Анализе

Како САД штете православљу

  • Министар спољних послова Сергеј Лавров оптужио је Вашингтон за организовање раскола у православљу. О овој активност Стејт департмента и његових ангажованих саветника ретко се говори у јавности, иако сеже далеко у прошлост.
  • Шта мотивише Американце да унесу конфузију у православни свет?
  • И како све ово посматрати у контексту принципа немешања у послове Цркве, који они проповедају у својој земљи?

ПИШЕ: Станислав Борзјаков

 „САД су преузеле водећу улогу у отвореном државном мешању у послове Цркве, правећи раскол у православном свету“, каже руски министар спољних послова у чланку објављеном у листу «Ъ». Материјал Сергеја Лаврова садржи много различитих мисли и теза о руско-америчким односима, али речи о расколу у православљу цитирају се у Русији чешће од других.

Напад на православље – интервенција САД о којој се не говори

Зато што сама теза није очигледна, Лавров ни не наводи конкретне примере. Међутим, таква интервенција из Америке је нешто што постоји, а о њој се једноставно не говори. Американци од овога ни не праве тајну, већ напротив, за њих су ови поступци природни као и прање зуба. Неговорење о овом се пре објашњава чињеницом да је у Сједињеним Државама уобичајено да се религиозна питања третирају са дозом такта.

Главно, шта треба разумети је да су Сједињене Државе земља секти. Држава коју су основали протестанти, који су бежали из Европе од прогона римокатолика или, ако питање вере преведемо у политичку философију, снажна црквена власт.

Њујорк су основали Холанђани. Немци – лутерани су главни достављачи генофонда. А енглески калвинисти одиграли су одлучујућу улогу у америчкој револуцији и устанку против Британаца, који су такође били протестанти, али, према мишљењу калвиниста, превише ауторитативни, „обложени“ папизмом.

Првим амандманима на свој Устав, нова нација је забранила властима да подржавају било коју религију и потврдила је слободу вероисповести у новој држави. Американци то схватају другачије од нас.

Русија се назива мултиконфесионалном земљом, али је у том смислу много хомогенија од Сједињених Држава. Истовремено, на нивоу, ако не закона, већ државне реторике, религије се деле на „традиционалне“ (хришћанство, ислам, будизам, јудаизам) и „секте“, од којих се издвајају такозване деструктивне – попут култа „Бога Кузија“.

Американци такође умеју да разликују добро од зла. Међутим, државно начело и национална историја налажу им да веру и култ приписују неповредивој приватној зони. Отуда су теме о злокобним и крвожедним сектама које се крију у дивљини од знатижељних погледа тако популарне у биоскопу и литератури.

На ово смо дословно наилазили у америчкој историји. Ово, међутим, не даје за право да се верује да је амерички модел некако мањкав. Тачније је рећи да Американци имају своје и да су већ успели да докажу ефикасност овог обрасца.

Проблем је у томе што се временом то преклопило са њиховом перцепцијом себе као ексклузивне нације и баналном ксенофобијом. На пример, римокатолици који су стигли на континент – Ирци, Италијани, Пољаци, а који су емигрирали у Америку не из идеолошких, већ из економских разлога – били су изложени различитим облицима дискриминације. Између осталог, оптужени су за „двоструку лојалност“ – оријентацију према Ватикану, неамеричком центру моћи и моћној централизованој цркви.

Џон Кенеди, касније један од најомиљенијих председника у историји земље, током предизборне кампање морао је да се куне и закуне да неће наштетити националним интересима своје земље на захтев папе.

Религиозне перцепције белих англосаксонских протестаната

Данас је перцепција „васпа“ (белог англосаксонског протестанта – White Anglo-Saxon Protestant, скр. WASP) као референтног Американца жигосана као расистичка, али стереотип да што је више цркава и што су мање, је опстао, јер се сматра да је тако вера и даље жива.

Према православљу, као према федерацији цркава, став истих тих „стандардних васпа“ претходних година био је бољи него према римокатолицима.

Прво, било је мало православних хришћана у Сједињеним Државама, нису „помаљали очи“. Највећу православну заједницу у земљи чине Грци из Константинопољске патријаршије. Из ње је потекао и Мајкл Дукакис– први и последњи православни верник из реда председничких кандидата главних партија, којег је победио Роналд Реган.

Славних личности из реда православних у САД било је мало (и ништа мање поражавајуће).Ту је Џенифер Енистон, звезда ситкома „Пријатељи“. Иначе, верница Руске заграничне православне цркве, који припада Московској патријаршији.

Друго и најважније, православни верници у Сједињеним Државама сматрани су жртвама комунизма.

Стога, када се Источни блок срушио, а СССР се распао, амерички саветници узели су нове државе Источне Европе „под своје окриље“, у њиховој делатности није било замисли  да цепају православље нити да ослаби као такво. Они су полазили од своје „природне“ логике: што више цркава, то боље, нека свака држава има „своју“, јер православни систем то дозвољава (уз, наглашавамо, потпуно непротивљење држава).

У извесном смислу, сама Руска православна црква (РПЦ) дала је пример Американцима, показујући како се дели патријархални престо. Седамдесетих година 20. века РПЦ је признала аутокефалност Православне цркве у Америци (АПЦ), коју су чинили углавном имигранти из СССР-а и њихови потомци. Постоји верзија да се то догодило под притиском КПСС, будући да амерички јерарси нису желели да  се одрекну своје изразите антикомунистичке реторике.

Већина осталих аутокефалних цркава није признала ову Цркву. Односно, за нашу Цркву АПЦ је независна структура (са којом се слажу Бугари и неки други), али за друге, укључујући Константинопољску патријаршију, она је и даље „део“ РПЦ.

Савети Американаца

Када су Американци почели да надгледају националну идеологију у постсоцијалистичким државама, савети њиховим властима били су стереотипни и генерално логични. Ако желите да се коначно ослободите утицаја метрополе, ослоните се на националну историју, на свој језик, своју културу, идеално би било и на своју веру.

Не треба сматрати да су црквени сепаратизми који су уследили у потпуности били инспирисани Американцима– било је довољно људи који су размишљали локално. Али они су „благословили“ овај процес. И управо се догодило да је у већини случајева Вашингтон имао проблеме са оним црквеним средиштима, на чију су канонску територију посезале самозване цркве.

Најпознати пример је Украјина која је молила за Томос код Фанара. Међутим, само су специјализовани стручњаци знали да либански православни хришћани покушавају да се одвоје од Антиохијске православне цркве са центром у Дамаску. Иначе, ово је најстарија у Црква у православном „диптиху“ од оних са којима РПЦ одржава односе: после давања Томоса кијевским „аутокефалистима“ од стране Константинопоља и његовог признања од стране Александријске цркве, комуникација са њима је обустављена.

Но, најагресивнији и најграбљивији по природи био је сепаратизам у Црној Гори. Црна Гора је демонстрирана бескрајној наглости (и исти такви методи) црногорског диктатора Ђукановића, док је Македонија најбољи пример државног мешања у црквене послове у Европи.

Логика Фанара

Локалне власти не само да су допринеле црквеном расколу, не само да су успешно торпедовале покушаје да се он „излечи“, већ су 2004. године усвојиле посебну резолуцију према којој у македонској држави може постојати само једна легитимна православна заједница – непризната тзв. Македонска Православна Црква. Све у свему, ово је довело до чињенице да су две трећине православних хришћана ове балканске републике постале расколници.

На путу признања, Македонци су напредовали знатно мање од Украјинаца, из прилично смешног разлога. Константинопољски патријарх Вартоломеј је Грк, а прави Грк није могао да дозволи да се појави нешто македонско, још независно. Спор Атине и Скопља око заоставштине Александра Великог има карактер националне идеје.

У случају украјинског сепаратизма, у Фанару није било посебног „националног“ односа, стога је Константинопољ признао украјински раскол, а РПЦ је била принуђена да прекине евхаристијско општење са њим, а истовремено и са Александријском, Грчком и Кипарском црквом.

Укупно је реч о око 20 милиона православних верника расутих по различитим земљама. Верује се да РПЦ има око 160 милиона верника. Дакле, говоримо о историјском, веома великом и изузетно болном сукобу за православне вернике. Свега овога не би било да није било изградње нација према америчким рецептима, које се упорно промовишу на периферији урушене социјалистичке империје.

Американци још увек имају шта да раде. На пример, трон непризнате Белоруске православне цркве, која је прогласила Александра Лукашенка опседнутим демонима, налази се директно у Њујорку. Сложићете се, тако је конформније.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2021/6/29/1106225.html

Подели: