Анализе

Шта означава позив Зеленског папи римском

Владимир Зеленски очекује папу римског у Украјини. Фото: УПН

Зеленски је саопштио папи да Украјинци чекају његову посету, жуде за канонизацијом Шептицког, а такође изјавио да немамо међуконфесионалне конфилкте. Да ли је то истина?

ПИШЕ: Кирил Александров

30. јуна 2021. године поводом празника светих апостола Петра и Павла (по грегоријанском календару) Председник Украјине је позвао папу римског Франциска. Зеленски је саопштио понтифексу да у Украјини нема међуконфесионалних конфликата, да Украјинци жуде за беатификацијом унијатског митрополита Андреја Шептицког, али главни циљ разговора је био покушај убедити папу да дође у Украјину. Идеално би било – за прославу Дана Независности иако у саопштењу Канцеларије Председника датуми се нису помињали. О томе да ли је В. Зеленски успео да убеди папу да дође је рано засад говорити, али је чињеница да главни извор информација Ватикана, Vatican News, уопште није поменуо тај разговор, сведочи да покушај није био нарочито успешан.

Међутим питање о доласку папе се неће решавати под утицајем Украјине, већ, нажалост, под утицајем спољних фактора. И посета папе ове године је сасвим могућа. Детаљније о томе у чланку “Папа Франциск у Украјини:  хоће ли доћи или не?”. За украјинску власт и лично за В. Зеленског би то била грандиозна “перемога” (укр. победа – Прев.), што се не може рећи о Украјини и њеном народу. Зашто? Хајде да се осврнемо на историју.

Шта је у Украјину донео католицизам

Покушаји да се наша држава покатоличи спроводили су се још од Крштења Русије. 961. године у Русију је био послат известан епископ Адаљберт чији је задатак био да преобрати наш народ у хришћанство са послушношћу папи. Иако до официјелног раскида међу католичанством и православљем је било још скоро сто година, разлика између источног и западног хришћанства је била већ осетна. “Повест о минулим временима” где се причало о избору вере од стране кнеза Владимира, уз сву своју двосмисленост говори о нам о утиску посланика кнеза Владимира од западног хришћанства: “И дошли смо Немцима, и видели у храмовима различите службе, али лепоте нисмо никакве видели”. Али суштина, наравно, није била у лепоти.

“Повест” прећуткује о томе да папство осамдесетих година X века још није “дошло себи” после једног од најсрамнијих периода своје историје који је касније назван “порнократија”. Тада је римском катедром као својом имовином управљала утицајна породица Теофилакта, а посебно две жене из те породице: Теодора и Марозија које су имале углед блудница и постављале на папски престо своје синове и љубавнике. Ево како о томе пише енглески историчар Едуард Гибон: “Утицај ових двеју курви, Марозије и Теодоре био је заснован на њиховој лепоти и богатству, а такође био је резултат њихових политичких и љубавних интрига. Своје најупорније љубавнике су награђивале папским тијарама. Епоха њихове владавине, могуће је да и јесте основ за легенду о жени-папи. Свети престо су заузимали незаконито рођени син, унук и праунук Марозије. Ретка генеалогија за намеснике светог Петра на Земљи”. Сходно томе и при папском двору су владали разврат и интриге. Сумњиво је да је свети благоверни кнез Владимир желео да пренесе све то у Русију.

Током наредне историје периодично су се појављивали покушаји западноруских  кнежева да потчине православце римском папи у замену за политичке и остале свакодневне повластице, али сви они су били неуспешни. Управо зато православни архијереји су све упорније гледали на север. Нису случајно два Кијевска митрополита, који су из Волињи, Кирил (XIII век) и светитељ Петар (XIV век) након  постављања на Кијевску катедру утврђивали своје место боравка не у Галицко-Волинској кнежевини, већ у Владимирско-Суздаљској. Детаљније о томе у чланку: “Светитељ Петар, волински покровитељ Москве”.

Значајан успех у покатоличавању православног становништва је био постигнут 1596. године, када је била успостављена Брестовска унија. Након чега су власти Државне заједнице Пољске и Литваније обезбедиле потпуну државну подршку унијата, а Православље је фактички било постављено ван закона, почело да се прогања и да буде илегално. Православни храмови и црквена имовина су се насилно предавале унијатима. Православни свештеници су се протеривали са својих места, подвргавали се насиљу и гоњењу. Али без обзира на све облике принуде, без обзира на то да је цео епископат (изузетак су два јерарха) прешли у унију, православно свештенство, народ и већина манастира су остали одани Православљу.

О томе је колико је беда донела унија народу Украјине, сликовито испричао Т. Шевченко у песми “Пољацима”:

Још кад смо били ми козаци,
А унија се чула није,
Ал` весело ми живесмо!

Браћа смо били слободним љасима,
Поносили се пространим степама,
У баштама су се волеле и цвеле,
Као љиљани, девојке.

Мајке се синовима поносише,
Синовима слободним…Расли су,
Расли синови и старе су им
Тужне године веселили…

Све док једном именом Христовим
Дођоше пољски црквењаци и спалише
Наш тихи рај. И разлише
Широко море крви, суза,

Сирочад именом Христовим
Убише, разапеше…
Спустише се главе козачке,
Као погажена трава,

Украјина плаче, стење-рида!
За главом глава
Доле пада. Џелат бесни,
А бискуп дивљим језиком
Узвикује: “Te Deum!  Алилуја!…”

Ето тако, љаше, пријатељу, брате!
Незаситни бискупи, магнати
Нас отуђише, раздвојише,
А ми би досад тако живели.

Па пружи руку ти козаку
И срце чисто дај!
И опет именом Христовим
Обновимо наш тихи рај.

Наметање уније је донело у Украјину сузе, стењање, непријатељство и крв. У последњим стиховима те песме Т. Шевченко је поменуо козаке, једине заштитнике Православља у Украјини у она времена. И стварно, главни фактор козачког покрета и козачких устанака је било супротстављање покатоличавању Украјине.

При томе мотивација власти Државне заједнице Пољске и Литваније по питању насилног наметања уније била је иста као и данас: преко прекида црквеног јединства народа Украјине са Православљем власт је хтела да прекине политичке и менталне односе Украјине са Русијом (Московским царством у она времена).  Међутим то је и била њихова највећа грешка. Како би добили политичку лојалност од православног становништва Државне заједнице Пољске и Литваније, власт те државе није требала да угњетава, већ обрнуто да дâ слободу становништву Украјине како у религиозној сфери, тако и у другим сферама друштвеног живота.

О улози гркокатолика у историји Украјине XX века рећи ћемо помоћу цитата службе за сарадњу са медијима Одеске епархије УПЦ, када су православни Одесе протестовали против унијатске експанзије у њиховом региону 2010. године: “У памћењу нашег народа су још свеже успомене о оној улози коју је одиграла гркокатоличка црква за време Хитлерове окупације, њена сарадња у јеврејским и пољским  погромима, о чему много говоре не само у Украјини, него и у Немачкој, и у Израелу.

Лично глава УГКЦ Андреј Шептицки је благословљавао и давао упуте дивизији СС “Галичина” која је полазила на уништење мирног становништва. Из неког разлога не желе плаћени новинари да се присећају десетина хиљада невиних жртава терора, организованог унијатима Западне Украјине, не желе да наведу у својим издањима имена стотина свештених лица, измучених од стране ОУН-УУА и галицких есесоваца са благословом поглавара гркокатоличке цркве”.

Почетком деведесетих година унијати су се прославили отимањем више од 2000 православних храмова западне Украјине, скоро сасвим уништивши три православне епархије. Често су се та отимања пратила насиљем и противзаконским одузимањем имовине.

Историја дефинитивно сведочи о томе да је католичанство, највише у облику унијатства, доносило међурелигиозну мржњу, насиље, кршење права православног становништва.

Да ли се, присетивши се историје, могу потврдити речи Владимира Зељенског о томе да Украјинци чекају посету папе римског? Једва.

“Свети” Андреј Шептицки?

Према саопштењу службе Президента за комуникацију с медијима, В. Зеленски је рекао папи, да украјински народ “чека беатификацију митрополита Шептицког”, т.ј. признања да је “светац”. Вероватно је то био један од аргумената да папа ипак дође у Украјину.

Али само да ли је то стварно тако?

Хајде да се присетимо последица нацистичке окупације за Украјину. Сагласно подацима Централног државног електронског архива Украјине, “Нацистички окупациони режим у Украјини је био један од најокрутнијих у свету. Непосредно својим рукама или уз помагање “добровољних помоћника” из локалног становништва нацисти су уништили 1,5 млн. украјинских Јевреја и 20 хиљада Рома”.

Што се тиче губитака међу самим Украјинцима, они су следећи: “За време ратних збивања и у заробљеништву је погинуло 3-4 милиона војника, илегалаца и цивила, 4-5 милиона цивила је погинуло због окупационог терора и глада у залеђу, 5 милиона становника је било евакуисано или насилно одведено у Русију и Немачку, део њих се није вратио. Целокупно неповратни губици Украјине (Украјинаца и других народа) су 8-10 милиона људи. Материјална штета је 285 милијарди тадашњих рубаља. Као резултат ратних збивања страдало је преко 700 градова и градића, 5,6 хиљ. мостова, 28 хиљ. села, 300 хиљ. домаћинстава”.

Како може народ који је претрпео таква страдања да жели “светост” активног сарадника нациста? А чињеницу сарадње Андреја Шептицког са немачким окупаторима је немогуће сакрити или игнорисати. Ето, например, текст поздравног писма Андреја Шептицког Адолфу Хитлеру 23. септембра 1941. године након што су Немци заузели Кијев:

“Ваша Екселенцијо! Као поглавар Украјинске гркокатоличке цркве шаљем вашој екселенцији моје срдачне честитке поводом освајања престонице Украјине, златоглавог града на Дњепру – Кијева. Видим у вама непобедивог војсковођу неупоредиве и славне немачке армије. Посао уништавања и искорењавања бољшевизма коју сте ви себи као фирер величанственог немачког рајха поставили за циљ у овом походу, гарантује вашој екселенцији захвалност целог хришћанског света. Украјинска гркокатоличка црква зна о истинском значају снажног покрета немачког народа под вашим руководством. Молићу Бога о благослову победе која је кључ дугорочног мира за вашу екселенцију, немачку армију и немачку нацију.

Са посебним поштовањем, Андреј, гроф Шептицки, митрополит”.

Јануара 1942. Андреј Шептицки је предлагао Адолфу Хитлеру сарадњу и писао: “Уверавамо Вас, Ваша екселенцијо, да руководећи кругови у Украјини теже ка најтешњој сарадњи са Немачком, да уједињеним снагама немачког и украјинског народа… остваримо нови поредак у Украјини и целој Источној Европи”.

У чему се то састојао “нови поредак у Украјини” који је хтео да оваплоти поглавар УГКЦ у сарадњи са нацистима? Сагласно генералплану Ост од преживелих након офанзиве “неупоредиве и славне немачке армије”, 65% Украјинаца би требало да буду пресељени у Сибир, а остатак да постану робље за своје нове немачке газде.

А ево и обраћања Андреја Шептицког Украјинцима које су насилно одвозили на рад у Немачку, осуђујући их на ропски труд, глад, а често и смрт: “Пребивање у туђини ће вам у нечему донети корист. Научићете туђи језик, упознаћете свет и људе, накупићете животно искуство, добићете много знања која вам могу бити од користи у животу”.

Да ли може глава државе која је претрпела једну од највећих штета у најкрвавијем рату у људској историји, да говори о жељи беатифицирати сарадника фашиста Андреја Шептицког? Реторичко питање.

У Украјини нема међуконфесионалних конфликата?

Прес-служба Президента: “У току разговора (В. Зеленског и папе Фрање – Ред.) било је наглашено да  је засада Украјина јесте држава где представници свих религија мирно супостоје и осећају се комфорно. У држави нема изражених међуконфесионалних конфликата и практично су одсутне спекулације на теме вере”..

Страшна жеља да се узвикне – ма немојте, озбиљно?!

Можда ПЦУ и УГКЦ стварно “мирно коегзистирају и осећају се комфорно”, али о УПЦ, најбројније конфесије Украјине, то се никако не може рећи.

  • Покушаји да се УПЦ одузме њено име – то је мирно супостојање?
  • Отимања храмова – то је мирно супостојање?
  • Пребијање верника – то је мирно постојање?

Ова реторичка питања се могу набројавати, али боље је видети својим очима, како у Украјини изгледа то “мирно и комфорно” супостојање.

Василиј Хашчијук, парохијанин храма УПЦ у Задубровки, пребијен присталицама ПЦУ марта 2021. Фото: facebook Черновицко-Буковинске епархије

Напад присталица тзв. Православне цркве Украјине на литију у Њежину 23. јуна 2021. године. Фото: Facebook страница Гаврила Завгородњего

Oтимање храма у Заболотју 10. маја 2021. Фото: УПН

Орден за Свјатослава Шевчука

У контексту убеђивања В. Зељенског папе Фрање да дође у Украјину може се сагледати и награђивање поглавара украјинских гркокатолика Свјатослава Шевчука орденом “За заслуге” ІІІ степена. То награђивање је приређено 25. годишњици доношења Устава Украјине, а добио је Шевчук орден за “значајан лични допринос у успостављање државе”.

Владимир Зеленски и Свјатослав Шевчук. Фото: news.ugcc.ua

Јако је тешко сетити се где се и када показао Свјатослав Шевчук у сфери успостављања државе, још и тако да добије орден за то. Можемо се сетити једино активног учешћа у “Револуцији достојанства” 2013-2014 година, за шта је, судећи по свему, и био награђен.

Углавном, колико се претходник В. Зеленског на дужности Председника активно мешао у послове православаца, толико данашњи глава државе покушава да оседла још и католичку тему. Истина, и папа Фрања, и патријарх Вартоломеј дају много изјава о уједињењу структура које су под њиховом контролом. Ако се то догоди у скорије време, онда се за украјинску власт отварају широке могућности за зарађивање политичких бодова како на православном, тако и на католичком пољу. Зато В. Зеленски ради све што од њега зависи да би се посета папе Украјини одржала. Посета папе у Украјину то је, спрам његових речи, “кисеоник, који је толико неопходан”.

Закључци

Као прво, украјинска власт сада активно промовише религиозну тему. Без обзира на норму Устава о одвајању цркве од државе и Председник, и чиновници нижег ранга активно учествују у преговорима са религијским лидерима и позивају их у Украјину. И то све без обзира на то да се већи део украјинског друштва негативно односи према таквим активностима.

Као друго, садашња украјинска власт се меша у религиозне послове из истих разлога као и власт претходна. Пре свега, то је наредба из иностранства, а као друго то је жеља да се зараде политички бодови и пребаци пажња друштва са неуспеха у економици.

Као треће, зарад доласка папе Фрање и патријарха Вартоломеја у Украјину власт је спремна не само да занемари мишљење великог дела друштва, али и да крене на очигледан ризик појачавања међурелигиозног супротстављања. А ако власт буде спремна да крене још даље и покуша да “уједини” православне и католике у Украјини, онда ће то бити прави злочин против целог народа.

Као четврто, историја нас учи да колико год да газиш исте грабуље – ефекат ће бити исти. Уништавајући пораз на изборима П. Порошенка који је направио “томос-туру” темељном тачком своје предизборне кампање, ничему није научио оне који имају власт. Мешање у послове Цркве, а поготову њена прогањања, ничему добром никад није водило. Речи Господа: “Не дотичите се помазаника Мојих и пророцима Мојим не чините зла” (Пс. 104:15)  су актуелне за сва времена.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/81014-chto-oznachajet-zvonok-zelenskogo-pape-rimskomu

Подели: