Анализе

Ћирилицу су угрозили лингвисти

  • Дана 13.јуна 2001 ПОЛИТИКА је објавила мој текст „Писмо је државно питање“, а 20 година касније 17.4.2021.објавила је и текст мр Воје Вукоје „Ћирилица је угрожена“, из чега се закључује да и даље влада хаос по питању писма. Препознаје се родољубивост Вукоје и његова добра намера,али он није добро обавештен.

Први пут у историји ћирилица је заштићена Уставом из 1990.г., искључивом заслугом легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, противно вољи лингвиста.

Други пут је она заштићена садашњим Уставом из 2006.г.,после референдума на коме се народ изјаснио за овакав пропис : „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“ Морало се ићи на референдум, јер лингвисти никад не би пристали да српски језик поново буде нормиран на једном писму, што је пракса свугде другде у свету.Они су чак и 2002.имали своје друштво српскохрватског језика и кликтали су од среће што им нико није наметнуо такво име језика,него је оно резултат њиховог научног уверења!!!

Наведени уставни пропис није спроведен до данашњег дана пре свега зато шта га је опструисала „висока“ језичка струка српским правописом из 2010.г. тако што је, противно Уставу, у њему задржана и ова хрватска латиница,и то као „остатак из српскохрватског језичког заједништва“!

Други вид опструкције Устава од стране језичке струке је њено јавно тумачење да се под службеном употребом подразумева само оно  што пише држава, а не и оно што се пише у јавности. Треба знати да су лингвисти делили употребу писма на службену и јавну и 1990.г. после доношења прве уставне заштите ћирилице, па су чак говорили да законом треба одредити шта спада у службену,а шта у јавну употребу. Академик Лукић је у том изјашњавању лингвиста препознао велику опасност по ћирилицу, па је у ПОЛИТИЦИ од 21.јула 1990. објављен његов текст „Против посебног закона“. Велики правник  је хтео да се тај пропис спроводи директно из Устава. Ево како је он одржао јавну лекцију лингвистима :

„Службена је употреба свих државних органа,како државних тако  и самоуправних, при чему је врло важно да су и све врсте школа службене установе,те да се на њих у потпуности односи ова одредба. Особито је важно да под службеном употребом треба разумети и тзв. јавно правне службе,укључујући ту и јавно правну привреду и друге такве делатности.“    

…“Што се тиче јавне употребе она је такође сасвим јасан појам. Јавно је оно што није приватно, тј. што није упућено правном лицу него јавности. Дакле, све што се јавно пише, односно објављује (како се види, у самој речи „објављује“ садржана је јавност). Ту, разуме се, најпре долазе у обзир све врсте штампане речи али и објаве приватних лица упућене јавности, а не само оно што јавни субјекти објављују.Разуме се да ту долазе натписи улица, фирме,имена места итд, итд“

Додао бих да закон јесте био потребан,али само да би се одредиле казне за неспровођење Устава.Закон од само неколико чланова би имао и информациону функцију. Српски народ би разумео које је његово писмо,па не би ни било потребе за масовним кажњавањем.

Писао је академик да се у јавност сврстава и „целокупна издавачка делатност“,док је пре коју годину песник  Љубивоје Ршумовић писао са функције председника Просветног савета Србије да би у издаваштву био задовољан са пола ћирилица-пола латиница.Није песник у томе усамљен, јер има доста и других примера да најугледнији Срби нису после распада Југославије ни желели враћање ћирилице,него само враћање оне ( лажне и немогуће) Титове равноправности писама. Зато можда и не заслужујемо ћирилицу, него само овај хаос у коме она паде на бедни једноцифрени постотак.

Додајмо још и то да се почивши лингвиста мр Бранислав Брборић, као најзаслужнији човек за постојећу уставну одредбу о писму, плашио од помињања у Уставу јавне употребе писма,каква је била у Уставу из 1990.г., па је, по угледу на хрватски устав, употребио само појам службене употребе. Али ни то није помогло – лингвисти не дају да се српско писмо врати српском народу па тумаче да није службено оно што је јавно.

Вукоје погрешно пише :“Савремена информациона техника и комуникације све више намећу латиницу…“

Ћирилицу не намећу технологије, него лингвисти неуставним правописним нормирањем језика на два писма, чиме је њој одузет карактер српског националног симбола, па је сведена само једно од двају средстава за записивање српског језика. Ћирилица може опстати само као српска.

Још пре 20 година у Београду је одржан научни скуп са закључком да је ћирилица компатибилна са новим информационим технологијама. Чак је било јавних предлога Синоду СПЦ  да одликује Била Гејтса, јер је вратио у живот све ћирилице,па и српску.

Мислим да би се у ПОЛИТИЦИ  требало препознати давање више простора залагању за спровођење уставне норме о ћирилици као једином српском писму, јер је тако одлучио народ на референдуму.

Немања Видић,дипл.инж.

Подели: