Анализе

Фанар пуном паром јури ка новој унији и својој катастрофи

Јерарси Фанара зову папу својим поглаваром. Фото: УПН

  • Јерарх Фанара назвао је папу својим поглаваром, узео благослов за службу и рекао да је процес уједињења католика и православаца стигао на циљ. Шта се дешава?

ПИШЕ:  Кирил Александров

Крајем маја 2021. године новоименовани митрополит Италије и егзарх јужне Европе Цариградске патријаршије Поликарп (Ставропулос) био је примљен у аудијенцију код папе Фрање. Након тога дао је интервју агенцији Ватиканске вести, у којем је, без непотребне дипломатије, изјавио да  унијa са Римом биће и то у врло блиској будућности.

Скриншот сајта Vatican News

Статус сусрета

Нема ничег прекорног у чињеници да се новоименовани архијереј у епархији, која се налази на територији државе у којој доминира друга религија или конфесија, састаје са вођом ове конфесије. Ово је уобичајена дипломатска пракса, коју врло често, ако не и увек, користе верски делатници.

Сврха таквих посета је по правилу међуконфесионални мир и сарадња (наравно тамо где то дозвољавају верски канони). Међутим, посета митрополита Поликарпа папи Фрањи имала је сасвим другачији статус. О томе је и сам митрополит Поликарп рекао: „Био је то врло срдачан сусрет сина са вољеним оцем, сусрет владике с његовим поглаваром и патријархом. Свети отац има велико срце, искрено срце, захвалио сам му на охрабрујућој поруци коју ми је послао за моје  устоличење, замолио сам његов папски благослов за моје служење, поново у Италији и овај пут у својству епископа».

Био је то врло срдачан сусрет сина са вољеним оцем, сусрет владике са његовим поглаваром и патријархом. Замолио сам његов папски благослов за моје служење.

Митрополит Поликарп о састанку с папом Фрањом

Односно, овај сусрет је имао статус састанка „епископа с његовим поглаваром“. Овде посебну пажњу треба обратити на реч „својим“. Митрополит Поликарп сматра папу Фрању СВОЈИМ поглаваром. Поставља се питање – у којој конфесији служи митрополит Поликарп, православној или католичкој? Из његових речи следи да је у католичкој. Ову изјаву потврђује још један детаљ: митрополит Поликарп сматра да је неопходно да његово служење као епископа треба да добије „папски благослов“.

Ако се сетимо историјских унија које су закључили јерарси Цариградске патријаршије 1274. године (Лионска унија) и 1439. године (Фирентинска унија), и јерарси Кијевске митрополије 1596. године (Брестовска унија), онда је у свима њима било кључно питање признавање папине власти. Прихватање католичке доктрине, моралних норми и других „латинизама“ било је уплетено у  једно – признавање папе као врховног поглавара. Као што видимо, митрополит Поликарп је управо ово признао, и, најзанимљивије је то што је признао сам, нико га није вукао за језик. Поновићемо, он је дословно рекао да признаје папу Фрању као СВОГ поглавара. Тако је митрополит Поликарп признао да је прави унијат.

Ако митрополит Поликарп назива папу СВОЈИМ поглаваром, онда се поставља питање – у којој конфесији он служи, православној или католичкој?

Шта је страшно у вези с унијом

Споља, унија уопште није страшна. Не морате ићи далеко, можете погледати наше украјинске унијате. Врше се службе у црквама, људи иду у њих, нарочито у западној Украјини. Архијереји и свештенство говоре лепе речи, људи се моле и чине нека добра дела (о злим нећемо да причамо). Међутим, цела ова ружичаста слика распада се на речи светог Кипријана Картагинског: „Коме Црква није мајка, томе Бог није отац“. Црква на земљи постоји и увек је постојала према речи Господњој: „Сазидаћу цркву своју,  и врата паклена неће је надвладати…“ (Мат. 16, 18). Постоји у том облику у којем ју је створио Дух Свети на дан Педесетнице и устројио апостолском проповеди. Ова Црква је видљива, опипљива, јединствена. У Њу се може ући Светим Крштењем, а из Ње се може изопштити  чинећи смртни грех, укључујући грех јереси.

И Православље и католичанство претендују на то да се називају овом „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом“ (Символ вере), али само је једна од њих таква. Између осталог, један од знакова истинске Цркве је „исконскост“ њене вере, односно догма формирана у раним данима хришћанства. И већ по овој једној ознаци католичанство не може за себе рећи да верује као што се одувек веровало. Учење о пореклу Светог Духа од Сина (филиокве) Латини су  коначно увели у Никејско-цариградски симбол вере тек у 11. веку, што је, заједно са изјавом о папиној превласти у целој Цркви, проузроковало да су Латини отпали од Цркве 1054. Поред ове две грешке, латинизам током хиљадугодишње историје свог постојања изван Цркве произвео је читав низ грешака. Са њима се можете детаљно упознати у чланку „Шта није у реду са католицима“, а укратко, они су следећи:

  • постање Светог Духа од Оца и Сина, што значи омаловажавање Божанства Светог Духа;
  • изјава да је папа видљиви поглавар Цркве, што значи уклањање поглаварства Исуса Христа;
  • изопаченост схватања суштине спасења: уместо да Христос излечи оштећену људску природу, човек се једноставно ослободи казне;
  • догма о Безгрешном зачећу Богородице, која означи да Пресветој Дјевици није био потребан Спаситељ;
  • догма о чистилишту, која изопачује првобитну доктрину о посмртној судбини мртвих;
  • увежбана метода чулне молитве, коју православни подвижници строго забрањују и која се назива прелестом;
  • увежбан начин подвижништва, коју православни очеви такође препознају као прелест;
  • изјава о догматском развоју, која омогућава да се уведу нове догме и реинтерпретују старе по сопственом нахођењу.

И све ово може бити сасвим успешно сакривено испод православних одежди, православних обреда и, уопште, спољашности. Стога, настављајући одговор на питање: шта је страшно у унији, можемо рећи да споља ништа, али у исто време суштина уније је издаја православља не само у доктрини, већ и у многим другим аспектима. Прихватајући унију, било која особа, било да је то јерарх или обичан мирјанин, постаје туђ Цркви Христовој, са свим последицама за спасење душе које одавде проистичу. У савременом речнику реч „идентитет“ је прилично модерна. Дакле, прихватање заједнице са католичанством је потпуно уништавање православног идентитета.

Прихватање уније с католичанством – потпуно је уништавање православног идентитета.

Трећа унија – биће

Упркос потпуном и безусловном неуспеху како Лионске уније тако и Фераро-Флорентинске, Цариградска патријаршија све време јури пуном паром ка трећој унији, која се, највероватније, може догодити 2025. О томе више у чланку „Привид треће уније с католицима више није привид “. О овоме је Митрополит Поликарп прилично искрено рекао: „Оно што је изненађујуће је да су блискост, гестови, иницијативе папе Фрање и патријарха Вартоломеја истински и далеко од било каквих световних или спектакуларних аспеката. То су двоје људи са истим мислима и осећањима. Они схватају да морају деловати заједно у корист нашег проблематичног човечанства, које у последње време још више брину здравствена криза и економска криза изазвана пандемијом коронавируса. Пут католика и православних хришћана до потпуног јединства под вођством Светог Духа приближава се циљу. Мислим да је овај циљ већ постигнут на нивоу верника, а ово је важније него на институционалном нивоу“.

Пут католика и православних хришћана до потпуног јединства под вођством Светог Духа приближава се циљу.

Митрополит Поликарп

Овде треба обратити пажњу на проблеме са којима се, према Митрополиту Поликарпу, суочавају Православље и католичанство. Ово је „здравствена и економска криза“. Ни речи о греху, који изједа људски род, ни речи о смрти која влада људима, нити речи о заједници човека са Христом кроз еухаристијске тајне! Важне су само здравствена заштита и економија. Ово врло речито сведочи о верској свести епископа Цариградске патријаршије. Штавише, није дао интервју за неку световну публикацију, чије читаоце тешко занима питање спашавања душе. Интервју је дат главној новинској агенцији Ватикана, верском издању Vatican News.

Речи да се „пут католика и православних хришћана према потпуном јединству <…> приближава циљу“ још једном потврђују претпоставку да као у Ватикану, тако и на Фанару имају врло јасну визију времена постизања јединства и одговарајући план активности. А ти рокови се рачунају не у деценијама, већ у малом броју година. И патријарх Вартоломеј и папа Фрања намеравају да уђу у историју као ујединитељи Православља и католичанства. Међутим, израз „уједињење“ овде није баш погодан, тачније уопште не одговара. Није предвиђено никакво „уједињење“. Биће ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ издајника православља  Латинима, као што је то било у свим историјским унијама, уз признавање власти папе и прихватање, директно или индиректно, свих горе наведених заблуда католичанства. О томе директно и искрено говори и митрополит Поликарп. Његове речи да је његов сусрет са папом Фрањом био „сусрет сина са вољеним оцем, сусрет владике са својим поглаварем и патријархом“, који је дао свој  „папски благослов за служење“, Митрополита Поликарпа у својству владике сведоче управо о овоме.

Није предвиђено никакво „уједињење“. Биће ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ издајника Православља Латинима уз признање папине власти, као што је то било у свим историјским унијама.

Катастрофа Цариградске патријаршије

Историја нас учи томе да она нас ничему не учи. Ова иронична фраза сасвим је применљива на садашње архијереје Цариградске патријаршије. Резултат већ поменутих Лионских и Фирентинских унија био је тај да их свештенство и црквени народ нису прихватили, а јерарси који су потписали ове уније носили су жиг издаје и срама. Њих нису примали у своје епархије, одбијано је да служе с њима, и многи од њих су се на крају покајали за своја дела. Сада фанариоти желе поново да покушају да нагазе на исте грабуље. Међутим, није чињеница да ће их ове грабуље ударити по челу као и раније. Неке околности наговештавају да би надолазећа унија могла бити успешнија од претходних. Ове околности леже у очигледној чињеници – упркос чињеници да су и патријарх Вартоломеј и многи други архијереји Цариградске патријаршије током последњих неколико година непрестано емитовали поруке друштву о уједињењу са Ватиканом, једва да на то чујемо протесте из саме Цариградске патријаршије … Такође, нисмо чули значајније протесте против Фанаровог мешања у црквене послове у Украјини. То је вероватно могуће објаснити чињеницом да патријарх Вартоломеј од самог почетка свог патријархата спроводи политику замене епископских столица људима лојалним себи.

Без обзира што је патријарх Вартоломеј и многи други архијереји Цариградске патријаршије током последњих неколико година непрестано емитовали поруке друштву о уједињењу са Ватиканом, једва да на то чујемо протесте из саме Цариградске патријаршије.

Међутим, такви протести се прилично гласно чују из других Помесних Цркава, штавише, Цркава за које се сматра да припадају такозваној грчкој групи. Најновији такав упечатљив протест је отворено писмо, које је Митрополит пирејски Грчке Православне Цркве Серафим (Мендзелопулос) написао агенцији „Ватиканске новине“ као одговор на интервју са митрополитом Поликарпом. У овом писму је прилично оштро говорио о речима митрополита Поликарпа: „Такође нисмо изненађени што се Поликарп поред папе осећа као „ син свог вољеног оца “. Сматрати својим оцем  јеретика и узурпатора патријархалног трона Рима, или било кога другог, то је Поликарпов проблем . Међутим, изненађени смо што се Поликарп зове епископом Православне Цркве и  назива непокајаног јересиарха својим патријархом.

Изненађен тако искреним изјавама митрополита Поликарпа, митрополит Серафим поставља питање – откуд Митрополит Поликарп зна да се „пут православних и католика до потпуног јединства приближава циљу“: „Да ли зна нешто што је скривено од верника? Није ли „одао“ „тајну“, чијом ћемо реализацијом бити изненађени кроз „заједницу цркава“? Колико су поткрепљене гласине о надолазећем „савезу“?

И још једна околност није ништа научила фанариоте. Вероватно се у својим плановима за „трећу унију“ надају да ће им амерички Стејт департмент помоћи у спровођењу тих планова, јер су претходне уније прогуривали световним  власти. Међутим, чињеница да амерички Стејт департмент, као резултат скоро трогодишњих напора, није успео да наговори већину Помесних Цркава да призна ПЦУ, наводи на помисао да он није толико свемоћан, и рачунати на то да је уз њенгову помоћ могуће потчинити Помесне Цркве у случају уније са Римом, врло је наивно. У стварности, чак и у „грчким“ Црквама има много мање људи који желе да се придруже унији него оних који желе да потврде супериорност Цариградске патријаршије у православном свету. И на крају, једна ствар је потврдити величину хеленизма у оквирима православља, а сасвим друго је издати православље и покорити се Ватикану. Иако је прво супротно Јеванђељу,  друго не пролази ни кроз отворена врата.

Стога се може претпоставити да нема баш тако много епископа који желе да се, следом за патријархом Вартоломеом, придруже авантури „треће уније“. Можда ће га следити већина епископа његове властите Цариградске патријаршије, али у осталим Помесним Црквама ће се појавити врло моћна опозиција, поткрепљена теолошким аргументима, историјским аналогијама и духовним ауторитетом таквих архијереја попут Митрополита пирејског Серафима, Митрополита лимасолског Атанасија и многих других. Ово се посебно односи на Свету Гору, чији је ауторитет иако пољуљан због признања неких манастира ПЦУ, јесте и даље прилично висок. Може се претпоставити да ће се већина атонских манастира супротставити унији.

Као резултат, присталице уније суочиће се са истим неславним крајем као и њихови претходници, са печатом издаје и срамоте, која се, наравно, испире искреним покајањем. Митрополит пирејски Серафим позвао је митрополита Поликарпа на покајање у свом писму:

«Признање својих грешака, наше покајање – то није чин кукавичлука, већ главна хришћанска врлина и јунаштво!»

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/80439-fanar-na-vseh-parah-mchit-k-novoj-unii-i-k-svojej-katastrofe

Подели: