Анализе

ПРАЗЊИКАВА И НАИВНА КЊИЖЕВНИЧКА И ПРОВЕРЕНО НЕКОРИСНА ОДБРАНА ЋИРИЛИЦЕ МЛАЂАХНОГ МИЛАНА РУЖИЋА

  • Поводом текста „Језик и писмо бранимо од нас самих“, „Ћирилица Требиње“, 29. април 2021.

Пише: Драгољуб Збиљић*

Млађахни Милан Ружић, очигледно тек свршени студент српског језика, нормираног на два писма по угледу на „српскохрватски  језик, још је недовољно упућен у вишевековни проблем српске ћирилице међу Србима, а често је објављиван у последње две-три године. Нажалост, то су емотивно натопљени празњикави књижевнички и проверено у већ дугој пракси мало корисни текстови у тешкој одбрани српске ћирилице.

Добро је, свакако, што се још један млад школован (да буде стручан) човек укључио у борбу за ћирилицу, коју он с правом зове „рат“, па још, ваљда застрашен том опасном речју, напомиње експлицитно да је то „рат без оружја“. Он добро схвата да се тај данашњи рат углавном не води против оних које не можемо да сматрамо окупаторима и провереним вековним непријатељима. Али, недовољно упућен у проблем ћирилице и у литературу о томе (Има 25 књига које су само за последњих 20 година написане и објављене, у огромној већини у издаваштву Удружења „Ћирилица“, које је ове године навршило 15. фебруара тачно две деценије тешког рата за враћање у живот српског писма).

Језик и писмо (ћирилицу) не бранимо од „нас“,

него од оних који су плаћени а нестручно и нефункционално бране ћирилицу

М. Ружић је, како сведочи, (про)читао (у овој области) само књигу свог проф. др Милоша Ковачевића. И веома је добро што је (про)читао ту одличну књигу, али она, ипак није довољна, јер није обухавтила и објаснила сву величину  и тежину проблема ћирилице у последњих десетак векова. Да је (про)читао млађахни Ружић макар још десетак важних књига које су истражиле и објасниле много шире, детаљније и свестраније проблем српске ћирилице, не би као у овом свом тексту на требињској „Ћирилици“ дозволио наслов „Језик и писмо бранимо од нас самих“. Јер само  делимично, непотпуно и нејасно упућен стручњак у многостран проблем ћирилице у Срба може да каже/напише да „ћирилицу бранимо од нас самих“. Да је, осим добре, али ипак недовољне (за схватање проблема српске азбуке у целини и суштини) Ковачевићеве споменуте књиге „Борба за ћирилицу и српски језик“ (2018) Ружић (про)читао макар још једну од 15 књига: Д. Збиљића, Српски језик под окупацијом латинице“,  (2005), „Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја“ (2005), „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу“ (2009), „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (2011), „Ћирилицоцид“ (2014), Какав рат за ћирилицу и српски језик“ (2019),  затим књигу Д. Петровића „Сумрак српске ћирилице“ (2005), Немање Видића „Издаја српске ћирилице“ (2018) – тешко да би написао реченицу: „Дошли смо у ситуацију да свој језик и писмо бранимо од нас самих, што је ретко који народ себи дозволио, ако је икада иједан.“

Да је млађахни Б. Ружић, тек свршени студент филологије, (про)читао макар једну књигу коју му овде споменусмо, вероватно би схавтио да и он неправедно и неоправдано штити праве кривце, истичући народ као јединог кривца за ћириличко страдање – као што се то догодило баш у Требињу на једном скупу 2017. године, када су лингвисти и политиачри окривили као „основног кривца“ за протеривање српске ћирилице из  српског језика – српски народ, а отпор експлицитан и прави изрекао је против те бесмислене констатације  једино мудри српски политичар, нажалост од 2020. године почивши, др Момчило Крајишник који је тим закључцима, сличним Ружићу, пажљиво из учтивости рекао кључну истину: „Кривац се тражи на погрешној страни.“ Јер, без икакве сумње, Крајишник је схватио да није народ увео друго, туђе писмо, у норму српског језика, није народ сачињавао „Правопис српскога језика“ 2010. с нормираним, осим српског писма и хрватске абецеде (гајице) као алтернативног писма, није народ, него је Одбор за стандардизацију, нормирао српски учевни (књижевни, стандардни, нормативни) језик у коме је задржано на постулатима Новосадског договора (1954) о српскохрватском језику и „равноправним хрватским писмом с ћирилицом у језику Срба, није српски народ опструисао 15 година Члан 10. Устава Србије  у коме је народ, у ствари, урадио мудро и једино исправно за свој језик и писмо: дао је српској ћирилици у српском језику стопостотни суверенитет свом писму, као што је и сваки други народ одавно дао стопостотни, без изузетка, суверенитет својим писмима у својим службеним језицима.

Дакле, и млађахни и недовољно упућени тек свршени студент филологије није стигао да научи да српски народ не може бити крив ни један одсто за овакву преплављеност Србије туђим писмом које су нормирали прво српски лингвисти, а онда су то прихватили правници (законодавци), па нису ни за 15 година хтели да усвоје у Скупштини Србије усклађен с Чланом 10. Устава Србије застарели Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године у вези с писмом српског језика.

Закључак: млађахни Ружић треба да још чита да би схватио да српски народ није крив ни један одсто за прогон српсеке ћирилице, али су криви државни органи и лингвистичке институције

И коначан наш закључак у вези с промашајима у тражењу криваца за тежак полом српске ћирилице коју је млађахни Ружић приписао српском народу.

Нека М. Ружић прочита макар једну од 25 књига које је објавила „Ћирилица“ у последњих 20 година, па ће, сигурни смо, схватити да је из неупућености нанео грех српском народу, јер нисмо сви (ми, како он каже) криви за већ петнестогодишњу опструкцију Члана 10. Устава Србије у струци и правопису и у целој држави Србији. Млађахни Ружић је из неискуства и слабе суштинске неупућености  у објављену обимну литературу о проблему ћирилице у Срба за последњих 20 година учинио велики промашај у тумачењу проблема српске азбуке. Стога је окривио потпуно неправедно и апсолутно неосновано српски народ, а сакрио једине истинске велике кривце – државне органе и језичке институције који на делу 15 година опструишу сасвим исправну, усклађену с праксом у свету, одредбу Члана 10. Устава Србије у коме је мудар српски народ већински усвојио уставну заштиту свог писма. Али, најпре лингвисти, а онда одмах за њима и власти ту народну одлуку с референдума за Устав (2006) неће да примене у пракси, а примају од народа плате да то спроводе у јавности.

  1. маја 2021.

* Језикословац и оснивач прве „Ћирилице“ (2001-2021)

Подели: