Анализе

ПАСХАЛНО ЈАГЊЕ БОЖЈЕ ЗАКЛАНО!

  • Видећи Исуса да иде ка њему, свети Јован Крститељ је узвикнуо: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (гр. Ιδού ο αμνός του Θεού που σηκώνει την αμαρτία του κόσμου, Јован 1,29). Због ових речи св. Јована Претече, Исус Христос је за ране Хришћане препознат као старозаветна пасхална жртва – Јагње Божје (гр. ο αμνός του Θεού, лат. Agnus Dei), чију је улогу у домостроју спасења човечанства свесно преузео.   

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

„Можете ме убити, али ми не можете наудити!“

      (св. мученик Јустин Философ, око 105–163. л. Г.)

У Новом Завету Светог Писма је на више места Господ Исус Христос символички приказан као пасхално жртвено Јагње. Свети апостол Петар, први старешина Хришћанске заједнице у Риму, у својој Првој саборној посланици (писму) поучава своје вернике следећим речима: „Него (се искупљујте) скупоценом крвљу Христа као Јагњета непорочног и безазленог.“ (1 Пт 1, 19) А у Откривењу св. Јована Богослова,  последњој књизи Светог Писма, пише: „ДОСТОЈНО ЈЕ ЈАГЊЕ КОЈЕ ЈЕ ЗАКЛАНО, да прими силу и богатство и премудрост и част и славу и благослов.“ (Откр 5, 12).

Свети мученик Јустин Философ (гр. Ιουστίνος ο Φιλόσοφος, око 105 – +166) је исповедао хришћанску веру у доба жестоког прогона Хришћана од стране римског цара Марка Аурелија (лат. Imp. Caesar Marcus Aurelius Antoninius Augustus, 121–180). Јустину и другим прогоњеним Хришћанима Бог је пружио помоћ и духовну чврстину, па је Свети Мученик својим непријатељима могао да каже: „Можете ме убити, али ми не можете наудити!“

А првом хришћанском цару, светом Константину Првом Великом (гр.  Ο Άγιος Κωνσταντίνος Α’  или Μέγας Κωνσταντίνος,  око 272–337),  Бог  је пред одлучујућу битку недвосмислено поручио: „У овоме знаку ћеш победити“ (гр. εν τούτω νίκα , лат. In hoc signo vinces).

Постоји и једна народна прича о јагњету коjе се, дуго стоjећи у реду за клање, само издвоjило из реда и дошло пред касапина приклањаjући врат на трупину. Од тога се и касапин замислио и више га нико ниjе могао дозвати.

Вукашин Мандрапа (по неким сведочењима крштено име  му је било Спасоје), рођен је крајем 19. века у селу Клепци на источној обали Неретве, преко пута Чапљине. У овом селу постојала је црква св. апостола и јеванђелиста Луке подигнута почетком 16. столећа. У турско време је разрушена, па је тек од 1857. обновљена као црква Преображења Господњег. На почетку последњег грађанског рата у БиХ 1992. године, усташка војска је православну цркву и цело српско село Клепци на Неретви сравнила са земљом.

Породица Мандрапа је давно прешла у Сарајево, где се успешно бавила трговином, па су у улици Милоша Обилића имали угледну и богату кућу. Као имућни трговци Мандрапе су били велики добротвори, чувари имања и појци Старе српске православне цркве св. Архангела на Баш чаршији. Ова Стара српска црква је подигнута у 15. или најкасније почетком 16. столећа, и представља најстарију православну светињу у Сарајеву.

Др Жарко Видовић (Тешањ, 1921 – Београд, 2016), један од малобројних преживелих логораша јасеновачког пакла, упознао је у Старој српској цркви чича Вукашина-Спасоја и његове синове, двадесетпетогодишњег Чеду и двадесетогодишњег Добрила. Др Видовић је забележио да су већ у мају 1941. када су усташе почеле да спроводе терор по Босни и Херцеговини и врше депортације српске нејачи у логоре, Чедо и Добрило отишли у збег, тј. „у шуму“, да као оружана национална милиција бране српска села и збегове од усташког терора. Свети Вукашин се из Сарајева склонио у јуну или јулу 1941. Многи угледни Срби се склањају у Србију, а Вукашин бира „шуму“, тј. збег код родног села Клепци на Неретви. Од тада његови рођаци Мандрапе у Сарајеву не знају више ништа о њима.

Занимљиво је да Вукашин-Спасоје уопште није био старац, већ само зрелији мушкарац 40-тих година, али је, скривајући се у шуми, зарастао у седу браду и бркове, па је таквим изгледом деловао старије. Већ почетком рата, у јулу 1941. усташе су му побиле целу породицу. Вукашина су касније ухватили у шуми, одвели у Сарајево, а одатле 1942. депортовали у Јасеновац, где је почетком 1943. мученички пострадао са стотинама хиљада других српских новомученика.

Прве вести о мучеништву Вукашинову и величини Христова Мартира (грчки μάρτυρ дословно значи „сведок“ [Христове Истине], тј. мученик), донео је сарајевски лекар др Недељко Недо Зец, један од сасвим малобројних преживелих јасеновачких логораша и пријатељ породице Мандрапа. Др Зец  је у децембру 1946. дошао на крсну славу Св. Николе Богдану и Славки, јединим преживелим члановима породице Мандрапа у Сарајеву. Он је, заправо, пренео опис Вукашиновог страдања и мученичке кончине коју је чуо „из прве руке“, од Вукашиновог убице Жила Фригановића. То сведочанство је уз многе друге исповести преживелих јасеновачких логораша касније, 70-тих година прошлог века, објавила Јеврејска општина у Београду у неугледној шапирографисаној публикацији скромног тиража под насловом „Да се не заборави“.

Ево тог сведочанства преживелог логораша др Недељка Зеца:

„У јануару 1943. командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио ми је да прегледам Жила Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора.

„Кад сам ушао у собу“, наставља др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица. На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. `А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом`, рекао је.

„У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио са фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. `Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче, и да никоме зато нећу одговарати?` `Знам`, одговорих му кратко.

„Послије извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове. `Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разуме се да не знаш. Али не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.` `Што могнем, учинит ћу.`

„Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

`Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати, сазна, ти знаш што те чека.`

„Затим је испрекидано и неуједначено наставио: `Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето, ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине тисућа логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.

„Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

`Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око четири тисуће људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам тисућу и сто људи, док су остали једва стигли да закољу тристо до четристо.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем, и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио, и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака, и од њега сазнао да је он неки Вукашин Мандрапа из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва та стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима, и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио; откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му извадити срце из груди, он ме је погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО!

Послије свега те његове посљедње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло, и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао тисућу и триста педесет логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.`

„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негдје у даљину, и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се одједном почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

„Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

`Докторе, ко Бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.`

`Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.`

„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио: `Сад знаш све, можеш ићи`!“

 

На редовном заседању  Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин је, као исповедник, унет у Именослов Светих СПЦ.             Прва фреска с ликом светог мученика Вукашина живописана је још седамдесетих година прошлог века у манастирској цркви св. Архангела Гаврила у Земуну.  Лик Јасеновачког мученика је насликан и у скиту Јован-До код Острога.  У Манастиру Тврдошу је поводом прославе 780-годишњице Захумско-херцеговачке епархије насликана икона светог Вукашина коју је израдио иконописац Александар Живадиновић, и испеван му је Тропар (најсвечанија песма празника) у 8. гласу српског појања, који гласи:

Вукашине мучениче, нови српски страстотерпче,

Христа ради ти пострада у логору Јасеновац.

Када те мучитељ ножем клаше, ти њему кротко говораше:

`САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО!`

Јер нама је Христос живот вечни дао.

Њега моли, мучениче, као Спаса свију,

Да спасе и род наш Православни.

            Нека Бог да да и данас све Православне Хришћане штити икона и вера светога Вукашина Јасеновачког, Српског и Свеправославног. Мучеников последњи душевни израз био је Христов мир, а последњи покрет био је знамен руком „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, због тога пао у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке св. Вукашина Клепачког и Јасеновачког лебди над напаћеним народом српским као благослов и мир Вукашинов, мир Христов.

Подели: