Анализе

Опијум за народ и реалност

Мозес Хес, комунистички филозоф и Жидов (живио у тадашњој Њемачкој 19. века[1]) је био изјавио (постао познат по изјави): „Религија је опијум за народ.“

Ову изјаву су потом преузели Лудвиг Фојербах, атеистички, њемачки филозоф, а преко Фојербаха и Карл Маркс. Преко Карла Маркса ова изјава је постала позната широм социјалистичких држава, посебно у СССР-у и СФРЈ. То је била фина поштапалица „затварања“ уста религиозним људима и „поповима“. За глупаве људе то тобож уништава религију (што је ултра генерализирајући термин и само показује ултра површност комуниста), а они су и тражили што необразованију скупину тј. класу, тако пролетере, па да их залуде против религија, буржуја и монархија.

Да кренем са Хесом што се тиче фамозне изјаве и поштапалице. Он никакво искуство са Хришћанством није ни имао, јер је био Жидов, а потом атеиста, тако да је његова изјава бесмислена, што се њега тиче. То није ништа ни чудно, комунисти су увек били изузетно површних схваћања, у којем су све тоталитарно поједностављавали и угуравали у прокрустову постељу (посебно по схваћању и „раскринкавању“ целокупне историје[2], по чему је познат Маркс, што је изузетно површно и глупаво тумачење). Нормално, о овој изјави („религија је опијум за народ“) и томе слично би се могла књига написати, али написаћу нешто о томе укратко. Комунисти су посебно били површни у схваћању Хришћанства, тумачењу Библије и слично, тражећи нека „fast-food“ решења уништења религија.

Што се тиче с друге стране, Лудвига Фојербаха, он је био њемачки атеиста, није био комуниста, али чудан човек, чудног ума, пукао, који је читав живот посветио нападу на Хришћанство и на постојање Бога. Изводио је и стално понављао тотално глупа побијања постојања Бога. Он пише да је Бог само човекова фантазија која представља идеал човека, па тако свезнање Бога представља само жељу човека да све зна, свемоћ Бога је жеља човека за свемоћи, и тако даље. Ово је лако побиити. Кад би то био Бог тј. да Он представља оно што човек хоће, онда би Он користио материјални свет што човек хоће, али он га не користи, не треба му, неће. Баш управо је Бог у много чему против човекове воље, против грехова које су жеље човека, нпр. прељуба, тако да није Фојербахов Бог уопште прави Бог. Жеља за туђим би била саставни део Бога, али Бог не користи ништа материјално, он не једе месо, не пије млеко итд. Бог Фојербаха би морао да представља великог човека који има све да би то све користио за своје себичне жеље, али тога ништа нема у веровању у Бога. Жеља човека како видимо кроз историју је и да има више богова, а какве то везе има са Богом, јер вера у једног бога, је практички непостојећа у старим религијама, тако да то тотално побија Фојербаха да је Бог (у смислу Бог, као један) само израз тежење човекова срца. Управо разни богови у многобоштву су израз човекова срца, а не Бог који се и противи човеку и његовим пороцима, тј. самим жељама човекова срца. Вера у Бога ограничава човека (на неки начин, на дубљој разини га ослобађа – „слобода златна“), а не да чини оно што је по жељи човека, као нпр. пост који изгладњује човека и удаљује га од његових разних жеља и порока, па онда нпр. свеноћна молитва и тако даље. Бог је добар, опрашта, човеку је нужно да опрости, а то у бити није унутрашња жеља човековог срца, човек хоће да се свети и зашто би био добар и још волио непријатеља. Прави пример где је један бог уствари нешто по срцу човековом је Алах у Исламу. Алах управо представља жељу човекова срца. Он је увећани човек са особинама човека, осветољубив. Тако и Алахова награда тј. џенет („рај) представља само оно што човек хоће у изобиљу, тако у џенету Муслимани који дођу тамо једу у бесвест и пију, добијају и могућност да то раде у бесвест, имају пуно жена хурија да с њима спавају, и тако даље. Тако да је то све израз унутрашњих жеља човека. Док Бог у Хришћанству (чије постојање напада Фојербах) није израз човекове жеље, не представља идеал човека, унутрашњу тежњу. Управо је супротно. Тако да Фојербах уопште не побија постојање Бога.[3]  Него пише праве површне глупости, поетизирање, маштање, фантазирање, а не показно доказивање. Филозофија не би ни требала да буде поетизифање и фантазирање, али је углавном таква и била на западу, тако постоји и филозофија комунизма, која највише води порекло од Жан Жак Русоа, који је целу причу о првобитној колективистичкој срећи човечанства засновао на пукој емоционалној фантазији и поезији.[4]

Марксу је Фојебах био идол, а Хес је такође много утицао на Маркса.

Маркс је тако покупио ту паролу од Фојербаха: „религија је опијум за народ“. По њему је Фојербах растурио религије те је то било свршена ствар. И стално су спомињали израз религија, религија. А која религија. Израз је у потпуности површан, као да су све религије идентичне једна другој. Смејурија. Чак су и хришћанске вере увелико различите, а камоли тек то банално кориштење ултра уопштене речи „религја“, као да се тиме ишта решава. С друге стране може се и комунизам назвати религијом, сан о светском комунизму где ће сви људи живети срећни без икаквих ограничења у слободи и једнакости је чиста религија на неки начин. Па и атеизам је такође облик религије, не верују да Бог постоји.

„Религија је опијум за народ“ каже Маркс. Неки су рекли с друге стране да је комунизам опијум за народ. Како то да је баш опијум[5]. Опијум је изузетно недоступан икада био народу, а религије су увек биле нашироко доступне. Чак и кад би била религија тобож опијум за народ, никада не био била опијум. Опијум је дрога[6], коју је користила само елита, а и то овиси, како где, а не народ. Значи, требао би (кад би био опијум за народ) бити израз нешто као ракија или таблете за смирење за народ. Они су користили тај израз у смислу да религија само вара људе, а пружа им неку утеху. Али томе би онда одговарало значи следеће[7], алкохол, виски, ракија, таблете за смирење, али никако опијум. Опијум није нешто што одговара том смислу. Значи, и ту су комунисти као јако површни мислиоци погрешили. Не може бити никако опијум, није народ користио опијум, нити га је тражио, они су користили ракију, виски, таблете за смирење и тако даље, али никада опијум. Смејурија.

Не знам шта Хес уопште има тако шта да изваљује, он није имао појма о Хришћанству, а зна се да су Жидови често мрзели Хришћанство и патили кроз историју на западу од стране католичких држава, система, владара. Од бројних су прогнани, нпр. у Енглеској, Француској, у Шпанији их је гонила инквизицаја, и друго.  Али нећу о томе. Само је прилично видљиво да површна теологија комунизма је прилично заснована на неком гетоизираном (Жидови су живели у гетоима), материјализму жидовског типа (Карл Маркс је био пореклом Жидов, као и Фридрих Енгелс). То је занимљиво. Приче да постоје зли буржуји, који су увек и само зли, и добри и увек добри пролетери, и да су кључ свега паре[8], и слично, су неке површне приче, које као да је писао неки зеленашки, гетоизирани Жидов, који свуда види само непријатеље те постоје зле гоје[9] и добри Жидови. Површност. Тако она прича о укидању пролетеријата је практички као да неко каже: „укинућу оца и мајку“. Па неко мора да ради у фабрици, а тај се зове пролетер.

Маркс преузевши од Фојербаха доста његове филозофије пише да је религија отуђила човека, и да се човек налази у стању отуђености. Значи, треба уништити религије да би се човек вратио себи. То је таква бесмислица и изузетна површност, на разини дечијег менталитета. Опште је познато да свуда по свету постоје религије, сваки народ и племе је кроз историју имало неку религију. Тако да је религија (што је ултра уопштавајући израз -„религија“) уствари природна за човека, а не да представља отуђеност. Него је ствар уствари која је религија она права. А атеизам је уствари отуђеност, а посебно комунизам као филозофија и систем тотално туђ човеку, где нпр. нема ни приватног власништва, што је тотално природно за човека као што је и говор.

Даље, што се тога тиче у изразу[10] да религија пружа лажну утеху народу, ту је опет нејасно зашто комунисти, а конкретно Маркс хоће да уништи религије, на првом месту Хришћанство. Ако је народу добро у религији и воле је, и добијају утеху од ње, што је добро, зашто онда уопште дирати религију.

Комуисти опет с друге стране су кривили Хришћанство и нападали га, испада као да су свештеници криви за појаву капитализма и израбљивање радника. Па то је став који нема везе са здравим мозгом и памећу. Смејурија. То је карактеристично за већину комунистичких филозофа. Тако недавно читам и код Ернеста Блоха како он пише да је утопија уствари стално нападање религија и Хришћанства[11] … Какве то има везе са везом. Никакве. А по њему је циљ ослобађање пролетеријата. Па какве везе имају религије у томе да спречавају било какав облик израбљивања или онемогућују ослобођење пролетеријата. Смејурија. Било како било, опет би комунисти могли нешто ту да измуљају на нивоу „како му је мило тако му је снило“, на разини „просветитељске“ ултра површне ноте и на нивоу пуклог Фојербаха, да објасне да уствари религија смета[12]. Очито да је Марксу и комунистима, сметала религија/религије из других разлога. Маркс као надувани човек, изузетно свадљив и горд је мрзио Хришћанство изузетно. Неки су писали чак да је био сатаниста[13]. Не бих ишао тако далеко. Он је искомпоновао неку своју религију комунизма, а себе ставио за новог Месију. Он је био попут Адама Вајсхаупта, оснивача илумината, претече комуњара и анархиста. Њега су његови најближи сарадници тј. ареопагити описивали као изузетно гордог човека, који себе сматра практички Месијом: „Он себе сматра вођом свих људи, Месијом, и ни с једним човеком не поступа праведно, само с онима који му ласкају. Такве он уздиже до небеса за неко време. Међутим, ситна појединост, недостатак слепе послушности његовим досеткама ће умањити и најплеменитијег човека у његовом поштовању, док с друге стране мало исказивање поштовања и верности ће осигурати и најпокваренијој глави неограничено поверење“.[14]

Тако и Маркс као настављач комуњарске филозофије је исто био као Вајсхауипт, умишљени „Месија“, генерал[15], који треба да успостави светски комунизам у којем ће људи да практички живе у месту где тече мед и млеко. Занимљиво, одређени фуриериста[16] је чак и имао овако луде теорије о „Новој земљи“, у којој ће тећи реке меда и млека и људи ће постати бесмртни, Маркс је ипак саставио комунистичку филозофију за трезније главе, а не за неку запаљену револуцијом младеж иако је и то била религија за студенте, људе још незреле. Сви ти комунисти су опонашали на изврнут начин Хришћанство, што сведочи да се ради о религији, имајући приче о есхатону, другом доласку, новој Земљи, мученицима за веру, и томе слично, само у изврнутом смислу. Чак су и цитирали Библију[17], као да она даје упуте како успоставити антихришћански светски комунизам, нпр. „Ко неће да ради нека ни не једе“ (цитат од ап. Павла, 2Сол 3:10).

Тако да се поставља питање шта уопште сметају религије које никакве везе немају са израбљивањем радника. Испада као да свештеници тј. да употребим комунистички израз ПОПОВИ седе у творницама и израбљују раднике и терају их да раде по цео дан. Па ово су приче на разини ума мале деце. А да не причамо о тек оним глупавим и ултра површним Марксовим причама о подели историје и филозофији историје, где је он све свео на ултра површни материјализам који се своди да постоји база – јело и пиће, из које се даље све појављује и надограђује, и све осим базе је само обична надградња. На тај начин он је све свео на ултра површност те тако култура, морал, било која религија, уметност, књижевност, све је само надградња, значи, све је засновано на јелу и пићу које треба свим да влада. Сељак и пролетер је тако над културом, над било чим, над културном елитом и сваким обликом образованости. Пролетери треба да завладају, најнеобразованија класа, уједно која има и своје ниске пороке (као свака класа своје пороке[18]) треба да завлада и заведе диктатуру.

А треба ослободити пролетеријат, а у бити сељаке практички не треба. У чему је цака, зашто баш пролетеријат. Пролетеријат је топовско месо за Маркса, који треба да доведе његову надувану револуцију, остварење идеје његовог самопроглашеног генијалног ума задубљеног у никад постојећи у историји светски комунизам, у тоталну фантазију[19], у којем треба у вртлогу читави народи да испаре са лица Земље. У том вртлогу револуције чак су и народи топовско месо које треба да нестане у будућој светској револуцији, као нпр. посебно Славени. Није ли то и тако, да се прво експеримент социјализма/комунизма испроба на Славенима (које је Маркс мрзио из дна душе).

И тако „религија је опијум за народ“, а познато је да су бројни револуционари живели за револуцију као религију. Просто су цео свој живот посветили томе, као револуционарни монаси, испосници, потукачи, просто је тешко одбити назвати то све религијом. То је био нови фанатизам, како га и Џејмс Билингтон назива „ватра у умовима људи“. Леп је опис тог религијског ватреног фанатизма и лудила код комуњаре Бабефа, када је он писао говоре позива на револуцију. Он их је писао сав ускиптале крви, у зноју и тресући се од психичке усхићености.[20] Фанатици, нема другог назива. Прави примери замајавања маса и жешћења њих је пример да је комунизам опијум за народ. Боље рећи, права ракија, тј. громовно пиће како би је назвали Индијанци, тј. алкохол који су добијали од пуританаца у Америци. Смејурија. Комунизам је права громовачка, препечена дудовача за масе, залуђене изузетно површним системом званим комунизам.

Опет, нормално комунистичка филозофија је имала и својих добрих ствари, а то је уствари осмочасовно радно време, једино је то и ваљало у целој теорији комунизма, али и то је потекло од човека који није био комуниста, од Роберта Овена. Иако се спомиње да потиче још из краја 17. века, из Шпаније.

Кад западњаци нападају комунизам, тј. социјализам[21] они су у праву, али ни њихов систем капиталистичке демокрације није добар. Било где, где човек ради по цео дан, то није добро. Како и јесте у бројним демократским капиталистичким државама.

А у чему је био проблем (да се вратим још једном) са религијом. Ослобођење пролетера нема никакве везе са религијама. Ако су радници израбљивани онда је логично да је потребно подузети мере против тога, осмочасовно радно време је добра ствар, а опет колико је то и изводљиво кад свуда се вија профит и бори против конкуренције. Раст БДП-а[22] је уско повезан с тим, свака компанија и држава хоће да има што већи напредак, држава БДП. То колико је све изводиво, нећу да улазим у то, у овом чланку. Било како било побољшање положаја радника је оно што је нужно да би се постигло боље стање, али то нема никакве везе са религијама и револуцијом. Бесмислено. Него Маркс тражи нешто где може да нападне његовог главног непријатеља, а то је Хришћанство. Да, о томе се ради, то је суштина, тог бесног човека, да напада. И то је у потпуности неоправдано у систему социјализма и комунизма. А сам економски систем који су настојали да уведу је такође неизводив и штетан, прави је пример тога следеће, да је управо економски друштвени систем заснован на комунизму одводио до грозних последица велих глади и економског самоуништења, нпр. у Кини у доба Мао Це Тунга те је било потребно да његов наследник Дао Сјепинг уведе капитализам ограничен државом, да би извадио државу из глади, беде и развио је, такође у СФРЈ на почетку социјалистичке владавине; чим су увели систем близак комунизму (практички комунизам) одмах је дошло до глади и сиромаштва. У СССР је било потребно увести НЕП (нови економски поредак) заснован на капитализму да би држава могла функционисати. И тако даље. Систем је неизводив. Тоталне глупости, него се све своди на размишљање на то да ето не ваља успоставити парцијални тј. државни комунизам, али када дође светски то ће тобож бити добро.[23]

Него „хајмо“ ми у светски комунизам, када он осване у свету неће више бити глади и сви људи ће бити ултра срећни те треба подићи и ражестити студенте[24] да теже „утопији“ 0фантазије комунизма (и ратују за ту чисту фантазију) у којем ће сви живети срећно овде на Земљи и као „бубрег у лоју“, да употребимо и изразе фуриериста тада ће тећи млед и млеко, а људи ће живети бесмртно, све то нормално без Бога кога толико мрзе комунисти.[25] Тако да, комунизам је опијум за народ.

АУТОР И ИЗВОР: Ж. 17.07.2021. године https://independent.academia.edu/%C5%BDx?from_navbar=true

[1] Тј. у Пруском краљевству, од 1871. године Пруско царство.

[2] Идеју да тумачи целокупну историју је добио од Хегела, а он је то радио на други тзв. идеалистички начин, не материјалистички као Маркс.

[3] Такође истиче да је религија отуђеност. Међутим, управо је супротно. Религија је природна за човека, јер свако племе, сваки народ на целој земаљској кугли је имао кроз своју историју неку религију. Тако да је религија природна за човека. Суштина атеизма је неверовање у натприродно, тако и код Фојербаха. То се може побити, јер натприродног постоји. Атеисти су толико површни да то негирају (иначе је атеизам јако површан). Не морамо читати неке нпр. Православне списе о натприродном, да би то утврдили, може се читати о разном натприродном код племена по свету, друга је ствар како то треба окарактерисати, одакле је извор тог натприродног (с тим се не треба играти, демони настоје да делују на човека). Ендрју Ланг (иначе он у свом антрополошком изучавању побија причу о еволуцији религије од анимизма и политеизма те верује на основи доказа у тзв. првобитни монотеизам или примитивни монотеизам) у књизи „Origin of Religion“ иако није верујући човек стално описује у детаље (цитира) у књизи сусрете западњака (атеиста и слично) са натприродним појавама (које се не могу никако описати него као натприродност, они то приписују по свету, духовном свету, а и у праву су) код разних племена по свету. Нпр. виђење на даљину (нпр. у води, у мислима, а то се потврди да је истинито), „излечење“ парализе (у том случају „излечени“ прохода (одузета му је била једна страна), али у потпуности промени свој карактер, постане грозан човек (очито (како ја наводим, никако Ланг) да је поседнут од демона који живећи у њему му омогућује кретање и на другу страну тела). … У Православљу је натприродно најочитије у случају тзв. благодатног огња, који не пали, а гори, а нпр. не постоји никаква хемикалија на свету која изазива неотровно непаљење органске материје, а да гори. … Атеизам је заправо болест запада и може се историјски и филозофски пратити како је настао. За такво схваћање је феноменална књига о. Серафима Роуза „Orthodox Survival Course“ која описује отпадање запада почевши од Великог раскола 1054. године те да све лоше на западу управо проистиче из све већег и постепеног кварења запада кроз историју. Књига: http://orthodoxaustralia.org/wp-content/uploads/2015/06/course.pdf  То је књига коју сматрам да сви треба да прочитају (ко може). Очито да је атеизам (који је уствари заснован на догматском натурализму, радикалном емпиризму, лудостима филозофског рационализма, антитези и реакцији злочинима католичке цркве и незадовољењу површности протестантизма који су рашчинили Хришћанство свих „украса“) само последица отпадија запада кроз историју (с којом Ортодоксни исток нема баш никакве везе), а с обзиром да се то отпадије не лечи, долази се постепено и до сатанизма на западу (прво постмодернизму, спиритизму, теозофији и слично, тако Антихрист бива чисто логична последица отпадија кроз историју).

[4] Целокупно своје „созерцање“, контемплацију, виђење (на даљину) најстарије историје човечанства заснива на пукој емотивној фантазији и поетици.

[5] Религија, тобож.

[6] Дрога, а кориштена и као лек (аналгетик). Садржи 20 алкалоида. 4 имају примену: морфин (као морфијум), кодеин, папаверин и наркотин. Морфин из опијума се користи и за добијање хероина. Опијум се добија из млечне текућине опијумског мака (лат. Papaver somniferum).

[7] С обзиром да опијум ни не одговара, јер народ није ни користио опијум, итд.

[8] То је све филозофија комунизма, марксизма.

[9] Гоје су сви нежидови.

[10] фрази

[11] „Утопијска функција у материјализма изражава се као стална критичност према религији, цркви, држави.“ О Ернесту Блоху у Историја филозофије, књига 3., Бранко Бошњак, стр. 562. … Нормално, утопија је такозвани идеални систем (појам је од енглеског филозофа 16. века Томаса Мора, његове књиге Утопија, Утопија је острво у књизи), али главни израз утопије по Блоху је у нападу на религије, Хришћанство.

[12] Нормално могао бих више о томе.

[13] Ричард Вурмбранд, „Marx and Satan“ https://www.amazon.com/Marx-Satan-Richard-Wurmbrand-ebook/dp/B00U6T0DSO/ref=tmm_kin_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=&sr=

[14] Део из Увода (нема бр. странице, иначе 12.) књиге барона Адолфа Книгеа (члан баварских илумината 18. века и високи сурадник Адама Вајсхаупта), Увод, преведена на енглески као „Philo’s Reply To Questions Concerning His Association With the Illuminati“ https://www.amazon.com/Philos-Questions-Concerning-Association-Illuminati/dp/1105604071  „

[15] Генерал је био назив за положај вође илумината (преузет назив од Реда Језуита, за вођу Језуита, тако је и данас), како је успоставио Адам Вајсхаупт.

[16] Попут сен-симониста.

[17] Нпр. Карл Маркс, Лењин, Стаљин.

[18] Али на неки начин, рекао бих да се најгори пороци ипак лепе за најнижу класу, виша класа ипак с друге стране има могућност почињења већег зла, тако да је то тема за филозофирање. Увек се сетим нпр. разлике између крсташког рата сељака (уопште најниже класе) 1095. г. и елите у првом крсташком рату. Нижа класа се показала увелико горег понашања од феудалаца који су дошли након њих. Нижа класа је практички ишла, клала и пљачкала све пред собом на путу до почетка рата, а ипак су били дословно схваћали небески карактер тог рата. Феудалци су се показали трезвенијима.

[19] Верује у праву фантазију.

[20] О томе пише нпр. Неста Вебстер, „World Revolution“. Пиле, (сарадник Бабефа) на суђењу Бабефу 1797. године је посведочио да када је Бабеф писао свој план за револуцију “он је трчао тамо,вамо по соби са запаљеним очима, отвореним устима и искривљеном гримасом, ударајући се намерно о покућство, рушећи столице, док је викао из све снаге: “на оружије, на оружије, револуција, револуција почиње”. “То је била револуција против столица”, запазио је Пиле. “Тада би се Бабеф бацио на оловку и ватрено писао са запањујућом брзином, док му се цело тело тресло и зној сливао низ обрве. “То више није било лудило, то је било беснило”, (стр. 65, World Revolution) рекао је Пиле. https://www.amazon.com/World-Revolution-Plot-Against-Civilization/dp/0851724256

[21] Комунизам је друга фаза социјализма. Практички још нигде на свету није био комунизам. Комунизам подразумева систем где нема приватног власништва, брака (заједница жена, како се назива у Комунистичком манифесту, покушано је тако нешто успоставити у СССР на једно кратко време), породица, религија, државне власти и друго.

[22] Мислим у данашњем контексту.

[23] Значи, економски систем комунизма уопште не функционише, него на то они свеједно маштају да ће све то ваљати када буде био светски комунизам тј. када комунизам буде успостављен у целом свету, па се то примени.

[24] Те пролетере, није никад битан морал тих људи, једино Блох истиче етику, за живо чудо, јер Маркс и Енгелс карактеришу етику као изум злих буржуја, слично је и брак тобож зло више класе, а посебно пропагиран од злих и увек злих буржуја.

[25] Сарказам.

Подели: