Анализе

Како политичари-пропагандисти тзв. Православне цркве Украјине варају лаковерне Украјинце

Шеф Одељења по питањима религија лавовске РДА пропагандира ПЦУ и критикује УПЦ. Фото: УПН
  • Један од водећих пропагандиста тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) постао је политичар Лавовске РГА (градске администравије), уз то он наставља да буди непријатељство међу православцима. Сагледаћемо детаље његовог рада.

ПИШЕ: Кирил Александров

Не тако давно шефом Одељења за питања религија и националности Лавовске области био именован активни пропагандиста ПЦУ Дмитриј Горевој, који себе назива стручњаком по религијским питањима. Ако су раније његове многобројне објаве на црквену тему биле само лично мишљење једног од чланова медиа-пула ПЦУ, сада свака његова изрека јесте позиција државног чиновника који има активни утицај на религиозну ситуацију у држави.

Горевој је већ стигао да се покаже на новој дужности, изјавивши да је неколико пута одбијао заједницама Украјинске православне цркве – Московске патријаршије (УПЦ МП) да пререгиструју устав или промене руководиоца. По мишљењу чиновника да би то урадили, требало би да промене свој назив у Руска православна црква у Украјини (РПЦуУ). При том Горевој, чији је целокупни медиа-рад већ неколико година усмерен на пропаганду ПЦУ и борбу са УПЦ говори да он “не дискриминише једне религиозне организације и не фаворизује друге”. А пропагандистичка делатност која се наставља , по његовом мишљењу, сасвим је компатибилна са радом главе Одељења за послове религије где једна од основних особина треба да буде непристрасност и једнака удаљеност од било каквих религиозних конфликата. Горевој је убеђен да државни чиновници сасвим могу да се баве сличном пропагандистичком “уметничком делатношћу” и да се она апсолутно усклађује са његовом садашњом дужношћу.

Јавно удружење “Мирјани” се већ обратило Лавовској регионалној државној администрацији са молбом да се Горевом да отказ због тога што не одговара дужности на коју је назначен. Неизвесно је како ће одреаговати на ту молбу у Лавовској РГА, ми ћемо само изанализирати један од примера “стваралаштва” Димитрија Горевог и сазнаћемо колико се оно усклађује са његовим послом државног службеника.

Тешко пропагандистичком уму или како побркати све што је могуће и немогуће

Као пример одлучили смо да анализирамо један од његових многобројних снимака на youtube каналу  DetectorUA који се зове “Како је Руска Црква анектирала украјинске земље Цариграда”.

Већ у самом називу државни чиновник је успео да направи цео ред историјских и смислених грешака. А даље још горе… Има смисла изанализирати речено, као прво да би схватили историјску истину, као друго да би се још по који пут уверили колико су незграпни аргументи ПЦУ-пропагандиста који су сад постали људи који опредељују политику државе у религиозној сфери.

Скриншот youtube-канала DetectorUA

У свом видеу Дмитриј Горевој је поставио себи задатак да оповргне чланак “Хоће ли Цариград вратити себи Кијевску митрополију?”  који је био објављен на сајту УПН 17. августа 2018. године још пре него што је Цариградска патријаршија починила у Украјини сва наредна безакоња. Идеја о повлачењу предаје Кијевске Митрополије у јурисдикцију Московске Патријаршије 1686. године тек је била изречена у Цариградској  патријаршији и у чланку су се наводили аргументи у корист тога би да такво отказивање било врхом апсурда. Један од таквих аргумената се састојао у томе да Кијевска Митрополија каква је била 1686. године и Украјинска Православна Црква каква је 2018. године – уопште нису једно те исто, без обзира на то да је УПЦ наследник те исте историјске Кијевске Митрополије. Данашња УПЦ је далеко многобројнија по количини заједница, манастира, духовних школских установа, територијално је много већа. Осим тога део историјске Кијевске Митрополије обрасца 1686. године се сада налази на територији прибалтичких држава и Беларуси. У чланку се наводила мапа која је отприлике приказивала корелацију онога што је Константинопољ предао 1686. И шта покушава да узме сада.

Поредбена мапа Кијевске Митрополије Цариградске Патријаршије 1686. године у пројекцији на територију савремене УПЦ

И ето државни чиновник је узео да докаже да је Цариградска патријаршија владала већином осталих “украјинских територија”, а “Руска Црква” је то све “анектирала”. Јасно је да је пред ПЦУ-пропагандистом био постављен задатак да се оповргне горе поменути чланак, да се покаже својим гледаоцима, како је Цариградска Патријаршија добра, а Московска – зла, али да би испунио свој задатак, морао је да помеша све што је могуће и немогуће.

Назив

Под један, реч “анексија” (од латинског аnnexio што у преводу значи “припојени”) – то је насилно једнострано припајање од стране једне државе целе територије друге државе или њеног дела. Сагласно Резолуцији XXIX Генералне скупштине Организације уједињених нација од 14.12.1974. године анексија јесте вид агресије. То јест то је правни и политиколошки термин  који се користи у међународном праву само у односу држава. Другим речима ни једна религиозна организација не може ништа да анектира по дефиницији. А то што Д. Горевој користи тај термин у односу на Цркву још једном показује колико су адепти ПЦУ далеки од Евангелистичког схватања Цркве као уједињеног Тела Христова. Зар може Тело Христово нешто код себе самог да “анектира”?

Као друго, термин “украјинске територије” јесте стварно постојао и шта више управо у XVII веку он постаје преовладавајућим на европским мапама и у официјелном документима. Али пре XVII века земље које заузима/поседује савремена Украјина најчешће су се означавали као “Рус”, “Русија”, “Рутенија”, “Црвена Рус“, „земља козака”, “Малорусија”, “Гетманшчина”. Али како год, политичка власт Византије, а затим Османске империје није се распрострањала на ту територију. Може се говорити о политичкој власти Византије у древним грчким градовима у Криму, а такође о власти Кримског канства које се у одређене периоде историје било у вазалној зависности од Порте.

Али ствар је у томе што Крим није спадао у разумевање “украјинских територија” све до 1954. године када је Президијум Врховног Савета СССР предао полуострво Украјинској ССР. Зато се може рећи да „украјинске територије“ никад нису припадале Цариграду, а значи немогуће је да се Константинопољу одузму (анектирати у терминологији Горевого). Истини на вољу, можемо поменути да као резултат руско-турских, руско-пољских и пољско-турских ратова XVII века Турци и кримски Татари који су се налазили под њиховом влашћу неко време су владали пределима на Подољу и у неким другим деловима Украјине, али се поносити тиме не сме пошто су муслимани просто до последњег убијали мештане на тим територијама и одводили их на пијаце робља на истоку. Дакле, Горевој је помешао политичко и религиозно.

Крим није спадао у разумевање “украјинских територија” све до 1954. Зато се може рећи да украјинске земље никада нису припадале Цариграду, а значи немогуће је да се Константинопољу одузму.

Као треће, грчки Цариград је престао д буде такав одмах након освајања султаном Мехмедом II 1453. године. Тада је тај град постао Истамбул или Стамбул, мада је то преименовање било поткрепљено документарно тек 1930. године за Кемала Ататурка. Назив “Константинопољ” се такође користио, али  да је неко нечим владао може се рећи само у односу Стамбула.

Легенда о Криму

Као што је било речено раније, Крим је постао део “украјинских територија” тек од 1954. године. Пре тога су га насељавали Грци, Готи, Скити, Татари, Руси и тако даље. Условно се може говорити о државности у грчким градовима, а затим о власти републике Ђенове у неким деловима Крима. Државност територија под управом Кримског кана била је веома условна, ако је уопште постојала, пошто је кримски кан био вазал турског султана. Коначно, 1783. Године Крим је ушао у састав Руске империје. Али Д. Горевој, не срамећи се, укључује Крим у састав “украјинских територија” Цариграда, анектираних од стране “Руске Цркве” и приказује припајање Крима Русији и  одлазак са полуострва хришћанског становништва као нешто ужасно.

Д. Горевој: “Прве клице хришћанства су поникле на Криму. Хришћани су се настанили тамо још у првом столећу. Убрзо се тамо формирала Готска епархија. Кримски епископи су чак учествовали у VI и VII Васељенским саборима. Иначе историја хришћанства на Криму је веома шаролика, изванредна и драматична. Црквени живот је постојао тамо доста дуго, иако са повременим паузама. Али преломни моменат била је анексија Крима од стране Руске империје. Катерина II је 1779. године издала Указ или Највишу повељу, како су онда говорили, којом је пресељавала сво хришћанско становништво из Крима у Приазовје“.

„Преломни моменат црквеног живота Крима била је анексија полуотока од стране Руске империје.“

Шеф Одељења по питањима религија Лавовске РДА

Под један, Д. Горевој је у свом кратком опису историје кримских хришћана приказао све као да је тамо у почетку цветало хришћанство, а затим је “зла” Катерина узела и све уништила, преселивши хришћане у Приазовје. Али довољно је да се само мало удуби у историју и постане јасно да “преломни моменат” у историји хришћанства на Криму није била његова анексија (између осталог, у овом случају тај термин је искоришћен правилно: Руска држава је стварно анектирала државу Кримских Татара), а управо освајање Крима од стране тих Татара у XV веку. Од тог момента Кримски канат који је био у вазалној зависности од Османске империје, постаје центар трговине робљем.

У ропство су продавани како кримски хришћани тако и становништво саме Украјине, ондашње Малорусије које су Татари заробљавали у период својих јако честих налета. Кримским хришћанима је било забрањено да постављају крстове, обнављају и граде храмове, врше богослужења. Често су их користили за принудни бесплатан рад и терали их да плаћају посебан порез “џизију”. Зарад богослужења хришћани се више нису окупљали у раскошним храмовима, већ у приватним кућама, пећинама, земуницама. Положај хришћана у Кримском канату је био још гори, него у Османској империји. И процват хришћанства на Криму почиње управо због припајања полуострва Русији. Огроман број храмова, манастира, библиотека и духовних школа је изграђен након тог догађаја. Кримски хришћани су коначно данули душом ослободивши се од власти Татара која им је толико зла починила. Али код Горевого је све из неког разлога обрнуто.

Пре припајања Крима Русији хришћанима је било забрањено да постављају крстове, реновирају и граде храмове, врше богослужења.

Под два, чиновник-пропагандиста је као и увек све помешао, а ако зовемо ствари својим именима, рекао неистину. Код њега Катерина прво осваја Крим, а онда сели одатле хришћане. У стварности је све  било обрнуто. Крим је био анектиран од стране Русије 1783. године, а излаз хришћана на Приазовје се догодио 1778. године т.ј. 5(!) година пре, док је Крим још био под влашћу Кримског каната. И тај излаз се уопште није спровео по наредби Катерине, већ као резултат међународног (спрам данашње терминологије) договора Кримског каната и Руске империје, а такође хришћанских заједница Крима: грчко-православне, арменске и католичке. Уз то да су се преговори око селидбе трајали пуних 7 година од 1771. И главни разлог такве сеобе је била са једне стране жеља Русије да насели празно у оно време Приазовје, а са друге стране претња масовног покоља хришћанског становништва од стране Татара који су били крајње незадовољни тиме да је кримски кан, не без утицаја Русије, мало пре изједначио права муслимана и хришћана у неким сферама. Осим незадовољства од стране Татара, тиме је била веома незадовољна Турска која је подстицала своје вазале на оружани међуетнички и међурелигиозни конфликт који би се, да није сеобе хришћана у Приазовје, претворио у обичну, за морал оног доба, покољ хришћана. В

Код Горевог Катерина прво осваја Крим, а онда сели одатле хришћане. У стварности све је било обрнуто.

Још неколико детаља за приказивање сеобе:

  • одвијало се уз сагласност самих хришћанских заједница, није било принудно, како тврди Горевој;
  • отприлике половина хришћана је ипак остала на Криму и нико их није насилу селио одатле;
  • хришћани, углавном Грци, који су се преселили у Приазовје добили су поуздану заштиту од било каквих војних потреса. Скроз до 1918. т.ј. током 140 година (!) на тој територији није било војних акција, док је на Криму било два крупна рата и више локалних сукоба;
  • сеоба Грка је била финансирана из државне ризнице Руске империје, укључујући трошкове превоза и опремање на новом месту;
  • досељеници су се на 100 (!) година ослобађали од регрутирања;
  • добијали су осетне пореске повластице и директну државну помоћ;
  • досељеници су бесплатно добили земљишне парцеле и простране пашњаке азовских степа;
  • Грци су имали свој изборни орган самоуправе и самосталност по питању цркве;
  • Након анексије Крима од стране Руске империје велики део Грка се слободно вратио из Приазовја на Крим.

На крају, онај указ Екатерине, који је помињао Горевој и који је био издат годину дана након селидбе, 1779. године у стварности није селио Грке у Приазовје, већ је учвршћивао за већ пресељеним Грцима конкретне земље и даровао им горе набројане привилегије и слободе.

И као завршетак “приче о Криму” рећи ћемо да су од грчких  досељеника у Приазовје потекле славне личности као што су:

  • истакнути сликар Архип Куинџи;
  • кијевски губернатор, јавни радник и научник Иван Фундуклеј;
  • први ректор Харковског универзитета Василиј Каразин;
  • просветитељ, педагог, научник и јавни радник, оснивач прве гимназије у Мариупољу Феоклит Хартахај;
  • историчар, историчар уметности, дописни члан Руске академије наука Дмитриј Ајналов и многи други.

А сада упитајмо се: каква би их судбина чекала у Кримском канату под владом муслимана?

А. И. Куинџи, «Украјинска ноћ», 1876 г. Једна од најпознатијих слика уметника.

Черњиговска “архиепархија”

Д. Горевој: “Скоро истовремено са Кијевском Митрополијом Москва је подредила и Черњиговску архиепархију, која је скоро 700 година била у саставу Цариграда и само 330 – под Москвом”.

Чиновнику из Лавова је било потребно да покаже аудиторију, колико тога различитог је “покупила” Москва, зато је умешао ту и Черњиговску “архиепархију”. А та епархија је једноставно била у саставу историјске Кијевске Митрополије и, као и друге, била предата Цариградском патријаршијом под омофор Московског Патријарха.

Као прво, Черњиговска епархија није била никаква “архиепархија”. Сам термин “архиепархија” са одговарајућим смислом јесте термин католички, који се користи за означавање важних епархија, како чисто католичких, тако и унијатских. На пример, Кијевска епархија УГКЦ се зове “архиепархија”. Али у Православљу никакве архиепархије не постоје, постоје само једноставно епархије. Горевој је очигледно одлучио да кад је већ владајући архијереј Черњиговске епархије краја XVII века Лазар (Баранович) носио веома ретку за оно доба титулу архиепископ, онда и епархија треба да се претвори у “архиепархију”. У стварности ако је епархијом управљао архијереј са титулом архиепископа онда се епархија звала “архиепископијом”. Ако је следећи након њега архијереј био епископ, она се опет именовала “епископија”.

Као друго, у то време је стварно било много потешкоћа и у црквеном управљању, и у томе ко је од утицајних геополитичких играча (Русија, Турска или Државна заједница Пољске и Литваније) контролисао одређени део Украјине. Та контрола је прелазила од једних до дугих, али ствар је у томе што је Черњиговшчина потпала под контролу Русије још пре предаје Кијевске Митрополије 1686. године и чак пре Андрусовског мира 1667. године. И тада је настала занимљива ситуација: Черњиговшчина је била под влашћу Руске државе, а Черњиговска епархија заједно са целом Кијевском Митрополијом улазила у састав Цариградске патријаршије. 8. септембра 1667. г. Лазар (Баранович) био је уздигнут у сан архиепископа од стране Цариградског патријарха, што је на језику тадашње дипломатије означавало веома пријатељски кникс Константинопољског патријарха према Москви. Лазар (Баранович) је неколико пута био в.д. митрополита Кијевске Митрополије, али ипак никада није постао митрополит.

Ликвидација “Браиљске митрополије” и не само то

ПЦУ- пропагандиста свим снагама покушава да прикаже ствар тако, као да је Руска Црква ватром и мачем уништавала Православље Константинопољскe патријаршије свуда, где је само ступала нога војника Руске императорске војске.

Као пример Д. Горевој је навео ситуацију у Бесарабији: “Слична ситуација је била и у јужној Бесарабији. Чим се регион нашао под влашћу Русије почетком XIX столећа, на бајонетима руске армије овде је дошла Московска Црква. Била је једнострано ликвидирана Браиљска митрополија цариградске патријаршије која је постојала у региону неколико столећа”.

Под један, запитајмо се: какви су то “бајонети руске армије” и зашто су се они нашли у Бесарабији? Овде треба приметити да у XIX веку, као и претходном, у руској војсци су такође служили Украјинци (Малоруси тада), и то не само као војници, али и у чину официра и генерала. А нашли су се “бајонети руске армије” у Бесарабији из истог разлога из ког су се нашли на Балкану, и у Бугарској, и у Грчкој (углавном као добровољци), и на другим местима. Они су иначе ослобађали народе тих држава од османског ига, под којим су православни народи стењали отприлике четири столећа. Као резултат многобројних руско-турских ратова Руска империја је добијала односно мале територије, а народи Бугарске, Србије, Црне Горе, Бесарабије, Грчке и тако даље су добијали слободу и независност.

Да узмемо најсвежији пример: 25. марта 2021. године у Грчкој су се уз посебну свечаност славили 200-годишњицу ослобођења те државе од османског ига. И, између осталог, Цариградски патријарх Варфоломеј који позиционира себе као лидера грчког света, показао се као велики плашљивац пред председником Турске Р. Ердоганом и није честитао ни Грчкој држави, ни Грцима као народу, при томе што је за сваког Хелена тај датум од посебног значаја. На чело грчког устанка 1821. године је стао млади генерал руске армије, херој рата 1812. године Александар Ипсиланти. Иако није успео да добије подршку императора 1821. године, победа грчког устанка је постала могућа тек након што је Русија поразила Порту у Руско-турском рату 1828-1829 година. Османска империја је била принуђена да призна независност Грчке по Андропољском мировном договору из 1829. године.

Неколико деценија касније као резултат Руско-турског рата 1877-1878 година и уништавања турске војске “руским бајонетима”, са којима су заједно ратовали за ослобађање своје домовине Бугари, Срби, Румуни и други, добили независност од Османске империје Бугарска, Црна Гора, Србија, Румунија. У истој тој Бугарској 3. марта 1878. године је дан потписивања Санстефанског споразума између Русије и Османске империје национални празник – Дан ослобођења Бугарске од османског ига.

Споменик рускому цару-ослободиоцу Александру II наспрам зграде Националне асамблеје Бугарске с натписом: «Цару ослободиоцу – захвална Бугарска»

Поновићемо, Бугарску, као и друге земље у саставу Руске армије, нису ослобађали искључиво Великоруси (московити, ако некоме више одговара), али такође и Украјинци који су проливали своју крв за ослобађање своје православне браће. Победе у руско-турским ратовима су и наше победе, и за то је и нама између осталог “захвална Бугарска”.

Отприлике се исто то дешавало на територији Бесарабије. Руска армија је ослобађала угњетене од стране Турака европске народе и потпомагала појави независних држава. При томе територије које је Русија припојила су биле незначајно мале. Например, као резултат Руско-турског рата 1877-1878 година Румунија је, која је добила независност,  добила регионе као што су Валахија, Молдавија, Северна Бесарабија и Северна Добруџа. Бугарска је, која је исто тада постала независна добила Јужну Добруџу. А Русија само Јужну Бесарабију.

Од почетка XIX века та Јужна Бесарабија је прелазила час под власт Русије, час се опет враћала Османској империји, и наравно сходно обичајима оног доба, Брајиловска или правилније Проилавска митрополија је прелазила незванично час под јурисдикцију Московске патријаршије, час опет Цариградске.

Као друго, треба барем мало да замислимо, шта је била  Константинопољска  патријаршија  у време Османске империје и  какву је   политику  водила  према европским народима  који су били под влашћу Порте.

Ево како карактеризује стање Цариградске патријаршије не неки московски пропагандиста, а данас живи архијереј Цариградске патријаршије митрополит Калист (Уер)у својој књизи “Православна црква”:

„Врх црквене администрације се нашао увученим у деградациони систем корупције и симоније.  Епископи који су се уплели у сумњиве ствари и политичке интриге су постајали жртве амбиција и похлепе. Сваки нови патријарх је молио код султана за берат на право да обавља своју дужност и морао је скупо да плати тај документ. Патријарх је покривао своје трошкове за рачун епископа, добијајући од сваког мито за постављање на чело епархије; а ти су опкрадали парохијске свештенике, а свештеници – паству. Оно, за шта је некада било оптужено папство, било је без сумње реалност у Васељенској патријаршији у време Турака: све се продавало”.

Према потчињеним народима, Србима, Бугарима, Румунима и осталима Цариградска патријаршија, осим описане горе корупције, спроводила политику хеленизације, која се изражавала у томе да су на епископске катедре и значајне црквене дужности постављали углавном етничке Грке, а такође, колико год то било чудно, у богослужбеном и црквеном образовању (тамо где је оно било) наметао се грчки језик.

“Православна вера је универзална и не може да се своди на неки један народ, културу или језик, али за Грке турске империје “хеленизам” и “православље” су се испреплитали нераскидиво и много тешње, него што је било у епоху Византије”(митрополит Калист (Уер) “Православна Црква”).

Све то је доводило до тога да словенски народи чим би добили слободу од османског ига, одмах би покретали питање о црквеној независности од Цариградске патријаршије. Ево како о томе пише исти тај митрополит Калист: “Али у XIX веку, са слабљењем турске власти, границе патријархата су се смањиле. Нације које су освојиле слободу нису могле да остану потчињене у црквеном смислу патријарху који живи у турској престоници и тесно је повезан са политичким системом Турске. Патријарх је из све снаге покушао да сачува постојеће стање, али на крају сваки пут се повијао пред неизбежним. Тако се из Цариградске патријаршије издвојио цео ред националних Цркава: Грчке (основана 1833. године, призната од стране Цариградске патријаршије 1850.), Румуније (организована 1864. године, призната 1885.), Бугарске (основана 1871. године, али призната тек 1954.), Србије (обновљена и призната 1879.)”.

И као треће, то што ПЦУ-пропагандиста назива “ликвидацијом Браиљске митрополије”, није била њена ликвидација, а трансформација у Кишењевску и Хотинску епархију, на чело које је био постављен етнички Румун Гавриил (Бенулеску-Бодони), на данашњи дан сврстан међу локално поштоване свеце. 1813. године одмах након формирања епархије била је отворена Кишењевска богословија, која је била једина (!) школска установа Бесарабије, због чега су тамо ишла не само деца духовенства, него и племића, а 1816. године при богословији је била отворена гиманзија за обуку световних чиновника.

1814. је била отворена штампарија у којој су почели да штампају богослужбене књиге на молдавском језику. Молдавски језик се проширио у богослужбеној пракси, исто као и црквенословенски језик. 1814. године при Кишењевском митрополитском дому је био створен кућни храм у част Покрова Божије Мајке, где се на једном клиросу користио молдавски језик, а на другом – црквенословенски.

Са стварањем Кишењевске и Хотинске епархије почели су активно да се граде и обнављају храмови и црквене грађевине, чему су се Турци који су ту раније владали свакако супротстављали. У епархији је дошло до значајних промена на боље малтене у свим сферама: богослужењу, образовању, материјалној подршци.

Наследник митрополита Гавриила архиепископ Дмитриј (Сулима) након почетка Грчког устанка 1821. (који су Турци покушали да угуше), удомио у својој епархији преко 10 грчких архијереја, који су спашавали своје животе бекством на територије које су биле под влашћу Русије, а такође многобројне избеглице из Валахије, Бугарске, Грчке и тако даље. У време архиепископа Дмитрија су биле створене парохијске верске школе у Акерману, Тирасполу, Оргејеву, Сорокама, Атацима, Кагулу, црквене школе у Кишењеву, Хотину, Бендерама и многим другим градовима.

Описивати буран развој Кишењевске и Хотинске епархије у XIX веку можемо веома дуго. До тог развоја никада не би дошло, ако би Бесарабија, као и друге државе, остала под влашћу Османске империје. И појављује се једно јединствено питање: зашто је за ПЦУ-пропагандисте то све са знаком минус?

Закључци

Формат чланка не дозвољава да се анализирају сви опуси Д. Горевог које је он изрекао у свом видеу. То би заузело превише времена и уморило би читаоце. Општи закључак је следећи: државни чиновник – пропагандиста се не срами никаквих изопачења историје и никаквих неспретних манипулација само како би утувио у главе својих слушалаца тезу о “злој” “Руској Цркви” која једино чиме се бавила јесте “анектирала” и уништавала. То је, наравно, неистина.

Историја цркве је, као и историја уопште, поприлично компликована и двосмислена. И у историји Руске Цркве су били веома компликовани моменти. На пример, у истој тој Молдавији у црквеној сфери још увек траје супарништво између условних русофила и румунофила. У историји постоји мноштво парадокса. На пример при предаји Кијевске Митрополије 1686. године довољно велики део високог свештенства је прихватио то, лагано речено, без посебног ентузијазма, међутим буквално у року од неколико деценија исто то малоруско високо свештенство заузело скоро све архијерејске катедре и значајне положаје у целој Руској Цркви.

Сасвим је очигледно да Д. Горевој није у искреној заблуди што се тиче његовог “стваралаштва”. Он се свесно бави изопачењем историје са тим да изазове непријатељство и мржњу међу православцима Украјине. Зато тај човек априори не може да буде на дужности шефа Одељења по питањима религије.

Сасвим је очигледно да Д. Горевој није у искреној заблуди што се тиче његовог “стваралаштва”. Он се свесно бави изопачењем историје са тим да изазове непријатељство и мржњу међу православцима Украјине. Зато тај човек априори не може да буде на дужности шефа Одељења за питања религија.

Није чак ни то главни проблем у делатности Горевог и других ПЦУ-пропагандиста. Главна њихова грешка јесте у томе да они гледају на Цркву као на неку врсту друштвено-политичке организације која некога “анектира” или јесте потпора нечије државности. А у Цркви треба пре свега видети Христа, о којем је апостол Павел рекао да Бог Отац “…Њега даде за главу цркви, над свима, која је Тијело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1, 22-23). Видети Христа не само у Руској него и у било којој Помесној Православној Цркви није тешко, довољно је погледати свеце који су починили у тој Помесној Цркви (а понекад и у неколико Цркава) свој духовни подвиг, довољно је заинтересовати се њиховим житијима и покушати бар мало да се угледа на њих. Довољно је урадити оно o чему је говорио Христос, Његови апостоли и сви свеци: “… покајте се за гријехе и обратите се Богу јер је Небеско царство близу! ”  (Мт 4, 17).

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/80774-kak-chinovniki-propagandisty-pcu-obmanyvajut-doverchivyh-ukraincev

Подели: