Анализе

Тзв. Православна црква Украјине и Украјинска грко-католичка црква (унијати) позивају на мир у Донбасу: промена тактике или одржавање мира?

Думенко и Шевчук позивају на мир на Донбасу. Фото: УПН
  • Представници унијата и расколника, који су позивали на победу над агресором, изненада су почели да говоре о миру са Русијом. Заиста желе мир или само мењају тактику?

АУТОР: Кирил Александров

Једна од „најболнијих“ тема које раздиру украјинско друштво је питање природе сукоба у Донбасу. Украјинска православна црква га је увек позиционирала као братоубилачки рат, непрекидно позивајући странке на мир, ПЦУ и УГКЦ – као рат Русије против Украјине, позивајући Украјинце да се боре до победничког краја. Овде реч крај значи протеривање руског агресора са територије Украјине (ДНР и ЛНР) и узимање ових земаља под контролу Оружаних снага Украјине.

Сада, када је акумулација трупа близу граница Руске Федерације и Украјине достигла свој врхунац, и само лењи не говоре о почетку рата, и вође „патриотских“ признања ПЦУ и УГКЦ дали су своју изјаву на „војну“ тему. Управо о овим изјавама желимо да разговарамо данас, а такође их упоредимо са ставом Украјинске Православне Цркве.

ПЦУ: Русија је агресор који само намерава да нападне

19. априла 2021. године на сајту ПЦУ постављена је изјава Синода ове организације „о ескалацији руске агресије на Украјину“.

Пре анализе овог документа, има смисла дати дефиницију таквог психолошког феномена као когнитивна дисонанца. Оснивач истоимене теорије, амерички психолог Леон Фестингер, формулисао ју је на следећи начин: „Когнитивна дисонанца је стање менталне нелагодности појединца у његовој свести  изазвано сукобом  конфликтних погледа: идеја, веровања, вредности или емоционалне реакције “.

Дакле, Синод ПЦУ у наслову своје изјаве тврди да руска агресија већ постоји и тренутно ескалира. Али већ први пасус документа садржи супротну изјаву: нема агресије, постоји само концентрација трупа које још нису прешле границе Украјине.

Читамо: „Бројни поуздани извештаји потврђују највећу концентрацију руских трупа у близини наших граница од почетка необјављеног рата Русије против Украјине 2014. године. Први и очигледан циљ такве акумулације је застрашивање  украјинског друштва Кремљем, притисак на нашу државу и на украјинске савезнике у слободном свету ради постизања сопствених интереса.

Такође, у целој изјави ПЦУ нема ни речи о томе да су руске трупе већ на украјинској територији, као што о томе неисцрпно изјављују сами „архијереји“ и украјински политичари различитих рангова. Чланови синода ПЦУ говоре само о намерама руске стране.

  • „Не бојимо се! – наш је одговор на ову још једну агресивну намеру руских власти“.
  • „… приморани смо да поново подсетимо: ваше злочиначке намере су Богу познате…“

А између осталог, то је у супротности са Законом Украјине, усвојеним још 2018. године: „О специфичностима државне политике за осигурање државног суверенитета Украјине на привремено окупираним територијама у Доњецкој и Луганској области“, у преамбули се наводи: „Руска Федерација врши злочин агресије на Украјину и врши привремену окупацију дела њене територије“.

Односно, према закону, руске трупе су већ на територији Украјине и већ врше окупацију, а Синод ПЦУ и даље верује да су то само намере у сврху застрашивања. Чини се да је неопходно позвати Синод ПЦУ да недвосмислено одговори: има ли руских трупа у Украјини или не?

А следећа изјава чланова синода ПЦУ је већ озбиљније него когнитивна дисонанца.  Реч је већ о људским душама. Цитат: „ Душу и тело ми ћемо дати за своју слободу“ нису само речи из химне Украјине. Ово убеђење је једно од кључних обележја украјинске политичке нације …“. Односно, ове речи одобрава ауторитет Синода ПЦУ. А речи из химне Украјине односе се на политичку  слободу. И управо за њу „епископи“ ПЦУ нуде људима да дају своје бесмртне душе. Христос је у своје време са фарисејима говорио о разлици између истинске слободе и политичке слободе. Јевреји су Христу говорили о политичкој слободи, а он је њима о томе  шта је слобода заправо: „… и познаћете истину,  и истина ће вас избавити. Одговорише и рекоше му: ми смо сјеме Абраамово, и никоме нијесмо робовали никад; како ти говориш да ћемо се избавити? Исус им одговори: „Заиста, заиста вам кажем, да је сваки који чини гријех, роб греху“ (Јован 8: 32-34).

На другом месту, Христос јасно каже колико је бескорисно за човека заношење земаљским питањима: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Марко 8:36).

Свето писмо и Свети Оци нам говоре  о томе да људска душа има највећу вредност. „Душа је срж, значење и сврха видљивог стварања. <…> Нема ништа драгоценије од душе … <…> Ништа се не може упоредити са душом, чак ни цео свет “(св. Јован Златоусти). Када политичари или националисти инсистирају на томе да се душа може дати за политичку слободу – то је разумљиво и опростиво, али када то тврде људи који себе називају пастирима хришћана – то је директно у супротности са учењима Исуса Христа и свом Његовом мисијом на земљи. Господ није дошао да људима да политичку слободу, већ да их спаси од ропства греха и смрти.

И још једно „откровење“ Синода ПЦУ: „Украјински народ жели да живи у миру и хармонији са свима, пре свега са нашим историјским суседима“. Немогуће је веровати да руководство ПЦУ не препознаје Русију као непријатеља и заправо позива на мир са северним суседом. И ово је након свих позива на борбу, свих изјава да ако буде мир, онда само „праведни“, односно под нашим условима. А било је безброј таквих изјава ПЦУ. Сетимо се. Ево, на пример, речи Сергеја Думенка, изречених у септембру 2019. године: „Ускоро ћемо заједно прославити дан када ће наш агресор, наш северни сусед, који покушава да нас физички пороби, бити поражен … На олтар независности положене су већ хиљаде људских живота најбољих синова и кћери нашег народа. Стога, нека нам Господ помогне да идемо даље путем истине, који ће нас довести до потпуне победе “.

У августу 2020. године  Думенко је још једном изјавио да Украјинци „пре свега треба да размишљају о победи у необјављеном рату“, „праведном миру“ итд. Штавише, Епифаније је изјавио да је захваљујући онима који су погинули  у рату против агресора, ПЦУ и настала: „Хиљаде наших славних хероја жртвовало је своје животе на олтару државне независности. И захваљујући њиховој жртви добили смо аутокефални статус и признање наше украјинске православне цркве “.

И ево, Синод ПЦУ изјављује да је неопходно живети у миру и складу са Русијом. Просто нека „издаја међу изјавама“. .

„Нема рата!“ од творца „Не треба нам мир по сваку цену!“

Интервју шефа УГКЦ Свјатослава Шевчука агенцији „Exaudi“ обилује не мање изненађујућим изјавама. Вођа украјинских католика православног обреда просто је голуб мира: „Уверени смо да не постоји ратно решење за питање Истока Украјине. Постоји само дипломатско решење. Само дијалог може довести до помирења, али да би се започео овај дијалог неопходна је аутентична тежња за миром. И зато тежимо томе да пробудимо ту жељу, негујемо је, остварујемо и желимо да међународна заједница буде обавештена о нашој жељи за миром. <…> Нема рата! Одложите оружје! Као што је рекао Његова Светост отац Фрањо, ратом се ништа не може постићи, а можете све изгубити. Нека разум, дијалог, такође и дипломатски, превладају над искушењем да се оружјем реше свe проблемe у међународној политици».

Како не може бити ратног решења? Како да одложим оружје? А шта су онда значиле Шевчукове речи, које је он изговорио 20. новембра 2019. у интервјуу за новине „Левый берег“: „Веома је опасно када у таквим околностима неко говори о потреби да се рат оконча по сваку цену, занемарујући истину и правду <…> поддати се агресору због такозваног мира, односно појавити се руку подигнитих  у ваздух. <…> Ако попустимо агресору, дозволићемо ову агресију на свим нивоима украјинског друштва, а то ће довести у питање постојање украјинске државе и нашег народа уопште. Мислим да данас нико не жели мир по таквој цени“.

Шта су онда значиле његове речи из његове недељне беседе 29. септембра 2019, у којој је тврдио да су „од рата уморни само они који непрестано мисле како да сачувају себе“?

Шта су значиле његове речи у јуну 2019.  да „без сумње рат не може да се заврши миром по сваку цену“, да „ако сада реч „мир“ значи мир по сваку цену – сагласност са условима агресора – онда је сам концепт мира као таквог лажан?“

Након свих ових ратоборних изјава, да ли то значи „не може бити ратног решења“? И коме су упућене речи: „Нема рата! Положите оружје!“ – свим странама у сукобу или само представницима непризнатих ДНР и ЛНР?

Такође у интервјуу присуствује већ поменута когнитивна дисонанца. Свјатослав Шевчук наводи: „Због врло високе концентрације руских јединица на украјинској граници, постоји бојазан од директне инвазије ових трупа на територију Украјине.“ 

Дакле, да ли се руске трупе само концентришу на граници или су већ напале Украјину? Занимљива ствар: постоје спорови око присуства руских трупа у Донбасу, Русија то тврдоглаво пориче и тражи доказе, али о руским трупама на Криму уопште нема спора. Русија Крим сматра својом територијом и тамо сасвим отворено држи копнене снаге и морнарицу. А за Свјатослава Шевчука и Сергеја (Епифанија) Думенка, Крим би, у теорији, требао бити украјинска територија. Зашто трупе који се тамо налазе називају „јединицама на украјинској граници“? Каква је ово граница ако је све ово територија Украјине?

Зашто су јастребови рата постали голубови мира?

Може се поставити питање: шта је натерало лидере ПЦУ-е и УГКЦ-е да се тако драстично предомисле и пређу са милитантних изјава на апеле за мир?

Можда су на Свјатослава Шевчука тако утицале речи папе Фрање који је у ускршњој поруци изјавио: „Забринуто пратим догађаје на одређеним територијама источне Украјине, где се последњих месеци повећао број кршења прекида ватре, са бригом пратим пораст војних дејстава <…> Убедљиво вас молим да спречите раст напетости, тако да се, напротив, раде гестове којима се може одржати узајамно поверење и промовисати примирје и мир, који су врло потребни и веома пожељни “?

Можда су руске трупе заиста толико импресионирали чланове Синода ПЦУ да су изненада изнели своју жељу „да живе у миру и хармонији са свима, пре свега са нашим историјским суседима“.

Или је можда реч о уверењу да би верске организације требале да задовоље потребе друштва? Захтеви су се променили – и мишљење се променило? Или је све у публици? За домаћег потрошача, којим се углавном јављају  украјински национални радикали, лидери ПЦУ-е и УГКЦ-е јастребови који подстичу „патриотска“ осећања, а заправо мржњу према Донбасу и његовим становницима. Зато за спољног адресата су они голубови мира који позивају на љубав и хармонију.

Заправо, одговор на ово питање и није толико важан. Важна је друго: ако политичари могу променити своје становиште сваки пут када се промене околности, онда за верске вође такво „преобување у ваздуху“ није дозвољено. Ако особа која себе назива пастиром данас каже једно, а сутра друго, како јој се уопште може веровати? „Који двоуми недостојан је у свима путовима својијем“ (Јаков 1: 8).

О ставу Украјинске православне цркве о сукобу у Донбасу

А хајде сад да се подсетимо изјава предстојатеља УПЦ, митрополита Онуфрија и других јерарха о сукобу на истоку Украјине. Нико од њих никада није чуо непријатељску реторику, они никада нису давали никакве ратобоне изјаве. Од самих почетака сукоба са њихових усана звучали су позиви на мир и крај непријатељству. Сетимо се како Његово Блаженство Онуфрије и други представници УПЦ нису устали са својих места на састанку Врховне раде 8. маја 2015. године, када је председник Порошенко прочитао имена војника који су добили титулу хероја Украјине током ратне операције у Донбасу. Тада се налет негодовања обрушио на главу предстојника УПЦ, и с тим у вези изјавио је: „Нисмо устали, јер је то био наш протест против рата као појаве. <…> Не желимо да се рат наставља на нашој земљи. Не желимо да се људи убијају. Желимо мир и Божји благослов на нашој земљи “.

Да се сетимо како је епископ Виктор (Коцаба) 2015. год. још док је био архимандрит, рекао је да је Црква увек изнад идеолошких и политичких уверења, да је Њен задатак молитва, позив на љубав и хармонију: „Она не може да стане на страну било ког дела друштва, јер у том случају она престаје да буде Црква. Она мора учинити све да би се људи, који су се посвађали, помирили. То је главни задатак Цркве “. Сетимо се како је, већ поставши епископ и представник УПЦ у европским међународним организацијама, више пута позивао на мир и тражио помоћ од ових међународних организација на том путу.

„Украјини је потребан мир – то је оно чему морамо да тежимо заједно. Оружани обрачун већ је однео хиљаде живота, а свака смрт у зони ООС – то су бол и сузе мајки, супруга и деце. Мисија Цркве у таквој ситуацији је позивање на мир и окончање рата“.

Ево речи митрополита Антонија (Паканича), администратора УПЦ, током Великог поста 2015. године: „Ове године је пост за нас посебан. Напокон, прошли смо веома тешку годину. Политичка конфронтација прерасла је у крвопролиће. И сада, хвала Богу, постоје крхке наде у мир. Као верници, морамо се покајати, победити дух агресије и мржње. Тада ће нам можда Бог помоћи да постигнемо мир “.

А ево његових речи изговорених пре неколико дана: „Велики пост је време испитивања духовне снаге и воље. То је такође период преиспитивања наших живота, узајамног праштања, испуњавања милости и покушаја да поправимо оно што нам већ дуго кида срце. <…> Пораст гранатирања и, као резултат, људске жртве, бројна кршења прекида ватре, патње цивила – све то изазива велике болове и велику жељу да мир коначно завлада на овој много страдајућој земљи“.

Не постоји особа која није крива пред Богом. Да ли нам Он опрашта? Опрашта. Опростите и ви једни другима, као што нам Бог опрашта. То је наш принцип којим тражимо ослобађање наших ратних заробљеника.

Његово Блаженство Онуфрије

Посебна тема су напори УПЦ да ослободи ратне заробљенике. Захваљујући тим напорима, на крају 2017. године, више од 300 људи са обе стране сукоба успело је да се врати кући својим најмилијима. И сви они су (!) Држављани Украјине са украјинским пасошима. Ево шта је тада рекао Његово Блаженство Митрополит Онуфрије: „Размена заробљеника први је корак ка окончању рата у Донбасу … Црква делује само на пољу милосрђа, ако тога нема, онда нећемо имати успех. Морамо опростити једни другима – и ово ће бити гаранција да ће затвореници бити пуштени и вратити се својим породицама, а мир ће завладати у нашој држави …

И ево његових речи изговорених 2019. године: „Наша Црква се већ неколико година бави питањем пуштања ратних заробљеника … Ми се не упуштамо у правне детаље колико је  ко крив и пред ким, ми говоримо овако: сви ми смо криви пред Богом – нема особе која не би била крива пред Богом. Да ли нам Он опрашта? Опрашта. Опростите и ви  једни другима, као што нам Бог опрашта. То је наш принцип по којем тражимо ослобађање наших ратних заробљеника “.

Кажу  да читалац најбоље памти последњу прочитану тезу. Стога, задржимо се на овом позиву Предстојатеља УПЦ: Опростите и ви једни другима, као што и Бог опрашта нама“. Овај позив непрестано слушамо из уста Његовог Блаженства Онуфрија и не мења се променом околности. То је зато што је јеванђеље непроменљиво и свако ко истински проповеда Христа не може променити своја уверења.


ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/79245-pcu-i-ugkc-prizyvajut-k-miru-s-rf-smena-taktiki-ili-mirotvorchestvo

Подели: