Анализе

Страх од посрбљивања Црне Горе раван је страху да ће се Турска потурчити

Петар Петровић Његош, споменик. У позадини Цетињски манастир

Када је Славко Перовић, у сврху промовисања своје идеологије засноване на псеудо-историјским увидима и идеологији хрватске странке права, лансирао неологизам „посрбљавање“, то је звучало толико комично, да се није могло вјеровати да ће његов изум икада ући у репертоар озбиљних људи, макар и идеолошки заблудјелих.

Међутим, како је владајући ДПС прихватао најекстремније сецесионистичке позиције у још заједичкој Држави, па са њима и псеудо-историјске и идеолошке неологизме Перовића и старих Либерала (али не и Стаерог либерала), „посрбљавање“ је најприје зауизмало простор у кафанском жагору, да би се на крају, са екстремизацијом дукљанских позиција у политичком животу Црне Горе преселило и у политички говор.

Са том селидбом је повезано излагање све већих маса псеудо-историјским увидима чија је основа била инверзија историјске истине – оне непоколебљиве, документарно потврђене о томе да је подловћенска Црна Гора етнички увијек била српска, а да је тек у ХХ вијеку под притиском аустроугарске, италијанске и комунистичке власти расрбљавана и конципована као „центар црногорства“ које се опонирало „српству“ (дакле: сопственом идентитету и прошлости). Етаблирали су се лажни наративи о хиљадугодишњем континуитету „црногорске државности“ као и култ „обнове државности“ који је у многоме припремио терен за сецесију 2006. године.

„Посрбљивање Црне Горе“ – тај апсурд над апсурдима – као и реално исуство непријатног пријема на Цетињу и околини довео је и код многих Срба до својеврсног дефетистичког става о томе да је „неопходно“ „предати“ простор подловћенске Црне Горе новоформираном клану који се уобличио као „независна држава“. Па, ипак, апсурд „посрбљивања“ и даље није ништа мањи. Најбоље га је изразио Матија Бећковић данас већ антологијском изреком да би страх од посрбљивања Црне Горе био раван страху да ће се Турска потурчити.

Иако су данас посљедице расбрљивања становништва заиста највидније на овом подручју, не смијемо заборавити ни да су Цетињани 1992. године у проценту од 92% гласали за заједничку државу са Србијом.

Цетиње

У питању је индустријски девастиран а туристички још недовољно развијен простор зависан од централних власти, како финансијски, тако и у смислу наратива. Вриједна је помена чињеница да, иако под великим притиском, подловћенска Црна Гора и данас игра велику улогу не само у самосвијести српског народа у цјелини, већ и ангажовањем својих синова у оквирима свесрпских стремљења.

Напомињемо само значајан допринос Драгана Станића, на плану рада Матице Српске као и на пјесничком плану, Александра Стаматовића, чувеног историчара, Јована Маркуша, такође незаобилазно име наше савремене политичке и историографске мисли, покојног Пеђу Вукића, најчувенијег критичара менталитетских ограничења нахијског становништва, о. Предрага Шћепановића, свештеника који се у својим бесједама често осврће на болне тачке локалне историје старе Црне Горе и Брда, о. Јована Пламенца, који је издржао небројене налете богобораца ширећи ријеч Христову и бранећи светињу на Румији, Миша Вујовића, познатог публицисту, колумнисту и директора Принцип Преса.

Списак је и даље подужи и важан…

Зато: „посрбљавање“ нахија – које се понекад чује као пријетња – не само да је бесмислено и апсурдно (како је могуће посрбити нешто исконски српско?) већ представља политички трик, на жалост, утемељен на вишедеценијској пропаганди и нормативизацији једног идеолошки генерисаног израза.

ИЗВОР: https://www.in4s.net/strah-od-posrbljivanja-crne-gore-ravan-je-strahu-da-ce-se-turska-poturciti/

Подели: