Анализе

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ НОВОСАДСКЕ „ЋИРИЛИЦЕ“

  • Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ основано је у Новом Саду 15. фебруара 2001. године с циљем да делује на целини српског језичког подручја кроз рад повереништава како би се и српском писму обезбедио суверенитет (једноазбучје) какав имају сва друга писма у сваком другом језику
  • „Ћирилица“ је успела, у сарадњи с Министарством културе Србије, у време када га је водио министар Драган Којадиновић са саветником, чувеним лингвистом, тада и секретаром Одбора за стандардизацију српског језика мр Браниславом Брборићем, да се сувереност ћирилице у језику Срба предложи у Члану  10. Устава Србије
  • Тај Члан је 2006. године прошао на народном референдуму у Србији. После тога сви разумни људи очекивали су да ће то означити стварни крај голготе српског писма, која траје у пракси хиљаду година, а нарочито под влашћу комуниста у Југославији, када је српска ћирилица најтеже пострадала јер је и у Србији сведена на мањинско писмо, што никада није пре комуниста било

АУТОР: Драга Мирсин Сибничанин

             Али, не лези враже, српско писмо је и после Устава 2006. године остало на путу голготе и све виднијег затирања (замењивања туђим писмом). Једноставно, ниједна власт и лингвисти после 2006. нису хтели да примене уставну обавезу из Члана 10. Устава па је ћирилица остала и даље све до данас у понижавајућем и неуставном положају. Лингвисти нису хтели да уведу уставну сувереност ћирилице у Правопис српскога језика, а власт није хтела 15 година да усагласи Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године, па је ћирилице све мање и данас у Србији. Већ постоји много области  у којима се користи српски језик само на хрватском абецедном писму. Тако и даље и српски лингвисти и власт дозвољавају наставак понижавања Срба ускраћујући им њихово писмо задржавањем фаворизованог хрватског писма и тамо где не живи ни један Хрват у Србији.

У суботу 26. јуна ове године почев од 11 сати у Дунавском парку у Новом Саду, а потом од 12 сати у Читаоници Градске библиотеке у истом месту чланови „Ћирилице“ и позвани сарадници обележиће 20 година рата за српски језик на српском писму у Србији и свуда тамо где се користи српски језик. Биће додељена признања заслужнима и „Ћириличина“ Награда „Мркаљ и Вук“ проф. др Милошу Ковачевићу за објављену књигу „Борба за ћирилицу и српски језик“. За ту прилику председник Скупштине „Ћирилице“ и њен оснивач поднеће извештај о дводеценијским активностима Удружења за одбрану српске савршене азбуке, овога пута од Срба (тачније, од српских лингвиста и власти).

Сајт Балканска геополитика – блог Зорана Милошевића има  ексклузивно право да унапред објави овај спреман извештај, на чему смо захвални проф. др Зорану Милошевићу.

Драгољуб  Збиљић

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА УДРУЖЕЊА „ЋИРИЛИЦА“ (2001-2021) У ОДБРАНИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

  1. У спасавању српске ћирилице најважнији су српски лингвисти
  2. Потребно је обједињавање снага државе, Цркве, језичких институција, посебно у Одбору за стандардизацију српског језика, како би се спасила српска азбука, у заједници с језиком једна од најважнијих чињеница српског културног и националног идентитета

        Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ основано је у Новом Саду 15. фебруара 2001. године на Сретење Господње с намером да се организовано и колективно пружи отпор довршењу процеса латиничења српског народа, планираног од комунистичке власти и започетог Новосадским договором Срба и Хрвата 1954. г. У суштини то и није био договор језичке струке, него налог политичке власти Матици српској да се створи модел по коме ће хрватска латиница као симбол југословенства и србохрватства временом заменити ћирилицу као симбол српства. Смишљен је договорни модел преименовања српског језика у српскохрватски, како би се нашло оправдање за уношење у њега и хрватске латинице, и то одмах равноправне с ћирилицом, с нескривеним циљем да, уз државну подршку, временом ћирилица буде сведена на меру фолклорне вредности а касније и да буде у потпуности замењена.

Циљ оснивања удружења био је одређен  његовим статутом,  и то: враћање ћирилице српском народу као јединог његовог писма, јер је дотадашња домаћа пракса у српским земљама, као и у целом свету, показала да два конкурентска писма не могу опстати у једном језику. Из тог разлога удружење није никада заговарало да се за који постотак поправи положај ћирилице у двописму (двоазбучју), а што је, углавном, заговарала језичка струка, него да се српски народ врати једноазбучју у ћирилици.

Делатност  „Ћирилице“ могла би се поделити на три периода. Први период од оснивања удружења 1991. до доношења уставног прописа у Члану 10. о језику и писму 2006. г., други период од доношења уставног прописа о језику и писму до усвајања измена и допуна Правописа 2010. г. и трећи период од усвајања измена и допуна Правописа 2010. године, али без икаквих измена у двоазбучју, до данашњег дана.

Удружење „Ћирилица“ остварило је свој највећи успех у првом периоду рада, чија је круна усвајање, на њену иницијативу, уставне одредбе по којој је уз српски језик прописана само ћирилица, што је својим ауторитетом и подршком „Ћирилици“ успео да у својој формулацији предлога Члана 10. Устава Србије оствари лингвиста мр Бранислав Брборић, нажалост почивши од 2005. године, али је прошао његов предлог на референдуму за нови устав 2006. године.

Члан 10. Устава Србије

            У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

            Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.

Таквом успеху претходило је мноштво разноврсних значајних активности које су допринеле да се у друштву у великој мери отвори расправа о нерешеном питању писма у Срба. Направљена је Прва српска буна за ћирилицу у Орашцу 2004. године, исписиване су поруке на асфалту улица НЕ ГАЗИ ЋИРИЛИЦУ, на надвожњацима су били велики транспаренти с поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ, на Сајму књига у Београду су била два велика билборда с ликом Вука Караџића, из чијег ока капље суза, а он пита ГДЕ ЈЕ МОЈА ЋИРИЛИЦА (истом приликом подељено је народу 50.000 самолепљивих налепница с поруком ОСТАНИ СРБИН – ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ, на Стадиону „Рајко Митић“ је показан дугачак транспарент с поруком ЋИРИЛИЦА = СРБИЈА, а њега је носила омладина улицама Београда, па данас у њему више нема латиничких навијачких графита. Већ на самом почетку основано је Повереништво „Ћирилице“ у Београду. Одржавани су симпозијуми о ћирилици. Иступало се у медијима. Писане су и објављиване књиге о проблему писма, Одбору за стандардизацију српског језика је предлагано да питање писма буде решено на једини исправан начин – ћириличким једноазбучјем итд.У свом раду Удружење се тада, а и касније, држало оцене главног редактора правописа проф. др Мате Пижурице који је, као члан „Ћирилице“, саопштио на првој редовној годишњој седници Скупштине 2002. године да је главни проблем ћирилице у лингвистичкој струци, овим речима: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком ,еснафу‘ а потом у школству, од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко“ (у излагању „Зашто бранимо ћирилицу““, 2. број листа „Ћирилице“ Ћирилица 2003. године, стр. 4).

У другом периоду свог деловања Удружење је наставило активности из првог периода, али је највећу пажњу усмерило на Матицу српску видевши да она одуговлачи објављивање новог издања Правописа са ишчекиваним измењеним решењем питања писма у складу с поменутим уставним решењем питања писма у Члану 10. и праксом у Европи и свету. Матица српска је после петогодишњег премишљања одлучила да у српском правопису задржи и хрватску латиницу као параписмо, чему се није противио Одбор за стандардизацију српског језика. Напротив, Одбор се за то заложио преко Одборове екипе редактора која је редиговала Правопис из 1993. године.

У трећем периоду  својих активности Удружење „Ћирилица“, стицајем околности,  није више могло да реализује веће јавне манифестације, него се бавило понајвише  писањем књига о проблему писма и обраћањем националним и државним институцијама, пре свега Одбору за стандардизацију српског језика и медијима. Сарађивало је и с Министарством културе и информисања поводом његове одлуке да заједно са професорима лингвистике ураде Предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама. При томе је удружење указивало на чињеницу да прво треба ускладити правописну норму са уставном, како би се српска младост учила из правописа које је српско писмо, па да то своје српско заволи и користи, а не да се Срби само законом приморавају да пишу ћирилицом.

У ЈЕЗИЧКОЈ СТРУЦИ ИМА ПОМАКА НАБОЉЕ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ

Удружење се радује што има позитивних помака у расправљању питања писма  у језичкој  струци, јер без удела језичке струке питање писма није могуће решити. О томе већ две-три године сведоче јавне изјаве председника Одбора за стандардизацију српског језика дописног академика АНУРС-а Срете Танасића да латиница није српско писмо. Веома је посвећен ћирилици проф. др Милош Ковачевић, који је једини из институционалне струке написао две књиге о ћирилици, од којих је ова друга – „Борба за ћирилицу и српски језик“ добила „Ћириличину“ Награду „Мркаљ и Вук“.

Највећи проблем у раду удружења није материјална оскудица, него незаинтересованост медија за  писмо после јавних изјава  елитних интелектуалаца да је свеједно ћирилица или  латиница. У претходном периоду (посебно од 2001. до 2010. године „Удружење „Ћирилица“ била је готово свакодневно у средствима обавештавања, али се запазило да су штампа и телевизија готово престале да редовно објављују текстове и емисије о раду Удружења када се појавило више удружења. Од тада штампа је само понекада писала о раду неког удружења за одбрану ћирилице.

Капитална књига о голготи српске ћирилице „Силовање ћирилице“ објављена поводом двадесет година рада Удружења „Ћирилица“

Показало се да постојање више удружења, уместо да, логично, учини бројнијим текстове и емисије о ћирилици, та је тема у штампи и на ТВ нестала кад је реч о интересовању за такав вид ангажовања из народа за спас народног писма. Показало се и то да је крајње време да се помало „посвађани“ ћириличари помире на светој српској ћирилици и да се мало боље повежу кроз некакву асоцијацију која би снажније могла да утиче на оне који о ћирилици или не брину или брину на недовољно функционалан начин, без икакве међусобне сарадње и заједничких акција. Пре више година ово удружење је покушало да на неки начин, кроз неки сабор удружења или слично, повеже те снаге макар за минималну заједничку сарадњу. То тада није успело. Сада се појавило Удружење Српски културни центар „Ћирилица“ у Београду које жели да се коначно повежу удружења, па се „Ћирилица“ из 2001. радо сагласила да СКЦ „Ћирилица“ покуша да створи некакву, макар лабаву, асоцијацију у којој би, макар минимално, удружења била повезана. Ова прва „Ћирилица“ то здушно подржава. Међутим, „Ћирилица“ из 2001. године сматра да би требало покушати и шире обједињавање свих снага – државе, Цркве, језичке струке и народних удружења да се створи чврст фронт свих српских снага које јесу или треба да буду обједињене у истом смеру, јер друкчије није, изгледа нам, могуће сачувати ћирилицу. Ми смо то предложили и за данас позвали представнике државе, Цркве, језичке струке и удружења да се договоре како је најбоље радити у корист ћирилице која је у овом часу и у ропству и у ропцу.

Ово излагање одобрила је Скупштина „Ћирилице“ па је оно, на неки начин, колективан извештај а тако и треба да буде.

Желимо још да кажемо да у свом раду Удружење „Ћирилица“ није никада на дуже време прекидало сарадњу с Немањом Видићем  ни када је он данас, наравно, најактивнији у новооснованом свом Удружењу „Српска азбука“.

НАШИ ЗАКЉУЧЦИ

Из овога што извукосмо из ове наше књиге „Силовање ћирилице“ на 1400 страна о раду и рату „Ћирилице“ за ћирилицу у две деценије произилазе ови закључци:

1) Да српски лингвисти коначно напусте сербокроатситику и сербокроатистички начин нормативног решења питања писма;

2) Да не забораве, али да напусте комунистичку подвалу коју су неки милом, неки  силом, усвојили и спроводили 66 година: „равноправност два писма у српском језику“, бесмислицу „богатство двоазбучја“ и бесмислицу у нормативном језику под називом „равноправност изговора“ и „богатство двоизговорности“ у учевном (књижевном, стандардном) језику;

3) Да питање писма српског језика у правопису и струци реше у складу с Чланом 10. Устава Србије и с целокупном јединственом праксом у Европи у начину решења питања писма у језику, а не противно томе;

4) Да државни органи, сва и „плитка“ и „дубока“ држава и сви њени органи и службе забораве, тачније напусте у пракси титоистички начин примењивања устава и закона у јавности и да схвате да се у народу не усваја Устав да би се народ с њим само сликао, него да га плаћени за то спроводе.

5) Остају, дакле, два једноставна посла који се раде у свим другим струкама и државама: нормирање (и) српског језика на једном,  српском (ћириличком) писму без задржавања параписма. Тада неће једино Срби више имати проблем са својим писмом, а тиме ће нестати и неки други језички проблеми и неће једини српски народ бити разбијен и у писму и у изговору, што данас српски народ чини најразбијенијим народом у Европи и у свету. Друкчије речено, потребно је да и српска држава (власт) и српски лингвисти (језичке институције) не верују да су увек и у свему најпаметнији и најмудрији на свету, тј. не треба да буду увек „најоригиналнији“ у својим решењима проблема српског писма, који је пре свега изазван лингвистички. А тиме је онда постао и велики државни, национални, етички, психолошки, шизофренички и идентитетски проблем.

6) И Срби треба, као сваки други народ, да јединствено и редовно пишу свој  језик само својим (ћириличким) писмом. А треба да уче и знају и хрватско писмо да би знали да га употребе у изузецима само зато што је лингвистички реч о истом језику који се користи само у минимално различитој варијанти. Али не да туђе писмо нормирамо у статусу параписма, како је то данас неуставно у српском правопису. Јер, како је за народ опасно постојање некакве паравојске, исто је толико за народ и његово писмо опасно и уз своје писмо нормирати и одобрити параписмо. Ћирилицу је данас најтеже бранити од Срба, добрим делом (назови)Срба који, из недовољне или лоше упућености, мисле да постоји „српска латиница“.

7) Дакле, српска ћирилица није нестајала спонтано, случајно, него насилно и плански, и само се плански може и вратити међу Србе. Враћање српске ћирилице у пуни живот могуће је на једини практичан начин из опште европске и светске праксе. А то је: поновно нормативно враћање језика Срба у струци и правопису на ћириличко једноазбучје и хитно, после 15 година одлагања, државно стриктно спровођење у пракси става првог Члана 10. Устава Србије тако како у њему пише. Залагање за (о)чување ћирилице на било који други начин је чисто „Трла баба лан…“.

8) Онима који то не разумеју намерно или због неупућености неће да разумеју – овај проблем готово да не вреди објашњавати, као што им не вреди објашњавати зашто је важно да Срби чувају своје хиљаду година прогоњено писмо на све начине. А да га довољно успешно чувају, могу само као једино писмо за писање свога језика, као што је то и у свим другим језицима. Увођење писма на писмо никад се не уводи ако немате лошу намеру, како рече Негришорац – Станић у објављеном тексту „Рат за српски језик и правопис“ у Печату од 30. августа 2013. Друга је ствар корист од учења и знања да се у изузецима употреби и хрватско писмо као што је у обрнутом смислу корисно и код Хрвата, али Хрвати знају зашто нису себи оставили српску ћирилицу као алтернативно писмо своме писму. Српски лингвисти су то учинили и тако су продужили наставак агоније, сада већ и ропца за српско писмо.

9) Од актуелног питања претварања по пребрзо изгласаном закону свих речи из области занимања свуда и увек у женски род, и то под претњом озбиљних кажњавања, неупоредиво је озбиљније и важније питање српског писма (ћирилице) у српском језику. Зато је штета што су лингвисти принуђени да губе много времена на ова објашњавања, а да се не залажу за много важнији проблем уникатног српског двоазбучја само у језику Срба. Двоазбучје, прво, разбија српски народ, а, друго, омогућује да давно створен вирус против српског писма ћирилице фаворизацију туђег писма у језику Срба. Тај проблем је неупоредиво важнији од прегањања у томе треба ли кажњавати некога ко се не разуме у лингвистички проблем рода. Уозбиљимо се и сачувајмо једноазбучношћу (и) у српском језику хиљадугодишње српско писмо за српски народ, које је веома важно за очување српског националног и културног идентитета.

10) Ћирилица у српском народу је зрно зачинске соли за чување и обједињавање и српскога народа и српскога језика. Мислимо у „Ћирилици“ да тај значај и потребу српскога народа за чување српског писма као сувереног и по Члану 10. Устава Србије, па и у српском правопису, још не схватају довољно чак и неки лингвисти.

 И, на крају, један сводећи закључак за спас српске ћирилице данас из њеног смртоносног положаја

Свих претходних десет тачака Закључака могу се свести на један који гласи: да би се спасла српска ћирилица у српском језику из данашње сигурне смртне опасности, неопходно је нормирати (и) српски језик у ћириличком једноабучју, јер се само тако чувају сва писма других народа и њихових језика у Европи, али и у свету.

Нови Сад, 26. јун 2021. године

Поводом обележавања двадесетогодишњице „Ћирилице“ у Градској библиотеци у Новом Саду

Подели: