризина је поделио ту објаву на својој Фејсбук страници. У коментарима Кризина изјављује да је “став капелана ПЦУ неуобичајен”, али пошто је већи део Украјинаца (како сматра “јерарх” ПЦУ) сагласан са Дмитријевим, онда управо тако хришћани треба да “реагују на реалне непријатеље Украјине”.

Иначе, за савремене патриотске кругове ситуација није нова. Мото са псовкама за председника суседне државе су постали норма не само за украјинске јавне личности, али чак и за дипломате највишег нивоа. Али да ли могу у сличном да учествују представници религиозне структуре? Јер грех псовања још нико није поништио чак ни у “патриотској цркви”. Али и псовање у директном преносу далеко није последње дискутабилно питање у ПЦУ. Полазећи од ситуације са Дмитријевим, Гаврил Кризина је у комуникацији са својим пратиоцима образложио нову идеологију – ако је, каже, свештеник био на ратишту, онда он има морално право да мрзи, јер “нажалост, рат увек доноси негативу у животе људи (и свештеника јер су и они људи)”, а “јеванђељски идеал на земљи не постоји”. Спрам мишљења Кризине, “и код капелана који су спознали прави ужас руске агресије, нема дипломатије и лукавости: они бело називају белим, а црно црним. Рат је рат…”

Такав став је разбеснео многе кориснике Фејсбука. У коментарима испод објаве “јерарха” ПЦУ један од верника је написао, да “постоје границе дозвољеног, постоји аксиома –  шта се сме, а шта се не сме”. Други коментатор истиче да су речи Дмитријева “дивљаштво” јер “независно од значења политичких лидера за сваког су такве изреке срамне, чак за васпитаног световног човека”. Кризину и сличне њему су чак покушали да подсете, да је у ствари Христос говорио другачије, а Заповеди Блаженства нису о мржњи према непријатељима, већ о томе да хришћанин треба да буде миротворац. На све те аргументе “јерарх” ПЦУ је одговарао само једно: “Јесте ли ви тамо (то јест, у зони АТО – Ред.) били?”. Ако не – значи да сте “стручњак са кауча” и зато немате право да судите “капелана” ПЦУ.

Tреба ли следбеник Христа да се труди да према Његовим речима воли своје непријатеље или савремени свет диктира своје законе у којима нема места за заповеди Спаситеља?

На то су Кризини са иронијом приметили да Спаситељ није био “у првим редовима на истоку”, јер ако би био тамо, спрам логике ПЦУ, “Он би другачије формулисао заповеди блаженства”. На пример овако: “Блажен је онај који је био у првом реду на истоку, њих се претходне заповеди не тичу”. Чудно, али Кризина на ову примедбу није одговорио. Али било како било, та дискусија поставља хришћанину веома битно питање, да ли треба следбеник Христа да се труди да према Његовим речима воли своје непријатеље или савремени свет диктира своје законе у којима нема места за заповеди Спаситеља?

Путин – толико је “непријатељски непријатељ” да је мрзети њега за похвалу?

У дискусији о допустивости (чак и похвали) мржње према непријатељима је учествовао не само Кризина, али и други “свештеници” ПЦУ. Један је од њих, који себе назива “јеромонахом Герасимом”, изјавио да је “Путин убица и манијак”, а пошто је тако, онда “то је за њега још и слабо речено”. Шта више, по мишљењу Герасима “то уопште нису речи свештеника, већ цитат. Он је само цитирао народну уметност. А тамо је већ уметност таква каква је. Шта је заслужио од нашег народа, то и има”.

Други “свештеник” ПЦУ Тарас Ивањук као одговор на речи да чак и капелан треба да “просејава” своје речи и мисли, написао да “треба мало доспети под меткове, онда ће и сито бити добро”.

Још један човек који је на свом профилу као радно место написао “ПЦУ”, изјавио је да псовке према поглавару РФ јесу “комплимент”, јер су га “више мајки, супруга и бака проклело”. Као доказ допустивости сличних изјава, по мишљењу представника ПЦУ, служе зидине Михајловског манастира, где су наведена имена погинулих украјинских војника на Донбасу. “И ви смете да пишете и судите свештеника наше цркве за ту “криву” реч?… Треба протерати оне који подржавају гнусобу, и МП. Украјини – украјинско! Ми смо јединствена нација, јединствена држава, јединствени народ” – написао је с негодовањем.

И проблем није у личности Путина. Исто тако чланови ПЦУ мрзе доста велики број људи: држављане РФ, “лугандоне”, “сепаре” (сепаратисте – Прев.) и “вату”, чак и своје комшије, вернике Украјинске Православне Цркве. Сви они спадају у категорију непријатеља из пароле “Слава нацији – смрт непријатељима”.

Вероватно, управо због тога нико од официјелних спикера ПЦУ није одреаговао на испад Дмитријева. А не због тога, што нису приметили. Коришћење недоличних речи у односу према “непријатељима” код чланова ове религиозне структуре је сродно некој почасној лакомисленој храбрости.

Да се присетимо, да је не тако давно ПЦУ забранила на месец дана у служењу, а такође забранила јавне наступе једном од најпознатијих својих спикера – “свештенику” Александру Дедјухину. Забранила је, јер је себи дозволио непристојно говорити о женама, које желе да се ослободе детета путем абортуса. У ПЦУ изреке Дедјухина сматрају “понижавајућим људско достојанство, распаљују непријатељство у друштву на политичкој основи, противрече фундаменталним принципима хришћанског морала и етичким нормама православне аскетике, штете ауторитету Православне Цркве у Украјини”.

Испада, критика абортуса “противречи фундаменталним принципима хришћанског морала”, а псовање у директном преносу не? Зашто? Па зато што су речене у односу према човеку којег у организацији Думенка сматрају непријатељом. То је као у оном вицу, у којем сваки прави Украјинац треба да убије сеницу и москаља. Сагласно сценарију, слушалац треба да пита – “а зашто сеницу?”.  Јер убити москаља је оно што се подразумева, и зато је јако смешно. Тако и овде. Вређати жене, које желе да абортирају је забрањено, а Путина – дозвољено, чак је и за похвалу. Јер је – рат.

Зато се мишљење свих тих људи, који себе називају “свештеницима”, не сме називати строго субјективним. Не, они преносе својим парохијанима заједничку позицију руководства ПЦУ, а такође изражавају ону атмосферу, која влада у овој религиозној структури. Само колико таква позиција приближава чланове те структуре ка Христу?

Грех псовања – већ је анахронизам?

Понекад свештеници долазе на емисије световних канала, где желе да буду у тренду и да говоре са гледаоцима на “њиховом језику”. Јанина Соколова је отворено упозорила Дмитријева: “Дошли сте код нас на емисију где се користи непристојна лексика. А како се Црква односи према томе да људи по потреби користе псовке?” И подвући ћемо следеће, сасвим директно питање новинарке: “Да ли је то грех?”

Како реагује на то Дмитријев? Он не говори директно, већ одговара питањем на питање, тако рећи, да ли је реч “стока” псовка или није? Другим речима, “свештеник” ПЦУ даје гледаоцима на знање да у псовању нема ничег лошег. И конкретно потврђује својим “бисером” на крају емисије.

Међутим, Црква сасвим недвосмислено тумачи псовање као грех који озбиљно штети души хришћанина. У Посланици Ефесцима апостол Павле пише “Нека ниједна ружна реч не изађе из ваших уста, него само она која је добра за изграђивање других, према њиховим потребама, да буде на корист онима који слушају. Не жалостите Божијег Светог Духа, којим сте запечаћени за Дан откупљења” (Еф. 4: 29–30). И то нису само речи. Псовање називају “антимолитвом”. Свештеник Александар Шумски је једном причао:

“Једном сам рекао једном псовачу: “Ето ти можеш сатима да псујеш, без потешкоћа при изговарању речи. А пробај бар један минут да говориш: “Господи, помилуј!” Две речи, само један минут!” И није могао. Наљутио се и још је мене опсовао након тога. Ето такав тужан експеримент. Замоли човека пар минута уместо што псује да се помоли, бар за опкладу. Па неће рећи ни кратку Исусову молитву. Још ће се љутити и кренути у тучу. Немогуће је псовати и молити се”!

Хришћанство и љубав према непријатељима

Нема смисла цитирати све агресивне речи и изразе који се чују из уста “свештенства” и “јерараха” ПЦУ, има их превише. Питање је – да ли се они могу некако оправдати? Ратом, именима погинулих, боравком на првој линији, још нечим? Може ли се банално све пребацити кривица на “рат”  за зверства и мародерства? Да ли треба хришћанин да сачува чистом своју савест чак и у време ратних збивања? Да ли можемо да се посртамо до псовања само зато што је “рат”?

Можда је Спаситељ требао да научи народ песми “Ла-ла-ла, Понтије Пилат – к*ац”?

Учење Исуса Христа, сам Његов живот и личност нису о мржњи према непријатељима, већ… о љубави према њима (Лк. 6: 35). Јер да ли се толико пуно разликовало доба земаљског живота Спаситеља од савременог, бар у очима данашњег украјинског патриоте? Јевреји су тада били под римском окупацијом и тежили ка независности. Можда је Спаситељ требао да научи народ песми “Ла-ла-ла, Понтије Пилат – к*ац”? Јудеји и Фарисеји не једном су тражили смрт за Христа. Можда је он требао да научи таквој песми апостоле, где би се првосвештеник грдио? Ништа налик ми не видимо. Спаситељ учи хришћане: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне” (Мт. 5, 44). Стварно, то су веома снажне и јако страшне речи. Јер мало ко од нас успе да им следи. Али хришћанин, као минимум, треба да тежи ка томе, а не да оправдава себе “ратом”, “немоћима” и слично.

Исти тај Гаврил Кризина је, одговарајући Андреју Герману који сматра речи Дмитријева неприхватљивим, приметио, да он “жели јеванђељски идеал” који на земљи не постоји, већ постоје “ратови”. На шта је добио одговор правог верника: “Да, желим. Зато сам некада и постао хришћанин, маштам да постанем такав. Рат не само доноси много недостојног, грубог, рат даје могућност да се пре свега остане човек. Величанственост човека није у псовкама, клетвама, мржњи. Величанственост црквених људи јесте у томе да они требају да буду миротворци. Не у томе да додају метке или дрва у горећу ватру”.

Да, ми треба да будемо миротворци. Проповед о љубави према непријатељима је увек, у сва времена, рушила “друштвене темеље”. Она се толико разилази са погледима на свет неверника, да они хришћане виде као људе опасне по друштво. У Римском царству оне који верују у Христа су убијали јер они нису били патриоте, пошто нису хтели да дају жртве боговима. У савременој Украјини не сматра се патриотом онај који не жели да мрзи. И виде у њему опасност (присетите се речи цитиране горе о томе да “треба протерати оне који подржавају гнусобу, и МП”). У том контексту ако ћеш причати о љубави према непријатељима, обавезно ће те окривити да желиш да будеш на њиховој страни, да желиш да нас освоје и т.д. Ево приче која се може спројектовати на данашњицу (испричао је архимандрит Рафаил (Карелин)). Д

“Некада је Албанску Цркву, која већ не постоји, предводио католикос Григориос. Посветили су га у архијереје у младости, када је имао само седамнаест година. То је био муж светог живота, који је прекрстио Каспијску Албанију (данашњи Азербејџан) у хришћанство. Када је имао двадесет три године, његову државу су напали Хуни. Он је, дошавши код њиховог цара-владара, почео да му проповеда јеванђеље. Цар Хуна је пажљиво слушао, чинило се, спреман да дозволи Григориосу да проповеда међу Хунима и чак је био близу да сам прихвати то учење. Али када је Григориос почео да говори о љубави према непријатељима, онда су се војсковође Хуна побунили: “Царе, зар не видиш, да је он извиђач који је дошао да нас уништи? Ако будемо волели наше непријатеље онда треба да одбацимо мачеве и да изађемо пред њих ненаоружани и тада ће нас све уништити. Зар не видиш у какву замку те мами?” Тада је цар Хуна наредио да се Григориос веже за дивљег коња којег пусте у поље…”

И ето ту се и крије главни проблем: не треба да одбацимо мачеве, треба да престанемо да мрзимо. У ПЦУ то не разумеју. Зашто? Јер мисле као Хуни, на пагански начин. Јер заштита своје отаџбине и мржња су различите ствари. Као, суштински и учење Христа и проповед мржње, поготову са псовкама.

Из обиља срца говоре уста

Ето шта је о томе писао Јован Златоусти: “Научи, пре свега, да никад не називаш непријатеља именима презривим, већ почасним. А ако уста навикну да називају оног ко је увредио почасним и пријатним именом, онда и душа, чувши то и бивши опоменута и научена језиком, радо ће се помирити са њим. Саме речи ће бити најбољи лек за рану у срцу”. И на другом месту: “Ко благослови свог непријатеља, благословљава себе самог, и ко га проклиње, проклиње себе, и ко се моли за непријатеља, моли се за себе, а не за њега”.

Светитељ Игњатије Брјанчанинов је сматрао да љубав према непријатељима даје срцу пуноћу љубави: “У таквом срцу уопште нема места за зло и оно се упоређује благошћу са Свеблагом Богу”. Сходно томе мржња према непријатељу упоређује човека са оним духом који се супротставља Свеблагом Богу.

И то стање је немогуће сакрити ни у одећи, ни у речима, ни у понашању, ни у ходу и мислима. Рат на Донбасу нема никакве везе са тим стањем. Он не укида Заповеди Божије, чак их ни не коригује. Стварно, рат јасно показује унутрашњи свет човека, говори о томе какав је он прави. На пример, погледајте ову слику, коју је направио Дмитријев након емисије са Јанином Соколовом, где напрсни крст само што не упада у деколте новинарке. Да ли можемо замислити било ког нормалног свештеника на његовом месту? И да ли се може оправдати такво понашање  “свештеника” Сергија тиме да је он “капелан” и да је био у “рату”? Одговор је очигледан.

„Свештеник“ ПЦУ Сергејј Дмитриев и новинарка Јанина Соколова

Иначе, одавно је примећено да су они који издали Цркву (Дмитријев, као и Кризина који произлази из УПЦ), покушавају на било које начине да покажу своју лојалност према новим “пријатељима”. Овде се можемо присетити и бездушних јаничара, и нацистичких полицајаца и свих осталих дезертера који због жеље да додворе “газдама” прелазе норме и морала, и људскости. У том смислу, ни Сергеј Дмитријев, ни Гаврил Кризина нам нису рекли ништа ново.

Жао је само што својим делима они уводе у грех мржње, злобе и поноса оне који верују њиховим свештеничким одеждама. Јер суштински они немају никакав однос према свештенству.

Јер “из обиља срца говоре уста” и “по плодовима их ћете њих препознати”, зар не?

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/81327-otmenyajet-li-vojna-jevangelyskije-zapovedi

Подели: