Анализе

Шта урадити са БиХ

  • Да бисмо дошли до најбољег и праведног одговора на питње шта урадити са Дејтонском БиХ, неопходно је дефинисати њено друштвено политичко уређење кроз аргументовану анализу Анекса IV који представља устав БиХ. Таква објективна и стручна анализа доводи нас до закључка да је Дејтонска БиХ државна заједница, коју су међународним уговором формирале Бошњачко Хрватска Федерација и Република Српска задржавајући за себе суверенитет као највише право одлучивања

 

АУТОР: Дане Чанковић

Затo ме чуде изјаве неких политичара који кажу да је Дејтонска БиХ државна заједница, а да би излазак Републике Српске из такве заједнице био акт сецесије. О сецесији се ради у случају када један територијални ентитет у којем живи један или више народа, мањина или уопште грађана раде на одцјепљењу од јединствене државе која има централну власт и своју територију. И то је ствар уставног права а не међународног.

У скоро свим националним уставима сецесија је кривично дјело и самим тим кажњиво. Право на сецесију не гарантује ни један међународни документ, као што га ни не забрањује.

Дакле, треба разликовати разградњу јединствених, централизованих држава од разградње државних заједница. У првом случају ради се о сецесији, која је у националним уставима недозвољена, представља кривично дјело, док у другом случају – то је чин раздруживања и покреће се у случају када се не поштују уговори везани за стварање државне заједнице или, уколико је једна од страна постала незадовољна том заједницом и исказује снагу, жељу и вољу за другачијом друштвено политичком и економском егзистенцијом.

Дејтонска БиХ симболично представља уље и воду које су и притиском измијешане од пристрасне међународне заједнице и Дејтонским споразумом створиле „микс“ који се зове Дејтонска БиХ. Уколико не постоји могућност повратка на основни договор, аутентични Анекс IV, који је под притиском или разним уцјенама мијењан, онда је вријеме за раздруживање.

Што се тиче права на самоопредјељење које се спомиње у Повељи УН-а, оно је својеврсни подстицај да се снагом и способношћу дијела, већине или цијелог народа, преко својих представника, политичара на одређеној територији успостави ефективна власт, а међународно признање се тражи позивајући се и на право народа на самоопредјељење. Значи, државе могу постојати и без међународног признања што се и дешавало у историји.

У нашем времену Свијет се дестабилизује и у сучељавању два принципа, права народа на самоопредјељење и принцип неповредивости граница суверених држава. У том процесу се показују двоструки и лицемјерни стандарди великих сила, јер кровне међународне организације, попут УН-а нису у стању да заштите своје чланице. Најбољи примјер је СФРЈ која је била и оснивач УН-а. Када смо је већ споменули она је кроз један процес континуитета од јединствене државе до федерације пролазила и на крају се разбила сецесионистичким ратовима. За разлику од Дејтонске БиХ која је међународним уговором одмах настала као државна заједница што као таква јој омогућује и мирно раздруживање.

Од питања шта урадити са БиХ, боље је питање у којим и каквим друштвено политичким и економским системима је најбоље да живе Срби, Православци и Бошњаци, Муслимани на Балкану. Али то је тема за нови текст.

Слушам неке српске политичаре који кажу да Срби имају пола БиХ. При томе мислим на територију, а БиХ нема територију, земљу.

Када постоје недоумице које су од општег значаја, онда највише установе, академија, сенат, стручни људи, треба да разријеше такве недоумице, дефинишу проблем, задатак, и ријеше га. Такву дефиницију, рјешење, треба да понуде јавности па и политичарима.

Као обичан човјек, износим своје скромно и кратко размишљање о Босни и Херцеговини. Дејтонска БиХ је конфедерација, односно државна заједница. Настала је међународним уговором у Дејтону (21. новембра 1995.), а потписаним у Паризу (14. децембра 1995.), и то тако што су тим уговором Република Српска (проглашена 9. јануара 1992. године) и Бошњачко-хрватска федерација (Вашингтонски споразум,18. март 1994.) пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције.

То су урадиле Анексом IV Дејтонског споразума, што је и својеврсни устав БиХ. Суверенитет, као највише право у одлучивању, остао је у ентитетима. Да је дејтонска БиХ конфедерација види се и по томе што постоје заједничке институције а не централне, што је начин њиховог формирања принцип паритета – једнаке заступљености сва три народа и оба ентитета, без обзира на снагу, бројност, величину, а начин одлучивања консензус. Једина заједничка институција, у којој се одлуке доносе већином јесте Уставни суд БиХ, али управо у том суду, поред по двојице судија представника бошњачког, српског и хрватског народа, налазе се и тројица страних судија, који пресудно утичу на доношење одлука. Дакле, по Дејтонском споразуму, конститутивни, односно равноправни, су сва три народа и оба ентитета у заједничким институцијама БиХ, тј. равноправност сва три народа, се не налази у ентитетима. ФБиХ је политичко-правни ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска политичко-правни ентитет српског народа.

У оба ентитета остали имају право националних мањина по највишим свјетским стандардима. То дејтонско устројство суштински је пореметила одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа – Бошњака, Срба и Хрвата, и у Федерацији БиХ и у Републици Српској. Она је правно проблематична, нелегитимна, иако се може сматрати да је легално донесена, извор је проблема и других штетних одлука. Таква одлука Уставног суда БиХ може се квалификовати и као злочин против мира, јер руши Међународни мировни споразум и изазива политичку дестабилизацију, а може изазвати и сукобе.

Тако размишљајући, може се говорити и о кривичној одговорности судија који су донијели такву одлуку, која у темељу руши један међународни мировни уговор иза којег стоје најважније силе свијета. Значи дејтонска БиХ је државна заједница и има само заједничке институције (Предсједништво, Парламентарну скупштину БиХ, Савјет министара, Уставни суд БиХ, многе друге заједничке институције – агенције су накнадно наметнуте), али не и територију. Територију имају ентитети, Република Српска и Федерација БиХ.

 

 

Подели: