Анализе

Хоће ли Здравко Кривокапић издати Српску Православну Цркву?

Премијер Црне Горе не жури да потписује споразум са СПЦ. Фото УПН
  • Премијер Црне Горе, који је на власт дошао у могоме захваљујући Цркви, сада одбија да потпише споразум са СПЦ. Зашто се ово дешава?

АУТОР: Кирил Александров

Премијер Црне Горе Здравко Кривокапић свечано је дочекао 2. јуна 2021. године  новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Српске Православне Цркве Јоаникија (Мићовића), а само неколико дана пре тога направио скандал одбивши да потпише договор са Српском Православном Црквом на састанку са патријархом Порфиријем … Да ли је то издаја или вешта дипломатија? И постоје ли овде паралеле са Украјином?

Како је Српска Црква помогла Кривокапићу да постане премијер Црне Горе

Прича о премијерском положају З. Кривокапића требала би да започне историјом председниковања Мила Ђукановића, који и даље обавља ову функцију. М. Ђукановић, на различитим функцијама, био је на челу Црне Горе од 1991. године. Он је наследни функционер Савеза комуниста Југославије (аналог КПСС). Као лидер Црне Горе, афирмисао се, како многи медији пишу, као „највернији НАТО војник“ у региону. Његов политички кредо је безусловно испуњавање било каквих жеља његових западних тутора. А ове жеље су биле једноставне: максимално супротстављање Србији и Русији у свим сферама: политици, економији, култури, религији итд. Штавише, М. Ђукановић, испуњавајући ове жеље, показао се као „ефикасан менаџер“ и успешан (иако циничан) политичар.

Дајмо један пример: када је у 2015-2016. снажан талас протеста против приступања земље НАТО-у захватио Црну Гору, М. Ђукановић је објавио постојање припреме атентата на њега и организације државног удара. Као организатори су назвали одређене Русе и њихове локалне сараднике и осудили их. Истина, Апелациони суд Црне Горе је 2021. године укинуо ову пресуду и оптужбе назвао недоказанима, али то више никога није занимало. Главно је да је тема неуспелог државног удара омогућила М. Ђукановићу да потпуно порази своје политичке противнике у земљи. И Ђукановић би почивао на ловорикама своје политичке среће, али у жару антисрпске политике кренуо је, ни мање ни више, да уништи Српску Православну Цркву на територији Црне Горе.

Ђукановић је под своје окриље узео такозвану Црногорску Православну Цркву (ЦПЦ), типичну расколничку организацију створену 1993. године (и била је у „евхаристијској“ заједници са УОЦ-КП), и одлучио је, као прво, да моли  „томос“ за њу од патријарха Вартоломеја, и као друго, да јој преда сву имовину Српске Православне Цркве (СПЦ). Што се тиче „Томоса“, Фанар је послао контрадикторне сигнале М. Ђукановићу, очигледно очекајући како ће Православне Цркве реаговати на Томос за украјинске расколнике. Решење другог питања било је у потпуности у рукама црногорских власти, а М. Ђукановић је покренуо закон према којем је земљиште под храмовима и манастирима изграђено пре 1. децембра 1918. године, када се Црна Гора придружила Краљевини Срба, Хрвата и Словенца, треба да буду предати држави. Држава је заузврат требало да их преда расколничкој ЦПЦ. Ова судбина чекала је више од 600 храмова и манастира.

И овде су се људи, како кажу, побунили, земљу су захватили масовни протести. Стотине хиљада људи изашло је на улице, а при свакој цркви СПЦ створени су посебни одбори за заштиту светиња.

Протести против антицрквеног закона у Црној Гори

Протести против прогона СПЦ наставили су се готово непрестано све до увођења карантина због коронавируса. Два пута недељно, Црногорци су се окупљали на масовним крсним поворкама у одбрану своје Цркве. Понекад је у свим градовима Црне Горе на улице изашло и до 300 хиљада људи, што је готово половина укупног становништва земље. Али М. Ђукановић није ни помишљао да се повуче и укине антицрквени закон. Уместо тога, он је подвргао притисцима активне учеснике протеста, подвргавајући их административним казнама и отварајући кривичне случајеве (укључујући и митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића)). У овој ситуацији епископија Црногорско-приморске митрополије изјавила је да су се актуелне власти Црне Горе својом антицрквеном политиком дискредитовале и више не могу да уживају поверење народа. Уочи парламентарних избора, који су се одржали 30. августа 2020. године, митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) снимио је видео поруку и позвао све грађане да изађу на биралишта да гласају „у одбрану Божјих светиња“.

До 300 хиљада људи  је учествовало у литијама по градовима Црне Горе, што је готово половина укупног становништва земље.

Као резултат, народ је гласао за оне политичке странке које су изјавиле да се не слажу са антицрквеним законом и обећале да ће га укинути када дођу на власт. Демократска партија социјалиста Црне Горе, чији је лидер М. Ђукановић, показала је најгори резултат и није могла да формира владу. То су учиниле тадашње опозиционе странке „За будућност Црне Горе“, „Мир – наша нација“ и „Удружена реформска акција“, које су формирале коалициону владу и изабрале Здравка Кривокапића за премијера. Непосредно након објављивања резултата избора, он је рекао да ће након формирања владајуће коалиције „први корак ће, наравно, бити укидање Закона о слободи вероисповести ...“

Да ли је Кривокапић одржао обећање?

И да, и не … Антицрквени закон никада није отказан, мада су из њега изузети најомраженији чланови  који су сугерисали одузимање Српској Цркви готово сву њену имовину. Генерално, закон наставља да делује и у њему има много антицрквених одредби, мада не тако јасно изражених. На пример, један од чланова захтева од цркава и верских организација, чији се центар налази ван Црне Горе, да поделу својих епархија и њихове границе ускладе са државним границама Црне Горе. А епархије СПЦ у Црној Гори се са таквом поделом и таквим границама делимично не поклапају.

Прво, ова одредба закона представља грубо мешање у унутрашње ствари верских организација, које имају право да самостално одређују своје организационе структуре и успостављају границе за њих. Друго, ово правило је још један корак на путу одвајања Црногорско-приморске митрополије од СПЦ, јер случајност административне поделе и граница са епархијом даје више могућности световним властима да наметну своју вољу црквеним структурама. И треће, само уграђивање у законодавство концепта „верске организације чији је центар смештен у иностранству“ омогућава у будућности прихватање различитих ограничења и репресије против такве организације.

Објашњавајући зашто антицрквени закон није опозван, него су власти Црне Горе уместо тога изабрале пут увођења местимичних промена у њему, З. Кривокапић је рекао да је постојање закона у овом облику средња фаза на путу усвајања потпуно новог закона, који разрађује владајућа коалиција, а који ће, према његовим речима, „морати да води рачуна о интересима свих верских заједница у Црној Гори и да буде у складу са највишим међународним стандардима у овој области“. Опет, наговештај да власти неће заборавити интересе расколничког ЦПЦ.

Скандал са Кривокапићем у Српској патријаршији

Још и  током свевласти М. Ђукановића, у Црној Гори се развила парадоксална ситуација, када је влада Црне Горе имала такозвани „основни споразум о правном статусу“ са свим главним верским организацијама које делују у земљи. И само са највећом Српском Црквом у земљи није било таквог споразума. Природно, једно од обећања Кривокапића било је потписивање таквог споразума. Припремало се готово годину дана, а 27. маја 2021, у тренутку када, не само да је већ све било спремно, него је већ  З. Кривокапић стигао у Српску Патријаршију да га потпише, одједном је одбио да то учини и рекао да ће потписивање бити одложено бар до јесени „из више разлога“. Поред тога, Кривокапић је на састанак са Српским Патријархом Порфиријем каснио пола дана, што је, према правилима дипломатског бонтона, гест крајњег непоштовања.

После састанка са патријархом Порфиријем Здравко је рекао да није било никаквог скандала, а сама посета протекла је у пријатељској и поверљивој атмосфери. Али ово је очито био покушај да се направи лепо лице иако је лоше одглумљено. Црногорски лист „Правда“ објавио је материјал из којег произилази да је премијер Црне Горе одбио да потпише споразум са СПЦ након што су с њим обавили разговор представници амбасада две „западне државе“, чија имена новине нису обелоданиле. Позивајући се на своје изворе, новине су писале да је наводно током овог разговора Кривокапићу запрећено изгласавањем неповерења његовој влади. Иначе, то је врло лако учинити, јер владајућа коалиција у црногорском парламенту, Скупштини, има само један (!) глас више од својих противника.

Премијер Црне Горе одбио је да потпише споразум са СПЦ након што су са њим разговарали представници амбасада две „западне државе“.

Такође и канцеларија патријарха Порфирија је посету Кривокапића окарактерисала на следећи начин: „Његова Светост је ове разлоге саслушао са пажњом и великим стрпљењем, а још више са изненађењем, ни најмање не схватајући основаност  и оправданост намера премијера Кривокапића да не потпише споразума, што је био једини разлог његове посете Патријаршијском двору у Београду. Његова Светост патријарх и присутни епископи изразили су најдубље жаљење и забринутост због даљег положаја Српске Православне Цркве и њеног верног народа, узимајући у обзир чињеницу да само са њом, иако јој припада апсолутна већина становника Црне Горе , није потписан споразум којим се гарантује њен правни статус, а самим тим и религиозна и грађанска права људи, што је чин отворене дискриминације.

Дочек новог митрополита

02. јуна 2021. митрополит Јоаникије (Мичовић) стигао је у главни град Црне Горе, Подгорицу, који је изабран на катедру Митрополије Црногорско-Приморске Српске Православне Цркве након што је митрополит Амфилохије (Радовић) отишао Господу.

З. Кривокапић и митрополит Јоаникије у Подгорици. Фото: Facebook-страница Православна Митрополија Црногорско-Приморска

У близини саборне цркве дочекале су га хиљаде верника, као и премијер З. Кривокапић, неки други политичари и владини званичници. И сада из уста Кривокапића чују се речи које приличе верном детету Српске Православне Цркве, којом он себе сматра. Новом митрополиту обећава да неће радити ништа на штету Српске Православне Цркве и да ће ипак потписати основни споразум са Српском Патријаршијом и да тражи опроштај ако је нешто погрешио.

Сасвим је могуће да су осећања и намере З. Кривокапића према Српској Цркви заиста искрени и он ће заиста покушати да јој не науди. Сасвим је могуће да се одбијање укидања антицрквеног закона и одбијање потписивања споразума са СПЦ објашњава чињеницом да је Кривокапић био заточеник политичке ситуације у Црној Гори и да објективно није у стању да испуни сва своја обећања. Врло је могуће да се антицрквене снаге користе његовим неискуством у политици (З. Кривокапић није политичар, већ научник, професор машинства, аутор 16 књига и уџбеника и 250 научних чланака). Али је сасвим могуће да ће уз све ово дела Кривокапића донекле бити другачија. И овде се намеће аналогија са украјинском реалношћу.

Украјинске аналогије

Религијске ситуације у Црној Гори и Украјини су веома сличне једна другој. И тамо, и тамо, деведесетих, власти су склепале расколничку верску организацију за своје политичке потребе, како унутрашње тако и спољне. И тамо, и тамо, председници су се обратили Фанару за „томос“ и легализацију својих домаћих расколника. И тамо, и тамо, председници су покушали да униште канонску Цркву. И тамо, и тамо, актуелне власти су поражене на изборима, углавном због њихове антицрквене политике.

И ево следеће фазе. Прошло је више од две године откако је В. Зеленски преузео место председника Украјине и скоро шест месеци од како је З. Кривокапић именован за премијера Црне Горе. Подсетимо се политике „раног“ Зеленског у верској сфери. Била је наглашено неутрална. Председник се заложио за немешање државе у послове верских конфесија и за поштовање законодавства у овој области. Сасвим је могуће да је искрено желео да спроведе управо такву политику. Али испоставило се да је стварност нешто другачија. Данас је В. Зеленски у потпуности оживио верску политику свог претходника, он посећује Фанар, уверава патријарха Вартоломеја у своју подршку, позива га да прославу 30. годишњицу независности Украјине. И све то са позадином од  активног раста заплена цркава УПЦ, увођења читавог низа антицрквених закона и појачане антицрквене пропаганде у медијима.

Хоће ли и Здравко Кривокапић ићи сличним путем? Веома бих волео да верујем да не. Али силе које га гурају на овом путу могу да учине тако  да му не остане другог избора. Избор, наравно, увек постоји, али политичари немају увек снаге да делују по својој савести. У сваком случају, и украјинска историја, и црногорска, и многе друге подучавају Цркву да се може ослонити само на Бога и на своју унутрашњу снагу, а не на политичаре који јој се данас заклињу у верност, а сутра окрећу леђа, објашњавајући ово лепим , али празним речима. Поново и поново својим очима видимо истинитост речи из Светог Писма: „Не уздај се у кнезове, у синове људске, у њима нема спасења“ (Псалам 145: 3).

Наравно, у ситуацији која се развила пре две године у Црној Гори, Црква је била присиљена да заправо уђе у политичку борбу и подстакне грађане да одбију поверење властима које су одлучиле да униште Цркву. Али без обзира на то, постављена ставка на одређене политичке снаге на крају се може показати изгубљеном.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/80475-predast-li-zdravko-krivokapich-serbskuju-pravoslavnuju-cerkovy

Подели: