Анализе

Мрачно време

  • Србијо, јад ти је јак и жлав, глас ти је замро, читав век ево. То безгласје те је потрошило, обезглавило, више од свих ратова, погрома, згрчило, зазидало. Говорим о оној људској речи која милује, опомиње, моли, протестује, бодри, истрајава у правди и поштењу.

АУТОР: Миладинка Кнежевић

О правди је Волтер говорио као о добру целог човечанства и да: “Сваки човек је крив за сво добро које није учинио. “ На жалост затајили смо нечињењем добра и још горе потпали под утицај погубности – како опет Волтер објашњава: “Ко год има моћ да те убеди да верујеш у апсурдно има моћ да те убеди у чињење неправде, а по њему ниједна пахуља у лавини никада се не осећа одговорном.“ У таквом лавиринту помраченог разума ђаво је постепено долазио и дошао по своје како се народски каже. Последице увек постоје. Изгубили смо достојанство, саосећање са ближњима, осамили се, у несигурном кораку саплићемо једни друге – затровано је и оно што имате рекао би данас велики Арчибалд Рајс форензичар, публициста, др хемије, проф. Унивезитета у Лозни.

Рајса је убила прејака реч комшије, архитекте, министра, Милана Капетановића који је пролазио коњском запрегом поред Рајсове приземне куће због које је у кућу упадала велика прашина, а г. Капетановић је имао и други прилаз који никоме не би стварао овакав проблем. Али српски инат и често одсуство срама нема границу. Рајсу, док је протестовао, одговорио је да иде у своју земљу и тамо заводи ред, да је овде странац и да иде бестрага. То је речено српском добротвору који је на позив наше Владе дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом, где су „просвећени ритери“ силовали, пљачкали и парали утробе и жена и нејачи у свом анималном походу. Рајс је као и Т.Ман видео зло у свом већинскм народу, одрекао се Немачке, и родбине заволео Србе, њихово јунаштво и правдољубивост, прешао Албанију са њима, јуришао са њима и изабрао у миру Србију за свој дом. Могао је да га бира у целом свету. Рајс је умро од можданог удара изазваним стресом у расправи са српским министром. Срце му је по сопственој жељи у урни сахрањено са осталим ослободиоцима Солунско фронта на Кајмакчалану. Испратио га је народ без представника Скупштине коју је краљ А.Карађорђевић распустио, увео цензуру, забранио рад политичким странкама и озаконио диктатуру 1929 год. (Делимично из књиге Ненада Новака Стефановића „Београд кроз кључаонице 100 кућа“.)

Тада и нешто раније су испливали ратни профитери који су за време рата остали ван фронта да тргују, или они који су били на зачељу понеке битке, да би у миру били испред свих. (Обимније Стеван Јаковљевић дело “Смена генерација“ – учесник Првог рата, заробљеник и логораш Друг. свет. рата). Српски сељак није очекивао почасти. Вратио се из рата са незацељеним ранама и инвалидитетом на своје оранице да би касније немоћан од рана и болести гладовао, просио и био малтретиран. Власт је заборавила Милунку Савић која је била симбол свих страдања и јада у Првом рату, а одликована високим ордењем у Француској. Народ је заћутао и без континуитета, касније и вере, падао у миру после неописивог јунаштва и страдања у одбрани прошлога века.

У миру су нам стављали “омчу око врата“ , затезали, попуштали, на све смо пристајали увек сумњиви за диктаторе – коначно заћутали. Надгласани од користољубивих, опаких док су се маршалу додворавали, по неписаном правилу револуција је “јела своју децу“. Када су почели да шире своју идеолоију и придобијају присталице на подобном тлу међу делом народа којег претходници нису поштовали, изнемоглог и неопорављеног од претходног рата, били су умилни и равноправни са свима. Сведочанство Љубодрага Ђурића, Титовог генерала, који разочаран у тековине комуниста, па чак и више у појединце но у комунизам, испалио је себи метак у чело. Већ током рата кренуо је расцеп и позиционирање (без обзира на непотребне жртве Сремски фронт и др.) за власт после рата. Од 1944. год. бахати, послушни Титови комесари завладали су страхом узевши свачији живот у своје руке формирајући Озну и од 1944-1946.год. побили на десетине хиљада (још увек нису сви пописани, архиве скривају, нешто je и уништено) махом и у већини невиног, поштеног становништва без суда или сa преким судoм. У своје пописе уносили су име жртве, место егзекуције и извршитеља, гробнице и јаме и ев. судиjе ако их је било, чак и породице жртве (Књига Озна С. Цветковића  и Немање Девића историчара).

Врхунац бешчашћа и континуитета зла руководства комунистичке Југославије у војсци и политици и делу лекара у начелништвима ВМА 1985. год. су лажи да се несретни Ђорђе Матриновић сам повредио набивши себи данцетом пивску флашу у чмар чак до десног подребарног лука у циљу самозадовљавња на својој њиви у околини Гњилана. Језива истина је да је од стране шиптарскох терориста набијен на колац на који је била натакнута флаша кроз грлић и која се у телу од силине притиска раздробила. Несхватљиво је са каквим мукама је успео да се довуче до пута, буде виђен и одвезен у приштинску болницу где га је хирург др. Морачић оперисао и описао језиво стање. Ову вест објављује и лист „Политика“.

Ђ.Мартиновићу, запосленом у Дому ЈНА у Гњилану, долази пук. Новак Ивановић захтевајући да призна да је флашу сам себи набио у хомосексуалном чину. Ђорђе одбија и тада креће невиђена понижавајућа, нељудска тортура браниоца „Братства и јединства.“ Мартиновића је затим оперисао тим од пет лекара са извештајем да самоповређивање није могуће, али се даље траже експертизе подобних. Начелник ВМА лекар , генерал Владимир Војводић дозвољава Вукашину Трумпићу и Градимиру Поповићу из тужилаштва да са претњама изнуде
признање о самоповеђивању. Прети му се чак и избацивањем кроз прозор. Захваљујући ангажману адвоката Велимира Цветића, новинара Драгана Барјактаревића , редитеља Милорада Бајића и младог хирурга Зорана Кривокапића бива пребачен у Лондон где га у болници “Сен т Џорџ“ оперише др Питер Холи, лекар светског гласа. Главни зликовац Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ, његов наследник Петар Грачанин, савезни јавни тужилац Милош Бакић, који је одликован због начина вођења истрге и многи други завршили су случај са монструозном пресудом. Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности писма под насловом “Истина набијена на колац“. Редитељ М. Бајић никада није добио дозволу да свој документарни филм прикаже, а како тврди обраћао се Слободану Милошевићу једанаест пута узалуд, и свим уредницима РТС-а, последњем А. Тијанићу и председнику Тадићу. Мартиновић је добио коначну песуду 1999. год. и одштету од сто хиљада марака коју никада није добио ни он ни породица.

Умро је у Читлуку код Крушевца 2000. год. Своје имање је продао Србину, али на крају је опет завршило у шипарским рукама. Три сина и два најстарија унука су му мобилисана за време агресије 1999. г. (Извор: Википедија, слободна енциклопедија).

Да ли смо имали право да ћутимо? Овај мученик заслужује ореол, а ми нисмо у стању да правду задовољимо ни ревизијом судског поступка, ни рехабилитацијом. Кратко памћење даје крила новим злочинима.

У наставку тако је и Војска Србије и Ц. Горе поступила са страдалим војницима у касарни у Топчидеру. Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића 5. 10. 2004. год. је оптужила да су пуцали један у другога и смртно страдали. Истрагу је водио Вук Туфегџић истражни судија Војног суда у Београду. Сви накнадни увиђаји и страни и домаћи утврдили су да је несрећне војнике убила трећа особа. Ако су злочин над Ђ. Мартиновићем прикривали да заштите „Братство и јединство“- флоскулу бачену српском народу који ју је здушно и наивно прихватио, а у рату завађен јуришао брат на брата подељен на четнике и паризане оправдавајући револуцију, који је мотив у Топчидеру превладао и ставио печат на релевантну истрагу? Да ли је разлог био вршљање (народски речено) страних служби у дослуху са појединцима на власти или нешто исто тако погубно? В.Туфегџић је само након две године од истраге у Топчидеру, 7. 5. 2006. год, ометао саобраћајну полицију у вршењу дужности, а по оптужници стоји да је показивао и полни орган. (Извор Блиц /Вести/Хроника М. Илић/В.З-Цвијић/С- Тододровић од 1. 3. 2013. год.)

Апелациони суд, 20. 4. 2010, потврђује пресуду по којој треба шест месеци да одради 360 сати друштвенокорисног рада. Нема потврде да је казну одрадио а само два месеца од пресуде примљен је у Адвокатску комору. За комору кредибилитет и достојност није била упитана. (Извор: „Политика“ од 14. 5. 2006. год. и други). Од тада ниједна Влада ни Предсеник ни са формираним комисијама нису истрагу довели до краја. Народ није успео да их натера. Остао је нем, без масовног протеста и бар крика немоћног. Жртве Ђ.Мартиновић, Д.Јаковљевић, Д.Миловановић и други од власти презрени, од нас заборављени су симболи бахатости, поткупљивости, лажи, суровости од дела лекара, војске, политичара, правосуђа, полиције – једном речју људи у систему који треба да буде штит државе.

Јавна гласила и режимска штампа многа непочинства не објављује, па шира јавност не сазнаде да је судија Вишег суда у Београду, по сопственом признању, на улици 2016. год. тукао грађанина 1953. годиште, коме је претходно био судија у парници. Жалба на првостепену пресуду је ишла у Апелациони суд у коме је столовао исти судија, „што је гарантовало позитиван исход исте“ . Још горе, грађанин је проглашен кривим, одлежао повређен у затвору, добио условну казну и због недостатк а материјалних средстава одустао од даље жалбе и задовољења правде.
Четири месеца испред Председништва кампују ратни војни ветерани. За Председника Вучића су невидљиви, док он на сваком митингу, ако чује глас протеста, већ сутрадан зна ко је узвикнуо, “пребројавши му и крвна зрнца.“ Зна и судије које пресуде ван његове воље и знања, најбољи студент Правног факултета код професора и ментора Шешељ. На овај јад достојанствених бораца који су били на Паштрику и Кошарама, који су симбол за све борбе против читавог НАТО пакта, а данас болесни, са инвалидитетом обесправљени, без пензије у овом прождрљивом времену српски народ се није понео домаћински. Треба да нас је на стотине хиљада са њима да нам се више историја у најгорем не понавља.

Сустигло нас најмрачније време, поделилило над тешким људским судбинама, обезвредило нам речи, заћутали смо у времену насиља и зла у некој лажној нади оздрављења. Нисмо заборавили турски данак у крви, али смо дозволили некима у белим мантилма (звали их лекарима, веровали им, имали су Хипократову заклетву) да нам краду бебе у породилиштима и продају их ко зна коме. Над јадом несрећних родитеља неколико деценија власт је остајала нема, као и ми у немоћи. Њихова моћ је скривала и скрива починиоце, нудећи родитељима новац. Није ми јасно како поштен свет мирно спава, обитава у делу оваквог свог народа. Да ли нас најбоље одсликава дијагноза великог Арчибалда Рајса који рече: “Незахвални према жртви пријатеља. Чека вас блистава будућност или понор ропства.“

Ономад власт и „народна полиција“ туче омладину, студенте, народ, засипа их сузавцем и отровима због крика у одбрани КиМ, светиња и свих људских вредности и демократије, и отпора у најави новог полицијског часа, у којем би завршавала своје пљаве послове. Ухапшене их увлачи у Скупштину Р . Србије, где их као вреће шутира у побеснелом хиру, чак и везане. Скупштина беше храм демократије. Увлачи их ухапшене и у Правни факултет (касније демантовали). По Уставу полиција не сме да уђе ни у једну академску зграду без одобрења руководства установе којој припадају. Ако и нису ушли у зграду, били су у њеном окружењу. Искакали чак и из кола Хитне помоћи, народ се понадао спасењу – они фронтално деловали. Јутро после погрома Ургентни центар ми је рекао да је имао преко хиљаду итервенција. Видела сам препуне, скоро непроходне ходнике повређених крвавих људи и доста полиције, „вероватно их је бранила и чувала од лекара“ или им је давала инструкције и претње како да квалификују повреде. Није им прошло. Годину дана касније још нико од батинаша са значкама и униформама на задатку, ни они плаћени хулигани нису идентификовани и процесуирани док су јуришали на голорук народ, чак и жене и старије суграђане и тешко их премлаћивали. Злоупотребили су и животиње (коње и дресиране псе) за своју помоћ и надмоћ, које су касније страдале од сузавца – непознатог отрова. Молимо нове апеле, нове истраге овога зла. Спречите зло у мрачним временима које може да доведе до грађанског рата зарад одбране једног противуставног моћника и његових идеолога Блера, Шредера и других идолопоклоника, добро плаћених и намирених.
Занемаримо њихову „победу“ на изборима, знамо како су добијени, а по закону нису ни смели да се одрже 21.06.2020. год.

Данас су омладина и студенти у првим редовима и чудно је како родитељи мирно спавају и нису уз своју децу. Сви заједно уз помоћ цркве и нових неукаљаних људи можемо зауставити зло власти да нас мрак не прогута, да чак ни ропство у супротном не дочекамо.

Призвали смо најмрачније време
сустигло нас, поломило,
и брат брату очи вади, врана врани не
Очврсле су ране без контроле,
Моја крви непроходна, не знаш да ти семе мре.

Призвали смо лажи , завист,
Кукољ, сламу, част убили
У гордости свезнајући на продају спремни,
да све дамо до очиња вида,
ком остане по беспућу да бауља.

Призвали смо црног вођу,
и време нам тече, оде живот голи,
оставити ништа неће,
Грачанице остаћеш нам у самоћи
да сведочиш да је некад Срба било.

Миладинка Кнежевић


ИЗВОР: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/mracno-vreme/

Подели: