Анализе

ВЕЛИЧАНСТВЕНО А НЕПРИЗНАТО ЋИРИЛИЧКО ДЕЛО ДРАГОЉУБА ЗБИЉИЋА

  • Ових дана у БАЛКАНСКОЈ ГЕОПОЛИТИЦИ Драгољуб Збиљић наводи у двадесетак тачака зашто воли ћирилицу, а у приближно исто толико тачака је проф. др Мато Пижурица надахнуто писао пре две деценије зашто ми њу бранимо.
  • Разлика између те двојице лингвиста по питању ћирилице је у томе што је Пижурица касније преокренуо ћурак и издао све оно што му је раније било свето, а Збиљић је до данашњег дана остао  веран свом ћириличком идеалу, уверен да тиме најоданије служи свом народу.

ПИШЕ: Немања Видић

Разлика између њих је и у томе што Пижурица није написао ни једну књигу о ћирилици, а у време њеног страдања добио је признање града Новог Сада, док је Збољић написао двадесетак књига на ту тему, првенствено указујући на погубност по ћирилицу нормирања српског језика правописом на два писма. Зато што је својим писањем сведочио како је дошло до оволиког суноврата ћирилице, и што је јавно предлагао да се код нас питање писма реши као и свугде другде у свету- једно писмо за један језик, лингвистички ауторитети су га потпуно игнорисали. А и морали су томе прибећи, јер нису могли да оспоре апсолутно ништа од његове аргументације. Могло би се разумети то што су данас времешни лингвисти били очарани југословенством, чији је симбол хрватска латиница.Али кад су остали на том путу и после распада Југославије, упркос очигледном нестајању српског писма у двоазбучју, и у пркос уставном пропису о ћирилици као једином српском писму, они су се тешко осрамотили када су остављањем правописом и туђег писма у српском језику одузели ћирилици карактер српског националног симбола, сводећи је само на једно од двају средстава за записивање српског језика.

Исти тај Збиљић је пре 20 година припремио оснивање првог удружења за одбрану ћирилице ЋИРИЛИЦА Нови Сад, а 26. јуна ове године смо могли приметити да је готово сам, у својој 76. години,припремио и обележавање тог јубилеја.Први део манифестације је био у парку, где су били постављени транспаренти, а други део у оближњој библиотеци Новог Сада.Наиме, кад је на чело Матице српске изабран проф. др Драган Станић прекинуо је уступање њене сале за потребе ЋИРИЛИЦЕ.Од њега се зато није ни могло очекивати да уважава то удружење, па ни њеног увек првог човека Драгољуба Збиљића, а камоли да му Матица ода признање.

Све нас је дочекивао лепим речима, показао изложбу својих двадесетак написаних књига,делио нам је признања  и даривао нас својом најновијом и најимпозантнијом књигом СИЛОВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ. Страна 1400,формат 21х27 см, тираж 300 ком!  Подео је пригодан реферат о 20 година преданог рада ЋИРИЛИЦЕ.

Признање је примио и проф.др Милош Ковачевић за своју књигу „Борба за ћирилицу и српски језик“.То је све што је српска лингвистика написала о ововременом проблему писма у Срба, наспрам Збиљићевих двадест књига. Али Ковачевић у свом обраћању тим поводом не прозбори ни једну једину реч о готово нестварном подвигу дамаћина манифестације. Пошто ни нико други није одао признање Збиљићу,ја сам рекао да ће удружење СРПСКА АЗБУКА из Београда предложити Синоду СПЦ да га одликује.

И Збиљић је учествовао у финансирању своје књиге, али је главни финансијер био песник Душан Гајић Жоља, који је као избеглица из Книнске Крајине нашао уточиште у Аустралији, где је зарађивао као возач тешких камиона. Та чињеница даје овом делу епску боју, али изгледа да у српској интелигенцији нема људи који то могу да примете и цене, и да пишући о томе оплемене друге.

Као коаутор књиге наведен је и Душан Гајић Жоља, па ево и једне његове песме :

                                                 ОДЛАЗАК

Збогом моја дједовино драга,        Од Маљкова до Булине јаме,

у сузама напуштам те сада,             од Огорја до Цетине воде,

одлазећи са кућнога прага,             нема више пјесме ни галаме,

пун сам туге,жалости и јада.           Све што ј’ живо без повратка оде.

Збогом кућо и остале Жоље,           Сунце зађе, све у таму тоне,

Чарапићи,Журићи, Пртљаге            све је пусто и тужно у селу,

И питомо дивно Рудо Поље,           нит се крсти, нити звона звоне,

Рађенове и Устића драге!                све спаљено лежи у пепелу.

Од Гајића све до Петровића,           Збогом влаке ливаде и гаји,

Борковићи и равно пољице,           и прекрасно на студенцу врело,

од Свилаје па до Драговића,            и Колибе редом по Свилаји ,

све се види с Мачкове Главице.      збогом, збогом моје родно село.

Богомољо Свети Арханђеле,           Збогом село и збогом Крајино,

збогом остај и свима опрости,         ја сад морам другом ићи крају,

твоје ласте сад заувјек селе,          збогом, збогом, слатка дједовино,

остадоше само мртве кости.            збогом,збогом,драги завичају!!!

Мртве кости наших прадједова,

и дједова, бака , родитеља,

унучади браће и синова,

остадоше ту код Светитеља.

Дошло је тешко и смутно време, кад ни они сајтови који себе карактеришу као родољубиве неће више да објављују текстове „ћириличара“ којим се указује на праве узроке суноврата ћирилице и предлаже како да се ћирилица врати српском народу. Данас ти сајтови доприносе враћању Брозове равноправности писама и коначном слому ћирилице,али не одмах него са међукораком у виду ћирилице као примарног писма. Чак угледни интелектуалац проф. др Слободан Антонић прави шалу на сајту Стање ствари говорећи да Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и по питању писма, иако је свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“. Ово друго слушамо већ три деценије, а резултат  наведене „свеједности“ је 1,5 % ћирилице у главној улици у Новом Саду. Бројање није вршио неко од нестручних „ћириличара“ који се петљају у лингвистичи посао, него лично председник Матице српске проф. др Драган Станић.

  Не знам по чему и у коликој мери Срби воле да се деле, али као старији од Антонића могу да му посведочим о следећем.

У Социјалистичкој Републици БиХ , или по народу виђено па скраћено – самостална радња Бранка ( Микулића) и Хамдије (Поздерца), ћириличке писаће машине су завршиле на гомилама општинских подрума. А Срби су се поделили по писму тако да сам у целој тој „радњи“ видео само три ћириличка натписа: у Бијељини на канцеларији  неког адвоката, у Забрђу ( родном селу Момчила Крајишника) и у Добоју продавница обуће „Фрушка гора“ из Руме. Онда је велики и храбри Србин Батрић  Јовановић напао у Савезној скупштини Микулића и Поздерца због прогона ћирилице. Ови су онда вратили нешто ћирилице у јавни живот, али су Срби разумели ко је тамо јачи и да зато није добро да било шта петљају са националистичком ћирилицом када већ имају југословенску и братство-јединствену латиницу.Коју је ионако смислио Вук уз помоћ великог пријатеља Срба Јернеја Копитара, који је сасвим случајно био државни цензор аустријског царства.

Истом приликом у Савезној скупштини је нападнут и Азем Власи због латинизације КиМ. Он је рекао да је писмо „пољитика“, и да се ништа не може урадити преко ноћи. Прошло је много дана и ноћију док на раскрсницама није враћена ћирилица,али уз гињење српских полицајаца.

Данас само честита Српкиња проф. др Митра Рељић говори да улице српских насеља на КиМ треба да бљесну ћирилицом, као би се народу повратило национално самопоуздање и самопоштовање. Али проф.др Слободан Антонић тумачи да је свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“, што у коначном значи да је свеједно ћирилица или латиница, па је та „свеједност“ сасвим лепо заживела код света који је мање обавештен него неки универзитетски професор.

И тако, разиђосмо се са оног скупа у Новом Саду, а Збиљић остаде сам. И поред озбиљних година неће њега деморалисати непризнавање и игнорисање од стране лингвистичке струке.Јер њени представници су стручни у одбрани ћирилице баш у оној мери у којој су је сачували: 1,5 % у Новом Саду, у коме је

Матица српска! И даље ће он нешто предлагати поклоницима ћирилице и подстицати их на активности, али за тиме више нема потребе. Двадесет година његовог рада, и двадесет његових књига, а уз то и 1,5% ћирилице , су велики притисак на лингвистичку струку да мора нешто променити по питању ћирилице. Раније нико од лингвиста није ни помињао правописну срамоту о српском богатству имања два писма, а председник Одбора за стандардизацију српског језика проф.др Срето Танасић већ је у одговору удружењима ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд поменуо огроман значај правописа и извесни значај ишчекујућег иновираног закона о службеној употреби језика и писама. Тј. дао је првенство правопису.

Правописно решење писма је заиста фундаментално по ђирилицу у односу на нови закон, јер ако није било политичке воље да се током протеклих 15 година спроведе уставни пропис о језику и писму, нереално је очекивати да ће одједном бити политичке воље за спрођње закона као правног акта нижег од Устава. И сама елементарна логика налаже да ће се ћирилица примарно и најбоље чувати  учењем народа правописом које је то српско писмо,а тек после тога долази његово чување законом и Уставом.

  Када би лингвистичка струка  поштовала свој народ она би ангажовала Драгољуба Збиљића као свог драгоценог сарадника иако он није ни универзитетски професор ни доктор наука, уместо што га данас сматра својим противником. Његово дело је толико велико да превазилази формалне нивое образовања, потребне за студиозно бављење питањем српског писма.    

Подели: