Анализе

СРПСКИ ЛИНГВИСТИ И СРПСКЕ ДРЖАВЕ ДВОАЗБУЧЈЕМ ЧУВАЈУ ЛАТИНИЦУ УМЕСТО ЈЕДНОАЗБУЧЈЕМ ЋИРИЛИЦУ

  • Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад ће пред овогодишњи Видовдан скромно обележити 20 година свог рада, тумачећи да ћирилица може опстати само као једино српско национално писмо. Њу данас у томе прати само  СРПСКА АЗБУКА Београд, и нико више. Текстове та два удружења данас  објавује само блог проф.др Зорана Милошевића БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА. Ваљда су другим сајтовима они постали несврсисходни, јер се сматра да ћирилици нема спаса.

Од осталих медија протеклих година ћирилицом су се највише бавиле НОВОСТИ, и то неуспешно, будући да је српског писма сваким даном све мање.Пошто су оне веома утицајан медиј,овим текстом жели се сугерисати шта би  требале променути у својој племенитој намери да допринесу трајању ћирилице, а повод је следеће : активно давање подршке  предлогу закона о језику и писму , урађеном од стране лингвистичке струке, и објављивање текстова у рубрици „Култура“ у оквиру кампање „Зашто држава не штити ђирилицу“.У тим активностима оне су назначиле фронт у борби за ћирилицу са двема супротстављеним странама: језичка струка против државе, подржавајући  прву страну без остатка. При томе су потпуно игнорисале удружења за одбрану ћирилице од Срба, за којима струка касни већ 20 година.

У горњем десном углу рубрике „Култура“ оправдано је дат пресек ововремених активности језичке струке и реаговања  државе,али је велики минус тог виђења ствари у томе што нису ни поменуте две главне одреднице којима се уређује положај и трасира будућност ћирилице: Устав Србије и српски правопис.        Исправно питање НОВОСТИ би требало да буде ЗАШТО ЈЕЗИЧКА СТРУКА ПРАВОПИСОМ И ДРЖАВА УСТАВОМ НЕ ВРАЋАЈУ ЋИРИЛИЦУ?

Погрешно сврставање НОВОСТИ на једну страну

Стављање НОВОСТИ на страну лингвистичке струке, готово без остатка, је погрешно јер је она потписала смртну пресуду ћирилици увођењем у српски правопис и југословенско-српскохрватске латинице као другог српског писма.Чак је у правопису отворено написала да је та латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва!То је иста она окупациона латиница којом је између 1914. и 1918.г. у српским земљама била замењена забрањена српска ћирилица, и коју је Анте Павелић својом првом уредбом по доласку на власт наменио Србима док не буду побијени.

Није та пресуда ћирилици написана пре него што је постао пуноважан садашњи уставни пропис по коме је само њоме армиран српски језик. Пропис је постао пуноважан 2006., а садашња правописна одредба о два српска писма је утврђена 2010.године. Пет година су се лингвисти предомишљали да ли да правописну одредбу о писму утврде по Уставу, или да његовим кршењем остану

на југословенско-српскохрватском путу, кога су трасирали њихови учитељи сербокроатисти академици Александар Белић и Павле Ивић.И прекршише Устав Србије, што је политичарима дошло као божји дар са неба ,јер без икаквих политичких последица могу да игноришу уставну одредбу о језику и писму кад је српска „наука“ рекла да Срби имају и своју латиницу.

Још никада нико у српским земљама, осим удружења за одбрану ћирилице од Срба ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, није јавно поставио питање: кад је ћирилица у сталном паду да није можда нешто лоше по њу записано на најмероданијем језичком месту – у српском правопису.А у њему је  засејано управо оно што даје обилне латиничке плодове–двоазбучје, које је већ деценијама смртоносно по ћирилицу.

НОВОСТИ уопште не спомињу првоосновано удружење ЋИРИЛИЦУ Нови Сад и СРПСКА АЗБУКУ Београд

Као ни језичка струка ни НОВОСТИ уопште не спомињу нити српски правопис, нити удружења,иако је ЋИРИЛИЦА још 2001.г. подигла буну због страдања ћирилице.Захваљујући њој остварена је велика народна победа у виду постојећег уставног прописа Та њена иницијатива је подстакла ондашње Министарство културе па је заједнички сачињено референдумско питање на основу кога  је настао данашњи уставни пропис о језику и писму. Одлучујући човек из Министарства је био помоћник министра Драгана Којадиновића лингвиста мр Бранислав Брборић,који је као секретар Одбора за стандардизацију показао велику храброст када је по питању писма потпуно заобишао целокупну језичку струку.Да је она одлучивала  о писму данас не би ни постојала оваква уставна одредба о језику и писму, која је једина узданица ћирилице. Треба напоменути да је Брборићев подвиг био могућ захваљујући чињеници да је ондашња власт била уистину српска,на челу са  проф.др Војиславом Коштуницом.

Питање писма је морало ићи на референдум противно језичкој струци јер је она била за двоазбучје,тј. за латиницу,онда као и данас.

Брборић је изненада преминуо, а после тога је човек запослен у Министарству културе рекао шапатом потписнику ових редова да је са њиме умрла и ћирилица. Иако је његова заслуга за постојећу добру уставну заштиту огромна,данашња лингвистичка струка га уопште не помиње, па ни његов заветни и програмки текст „За суштинску једноазбучност“.

Делатност ЋИРИЛИЦЕ је била прерасла у општенародни покрет, па су захваљујући његовом притиску судови и полиција морали прећи на ћирилицу.

Проф. др Мато Пижурица је овако дефинисао фронтовске стране : народ оличен у ЋИРИЛИЦИ Нови Сад против језичке струке

Током минулих 20 година ми смо веома често писали на интернету да је члан ЋИРИЛИЦЕ  проф.др Мато Пижурица, главни редактор постојећег правописа у издању Матице српске, ,на првој годишњој скупштини ЋИРИЛИЦЕ 2002.г. поменуо

потребу вођења рата за ћирилицу, и назначио је као противника лингвистичку струку овим речима: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“ а потом у школству, од основне школе до универзитета.Имам утисак да смо од тог циља далеко.“

Кад је Пижурица разумео да ће у научном делу народног фронта ЋИРИЛИЦА остати   само са професором Драгољубом Петровићем, схватио је да је рано “кукурикнуо“, па се вратио у сербокроатистички еснаф и постао противник ЋИРИЛИЦЕ.

И док је Пижурица још далеке 2002. признао да су фронтовске стране народ представљен ЋИРИЛИЦОМ и језичка струка, данас проф.др Милош Ковачевић   као фронтовске стране види лингвистичка струку и државу.Уз помоћ НОВОСТИ он је потценио и избрисао из јавности дводеценијски народни отпор латиничењу Срба кога је предводила ЋИРИЛИЦА,а касније јој се прикључило и новооновано удружење СРПСКА АЗБУКА.

ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА су радиле све „о свом руву и круву“,  и ,између осталог, издавачи су преко 20 књига, потпуно игнорисаних од стране Ковачевића и осталих двоазбучњака.Само су оне, а не јавности познате личности ( до којих држе НОВОСТИ без икакве резерве), обележиле 100 година од прве забране ћирилице у српским земљама од стране окупацине војне силе у којој су ударну иглу чинили Хрвати,и чијом латиницом је била замењена забрањена српска  ћирилица. Била је то иста ова хрватска окупациона латиница за коју српски лингвисти написаше у српском правопису да је српска.

Због дводеценијског избегавања лингвиста и државе да спроведу уставни пропис о језику и писму новоизашла књига Драгоуба Збиљића и Душана Гајића Жоље носи име СИЛОВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ

Управо ових дана изашла је из штампе књига „Силовање ћирилице“ аутора Драгољуба Збиљића, првог човека ЋИРИЛИЦЕ свих ових година, и песника Душана Гајића Жоље, који је као избеглица из Книнске Крајине зарађивао хлеб возећи тешке камионе у далекој Аустралији.Књига је на 1400 страна, формата 20х27 см.Али она није грандиозна само својом димензијама,него још и много више сведочењем о љубави према отаџбини утканој у дводеценијске напоре сиромашног дела српског народа да се спасавањем ћирилице продужи трајање српског имена, и да се не осрамотимо пред потомством.Кад се у књизи прочита Гајићева песма „Одлазак“ ( из завичаја-Н.В),многима из Книнске Крајине који у души носе огњиште и дедовину, ће и сузе потећи.Зато ово дело није само грандиозно него и епско, јер пева о најчистијем родоубивом народном хтењу кад је потпуно заказала национално равнодушна,млитава и јалова српска интелигенција, уз изузетак сасвим малог броја људи који трпе последице због свог родољубља, а против  неких су чак и подигнуте тужбе од стране Срба аутошовиниста.

У прилог тврдњи да су НОВОСТИ без икакве резерве на страни лингвиста,уз игнорисање народа оличеног у удружењима ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА, ми бисмо лако могли доказати да сви досадашњи текстови у рубрици „Култура“ на

тему „Зашто држава не штити ћирилицу“ неће имати никаквог утицаја на државу, а тиме ни на судбину ћирилице.Све њих карактерише следеће : уопште се не дотичу оног пресека стања активости везаних за ћирилицу истакнутог у горњем десном углу странице „Култура“, уопште не спомињу погубност по Србе књижевног

договора са Хрватима из 1954.г., као ни неуставно нормирања писма правописом, нико се не изјашњава експлицитно о томе да ли ћирилица треба да се врати Србима и да „влада“ као у време када је Србија била нормална држава (академик Радомир Лукић, „Против посебног закона“,“Политика“ 21.7.1990.), тј.требају ли се Срби вратити свом националном писму хиљадугодишњој ћирилици, или само  требају да новим законом у двоазбучју повећају њен проценат коришћења са 7% на 8%,или можда на читавих 10%!

Писање академика Мира Вуксановића и осталих аутора у рубрици „Култура“ је само јалово понављање онога што је говорено већ три деценије и неће бити ни од какве користи ћирилици

Позабавиђемо се  само текстом најрепрезентативнијег аутора академика Мира Вуксановића „Шта имамо у наслеђу“, објављеном у НОВОСТИМА 25.маја 2021.

М.В. држи беседу у Бајиној Башти, која је место испразног јадиковања над субином ћирилице преузела од села Баваниште у Банату, јер су тамношњој честитој и родољубивој поклоници ћирилице полупана стакла на кући. Држава је помагала делатност о ћирилици у Баваништу, а помаже и у Бајиној Башти, зато што се њиховим активностима не открива узрок пропасти српског писма.Држава ће помоћи свугде где се говори о лошем положају ћирилице, али без указивања на то да она већ 15 година не спроводи уставни пропис о писму и да се у Србији спроводи стари,необјављени ватиканско-бечки, државни програм латиничења Срба.

Пре десетак година- док још није био озваничен тренутно важећи правопис Матице српске, два удружења за одбрану ћирилице имала су састанак у Матици српској,коме је присуствовао и академик Вуксановић, тада још без те титуле. Тема је била да ли ће ишчекиваним правописом српски језик бити нормиран само на ћирилици,као што је прописано српским Уставом, или ће у њему бити задржано двоазбучје. Као и остали професори, и Вуксановић нас је уверавао да сви ми имамо исти циљ – очување ћирилице. Потписник ових редова је на то одговорио да смо за исти циљ само онда ако питање писма у правопису буде решено по Уставу – у једноазбучју. Матица српска није одржала обећање дато од стране присутног Мате Пижурице да у српском правопису неће бити ништа више за латиницу, него да српска деца науче то писмо у толикој мери да на њему могу читати дела дубровачке српске књижевности. Супротно томе, Матица је правописом и ту латиницу прогласила српским писмом.

Десет година касније Миро Вуксановић је напредовао до титуле академика, а ћирилица је на улицама тог истог града Новог Сада пала на 1,%. ( Бројао и објавио у „Печату“ исти онај председник Матице српске проф. др Драган Станић

који је одбио предлог Драгољуба Збиића да се скупштина Матице изјасни о усвојеној правописној норми,кобној по ђирилицу.)

О губитничкој судбини ћирилице двоазбучјем је одлучено у Новом Саду (Матица српска) и у Београду ( САНУ и председник државе), а опело јој се држи мало подаље- у Бајиној Башти

О губитничкој судбини ћирилице је одлучено у Новом Саду (Матица српска) и у Београду  (САНУ и председник државе), а опело јој се држи мало подаље- у Бајиној Башти.Она је позната по јединој реверзибилној хидроелектрани у Србији, а одсад ће бити позната и по дирљивом испраћају ћирилице, уз саслужење чак и једног академика,који је исправно показао потписима српских великана из прошлог времена да се Срби препознају у њој.Али је академик прећутао да се по српском правопису , на кога је он могао да утиче,Срби не могу препознати по ћирилици,јер је по њему српска и некаква латиница.

Академик је пропустио да каже да је и сав остали писмени народ српски писао ћирилицом, да је она „владала“ у Србији. Занимљив доказ те владавине може се видети и недалеко од Бајине Баште, код Ужица, у првој српској хидроелектрани на реци Ђетини, саграђеној далеке 1888.г. Тамо је и данас у функцији опрема немачког гиганта „Сименс“, чије је име исписано ћирилицом.Када

би данас Немачка испоручила нешто Србији означено њеном ћирилицом, било би то враћено да буде означено хрватском латиницом.За тај српски преображај из ћирилице у латиницу највеће заслуге имају тај и други академици,који су српским правописом издали ћирилицу тамо где се о њој одлучивало –у САНУ и Матици српској, а данас над њом ламентирају из малене Бајине Баште.

Академик Вуксановић, као и апсолутно сви остали аутори који пишу о проблему писма у Срба за НОВОСТИ, а и другде, није се директно изјаснио о главном- да ли се за ћирилицу треба борити у двоазбучју или у једноазбучју.Односно, да ли Срби имају једно своје национално писмо ђирилицу, или их имају два, од којих оно туђе латинско може временом постати једино национално писмо. Ко се о овоме не изјасни он је за двоазбучје, а за њега се Академик изјаснио индиректно  овим речима о деци:“….а онда, већ у дугом разреду уче латиницу што је у реду,увек је боље имати две могућности него једну,…“ Међутим, седмодеценијско искуство нас је научило да је залагање за ћирилицу у двоазбучју узалудно,ако га је уопште и било, а у једноазбучју је раније било непотребно.Иначе,добро је да здрав човек има и штаке, за недај боже ако пребије своју ногу,али није добро ако их, поред здравих ногу, почне користити свакодневно, па му закржља једна здрава нога.

Академик је у Бајиној Башти изговорио и две велике неистине

Прва неистина је да је ћирилица страдала због техничке и технолошке зависности са запада.Срби су по писаћим машинама били зависни од запада  и пре двеста година,али су онда били у Европи са својом ћирилицом без икаквих условљавања.Академик наводи да су произвођачи писаћих машина били у Словенији и БиХ, па су престали да Србима испоручују ћириличке машине, и онда су они морали куповати латиничке. Све је то у оном познатом духу да се скине одговорност са језичке струке и да се сакрије од народа спровођење стручно-језичког и државног насиља над ћирилицом, како би испало да се све догодило спонтано, и да ћирилица због своје некакве мане није издржала поштену конкуренцију са „српском“ латиницом. А зашто онда фабрике нису престале да испоручују ћириличке машине за македонски језик? Зато што су Македонци били чврсти као гранит у одбрани своје ћирилице, а Срби су радо ушли у језички договор са Хрватима 1954.г., којим је српски језик преименован у српскохрватски да би у њега могла ући и хрватска латиница равноправна са ћирилицом. Хрвати се тог договора нису држали никада, а и формално су га напустили још 1967, док су паметни Срби одмах кренули у замењивање свог писма хрватским. Уз помоћ лингвиста и политичара, који су повукли из државне управе све ћириличке писаће машине, та замена је текла тако добро да има записана радосна изјава академика Милке Ивић (или по закону-академкиње) да се латиница „осладила Србима“. Због тог лингвистичког ослађивања је хрватска латиница била и на поштанском сандучету њеног стана, а не зато што су њу на то приморали произвођачи писаћих  машина.

О повлачењу ћириличких писаћих машина из државне управе сведочи и Хрват др Јосип Хам приликом „договарања“ у Новом Саду 1955.:

„Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо (преко Савезног извршног вијећа или другачије),него о томе да за то нађемо пут,можда путем препорука…С временом би се ишло даље у изједначавању(док се стројеви за једно писмо,који су сада у погону, не би истрошили).( Летопис Матице српске,година 131.,јануар 1955.,Свеска 1, страна 36-37).

Није се могло ни замислити да Хрвати укину своју латиницу,јер су се надали својој латиничкој држави,него се подразумевало да школованим Србима треба времена да би одустали од ћирилице.Мимо свих очекивања латиница им се „осладила“ тако брзо да то нису издржали ћирилички „стројеви“,па су се одједном сви истовремено „истрошили“, као да су покошени неким вирусом југословенства.

Губитничку судбину ћирилице одредили су комунисти још на својој Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу 1940.г., а оверили Новосадским књижевним „договором“ 1953.г.

.      Није истина да су произвођачи имали интереса и да су могли самовољно да ускрате Србији ћириличке писаће машине, него су комунисти проценили да је дошло време да се може спровести коначни обрачун са ћирилицом.Њена губитничка судбина  одређена је  још на Петој земаљској конференцији КПЈ,одржаној у Загребу 1940.г., када су се комунисти определили да југословенско-српскохрватска латиница постане симбол новог друштва, чији ће

они бити предводници после рушења старог буржоаског друштва, са Србијим као хегемоном,чији је симбол била ћирилица. То је наговестио онај друг што је јахао на челу колоне(смислио Илија Петровић), и удесио да у јајчевом АВНОЈУ све пароле буду на латиници.Већ 1953. први председник комунистичке САНУ академик Александар Белић,који је био и последњи председник Краљевске српске академије,што није сметало оном другу са чела колоне јер ће прилагодљиви Белић знати да се одужи што је остао жив после играња козарачког кола на

Теразијама и порадити за ново друштво, преименовао је речник српског књижевног и народног језика у речник српскохрватског књижевног и народног језика,што је остало да живи до данашњег дана!!! Следећи корак разбијања српства хрватском латиницом уз учешће Белића уследио је наредне године када су комунисти у Покрајинском комитету СК Војводине,уз саслужење Матице

српске,породили напред поменути „договор“ са Хрватима. Све то крије од народа језичка струка, па и академик Вуксановић, који кривицу за страдање ћирилице пребацује на произвођаче писаћих машина. О ондашњем планираном процесу

преласка са ћирилице на латиницу лепо сведочи случај председника Владе Србије др Благоја Нешковића. Знало се да ће овај бити смењен и по томе што га је на састанку критиковао Александар Ранковић овим речима:“Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.“

Ћириличке писаће машине су у комунизму завршиле на гомилама у подрумима општина

Ћириличке писаће машине су одједном повучене из државне управе и завршиле су на гомилама у подрумима општина.Она је у БиХ нестала преко ноћи  у време владавине Хрвата Бранка Микулића и муслимана Хамдије Поздерца ( оно БиХ је тумачено у народу као самостална радња Бранка и Хамдије ),и то 100%, па их је у Савезној скупштини напао Батрић Јовановић због изгона српског писма. Оно је потом враћено на табле школа,општина ,комитета СК и сл.,али је народ већ  разумео да није добро имати посла са било чиме српским, па ни са ћирилицом,коју више није смео да стави ни на врата свог стана.

Друга неистина коју је изнео академик је помињање рачунара као узрока страдања ћирилице, у ком смислу је радила и ћириличка „Политика“. Тако је један њен текст имао наслов „Рачунари ће докусурити ћирилицу“, иако је др Србислав Букумировић организовао у Београду научни симпозијум под именом „Ћирилица и интернет“, чији је главни закључак  био да је ћирилица потпуно компатибилна са новим информатичким технологијама.

Истина о неуклапању ћирилице у нове информатичке токове је сасвим супротна од онога што износи академик– Бил Гејтс је српску ћирилицу, као и многе друге, извадио из мртвих.

Академик је омаловажио и оптужио удружења уместо да је помогао  народном покрету у враћању ћирилице  

Академик је омаловажио и оптужио удружења ( то могу бити само  ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд) да се намећу као једини заштитници националног писма, и то овим речима:“…јер су ћириличари прилагођени другима, осим оних који се удружују и намећу као једини заштитници националног писма, као да то није брига државе и установа по надлежностима, као да то није питање које треба уредити строгим и јасним законским прописима, без страха да ће им неко рећи да на уласку у савез са другим државама и народима морају нешто жртвовати, јер они што су већ у савезу савесно чувају и свој језик и своје писмо.“

      .Одмах по оснивању удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад у  њега се већ 13.2.2001. био укључио и главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица, што значи да у удружењу нису неки „лоши момци“ као „једини заштитници националног писма“.  Његове речи изговорене на првој годишњој скупштини  много пута смо понављали

на интернету, па и написали на страни 3. овог текста.Тим речима Пижурица сам открива да се питање писма не може решити без вођења „рата“, и да је противник

ћирилице лингвистичка струка. Да није било потребе за оснивањем удружења не би га народ ни основао,а поготово се у њега не би учлањивао Пижурица.

Никако није случајно то што академик не спомиње ни Устав, ни правопис,него само каже да питање писма „треба уредити строгим и јасним законским прописима“,а не учити га претходно правописом да ћирилицом треба

писати зато што је она српска, и зато што је то прописано  српским Уставом, и то на основу исказане воље српског народа на референдуму.

Неозбиљност, неодговорност, ненаучност и хаос у језичкој политици :

          Проф. др Мато Пижурица, главни редактор правописа: двоазбучје је

           српско богатство.

          Академик Иван Клајн, главни рецензент правописа : двоазбучје није

          богатство него баласт.

Академик је високи представник језичке струке који неспомињањем правописа и Устава жели да сакрије огромну штету коју је она учинила српској култури правописним нормирањем српског језика на два писма, сводећи ћирилицу на једноцифрени постотак. Напор струке да то оправда пред народом може бити само  неозбиљан и смешан, као када главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица излази у јавност са ставом да су два писма српско богатство, а потом га јавно демантује главни рецензент тог истог правописа академик Клајн изјавом да то није никакво богатство  него баласт, те да ће се и Србима поново догодити једноазбучје, као што оно постоји и у свим другим светским језицима,али не више у српској ћирилици него у српској латиници!И још је ,као вечити осведочени србокроатиста, радосно изјавио да је латиница већ победила,а да је ћирилица остала још само као режимско писмо.И овом приликом хвала почившем академику

Клајну на искрености којом је отворио очи другим језичким ауторитетима,под претпоставком да им је стало до истине, ћирилице и српства у целини.

Где су до сада биле „установе по надлежностима“ 30 година после распада Југославије, шта су радиле и шта су урадиле за ћирилицу?

           Кад академик даје значај „установама по надлежностима“, где су оне биле током тридест година по распаду Југославије, шта су радиле и шта су урадиле по питању враћања ћирилице српском народу.Оне никад нису ни споменуле враћање ћирилице српском народу,као ни српска интелигенција у целини, него су самосмишљале како би се за који проценат поправио њен положај под владавином хрватске латинице.

Академик се узалудно узда у бригу државе, односно у „строге и јасне законске прописе“. Пре четири године у књизи Немање Видића „Издаја српске ћирилице“(Блог проф.др Зорана Милошевића „Балканска геополитика) написано  је да тадашњи предлог закона о језику и писму,кога су писали лингвисти, неће ни

стићи пред народне посланике зато што правописно решење писма није претходно усклађено са уставним, а камоли да ће бити усвојен. Не само да се то обистинило,него се држава охрабрила „научним“ ставом у  правопису да Срби имају два писма, па сада прети да закона неће ни бити јер је питање писма

решено некаквом стартегијом културе. То значи да се у земљи Србији уставни пропис о језику и писму може поништити неком стратегијом коју је смислило неколико службеника.

Нема ко ни да изгласа нови закон о језику и писму, а камоли да га примени

          Сви који  се уздају у „строге и јасне законске прописе“ треба да знају да нема ко ни да изгласа, а камоли да примени такав закон, јер је народ,па и народни посланици, правописом и на друге начине преусмерен на латиницу.И по садашњем Уставу и по садашњем закону о језику и писму обавезно је исписивање фирми ћирилицом, али то појединце и државу није занимало За примену ћирилице нема ни политичке воље, нити потребне свести у народу. Очигледан доказ тога је странка  „Двери“.Оне су прво биле „Двери српске“са ћирилицом. Онда су се понадале да ће боље проћи у народу без оног српског додатка. Потом су избациле и једноазбучје. Док је садашњи председник Србије био председник њене Владе рекао је у скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Што значи да се у Србији .неће спроводити уставни пропис о језику и писму.Да је хтео да се спроводи уставни пропис о језику иписму он би рекао да ћирилицом треба писати зато што је српска,а не зато што је лепа! На његове речи реаговао је лидер „Двери“ речима да су два писма глупост какве нема нигде другде у свету.Сада су „Двери“ одустале и од једноазбучја ( ћирилице) па овако изгледа њихов родољубиви поклич :

                                                   ДВЕРИ
                                           Pokreni se Srbine,
                                             za   život Srbije

Погледајмо по писању самог језгра родоубиве интелектуалне елите колико је ћирилица важна српском народу и да ли му се она може вратити.

Проф. др Мило Ломпар у својој култној књизи „Дух самопорицања“, тешкој 1,4 кг, посветио је писму укупно три реченице, назвавши ћирилицу доминантним српским писмом ( са њених свих 1,5% на улици у Новом Саду), а латиницу контактним српским писмом. Као да су вековима живели Срби и Хрвати око неке своје границе, па Срби узели нешто њихове латинице (98,5 %), а Хрвати нешто српске ћирилице ( 0,00 % + спаљивање свих ћириличких књига и оних латиничких које су штампане у Београду. И још Ломпар предлаже да питање писма ( опстанка ћирилице) треба изнети на политичко тржиште, па да се странке боре за наклоност народа својим односом према ћирилици.То је врло занимљиво и шаљиво јер председник Србије није одржао ниједно од шест јавно датих обећања у смислу оздрављења ћирилице,а сва опозиција је у латиници!

Или уистину српски ангажовани проф.др Слободан Антонић. Написа он недавно на сајту „Стање ствари“ да се Срби и иначе воле делити, па се тако непотребно поделише и по писму тако што је једнима свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“. Ово друго је превара Срба која траје већ три деценије, али се и професор определио за свеједност, које код Срба и иначе има у изобиљу.Па има ли онда још ико други у српским земљама осим ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКЕ АЗБУКЕ да указује како се до свеједности дошло претходним вршењем вишедеценијског стручнојезичког и државног насиља над ћирилицом. Уместо тога

има само скривања од јавности мученичког рада двају удружења и њихових предлога како да се брзо и лако реши питање писма у Срба по природној језичкој законитости и искуству целог осталог света-једно писмо за један језик.

ЋИРИЛИЦА се већ две деценије савијала до земље пред званичном струком, надајући се да има неки степен пада ћирилице који ће уплашити лингвисте и приморати их да одустану од титовог и свог двоазбучја.Видесмо да је председник Матице српске  избројао на улици у Новом Саду свих 1,5% ћириличких натписа ,али ни тај постотак није довољан да академик Вуксановић помене проблем двоазбучја смртоносног по ћирилицу.

Максимални домет српске лингвистике и политичара у Републици Српској-Титова равноправност писама у универзитетском уџбеницику за учитеље и извршена замена српске ћирилице унитарном југословенско-српскохрватском латиницом.

         Године 2010. страни управник БиХ је наметнуо Републици Српској овакво решење језика и писма :

„У Републици Српској у службеној употреби су језик српског народа, језик Бошњачког народа и језик Хрватског народа.

У службеној употреби су ћирилица и латиница“.

Да тамо има српске лингвистичке памети тај страни диктат би се тумачио овако: за српски народ његов језик и ћирилица, а за друге народе њихови језици и латиница.Међутим, у уџбенику др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира Ж.Драгића „Настава граматике и правописа“ у поглављу 9.Писма српског језика, стр. 83. пише:“У српском језику су у употреби ћирилица и латиница, а полсе тога „Оба писма су равноправна.“ Била су раније равноправна  у несрпској држави ( Југославији) и у несрпском ( српскохрватском) језику, али данас је опет српски језик,а и држава је српска, па макар и само по имену. Дакле, српски лингвисти су вратили Титову равноправност у српски језик и српску свест.Владика Јефрем је пред Матијим Бећковићем сведочио како га је важан странац из стране управе у БиХ уверавао да се Србине не требају плашити Сарајева (унитаризације) јер имају свој кинески зид-ћирилицу. Данашњи тамношњи дуговлдајући политичари су на речима против сарајевског унитаризма, а у реалном животу су заједно са лингвистима своју националну ћирилицу заменили унитарном југословенско-српскохрватском латиницом. Када је вољом страног фактора укинута војска

Републике Српске, па више није имао ко да чува њено гранично камење, било је очекивано да ће српска земља остати обележена и омеђена макар српском

ћирилицом.Али, данас нема српских великана Радована Караџића и Момчила Крајишника,чијом заслугом је Република Српска рођена у ћирилици, па је данас њоме загосподарило туђе окупационо писмо као и 1914., 1941. и 1945.г.

Републици Српској је потребан сваки симбол српства као хлеб и ваздух, а изнад свега  ћирилица као лице српског народа и српске државе. Међутим њу није деградирао и омаловажио неки страни непријатељ,него високошколована српска елита.

Опструкциона конструкција језичке струке је прилично расклимана

“Висока“ језичка струка никад није могла да оспори било шта од ставова удружења, па се у својој немоћи определила за апсолутни бојкот више од двадесет књига које су изнедриле ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА,као и целокупног њиховог мученичког рада,пазећи да у јавним иступима случајно не помене њихова имена и постојање. Опредељење струке је било да се не упрља народном бригом за ћирилицу ,него да остане на високом научном нивоу.Тако је Мато Пижурица рекао да се неће нама уређивати језик из месне заједнице!  Став те „високе“ науке је папагајско понављање да је српска ћирилица,али да је наша и латиница, па ако нестане ћирилица остаће нам та „наша“ латиница.

Уместо удруживања снага, струка је према удружењима заузела готово непријатељски став Међутим, њена опструкциона конструкција је већ прилично расклимана чим је председник Одбора за стандардизацију српског језика академик Срето Танасић почео јавно говорити да латиница није српско писмо.Колико сутра биће то став и самог Одбора,а после тога Одбор ће морати да правописом нормира српски језик само на националном писму ћирилици, сходно Уставу Србије.Тиме ће  нестати ненормалност да се језичка струка са својим двоазбучјем  може самовољно ставити изнад Устава.

Лингвисти су достојни,стручни и компетентни у одбрани ћирилице у оној мери у којој су је до сада сачували – 1,5%, и то је резултат њиховог делавања.

Истовремено, резултат подизања буне против латинизације Срба, коју су спровела удружења, је у најмањем велика народна победа над лингвистима двоазбучњацима у виду постојећег уставног нормирања језика самона ћирилици , као и њена победа  у судовима и полицији.

Како би НОВОСТИ могле бити најкорисније за  ћирилицу?

Прво,кад за нестанак српског писма више не би кривиле само државу, којој очигледно није стало до ћирилице, него и језичку струку која је двоазбучјем у правопису дала „научну“ подршку држави за неспровођење уставног прописа о језику и писму.

Друго , да више не игноришу ЋИРИЛИЦУ Нови Сад, чијом иницијативом је   остварена постојећа уставна заштита ћирилице, као једина њена узданица, и

чијим дводеценијским радом је приближена народу истина о стварним узроцима  слома српског писма, те да у решавању питња писма даднете значај и трећој

страни- народу, оличеном у удружењима ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА, како је то чинио велики мр Бранислав Брборић.

Треће, да поставе питање лингвистима зашто се Одбор за стандардизацију српског језика не изјашњава о предлогу ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКЕ АЗБУКЕ да нормирање српскгог језика  правописом буде усклађено са уставном нормом- ћирилица као једино српско писмо, имајући у виду да његов председник већ годину дана  јавно изјавује да је српско писмо само ћирилица, те да је у одговору Одбора за стандардизацију српског језика ЋИРИЛИЦИ и СРПСКОЈ АЗБУЦИ написао да правопис има „огроман“ утицај на судбину ћирилице,а да закон на

коме инсистирају лингвисти има „евентуални“ утицај. Ми се са таквом оценом председника потпуно слажемо, јер је разумније и нормалније прво учити народ правописом да је српско писмо само ћирилица, како би га заволео као своју националну вредност, и као такву користио. Тек после тога ,или пралено с тим,треба законом утицати да се користи ћирилица, остављајући разумно време за прилагођавање.

Кад већ и струка признаје да правопис има огроман значај за судбину ћирилице, ми верујемо да га ни НОВОСТИ више неће заобилазити.

Четврто, да НОВОСТИ дадну ново име кампањи у рубрици „Култура“ – „Зашто лингвисти правописом и држава Уставом не враћају ћирилицу српском народу? Ми из удружења, за разлику од лингвиста и свих других, не говоримо о поправању положаја ћирилице за који проценат, него сходно Уставу Србије тражимо враћање ћирилице као српског националног симбола и сувереног српског писма,да оно „влада“ у Србији, како је то тумачио велики ауторитет правник и социолог академик Радомир Лукић.

Пето, да НОВОСТИ направе велики интервју са Драгољубом Збиљићем  поводом 20 година од почетка рада ЋИРИЛИЦЕ , који период је заокружен  појавом његове књиге „Силовање ћирилице“.У целом данашњем српству нема сличног примера толиког прегнућа једног човека за националну ствар,па ћемо предложити Синоду СПЦ да одликује њега и добротвора  Душана Гајића Жоље, који је понајвише платио њено штампање. Ово нарочито стога што је Гајић песник, избеглица из Книнске Крајине, који је био приморан да зарађује за хлеб возећи тешке камионе у Аустралији.Зато ова књига на 1400 страна није само грандиозно него и епско дело, које треба приближити српском народу да би му оно повратило самопоштовање и самопоуздање,да би подстакло народ на нове подвиге у свим сферама живота, те да и ћирилицом као српским лицем осигура трајање свог имена.

Верујемо да ће НОВОСТИ бити на висини родољубивог задатка упознавања јавности са овим подвигом ЋИРИЛИЦЕ, Збиљића и Гајића, јер нису клонули духом ни после дводеценијског одбијања језичке струке да спаси ћирилицу правописним нормирањем српског језика по уставном пропису, за кога се српски народ определио на референдуму већ далеке 2006.г.Када струка уради само оно што вреди свугде другде у свету- једно писмо за један језик, држава ће морати да

спроводи постојећи уставни пропис о језику и писму, а што води стварном враћању ћирилице српском народу.

 

Београд,5.јун 2021.

За СРПСКУ АЗБУКУ:

Немања Видић, дипл.инж.

Достављено:

1    НОВОСТИМА

  • Председнику Србије

3    Министарству за културу и информисање

  • САНУ
  • Матици српској

6     Синоду СПЦ

  • Одбору за стандардизацију српског језика
  • Председнику Рпублике Српске
  • Министарству за културу РепубликеСрпске
  • Сенату Републике српске
  • Деканима свих филолошких и филозофских

факултета у Србији и Републици Српској

  • Деканима свих учитељских и педагошких

факултета у Србији и Републици Српској

Подели: