Анализе

СРПСКИ ЛИНГВИСТИ, РЕШИТЕ НАЈПРЕ СТРУЧНО ПИТАЊЕ СРПСКОГ ПИСМА, ПА ЋЕ ОНДА ЛАКО ПРАВНИЦИ ДА ТО УНЕСУ У ЗАКОН

(Поводом текста „ИМАМО ТЕМЕЉ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ: Лингвисти на располагању ако буде нове радне групе за писање другог закона о језику и писму“, Вечерње новости. 24. 04. 2021)

Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2021) објаснило је српским лингвистима у 25 књига шта[1] је њихов основни задатак у решавању питања писма српскога језика у трајању од последњих стотинак година.

Проблем је њихов, изгледа, у томе што они, и кад им се понуди нека књига из области лингвистике, неће ништа да читају осим својих књига које и даље пишу по постулатима који су важили у времену „српскохрватског језика“ и „равноправности писама“ у њему. Објашњавамо им последњих двадесет година да двоазбучје не постоји као општа пракса, да наш начин решавања питања писма у једном језику не постоји нигде изван Србије и српског језика. Потанко смо им објаснили и зашто то не постоји нигде изван српског народа. Они никако да схвате да нема више „српскохрватског језика“, да је у пракси немогуће нормално користити један језик на више писама од једног писма, да је дваозбучје било смишљено само за Србе ради наметања туђег (хрватског) писма, тј. ради давно започетог полатиничавања Срба у свим временима окупација српскога народа када се српско писмо забрањивало нехуманим законима и наметало латиничко писмо у саставу који је справљен за Хрвате још у време Вука Караџића. Објашњавали смо много пута српским лингвистима да су плаћени да се баве српским језиком и писмом, а не да Србе и даље држе у посебној врсти шизофреничности која је последица српске деобе на два писма у свом језику. Објашњавали смо им зашто су само Србима наметнута два писма и да су то учинили комунисти да би протерали Србима ћирилицу, само не чистом законском забраном,  него заблудама као што су „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. Објаснили смо им како је то разбијало српски народ, како је он губио свој идентитет губљењем свога (ћириличког) писма и тачно смо им објаснили зашто се то чини у другим језицима. Двоазбучје је и даље начин (само)отуђивања књига и сл. Објаснили смо им и то да ми не можемо лако да се супротставимо као народ када се Србима изван Србије чекића с табли ћирилица и намеће хрватска латиница зато што су српски лингвисти за српско писмо нормирали у српском правопису и то хрватско писмо.

Редакторска група Одбора за стандардизацију српског језика нормирала је у српском правопису два писма, кршећи Члан 10. Устава Србије, а сада тражи од нестручњака за српски језик и писмо (правника) да забране једно писмо, уместо да се нормира и српски језик на исти начин како су сви други лингвисти нормирали  своје језике и писма

Нормалан лингвиста који познаје минимално опште језичке законитости у вези с писмом не може да се не упита знају ли српски лингвисти чиме треба да се баве, поготову у Одбору за стандардиазцију српског језика? Ваљда им је основни задатак да нормирају српско писмо као једино у српском језику, као што то чине сви други лингвисти у свету у вези с њиховим језицима и писмима. Српски лингвисти то нису схватили ни за сто последњих година, па ни после усвајања Устава Србије 2006. године у коме је народ већинском вољом изгласао службену употребу само српског (ћириличког) писма за писање свога језика. Српски лингвисти то нису хтели да уваже ни 2010. године, четири године после усвајања Устава Србије у коме је народ вратио себе „на нормалу“ – да свој језик пише само својим писмом, а не да се дели и даље само српски народ по писму, па да једни Срби пишу свој језик својом  ћирилицом, а да огромна већина поново остаје с туђим писмом у свом језику. Објашњавали смо српским лингвистима у језичким институцијама зашто је и како то убиствено за српски историјски, културни и цивилизацијски идентитеет, али то они или не могу да схвате или неће да схвате, па сада, кад већ виде да је враг однео шалу (да је у Србији све више области употребе српског језика без иједног српског (ћириличког) слова, они, уместо да схвате своју основну дужност (нормирање српског језика), они очекују да правници законом и казнама реше оно што нису лингвисти решили на нормалан, уобичајен у свету начин. Уместо да то питање стручно реше тамо где је то и једино стручно место за решавање, српски лингвисти и даље очекују да им правници реше питање писма и да се, практично, правници умешају у језичку струку тако што ће забранити једно од два писма које су лингвисти прописали у писању језика Срба.

Српски лингвисти се у Одбору за стандардизацију српског језика и даље више баве правом него лингвистиком у вези с писмом. Уместо да они најпре, као стручњаци за српски језик и писмо (јер писмо без језика нема функцију), најпре нормирају српски језик на српском (ћириличком) писму, они то пропуштају већ петнаест година да ураде у складу с већинском вољом свога народа, они и даље задржавају српски језик нормиран изван опште праксе у свету и противно Члану 10. Устава Србије Чекају лингвисти  да то ураде правници. Они чак нуде „помоћ“ правницима да нестручњаци реше норму српског језика. Тога нема нигде у белом свету. Знају ли српски лингвисти да су они студирали српски језик, да су они докторирали из области српског језика, а не правници.

Тешко је схватити да једино српски лингвисти данас не схватају шта је њихов темељни, главни задатак, поготово у Одбору за стандардизацију српског језика. Они су још 1993. године правописно нормирали српски језик, без примера у свету, на два писма (српском и хрватском), а онда чекају да то исправе правници тако што би  забранили једно од писама које су српски лингвисти поставили као норму у језику Срба. Знају ли лингвисти шта је њихов основни посао. Пре свега у Одбору за стандардизацију српскога језика.

Невероватно је да српски лингвисти, практично, раде на забрани латинице коју су они нормирали у српском језику, а не баве се нормирањем српског језика на српском писму, што није забрана писма, него баш хоће да се неко у Србији бави забраном писма.

[1] Споменућемо овде само неколико књига које већ својим насловима објашњавају у чему је српски проблем већ стотинак година у вези с писмом, како је проблем настао и шта је најважније да се уради, како више и Срби не би имали никакве тешкоће у коришћењу свога писма у своме језику: „Српски језик под окупацијом латинице“, Ћирилица, Нови Сад, 2004; „Издаја српског писма“, Ћирилица, Нови Сад, 2005; „Сумрак српске ћирилице“, Ћирилица, Нови Сад, 2005; „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (на више од 800 страна), Ћирилица, Нови Сад, 2009; „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (на преко 1000 страна), Ћирилица, Нови Сад, 2011; „Ћирилицоцид“, Ћирилица, Нови Сад, 2014, као и низ других књига.

Драгољуб Збиљић

Подели: