Анализе

„Геноцидом“ против Републике Српске

  • Политичке напетости у БиХ и у региону током јула месеца кулминирале су до усијања. Као да су вреле јулске температуре утицале на подизање политичке температуре и довеле до кључања односа између Срба и Бошњака у БиХ, те Срба и Албанаца у Србије и на крају до заоштрености односа између Срба и неких других у региону, подстакнути спољним утицајима.

ПИШЕ: Винко ПАНДУРЕВИЋ

Постала је уобичајна ситуација да се почетком јула, тачније од 11.јула, када се обележава годишњица страдања Бошњака у Сребреници 1995.године, које је од стране Хашког Трибунала (ХТ) окарактерисано као геноцид, и као такаква правна карактеризација прихваћена од стране комплетног бошњачког народа, где год он живео, као и од стране велике већине западних земаља, земаља у региону, те исламских земаља у свету. Срби у РС, скоро сви редом, као и већина српског народа у Србији, карактеризацију злочина у Сребреници из јула 1995. године прихвата као страшан ратни злочин, као масакар, у коме су страдали ратни заробљеници тзв. Армије БиХ. Ово је преломна и кључна тачка на којој почињу укупна спорења и сукобљавања, како на правном и политичком, тако и на историјском, војном, националном, етничком и дипломатском плану.

Загрејавње политичке атмосфере у региону почело је у Црној Гори у јуну 2021. године, када је парламент Црне Горе усвојио нову Резолуцију о геноциду у Сребреници, у којој се  потврђује да је у Сребреници почињен геноцид у јулу 1995 године, и у којој се „забрањује јавно негирање постојања или умањивања геноцида у Сребреници…“. Затим је скупштина самопроглашене државе Косово, 7.јула изгласала резолуцију о осуди геноцида у Сребреници, која подразумева „забрану негирања геноцида и представља чин солидарности  са патњама Бошњака из БиХ“. Током обележавања “годишњице геноцида“ – страдања Бошњака у јулу 1995. године у Сребреници у Поточарима, емоције су снажно бујале, могли су се чути нови ратни покличи.

Када се чинило да се средином јула смирују страсти уследио је нови „жалац“ који је узнемирио духове у БиХ и у региону, а то је наметнути закон о забрани и кажњавању  негирања геноцида у Сребреници у јулу 1995. године, који је донео Високи представник у БиХ Валентин Инцко, који је иначе раније поднео оставку на ту функцију, али је посегнуо за поменутом одлуком како би био уистину упамћен као главни кочничар спровођења Дејтонског споразума и реметилачки фактор у односима међу народима у БиХ, све супротно повереној му мисији.

Одлука Високог представника је дочекана очекиваним реакцијама бошњачког народа и бошњачких политичара, као добродошла, обећавајућа, одлука која ће довести до помирења (читај понижења српског народа), одлука која ће пружити садисфакцију жртвама и сл. Већина земаља у региону, као и већина западних земаља су са одобравањем и подршком дочекали одлуку Високог предстацвника. Срби у РС и њихово руководство су врло бурно реаговали на ову одлуку, осуђујући потезе Високог предстацника, и сматрајући да ће наметнути закон погоршати стање односа у БиХ и принудити РС на властити, самостални пут даљег опстанка и развоја ван граница БиХ.

Било како било наметнути закон је отворио „пандорину кутију“. Истини за вољу овакав закон у институцијама БиХ никада не би могао бити донесен, из добро познатих разлога. Шта год ко мислио о одлуци Високог представника, једно је сигурно да ће ова одлука погоршати стање односа међу народима у БиХ и у региону, неће олакшати бол жртава и њихових ближњих, јер у острашћеној политичкој борби и нетолеранцији жртве бивају заборављене, и ствара се клима за настанак нових сукоба, па и нових жртава.

БиХ још увек није место и друштво у коме могу да се тестирају и примењују највиши демократски стандарди и процедуре, колико год то звучало необично и ван стандардних политичких процеса. Наметање закона о забрани и кажњивости негирања геноцида у Сребреници из јула 1995. године, и да је реч у потпуности о његовој оправданости, произвешће више штете него користи.

Тачна је и чињеница да је суд пресудио да је „злочин који је почињен у Сребреници и околини у јулу 1995. године, злочин геноцида“ и да се са тог формалног становишта ствар сматра завршеном. Истина је и то да једино одређени суд може изрећи правоваљану правну квалификацију одређених злочина кроз одговарајућу пресуду, која када постане правоснажна треба да има правну снагу да издржи и оправда изречену квалификацију кажњивог дела.

Полазећи од чињенице која указује на оспоравање легалитета и легитимитета ХТ, кроз различита правна тумачења и расправе међу најутицајнијим и најугледнијим правницима у свету, те од чињенице непринципијелности у раду ХТ и његовој пракси, дошло је до поплаве оспоравања самог рада ХТ и његових пресуда.

Посебно је оспоравана пресуда за геноцид која је изречена скоро десеторици српских политичких и војних лидера и старешина ВРС различитог ранга. Приликом одмеравања квалификација злочина у Сребеници из јула 1995. године, судска већа ХТ, по мишљењу великог броја правних стручњака, као и по политичким оценама политичара, пре свега из реда српског народа, те извештаја различитих независних комисија, домаћих и међународних које су се бавиле ратним догађајима и ратним страдањима у и око Сребренице током рата у БиХ, судска већа ХТ су се руководила више политичким захтевима и интересима самих утемељивача тога суда, него правним аргументима и одредбама Конвенције о геноциду.

Све ово је довело до формирања већинског, преовлађујућег и конзистентног става међу српским политичарима и већини српског народа, који гласи „у Сребреници се није догодио геноцид“.

И поред наведених судских пресуда, различитих оцена и  ставова о томе да ли се или није у Сребреници десио геноцид, институције РС, институције Србије, као и већина грађана са пијететом гледа на све жртве злочина у Сребреници и на достојан начин и с поштовањем се односи према тим жртвама. Ниједног тренутка РС није оспоравала или ометала комеморативне скупове у Поточарима, који су управо скупови којима се обележава „злочин геноцида, који су према Бошњацима починиле српске снаге“ и одаје поштовање свим жртвама таквог злочина. Нико не може Србима замерити да не признају туђе жртве, да не осуђују злочине који су починили припадници српског народа над жртвама других народа у рату на простору бивше СФРЈ, а тиме и у БиХ. Срби захтевају и желе да и српске ратне жртве добију исти третман као и жртве осталих народа. Основни разлог противљења српског јавног мијења пресудама ХТ у којима се говори да су српске снаге починиле геноцид над Бошњацима у Сребреници, између осталог,  јесте и тај, што се у потпуности заборављају или занемарују српске жртве, које многи противници српског народа у протеклом рату сматрају „оправданим, неопходним и пожељним“, а које носе иста обележја као и бошњачке жртве у Сребреници.

Евидентно је потпуно различито квалификовање жртава које су се десиле током рата у бившој СФРЈ и у БиХ, где се српске жртве минимизирају, негирају, ниподаштавају, а свака жртва других народа, а посебно Бошњачког уздижу на ниво „жртава геноцида“.

Наводна намера Високог представника који је наметнуо закон о забрани негирања  геноцида, била је да допринесе помирењу, обезбеди сатисфакцију жртвама, да јача дијалог и поверење међу народима и грађанима, изродила се у своју супротност. Друштво у БиХ се још више поделило. Сторене су нове политичке трзавице не само у оквирима БиХ, него и у самој РС.

Оно што се мора имати на уму јесте: (1) формално правно постоје правоснажне пресуде за геноцид над Бошњацима у Сребреници (које и као такве могу бити подвргнуте ревизији у складу са  Правилом 119 Правилника о поступку и доказима, у ХТ); (2) осим суда непостоји ниједна друга инстиуција ни појединац, ни комисија који могу на бази закона и правних одредби дати ваљану правну квалификацију  да ли је злочин у Сребреници био ратни злочин или геноцид;  (3) већ формирани и етаблирани ставови о наведеним злочинима и пресудама не могу се променити никаквим додатним законским актима и мерама, кажњавањем вербалног деликата, нити се може забранити правној струци и науци да се бави овим питањима;  (4) не може се  и не сме дозволити да било ко на бази изречених пресуда и наметнутог закона од стране Високог представника, карактерише и осуђује Србе као геноцидне (како их већ бошњачки политичари називају „геноцидашима“) нити саме институције РС, како оне из ратног периода, тако и ове постдејтонске, негирати или пак захтевати ревизију Дејтонског споразума или укидање РС; (5) однос према жртвама, биле оне окарактерисане као жртве раног злочина, злочина против човечности или пак злочина геноцида мора бити достојанствен и са пијететом, без омаловажавања или негирања, те у том смислу увек омогућити све комеморативне скупове.

Све институције и сви политички субјекти у РС морају на врло суптилан и одмерен начин покренути одговарајућу расправу о наметнутом закону, како у институцијама РС, тако и на нивоу БиХ, како би се изнашао баланс међу народима и грађанима, како већ страдале жртве и однос према њима не би били узрок нових страдања. Потребно је објективизовати досадашњу праксу преиспитивања ратних догађаја, подржати целовит и објективнан покушај дефинисања карактера рата у БиХ, обележавања ратних страдања и комеморативних скупова, без наметања законских забрана уз пуну слободу рада научних и стручних правних институција. Бар народи и грађани бивше СФРЈ имају искуство забрана вербалних иступа усмерених против државе, власти и партије, „тиховања“ – ношења својих идеја и схватања у властитим њедрима, без јавних иступа. Новим забранама, наметањем силом и репресијом нове свести и нових односа, без да се пружи шанса фактору време, да многе ствари сазре и да нови закони буду израз свеопштег консензуса и јавно изражених ставова. Ако и даље Високи представник – протектор буде наставио да подгрева „босански експрес лонац“, а онда изненада скине поклопац, доћи ће до свеопште ерупције и распада друштва.

Не само злонамерни него и добронамерни људи у РС, виде да се наметањем закона наведене врсте утире пут развлашћивању РС, и у коначном смислу њена ревизија па и укидање у изворном облику. Зато руководство РС, позиција и опозиција морају бити апсолутно јединствени у одбрани РС, њене дејтонске позиције у оквирима БиХ. Власти опозиција се не смеју скукобљавати нити оптуживати ко је крив за то што је Високи представник наметнуо поменути закон.

Наметање закона нема везе ни са влашћу ни са опозицијом, он има везе са односом главних актера међународних односа и односа на простору Балкана према српским националним интересима, као и са трасираном судбином и правцима кретања српског народа у пројектима великих сила у преобликовању Балкана и југоисточне Европе.

ИЗВОР: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%b3%d0%b5%d0%bd%d0%be%d1%86%d0%b8%d0%b4%d0%be%d0%bc-%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%82%d0%b8%d0%b2-%d1%80%d0%b5%d0%bf%d1%83%d0%b1%d0%bb%d0%b8%d0%ba%d0%b5-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba/

Подели: