Анализе

ЗАШТО ЛИНГВИСТИ ПРАВОПИСОМ И ДРЖАВА УСТАВОМ НЕ ШТИТЕ ЋИРИЛИЦУ

  • НОВОСТИ заједно са лингвистима и књижевницима сваког уторка постављају питање „Зашто држава не штити ђирилицу“, иако би право питање требало бити „Зашто лингвисти правописом и држава Уставом не штите ђирилицу“.

Смисао те кампање је да се изврши притисак на државу како би се позиција ћирилице поправила у двоазбучју тако што би народ био натеран законом да њу користи, уместо да се она врати српском народу пре свега тако што би његова младост претходно била научена правописом да је само она српско писмо, па да њу користи не зато што мора, него зато што њу воли као своје национално писмо.

Заједничко свим досадашњим јављањима било је да се скоро и не дотичу постављеног питања, да је показано недовољно познавање предметне материје и да су заобиђене следеће битне чињенице:

1. Већ деценијама српска  младост учи кроз просвету из правописа Матице српске да Срби имају и своју латиницу.

2. Латиница је уведена у српски језик налогом комуниста из 1954.г тако што је он преименован у српскохрватски језик, да би, први пут у историји,у њега  могла бити уведена и хрватска латиница, и то одмах равноправна са ћирилицом,с нескривеним циљем  да временом латиница као симбол југословенства замени ћирилицу као симбол српства.

3. Још од 2001.г. постоји и ради на враћању ћирилице српском народу удружење ЋИРИЛИЦА у Новом Саду, чији највећи досадашњи успех је иницирање садашње уставне заштите ћирилице, што су прихватили и спровели ондашњи секретар Одбора за стандардизацију српског језика мр Бранислав Брборић ( истовремено и помоћник Министра културе Драгана Којадиновића), и то постављањем питања писма на референдуму за Устав 2006.г.

Десет година касније основано је и удружење СРПСКА АЗБУКА у Београду, које има идентичне ставове о проблему писма у Срба као иЋИРИЛИЦА  Нови Сад.

4. Одбор за стандардизацију српског језика апсолутно игнорише рад поменутих удружења, јер она својим радом сведоче о одговорности језичке струке и државе за страдање ћирилице. Иако су она често писала Одбору и предлага како да се реши питање писма с трајно повољним исходом по ћирилицу, добила су тек један одговор. Том приликом поменут је „огроман“ значај правописа за судбину ћирилице и „известан“ значај ишчекујућег иновираног закона  о језику и писму,што је охрабрујуће па макар и уз велико кашњење, али је то став само председника Одбора.

5. Ниједан аутор се није изјаснио за враћање ћирилице српском народу у пуном капацитету да би она поново „владала“ српском језичком територијом, него се само тражио лек за њено оздрављење који не би био штетан по „нашу“ латиницу.

6 Аутори нарочито пазе да не спомену удружења за одбрану ћирилице од Срба, а камоли да цитирају њихове водеће људе.

Сврха изостављања наведених чињеница је да се сакрије одговорност за слом ћирилице не само језичке струке него и и српске интелигенције у целини.

Сва дотадашња писања у НОВОСТИМА имала су ефекат као и „трла баба лан, да је прође дан“. Чак шта више, она су била и штетна по ћирилицу, у шта сам се уверио већ и раније после јавно а лажно исказане бриге за ћирилицу председнице Владе,када сам упитао неког таксисту какав је њогов став о ћирилици. Узбуђено ми је одговорио:“Ето, Влада се баш труди за ћирилицу, али нешто не иде.“Тако се у народу развија свест да је ћирилица пала овако ниско стихијно, без вршења над њоме политичког, државног и лингвистичког насиља , просто зато што има неку објективну фалинку због које не може да издржи конкуренцију са латиницом,

Морао сам реаговати на те некорисне писаније тек онда када је академик Вуксановић написао и грдну неистину  да је ћирилица клонула зато што су произвођачи писаћих машина били из западних делова Југославије, па су просто престали да Србији  испоручују оне са ћирилицом.

Производња ћириличких писаћих машина је престала одлуком комунистичке власти, а такве машине које су већ биле у употреби завршиле су на гомилама у подрумима општина.

И баш кад сам помислио да ће и писања после академиковог бити у стилу „трла баба лан, да је прође дан“, јавила се и професорица Рајна Драгичевић, али на сасвим оригиналан начин , који је веома опасан по ћирилицу.

Позитивно у њеном писању је то што је она прва из редова универзитетских професора истакла чињеницу да у целом свету само Срби имају два писма у свом језику. Пре ње је, готово пре две деценије, проф.др Милош Ковачевић на једном скупу удружења ЋИРИЛИЦА у Матици српској говорио да Срби нису једини у свету по имању два писма. Препуна сала људи забринутих за ћирилицу је звиждуцима прекинула његово излагање, јер је разумела да он оправдава двоазбучје и да је могуће наћи модел опстанка ћирилице у загрљају анаконде хрватске општенародне и државне латинице.

Али није професорица Драгичевић то истакла са намером да се та српска уникатна глупост напусти ради спаса ћирилице, као што то већ две деценије тражи ЋИРИЛИЦА Нови Сад, а од 2010. и тада основана СРПСКА АЗБУКА Београд.Она не каже да се вишедеценијско постојање српског  „богатства“ два писма показало смртоносним по ћирилицу, него предлаже „увођење у образовни систем интердисциплинарне науке која се зове лингвистика писма.Ова наука као универзитетски, а можда и школски предмет, пробудила би код младих људи интересовање за значај различитих аспеката писма, укључујући и оне социолошке,психолошке , културолошке ,а не само правописне на чему се до сада инсистирало у школском систему“.

          Види се да та млада узданица српске лингвистике није разумела, или се прави невешта,  да управо постојећим правописним аспектом писма у школском систему није ништа чињено да се поправи положај ћирилице, него је, напротив, неуставним правописним нормирањем српског језика на два писма подриван Устав Србије у корист хрватске латинице, коју српски лингвисти називају српском.

Њен предлог да се млади научници баве читавим спектром утицаја за опредељење за једно или друго писмо ће довести до тога да ћемо имати  још доста доктора наука, али ћемо  зато имати све мање ћирилице.Јер ономе ко се не опредељује за ћирилицу зато што је српска, неће помоћи никакав други мотив.

Ако се и после вишедеценијског урушавања ћирилице остаје при моделу њеног чувања у суживоту са хрватском латиницом као другим српским писмом,  тражење могућности неког побољшања научним истраживањем било би  смислено исто толико као када би се прибегло научном истраживању услова под којима би на врби могло да роди грожђе.

А сада о опасности у писању професорице, и то у следећим њеним речима:“До сада је одржано неколико таквих конференција , нпр. “Ћирилица и информационе технологије“, „Интернет и ћирилица“, али таквих скупова би морало бити много, а они би,можда,довели до равноправног или равноправнијег статуса ћирилице са латиницом у дигиталном свету. Технички услови за приступачну употребу ћирилице на интернету и друштвеним мрежама допринели би побољшању статуса ћирилице међу младима…“

Одмах пада у очи да је српска лингвистика опредељена за равноправнији положај ћирилице са латиницом, а да је максимум само до пуне равноправности, без и примисли да српско писмо победи и да буде враћено српском народу.

Та игра око равноправности писама није везана само за интернет.Наиме, већ су лингвисти у свом предлогу закона о службеној употреби језика и писама помињали и неко помоћно српско писмо,али је и такав неуставан предлог држава одбила. Па какав нови попуст би они могли да понуде да би њихов предлог био прихваћен, ако не равноправност писама у којој ће положај ћирилице бити поправљен за који бедни проценат? Већ се у Републици Српској учи из универзитетског уџбеника да су тамо равноправне ћирилица и латиница. Чак проф.др Милош Ковачевић рече недавно на скупу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад да је та равноправност уређена законом кога је потписао Момчило Крајишник,иначе велики заговорник ћирилице. Нико му не би могао поверовати да је тај велики Србин и страдалник за српски национални интерес могао да потпише тако нешто, и збиља то није истина.

Питање писма се „кува“ већ поодавно и равноправност писама као коначан дил између политичара и лингвиста је све изгледнији захваљујући чињеници да актуелна власт може сама поништити постојећи уставни пропис о ћирилици као једином писму уз српски језик. У таквој намери је охрабрена и чињеницом да су све опозиционе странке за латиницу, па се данас чак и ДВЕРИ додворавају српском народу комбиновањем оба писма. А тек попуштање најугледнијих родољубивих јавних посленика који већ пишу да је свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“,што у коначном значи да је свеједно ћирилица или латиница ( проф.др Слободан Антонић). Не заостају ни сајтови који себе сматрају родољубивим, а овакве текстове више не објављују.

Треба ли уопште наглашавати да би и формалним враћањем југословенско-комунистичке равноправности писама то био коначан крај ћирилице као симбола српског идентитета.

Што се тиче писања професорице Драгичевић да би требало бити више скупова који би допринели побољшању техничких услова за приступачну употребу ћирилице на интернету, од тога не би било значајне користи.Пре готово две деценије  др Срба Букумировић је рекао да ће победити оно писмо које буде имало превагу на интернету.Он је тада и организовао  научни скупу Београду на тему „Интернет и ћирилица“, чији је главни закључак био да је ћирилица компатибилна са новим информатичким технологијама.И поред тога “Политика“, као проверени и доказани заговорник равноправности писама, имала је текст са супротним указивањем: “Рачунари ће докусурити ћирилицу“.

         Готово је и општепознато да су рачунари извадили ћирилицу из мртвих,а основу за то је дао Бил Гејтс.Онда су српски инжењери родољуби који раде у иностранству бесплатно учинили све да и српска ћирилица буде приступачна на интернету. Тиме су они покварили план лингвиста и политичара да латиница бешумно замени српско писмо, јер им је избијен из руку главни адут-некомпатибилност ћирилице са новим информатичким технологијама. То што на интернету постоји штетан избор и српске ћирилице и српске латинице није до технологије,него до српске лингвистичке памети преписане из неуставног правописа Матице српске о имању два српска писма.Уосталом, док је донедавно  декан Филозофског факултета у Српском Сарајеву била лингвисткиња проф. др Миланка Бабић он је на интернету представљан и српском ћирилицом и „српском“ латиницом.А кад је декан постао професор историје укинуо је њену равноправност писама, уз представљање факултета само на српској ћирилици!

Професорица Драгичевић је одлично приметила следеће :“Очлигледно је да судбина ћирилице зависи и зависиће од политичке опције  на власти и њених следбеника јер се опредељење за њу схвата као национална или анационална политичка орјентација.“

Наведено је сушта истина, а још је исправно навела и то да по „Асоцијативном речнику српског језика“ „прва помисао говорника на „ћирилицу“ јесте српско…“ Само то да је ћирилица за народ нешто српско, њега и опредељује за њу. И ништа друго. Али је главни проблем то што главнина народа не може да дође до спознаје о ћирилици као српском националном писму ако српска младост учи из правописа да је и латиница српско писмо. Пре готово две деценије ја сам на неком скупу  ЋИРИЛИЦЕ у Матици српској, а пре четири године и у својој књизи „Издаја српске ћирилице“, изнео своје следеће откриће о законитости по којој нестаје ћирилица: она нестаје зато што је увођењем и латинице у српски језик њој одузет карактер српског националног симбола, па је сведена само на техничку функцију једног од двају средстава за записивање српског језика. Она као таква не може да опстане у конкуренцији са хрватском латиницом јер су против ње деценијама вршена разна насиља, и то у ситуацији када су се и лингвисти и државна власт необјављено определили  да она буде замењена латиницом. Последица тога је данашње уверење да је свеједно ћирилица или латиница, и то не само у широким народним слојевима, него и најугледнији родољубиви интелектуалци то јавно промовишу.

Да бих дошао до наведеног открића није ми помогла никаква литература,нити данашњи доктори наука и академици, него ми је помогао да „отворим очи“ сељак Станоје Ђујић из Доњег Детлака код Дервенте ( Република Српска), када ми је на својој слави поставио следеће питање:“Зашто се ти толико узбуђујеш због ћирилице кад је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“. А на моје питање откуд он то зна, самоуверено ми је одговорио да је то чуо од професора на ТВ:

А да ли српски народ може чути од лингвиста или од политичара да је његово писмо само ћирилица? То није могуће јер смо видели да је по правопису и латиница српско писмо. Тек у последњих годину дана само проф.др Срето Танасић као председник Одбора за стандардизацију српског језика јавно говори да је српско писмо само ћирилица. Међутим,очигледно је  да он у Одбору нема подршку да би се исправила постојећа правописна срамота постојања два српска писма.

Треба знати да ЋИРИЛИЦА већ две деценије указује на српску глупост имања два  писма , обраћајући се и лингвистичкој струци и држави, али је и професорица Драгичевић избегла да њу помене. Зато је написала да је о уникатности српског двоазбучја сазнала из књиге неког енглеског глумца.

Дакле, лингвитичким пројектним задатком је одређен равноправнији статус ћирилице са латиницом,а максимум је њихова равноправност! У томе и јесте агонија ћирилице. То је супротно  од онога што је писао у „Политици“ (21.7.1990.) легендарни и генијални академик Радомир Лукић:

„И у оно срећно време кад је у Србији,као свакој нормалној држави,владало њено национално писмо-ђирилица,…“ (подвукао Н.В.).

Искључивом заслугом тог академика и нултном заслугом лингвиста  ћирилица је заштићена Уставом из 1990.г., а наведено је написао у тексту „Против посебног закона“ када је разумео да би лингвисти могли обесмислити ту уставну заштиту. Тј., хтео је да се заштита примењује директно из Устава. На крају се ипак догодило обесмишљавање тако што су лингвисти поделили употребу писма на службену и јавну, чега нема нигде другде у свету! После такве поделе је и настао данас важећи неуставни и по ћирилицу смртоносни Закон о службеној употреби језика и писама, против кога се боре управо лингвисти, са оштрицом напада баш на ону њихову поделу употребе писма на службену и јавну.Данас се чак и проф.др Милош Ковачевић позвао на неупитни ауторитет поменутог академика за тумачење појмова службено и јавно, и то приликом обележавања две деценије рада ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад.Веровали читаоци или не, Ковачевић је том приликом примио  од Драгољуба Збиљића признање ЋИРИЛИЦЕ „Мркаљ и Вук“, као и задњу Збиљићеву књигу „Силовање ћирилице“, али том приликом уопште није поменуо ни ЋИРИЛИЦУ ни Зиљића!

Међутим,кад сам указао на опасност од чињенице да никад нико од српских угледника (осим академика Лукића) није јавно затражио да се ћирилица врати српском народу у пуном капацитету, да би поново суверено владала, Ковачевић је добацио да мало читам! Можда и читам мало, али ми се чини да знам да нађем најрепрезентативније.Тако у првом обновљеном „Календару“ Културно просвјетног душтва „Просвјета“ из 1992.г. имамо уводне текстове проф.др Војислава Максимовића и проф.др Алексе Бухе у којим се спомиње ћирилица, али не и потреба њеног враћања српском народу. Тек је на предлог лекара Радована Караџића и економисте Момчила Крајишник ћирилици враћено њено историјско национално место у српском народу западно од Дрине, па је у њој и рођена Република Српска.

У прусуству Ковачевића рекао сам у Новом Саду и то како политичари Републике Српске сложно указују да су против сарајевског унитаризма, а истовремено су своју српску ћирилицу готово потпуно заменили унитарном хрватском латиницом!Где су били српски лингвисти да устану као један против те колосалне свесрпске срамоте?А она је и настала као последица њиховог учења да Срби имају два писма.

Београд,  јул 2021.                                                 Немања Видић, дипл.инж.

Достављено : 1   Министарство за културу и информисање Србије

2   Министарство за културу и просвету Републике Српске

3   САНУ

4   Матица српска

5   Одбор за стандардизацију српског језика

6   Филолошки факултет у Београду

7   Филозофски факултет у Београду

8   Филозофски факултет у Новом Саду

9   Филозофски факултет у Нишу

10  Филолошки факултет у Бањој Луци

11  Филозофски факултет у Бањој Луци

12  Филозофски факултет у Српском Сарајеву

Подели: