Анализе

НЕУСТАВАН СТАТУС ЋИРИЛИЦЕ КАО ПОСЛЕДИЦА ЈЕЗИЧКО-ПРАВОПИСНЕ ЗАПУШТЕНОСТИ

ФОТО: Политика

  • Аутор чланка доказује како одумирање ћирилице омогућавају лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика задржавајући неуставну језичко-правописну норму у језику Срба и, по њој, неизбежност наставка смањивања процента српског писма (и) у Србији у корист хрватског (латиничног) писма којему је неуставном нормом омогућено даље замењивање српске азбуке и настављање деобе Срба и по писмуи по изговору, која не постоји у другим језицима 

Пише: Драгољуб Збиљић  

На научном скупу у САНУ под називом „Српски језик и актуелна питања језичке политике“, одржаном у организацији Одељења језика и књижевности САНУ, Одбора за стандардизацију српског језика и Фонда „Ђорђе Зечевић“ за заштиту и унапређење ћириличног писма у САНУ 28. новембра 2013. године, у једном од реферата разматрано је питање „службене“ и „јавне“ употребе језика и писма. Излагач о тој теми је одмах на почетку саопштења истакaо своју намеру:

„Аутор настоји да покаже да је оправдано разликовање службене и јавне употребе језика и писма и да маркирa (у напоменамa) њиховe домене. Уз то, сматра дa је непотрeбно, непрактично и нереално латиницу из доба српскохрватског језика (којa је и српска) заменити пресловљавaњем у склaду са стандаардом ISO 9.“ [1]

Шта је излагач тим двема реченицама у некој врсти „преамбуле“ овог свог излагања (али и свим другим реченицама после тих реченица) хтео рећи и „објаснити“ лингвистички (мислимо на опште законитости у теорији и пракси светске лингвистике), сумњамо да би га ико у Европи и свету данас могао разумети. Питање је да ли би га данас разумели и у земљи порекла ове некадашње измишљотине појма „јавна употреба језика и писма“ као супротна „службеној употреби“. Нормално је расуђивање само „службена употреба језика и писма“ и „неслужбена употреба језика и писма или „приватна употреба језика и писма“. Мада, тамо где је нормално, уобичајено, у складу с општом праксом  у Европи и свету, решено пиатње службеног језика и писма, могућа су одступања у „приватном језику“, на пример у томе да је реч о дијалекатском, нестандардном, неучевном, некњижевном језику, али нико не сачињава неко „приватно“, „лично“ писмо (иако је то теоријски могуће), него се углавном и у „приватној употреби језика“ користи писмо које је и у учевном, стандардном језику, јер писмо није индивидуална, лична ствар, чињеница. Писмо је право и потреба народног колективитета. Писмо, дакле, није ствар личног, индивидуалног права на различито писмо у свом језику, него је писмо народно колективно право. И зато свако увођење у учевни језик још неког писма нема нормалан циљ. То се чини или зато да би се фаворизацијом народу наметнуло неко друго, ново писмо ако се већ старо не забрањује уредбом, наредбом или законом, као што се то радило у Европи само Србима. Наравно, има случајева наметања (колонизације) писма колонизатора/окупатора неком окупираном  народу. Истина, окупатор је Србима у Првом светском рату наметнуо туђе (хрватско абецедно писмо гајицу, али је настојао и да се Србима наметне и језички варијетет хрватског народа чији су представници, војници учествовали с главним окупатором као сарадници у окупацији Срба и Србије у Великом рату (1914-1918).

ДВЕ ХРВАТСКЕ ИЗМИШЉОТИНЕ ИЗ 1967.  И 1972. ГОДИНЕ ЦАРУЈУ И ДАНАС У ЛЕВОМ (КОМУНИСТИЧКОМ) КРИЛУ СРПСКЕ СЕРБОКРОАТИСТИКЕ

Милош Ковачевић је објаснио да се тај вансветски „изум“, уз још један вансветски „изум“, први пут појавио у југословенској Хрватској. Најпре се тамо појавила политикантска измишљотина 1967. године у познатој Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика у којој је записана тврдњa, коју остатак света не познаје и не уважава ни данас, као што је није познавао ни те (1967)  године, да је: „neotuđivo pravo svakog naroda da svoj jezik naziva vlastitim imenom, bez obzira radi li se o filološkom fenomenu koji u obliku zasebne jezične varijante ili čak u cjelosti pripada i nekom drugom narodu“[2]

САНУ се и даље бави српскохрватским језиком у речнику – капиталном делу сваког народа

Такође је хрватска измишљотина и „јавна употреба језика и писма“ која се први пут појавила у Амандману V на Устав СР Хрватске (16. 2. 1972), који је постао Члан 138. Устава СР Хрватске из 1974. године:

„У Социјалистичкој Републици Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик – стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски.“[3]

Додуше, ми не сматрамо да је та „јавна употреба језика и писма“ једина сметња да се обезбеди пуна сувереност српског ћириличког писма по Члану 10. Устава Србије (2006). Сигурни смо да је већа сметња томе чињеница да је српска лингвистика прва избегла примену Члана 10. Устава Србије у значењу како тамо изричито пише и што је у струци и правопису нормирала српски језик на два писма (као у српскохрватском језику), без сличног примера у свету, измисливши „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, тј. чисто хрватско национално латиничко писмо је претворено у „српску латиницу“, за чије је званично посрбљивање први заслужан излагач реферата о коме је овде реч. Тај стручњак изричито у овде цитираном реферату каже да је то (и) српско писмо. Аутор реферата изричито сматра да је латиница „из српскохрватског језика (која је и српска)“.[4]

Српски правници у Уставном суду из српског правописа и српске језичке струке  могли су да науче да постоји „латиничко писмо српског језика“, а наишли су на њега и у старом Уставу Србије (Члан 8) из 1990. године и на основу тога је 1991. године сачињен стари Закон о службеној употреби језика и писама у коме се наводи „латиничко писмо“ и њиме се одређује када је у службеној употреби и то писмо у складу с Уставом“, што би, у ствари, требало да буду изузеци када се српски језик пише и латиницом.  Због слабог спровођења у вези с ћирилицом и тог старог устава у српској јавности после 1990. године и тог закона из 1991. године, имамо задовољен статус ћирилице као сувереног писма само у државним органима, а целокупна друга јавност остала је у неуставној  и незаконској анархији која је обезбедила у пракси наставак замењивања српске азбуке хрватском абецедом у општој јавности изван државних органа и после враћања назива српски језик, а по укидању назива „српскохрватског језика“ после 1991. године и у Србији.

Уставни суд је два пута оцењивао (не)уставност старог Закона о службеној употреби језика и писама из 1991. године, и није, после предлога „Ћирилице“ хтео да отвори јавну расправу о тој неуставности, него је заменица председника Суда дала своје мишљење у име Суда да јавну расправу не дозволи, јер по њеном суду, стари закон није неуставан  у вези са статусом ћирилице. А да је неуставан статус ћирилице то може да из Члана 10. Устава Србије из 2006. прочита сваки мислећи здрав мозак за расуђивање уколико Члан 10. Устава Србије из 2006. чита не по правилима „бабе Смиљане“, него по усвојеном правилу главног реформатора српског језика и писма Вука Стефановића Карааџића који је усвојио за српски језик Аделунгово правило „читај како је написано“. Сваки основношколски описмењени Србин може исправно да прочита Члан 10. Устава Србије у коме изричито и обавезујуће од већине народа ћириличко писмо у српском језику има пун, стопостотан суверенитет без наведеног икаквог другог писма за српски језик: ни грчког, ни латиничког, ни кинеског, ни јапанског, ни било ког другог писма осим изричито  наведеног у целом првом ставу везаног само за српски језик. Тај став Члана 10. гласи у једној потпуно јасној простопроширеној овој реченици:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

То је изричита заједница српског језика и ћириличког писма“ коју не раздваја никакво друго писмо, јер су други језици и њихова писма (и ћириличка  и латиничка, како за који мањински језик) регулисана у другом ставу у коме се спомиње закон за њихов статус, како се наводи, нормално: „на основу Устава“.

Књига „О језичком расколу“  једна је од посебно значајних књига Бранислава Брборића, овлашћеног прдлагача сасвим јасне и функционалне одредбе у Члану 10. Устава Србије, коју лингвисти у струци, а власти у јавности избегавају да примене у пракси пуних 15 година па је савршена српска азбука са једва десетак процената у језику Срба дотерана до самог амбиса (и) у Србији

Истина је и да тај Члан 10. актуелног Устава Србије, очигледно, редактори измена и допуна Правописа српскога језика (у организацији Одбора за стандардизацију српског језика) такође нису хтели да разумеју тај уставни пропис, па су задржали, изван Европе и света, два писма за писање једног (само српског) језика, јер се нису у подсвести ослободили погубности Новосадског договора о српскохрватском/ хрватскосрпском  језику и његовој лажној равноправности писама, нити су схватили да је равноправност више писама у примени немогућа, неприродна и неизводљива, па је зато и штетна, те да зато ниједан језик, осим српског, не практикује увођење, поред свог писма, и туђег писма за писање свога језика и деобу свога народа по писму.

НАУЧНО НЕЛУСТРИРАНИ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ

Ко Члан 10. Устава Србије из 2006. године не разуме или неће да разуме?

То не разуме само онај ко тенденциозно неће да разуме, или онај ко не зна да се српски језик чита и разуме како је написан, као што је погрешно разумела Члан 10. Устава Србије заменица председника Уставног суда. Тај уставни пропис не може да стварно не разуме онај ко зна да се српски језик једино чита како се (на)пише, а од лингвиста тај члан читају погрешно само они лингвисти (као, на пример, редактори Правописа српскога језика 2010) који се нису знали лустрирати од сербокроатистике, а други или није хтео да их научно лустрира или су они толико опхрвани сербокроатистиком па су толико заостали у времену научног лустрирања, па им више помоћи нема.

Вратимо се цитираној књизи М. Ковачевића. Он је објаснио да су оба, малопре наведена, хрватска „изума“ примењена само на случај српског језика. Он, даље, каже: „Први ,изум‘ је омогућио да се српски језик (,правно‘) политички множи дијељењем, а други ,изум‘ онемогућава практичну примјену уставног  статуса ћирилице као јединог српског службеног писма.“[5]

Тај појам, како је објашњавао велики српски познавалац права и социологије права, чувени српски академик Радомир Лукић, који је докторирао обучен у српске чакшире и гуњ на Сорбони, посведочио је 1989. године , као правник, да је појам „јавна употреба језика и писма“ била одредница и у српском уставу до Устава из 1990. године. Тада је и у Хрватској и у Србији та хрватска измишљотина искључена из устава и Хрватске и Србије као супротност „службеној употреби“, али је, нажалост, преживела само у Србији у застарелом, с Уставом из 2006. неусаглашеном, Закону о службеној употреби језика и писма из 1991.

Академик Радомир Лукић је, за разлику од огромне већине српских лингвиста (преко 99. одсто стручњака за језик и писма) 1989. године, објашњавао лингвистима не само правнички него и тачно лингвистички, у чему је проблем српске ћирилице и каква јој опасност прети. Он им је говорио/писао:

„Одумирање ћирилице, које прети њеном потпуном смрћу, уочено је и у Уставној комисији која припрема амандамне за Устав СР Србије.“[6]

Српски лингвисти, тада још сви и у свему сербокроатисти, осим једне групе лингвиста, који нису имали већег утицаја на лингвистику у важним језичким институцијама, почела је неколико година пре тога да се бави србистиком. Али и та група лингвиста није још у целини ни помишљала да би ваљало да се макар размишља о томе, будући да је ћирилица, како је Лукић тада истицао, под претњом „потпуном смрћу“, неопходно да добије, ако не пуну сувереност пошто је још владао српскохрватски језик у Србији, онда бар да добије знатну предност која ће је враћати у живот у општој јавности, а не само у државним органима, што је Милошевићева власт ипак спровела. Али, сва јавност и пракса била је у великој предности у корист хрватске латинице, а и највећи и најутицајнији српски лингвисти (као на пример, Павле Ивић и сви други тада су још истицали „богатство двоазбучја“ као велику српску општу предност у свету. Сматрали су лингвисти да нас то повезује с два тока светске културе, науке и напретка чак и без обзира на то што се са светом не можемо повезивати с два писма, него учењем других језика, па тек у том склопу и учењем других писама. А два писма, тј. хрватска латиница повезивала нас је само с Хрватима да читамо њихове књиге које они готово да нису никада објављивали на српском ћириличком писму. А нису ни морали, и да су хтели и желели, учити ћирилицу зато што су Срби већ после 1954. године били толико обмањени преко својих политичара и лингвиста да су све више објављивали своје књиге хрватским писмом, па су Хрвати били све мање подстицани да уче српско писмо. Срби су им књиге, часописе, новине и сличне штампане умотворине све више слали само на хрватским словима. Још тада је Лукић писао и говорио да нема шанси за предност ћирилице, ако су и ћирилица и латиница равноправне у језичкој и законској норми. Он се те 1989. залагао да се законом одреди „када је још, поред службене употребе у раду државних органа и организација које врше правна овлашћења у јавној употреби обавезна ћирилица.“[7]

Као врстан правник, Радомир Лукић је саветовао писце амандмана за језик и писмо овако: „Нормативна техника захтева да се у правној норми наведе правило, а изузеци се поименично набрајају. Другим речима, требало је да амандман утврди да се употребљава ћирилица, а да се изузеци од тога или наведу одмах у истој норми или да ће се одредити посебним актом (законом).“[8]

Академик Лукић је тада конкретно предложио да амандман гласи: „У СР Србији је у службеној и јавној употреби ћирилица. Изузеци до овога одређују се републичким законом.“[9] И то је било свакако одлично решење судбине ћирилице у језику Срба. То је прави углед данас како треба и лингвсти да реше у струци и правопису питање писма српског језика, тј. да се српски језик пише само српским писмом (ћирилицом). Латиничко и још неко писмо могли би бити само у строго наведеним изузецима. Такво нормирање језика, усклађено са Чланом 10. Устава Србије и с општом праксом у свету, наравно, не може се назвати „забраном“ било чијег туђег писма. Ако би, пак, струка и правописци и даље задржали нормативно решење питања српског писма у језику Срба са хрватским писмом као алтернативним, а ако би законски усвојили пропис с искљученим нормираним хрватским писмом, онда би то могло да значи да су правници „забранили“ писмо које је струка нормирала у српском језику и неко би могао оптужити Србију за „забрањивање“ неког  писма које је струка нормирала. Уосталом, законодавци морају да, по правилу, и у уставима и законима да уважавају језичку струку и њено решење питања писма у струци и правопису српскога језика, као што су и лингвисти дужни да уважавају народни пропис у уставу, ако тај пропис није противан и стручно штетан. А како Устав Србије из 2006. није противан пракси у светској струци у области решавања питања писма у свим другим језицима, српски лингвисти су морали у Правопису српскога језика да примене уставну обавезу у вези с писмом. Лингвисти су у српском правопису 2010. ту народну обавезу изиграли, чиме су, у ствари, буквално и свесно опструисали и српски народ и његов Устав када су одредили два писма за писање српског језика, и то у алтернативној улози.

ТО ЛИНГВИСТИ НИСУ СМЕЛИ ДА УРАДЕ!

То (српски) лингвсти нису смели да ураде, а смели су да ураде зато што код нас није успостављен нормалан систем одговорности за погрешно учињено или неучињено. И да код нас постоји јасан систем одговорности за неуставно учињено, не би могли да остану некажњени на неки начин за неуставан поступак у правопису у вези с писмом. Народ је изгласао Члан 10. у коме јасно пише нераскидива веза српског језика и ћириличког писма, а правописци (редактори ранијег правописа) багателисали су с цинизмом Члан 10. Устава Србије и увели, уз уставом одређену само ћирилицу, и „латиничко писмо из српско-хрватске језичке заједнице“. Реч је о писму које је Србима први пут наређено под окупацијом после забране (укидања) српске ћирилице. То је био не само противуставан поступак лингвиста у Одбору за стандардизацију српског језика, него је и неродољубив и по Србе понижавајући поступак.

Такав поступак нису урадили други лингвисти својим народима.

ДРЖАВА НИЈЕ ПОДРЖАЛА УСАГЛАШАВАЊЕ ЗАКОНА О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСАМА С ЧЛАНОМ 10. УСТАВА СРБИЈЕ

Веома слично је поступио државни орган (Секретаријат за законодаавство) кад су лингвисти из Одбора за стандардизацију српског језика и правници у организацији и на иницијативу ранијег Министарства културе под руководством претходног министра Владана Вукосављевића сачињавали измене и допуне Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма и као предлог доставили Влади Републике Србије, а она га упутила Секретаријату Србије за законодавство на процену. Секретаријат је тај предлог три дуге године држао у некој фиоци, а онда, пошто га је, изгледа, негде загубио, па им је, можда, било „тешко“ или „незгодно“ да траже други примерак предлога, на питања новинара из Вечерњих  новости шта је с тим предлогом, други човек у том секретаријату одговорио је најпре да „закон мора на поправни“, а онда да „закон о ћирилици држави није ни потребан“. Ако није заиста потребан тај закон, да ли ће постојећи закон, неусклађен с Чланом 10. Устава Србије, бити укинут. Што се ћирилице тиче, он заиста треба да буде укинут, јер се у корист ћирилице уопште не примењује у најширој јавности, јер нема ни предвиђене казнене мере за онога ко крши закон у вези с уставним решењем питања српског језика и његовог писма.

Строго по слову Члана 10. и нас као овлашећног званичног предлагача уставног прописа (Бранислава Брборића, нажалост, почившег од 2005. године) и још живог предлагача-консултанта и сарадника („Ћирилице“), тај закон није ни предвиђен нити се закон спомиње у ставу који се односи на српски језик и ћириличко писмо. Предлог (касније на референдуму усвојен Члан 10. Устава Србије) био је у примени предвиђен као императиван који се морао спроводити директно као уставна обавеза без икаквих изузетака у службеној употреби. Нешто слично преамбули у Уставу где је предвиђено да није потребан закон као нижи акт од Устава који императивно одређује Косово и Метохију као трајни део Србије. Слично томе Члан 10. одређује без нижег правног акта хиљадугодишње ћириличко писмо као незамењиво писмо српског језика тада, сада и убудуће до евентуалне уставне измене, па ту није потребан нижи акт да би се то увек и свуда у Србији спроводило.

Наравно, и Б. Брборић и „Ћирилица“ (у чије име је екипа са Д. Збиљићем на челу ишла више пута у Министарство културе по позиву тадашњег министра Драгана Којадиновића и помоћника му Б. Брборића на разговор и договор о решењу питања писма  у српском језику ради коначног сачињавања предлога Члана 10. данашњег Устава) имали су неизоставно у виду да ће предложену уставну обавезу коју је народ већински прихватио и озваничио, „печатирао“ у Уставу (2006) замислили су без икакве недоумице да ће лингвисти први и одмах решити у струци и правопису питање писма у ћириличком једноазбучју, и због тога што је једноазбучје и у сваком другом језику општа пракса у Европи и свету и да ту бар неће бити никаквог отпора лингвиста. Тај свој неодустајан наум потврдио је, без икакве дилеме, сам овлашћени предлагач уставног прописа у Члану 10. Б. Брборић најјасније стручнонаучним чланком „За суштинску једноазбучност“[10] мислећи и на уставни и на правописни пропис и пре усвајања Устава Србије. Тим чланком он је најавио свој довршетак стручне борбе за спас ћирилице у српском правопису и  струци. Свој довршетак борбе за стопостотну сувереност ћирилице у језику Срба Б. Брборић је најавио врло јасно реченим чланком 2005. године. Нажалост, у тој борби зауставила га је прерана изненадна смрт убрзо после повратка из  Америке (САД) где се краће време задржао.

Тада је „Ћирилица“ остала без његове драгоцене намере у помоћи „Ћирилици“ и важне сарадње у борби за спас ћирилице у језику Срба. Даљу борбу за једноазбучност и српског језика попут једноазбучја у свим другим језицима као природног и јединог практичног и одрживог решења питања писма у сваком, па и у српском језику наставила је „Ћирилица“ без, нажалост, почившег Б. Брборића. Али, и поред укупно 25 књига у којима је „Ћирилица“ објаснила са свих страна важност и неопходност чувања српске савршене азбуке, као и сваког другог писма у сваком другом језику путем нормирања и српског језика у складу с Чланом 10. Устава Србије и у складу с општом праксом у свету, преко нормираниог једноазбучја и у писању српског језика, још није наишла, до сада, на одговарајуће разумевање.

Подносилац овде цитираног и више пута спомињаног реферата није говорио о свом раду и о раду у његовој „бранши“, ни о својим и њеним неуставним поступцима и (не)могућим грешкама за настављање изгона српске азбуке из ранијег тзв. српскохрватског језика из времена комунистичке фаворизације хрватске абецеде, па ни данас из српског језика, али се баш потрудио да оцењује рад удружења за одбрану ћирилице која се боре на свој трошак за враћање српског  писма у живот по слову реченог члана Устава, чак и без питања постављеног себи зашто таква удружења за одбрану ћирилице постоје једино у српском народу, у Србији и на подручјима где већински живи српски народ и користи се српски језик, али много мање на српском писму. Далеко је процентуално заступљеније у Срба туђе, хрватско писмо оно које је најуспешније и најтрајније  наметано Србима у Југославији, трајније и успешније под комунистичком влашћу, него и у време окупације Срба када је ћирилица била строго забрањена (у аустроугарској окуапцији и у НДХ). Дакле, „домаћа окупација у Југославији српског језика хрватским писмом последично је била много успешнија него краћа страна окупација.

КО СУ „СЕКТАШИ“ У ОДБРАНИ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ?

Аутор наведеног реферата, дакле, није се бавио никаквим промашајима у српској лингвистици ни у прошлости ни данас у вези с изгоном ћирилице из језика Срба, него се бавио само оценом рада у удружењима грађана, забринутих за будућност свог прогањаног ћириличког писма нити је у свом раду на српском језику и очувању српске азбуке у њему посветио и једну једину практичну реч. Он има овакав предлог „спасавања“ ћирилице: „… не би било саблажњавања ако би се предложило, на пример, да се латиничка издања симболично опорезују и да се тако прикупљена средства употребе за неговање ћирилице.“[11] У вези с тим „неговањем ћирилице“[12] овај предлагач „неговања ћирилице“ истакао је веома важно по њему – да тај новац прикупљен од пореза на „латиничка издања“ – „(Наравно, не иде преко удружења која застрашивањем и (у)клетвама маниром Јеховиних сведока утерује страх ,неправовернима‘.)“[13]

Ми не знамо толико о сектама, као овај лингвиста, не знамо ко је коме, како и где „утеривао“  (израз дотичног лингвисте) страх и ко је кога у вези с ћирилицом клео, не знамо ни на које/која је удружење/а мислио када их је упоредио са „сектом“, али видимо да на његов предложен начин „спасавања“ и „неговања ћирилице“ не подсећа ни на један начин како се у другим језицима Европе и света чува свако друго писмо у сваком другом језику. Колико ми знамо о „секташењу“, нама његов предложени овде начин спасавања српске азбуке, доведене одавно до амбиса, личи на секташки (издвојени, непостојећи било где у свету (изван Србије) начин спасавања било ког писма за писање било ког језика осим српског, предлога за опорезивање неког писма преко опорезивања другог уведеног писма. Ми чак сматрамо да и новчане надокнаде појединцима за писање ћирилицом такође нема примера нигде у свету да се плаћа представницима неког народа само зато што свој језик пишу не туђим, него својим писмом, кад га већ имају. Нама то у потпуности личи на „секташтво“ у односу на светску лингвистику и праксу у решењу питања језика и његовог писма.

Аутор спомињаног реферата с научног  скупа у САНУ изрекао је ову оцену рада у удружењима у којима се не боре за секташки, него за суштински лингвистички и државни начин на који се свуда у Европи и свету суштински и целовито води рачуна о  спасу[14] српске азбуке.

А што се споменутих „Јеховиних сведока“ тиче, „Ћирилица“ је удружење у коме није никакав „Јехова“ учлањен. А што се самог стручног сведочења тиче, „Ћирилица“ сведочи о томе да се неколико година и сам подносилац овог реферата у САНУ међу првима борио за одговарајући статус ћирилице. Баш он је мериторно сведочио 2002. године да је лингвистички „еснаф“ најважнији у одбрани ћирилице у поднетом реферату 15. фебруара 2002. године на првој годишњој седници Скупштине „Ћирилице“ када је заслужио аплаузе за овакво своје сведочење: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком ,еснафу‛ а потом у школству, од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко“[15] (масним словима истакао ове веома тачне речи – Д. З.)

Дакле, подносилац овог реферата је апсолутно био јасан у томе да је и он сматрао да је „лингвистички ,еснаф‛“ – први и најодговорнији за спасавање српске ћирилице. Касније је обредио своје учешће у одбрани ћирилице, а посебно се пасифизирао када је „Ћирилица“ наставила борбу за ћирилицу онако како ју је и он водио у почетку својих активности у Удружењу „Ћирилица“. А приметно се охладио у “рату за ћирилицу“, како је он први ту борбу „Ћирилице“ именовао, а готово да се „следио“ када је „Ћирилица“ морала и без њега да настави такву његову почетну борбу коју је он с нама започео на речени начин, па је „Ћирилица“ морала да критикује измењено и допуњено издање Правописа српскога језика у коме је очигледно „еснафски“ изневерена у правописном решењу питања писма ћирилице какво је он формулисао на противуставан начин. Зато постоји једна једиана права реч: издајство у борби за живот ћирилице.       

Да сада видимо да ли је српски правопис у коме је учествовао у нормирању правописне проблематике српског језика и подносилац овде спомињаног реферата, применио познати у свету начин решавања питања писма српског језика, или је на секташки начин (без иједног сличног примера у свету) решио питање српског писма какво је постојало и у Правопису српскохрватског књижевног језика по узусима Новосадског договора из 1954. године, после кога је некада српско ћириличко писмо у  језику Срба с готово стопостотном сувереношћу (с)пало на десетак процената изузетака, с тенденцијом очигледног даљег смањивања постотка српске азбуке у српском језику.

Да видимо у чему је то „издајство“ у Правопису 2010.

Прво, издајство је према народној одлуци у Члану 10. Устава Србије. Тај Члан 10. у формулацији предлагача Б. Брборића у сарадњи с „Ћирилицом“ гласи у вези са српским језиком и писмом изричито:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

А у Правопису 2010. четири године после Устава по неуставном пропису нормира се српски језик и „српском ћириличком азбуком“ и „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице“. (Зашто је употребљен еуфемизам од шест и по речи уместо две-три једноставне речи: „хрватском латиничком абецедом“, зна само главни редактор тог правописа.) То је кључна издаја ћирилице на 17. страни Правописа 2010.                     Друга издаја српске ћирилице у језику Срба налази се у великом противречју на 15. страни Правописа 2010. да би се објаснио ничим оправдани разлог кршења уставне (народне) обавезе. То кршење Устава није могуће објективно и стручно образложити ничим, осим лошом намером према ћирилици и антићириличком комунистичком идеологијом која је прогонила српску азбуку на све начине после 1954. године сваковрсном неоправданом фаворизацијом несрпске абецеде на штету српске азбуке.  На пример, једном се посведочи  истина: ћирилица је „од седамдесетих година  ХХ века запостављена, маргинализована и запуштена од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“ (каква је то „уметничка стагнација“ ћирилице – може, ваљда, знати само писац поглавља о писму главни редактор Правописа 2010. – споменути излагач реферата на научном скупу у САНУ 2013. године – Д. З.). И поред свега наведеног, тачног, али недовољног и непрецизног у истини, каже се на истој 15. страни: „Такав, истина редак, суживот двају писама („суживот“ у коме је срспка азбука са готово сто процената у језику Срба прогоном доведена после 1954. године до данашњих десетак процената азбуке према најпре од почетне абецеде међу  Србима од око нула одсто до данашњих исфаворизованих од комунистичке власти до 90 одсто – објаснио истину Д. З.), за нас једино прихватљивим редоследом савладавања (вала је ћирилица смртно „савладана“ – објаснио Д. З.) и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ – све то записано је на 17. страни Правописа 2010.

Заиста не верујемо да је икоме нормалном и објективном потребно данас објашњавати да ћирилица у Срба – јесте угрожена смртно? Споменућемо само једно од новијих сведочења једног од водећих  лингвиста у Срба данас. Он тврди и види сасвим супротно од тврдње у Правопису: „Ћирилица је данас толико потиснута латиницом да јој пријети потпуни нестанак.“[16]

И још само да споменемо да у реферату у САНУ 2013. М. П. тврди да је латиница из српскохрватског језика и српска, С. Танасић својим познавањем сведочи шире познату одавно истину да „латиница није српско писмо“[17]

Мислимо да је непотребно да овде, после свега реченог, наставимо да доказујемо погубну, необјективну, неистиниту, нетачну и потпуно необразложену оцену на стр. 15.  Правописа 2010. у коме главни редактор тврди да поступак кршења уставне (народне) обавезе у Члану 10. „не може бити штетан по српску културу“.

ЗАКЉУЧАК

СЕКТАШКИ СРПСКИ ПРАВОПИС У РЕШЕЊУ ПИТАЊА ПИСМА У СРПСКОМ НАРОДУ И ЊЕГОВОМ ЈЕЗИКУ МОРА БИТИ ШТО ПРЕ ПРЕИНАЧЕН У СКЛАДУ С УСТАВОМ СРБИЈЕ И ОПШТОМ ПРАКСОМ У СВЕТУ

Идеју за добру карактеристику („секташког“) Правописа српскога језика Матице српске у издању из 2010. године, с изменама и допунама редакторске екипе која је у организацији и по одобрењу Одбора за стандардизацију српског језика, после више година рада, довршила  2010. редиговано издање тог правописа из 1993. године, дао нам је подносилац овде спомињаног реферата на научном скупу у САНУ 2013. године и главни редактор Правописа 2010.

Унајкраће смо предочили да је српски правопис на „секташки“ начин објашњавао проблем ћирилице у језику Срба, који постоји већ више од седам деценија у све израженијем изгону српске ћирилице и њеном замењиавњу хрватским националним писмом гајицом која је у том „секташком“ правопису именована у шест и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (Правопис 2010, стр. 17).

Зато, по ко зна који пут, предлажемо Одбору за стандардизацију  српског језика да што пре изради нови правопис под најбољим насловом – „СРПСКИ ПРАВОПИС“ и коначно реши питање српског писма у складу са Чланом 10. Устава и општом праксом у решавању питања писма у свим другим правописима и с општом праксом у свету – ћириличким једноазбучејм, што је једина природна, логичка и могућа гаранција да ће се један од три стуба српске културе и цивилизацијског идентитета српскога наарода сачувати. Срби у решењу питања свога писма и јединства народа у језику и писму не смеју и даље бити једини изузетак. Морамо се коначно извући из тамне сенке обнављања сербокроатистике.       

[1] В. Зборник Института за српски језик II Српски језик и актуелна питања језичке политике, Институт за српски језик, Београд, 2014; Мато Пижурица, „Прилог дефинисању домена службене и јавне употребе језика и писма“, стр. 61.

[2] Милош Ковачевић, Борба за ћирилицу и српски јеезик, Андрићев институт, Андрићград, 2018, стр. 95.

[3] Исто, стр. 97.

[4] В. Фусноту 1.

[5] В. Фусноту 2, стр. 97.

[6] Др Радомир Лукић, Ћирилица у амандманима на Устав СР Србије, Политика, 14. јануар 1989, стр.  15.

[7] Исто.

[8] Исто.

[9] Исто.

[10] Нова Зора, Прољеће, 5/2005, стр. 164-170

[11] Мато Пижурица, „Прилог дефинисању домена службене и јавне употребе језика и писма“, Зборник Института за српски језик II Српски језик и актуелна питања језичке политике, Институт за српски језик, Београд, 2014, стр. 65.

[12] Аутор реферата није, осим предвиђене своје „пореске глобе“ за писање латиницом, навео ни један једини начин „неговања ћирилице“ од тих пара из пореза на алтернативну нормирану латиницу. Није споменуо да ли треба да се ћирилица мази, залива, треби коров око ње, да се води у обданиште и доводи из обдаништаа, да ли да јој се поткресују гране, да се прска да јој комарци не би убодима преносили неки антићирилички вирус! Није, на пример, споменуо да ли под „неговањем ћирилице“ предвиђа куповину здравије, природне хране за српско писмо, или што слично томе. Заиста, тешко је претпоставити на какву је то „негу ћирилице“ мислио овај подносилац научног реферата посвећеног оваквој судбини српске ћирилице.

[13] В. фусноту 11, иста страна 65.

            [14] Али не такав спас који ће донети један  или два процента ћирилице више у односу на хрватско писмо па да, рецимо, не буде само десет одсто (српске) ћирилице према 90 одсто (хрватске) латинице, како је данас, него да ћирилице буде, рецимо, два-три процента више (87 процената хрватског писма, а српског ћириличког писма да буде, чак (!) можда и 13 процената.

[15] То веома убедљиво излагање с изразито тачним утиском објављено је с насловом „Зашто бранимо ћирилицу?“ први пут у листу Ћирилица, број 2 (фебруар) 2003, стр. 4. а касније и у часопису Нова Зора, Прољеће (5/2005), стр. 161-163.

[16] В. Фусноту 2, М. Ковачевић… стр. 127.

[17] Танасићева тврдња објављена је на више места. Ми наводимо Политику од 16. августа 2018, стр. 1. и 13. интервју насловљен „Латиница није српско писмо“.

Подели: