Анализе

УМЕСТО ОДГОВОРА – ОБЕСХРАБРИВАЊЕ ДА СЕ НАСТАВИ СА ОДБРАНОМ ЋИРИЛИЦЕ

ОДБОРУ ЗА СТАДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Председништву Одбора

Председнику академику Срети Танасићу

Кнез Михаилова 36, 11000 Београд

         Поштовани господине Танасићу,

Захваљујемо на Вашем одговору од 31.03.2021. на поновљенo питање ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад и СРПСКЕ АЗБУКЕ Београд да ли ће Одбор за стандардизацију српског језика прихватити њихов предлог да српски језик нормира у једноазбучју сагласно Члану 10. Устава Србије.

        Ви уопште нисте одговорили на постављено питање.

Уместо да Одбор одговори на постављено питање с дужним поштовањем према онима који већ две деценије посвећено раде на враћању ћирилице српском народу, Ви сте писали у смислу да их омаловажавањем обесхрабрите како би престали да даље сведоче истину о издаји ћирилице од стране језичке струке остављањем и даље два писма у српском правопису у издању Матице српске из 2010. г, а што значи кршење Устава Србије чијим  Чланом.10. је прописана само ћирилица уз српски језик. А та издаја од стране Одбора за стандардизацију српског језика траје од 2007.. г. када је он основан и када је преузео ингеренције стандардизовања од Матице српске, па до данашњег дана.

Кажете да није само став председника Одбора да је српско писмо ћирилица,него су и Одбор и „неки чланови његовог председништва“ појединачно износили такво мишљење.

Никада Одбор није изашао у јавност са таквим ставом, нити је то негде записано,а озбиљно би било да је Одбор објавио преко НОВОСТИ да је на својој седници одржаној тог и тог дана донео одлуку да се правописна норма на два српска писма измену у складу са уставном нормом српског језика на једном писму.

Истина је да из „високе“ лингвистичке струке никад нико осим Вас лично није јавно изнео став да је српско писмо ћирилица. 

Ставу да је српско писмо ћирилица само се још приближио проф. др Милош Ковачевић дајући једном свом тексту наслов „Ко пише латиницом, пише хрватским језиком“.  Лукаво скрећете са главног питања – стандардизовања српског језика на једном писму, прелазећи на давно инсистирање Одбора да се „усвоји нови закон о језику и писму у коме ће статус писма ускладити са чињеницом да је ћирилица једино српско писмо и са уставом земље“. Уопште  не спомињете  нормирање, на коме инсистирају удружења, како бисте сакрили  одговорност језичке струке због њеног нормирања српског језика на два писма  Правописом Матице српске.

Ако сте, можда, хтели рећи да се законом нормира језик, а не да се њиме само приморава народ да примењује оно што је већ нормирано, односно прописано Уставом, онда ни то не држи воду, јер у Предлогу новог закона поред ћирилице фигурише и латиница као “помоћно писмо”.

Оспоравате овај исказ двају удружења: “Апсолутно је неприхватљиво да Одбор за стандардизацију српског језика задржи два писма у српском језику…“, и то овим речима:

„Апсолутна је неистина да Одбор за стандардизацију нормира двоазбучје у српском језику. Одбор за стандардизацију српског језика није ни аутор / приређивач ни издавач,ни суиздавач Правописа српског језика. Изношење те неистините тврдње није ни коректно ни дозвољено, а ви тиме не доприносите решењу проблема јер скрећете пажњу са проблема, окривљујући неосновано српску струку односно Одбор за стандардизацију српског језика и обмањујући српску јавност. Ви свој предлог како би требало да буде регулисано питање писма у правопису упутите ауторима / приређивачима и издавачу правописа.“

Лако је уочити да ми не приговарамо Одбору за нормирање језика у двоазбучју, него због „задржавања два писма у српском језику“, о чему је он донео одлуку пре почетка Вашег председниковања.

А да је управо Одбор нормирао двоазбучје у српском језику, и то још пре него што је  2010.г. изашло дугоишчекивано ново издање правописа,види се и из самог правописа Матице српске, на чијој страни 7. се изричито каже: “Као пројекат Матице српске и у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, актуелни Правопис Матице српске претрпео је знатне измене  и допуне…“Самим својим стварањем 1997. г. Одбор је преузео од Матице српске ингеренције о нормирању, и њега је спровела редакторска екипа од четири члана Одбора. Главни рецензент правописа био је управо председник  Одбора, данас почивши  академик Клајн, који је, у тој улози, тражио од главног редактора проф. др Мате Пижурице и још једног професора да припреме став Одбора о правописном нормирању писма по предлогу Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Овај је то одбио уз образложење да „неће нама језик бити уређиван из месне заједнице“. У одговору којег Вам је доставила ЋИРИЛИЦА Нови Сад наводи  се чак и број комисије Одбора која је одлучивала о судбини ћирилице, а у њој   све сами доказани и прекаљени двоазбучњаци. А кад Ви саветујете удружењима да се обрате ауторима / приређивачима и издавачу правописа, и то поред овде изнетих чињеница, то није само ругање њиховим  делатницима него и здравој памети. Наиме, они су се дуго лавовски борили против двоазбучја у српском правопису, да би и на седници Скупштини Матице српске Драгољуб Збиљић у име “Ћирилице” предложио да се отвори расправа и да, потом, Скупштина гласа о неуставном и смртоносном по ћирилицу остајању двоазбучја  у српском правопису. Расправу није дозволио те 2010. г. њен председник проф. др Драган Станић, који је данас избројао у главној улици свог Новог Сада укупно 1,5% ћириличких натписа!

Ето, господине Танасићу, има неке користи од обраћања Одбору двају удружења, јер сте макар могли сазнати шта је Одбор до сада радио и који је његов задатак данас по питању писма. Ви сте се касно укључили у одбрану ћирилице од Вама непознатог противника,осим ако то није само држава Србија. Наиме, Ваш главни данашњи саборац у  промовисању предлога закона о језику и писму проф. др Милош Ковачевић је у удружењу ЋИРИЛИЦА Требиње овако поређао кривце за суноврат ћирилице: народ, лингвисти, политиачри. Ви сте тек пре годину дана јавно рекли да је српско писмо само ћирилица, а у том смислу напредује и поменути Ковачевић. Ипак то иде јако споро, јер ми из удружења заговарамо једно српско писмо већ 20 година. Сетите се само осмодневне манифестације у Кнез Михаиловој улици пре неких десетак година, коју је организовало једно удружење тачно између САНУ и њеног Института за српски језик, чији сте ви били директор, а изнад читаве улице је висио транспарент са поруком СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА. Па иако касните за нама из удружења пуне две деценије, да нас нисте потценили не бисте морали „откривати топлу воду“.

А сада о главној ствари.  У свом допису најавили сте тектонску промену у разумевању значаја српског правописа за ширење свести српског народа о ћирилици као српској националној вредности. Ви стидљиво само споменусте „огромну улогу правописа“ наспрам „извесне улоге“ закона о језику, али је то ипак то, јер до сада апсолутно нико никад из редова језичке струке, и српске интелигенције у целини, није јавно поменуо шта то пише у српском правопису.Да није можда тамо засејано оно што се данас жање – хрватска латиница?

Ми из удружења годинама указујемо на неопходност и неминовност да језичка струка прво спроведе уставну норму о језику и писму тамо где се ње пита – у српском правопису, по којој је српско писмо само ћирилица, па да тек онда има право да јавно прозива државну власт да и она спроведе уставну норму на општем плану. Међутим, језичка струка не може да одустане од оног свог омиљеног, папагајски понављаног „треба да чувамо ћирилицу, али је наша и латиница“, чиме је заразила и самог председника државе Србије, него би да сакрије од јавности своју издају ћирилице правописом, и то својим јавним ангажовањем на изради предлога новог закона о језику и писму. Управо је то обмањивање јавности, а не наше давање апсолутне предности правопису над законом о језику и писму. Својим писањем  хтели смо само рећи да је узалудан Ваш труд како би се Срби законом приморали да пишу ћирилицом пре него што из свог правописа науче да је њихова само ћирилица, а не и ова окупациона хрватска латиница. О овој нужности редоследа потеза могли сте се обавестити пре четири године из књиге Немање Видића „Издаја српске ћирилице“ (Балканска геополитика), у којој је прогнозирано да актуелни предлог новог закона о језику и писму неће ни стићи пред народне посланике, а камоли да ће бити усвојен. Нажалост, прогноза се испунила 100%.

Неки то тумаче чињеницом што је председница српске Владе Хрватица па не разуме довољно шта (треба да) значи ћирилица за српски народ. То је потпуно погрешно, јер управо језичка струка  не може да схвати у којој је мери разорно деловало двоазбучје на српски идентитет од 1954. г. до данас. Оно је дало тако обилне плодове да би му позавидела и сама Римокатоличка црква, која вековима није успевала да продре даље источно од Динарског венца са латиницом као својом претходницом католицизма, а камоли да њоме окупира Србију до једноцифреног постотка ћирилице.

Несрпским правописом, зачињеним српским богатством имања два конкурентска писма у једном језику, какво нема нико други у свету, наталожена је тако велика равнодушност према ћирилици да је лако превела Србе жедне преко воде у латински културни образац, па и само језгро српске родољубиве елите.

Та свест о два српска писма толико је данас укорењена у српском друштву да се неки Секретаријат за законодавство сме супротставити предлогу закона који је припремило једно министарство Владе заједно са лингвистичком елитом, па све још појачано огромном подршком високотиражних ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ. Па да погледамо колика је та равнодушност код „елите“.

На пример, професор Слободан Антонић пише на сајту „Стање ствари“ да је свеједно „само ћирилица“ ( што заступају удружења за одбрану ћирилице) или „ћирилица као примарно писмо“ (што заступају шефови лингвистичких катедри, а што је исто као и “ускоро само латиница“), иако је због те свеједности проф.Станић нашао да примарног писма има укупно 1,5%.

Или, проф. др Мило Ломпар, који је у својој култној књизи „Дух самопорицања“, тешкој 1,4 кг, ћирилици посветио укупно три реченице и изјаснио се за два писма. Чак је, том приликом, предложио да се питање писма изнесе на политичко тржиште. А колико тамо данас вреде  деонице тих писама види се по томе што је странка ДВЕРИ  раније једва ушла у скупштину уз српску ћирилицу, а сада се узда у поновни улазак  уз хрватску латиницу. У том смислу  ДВЕРИ су се определиле за следећи програмски „патриотски“ поклич : ДВЕРИ – Ustani Srbine za život Srbije!

Ви нас, господине Танасићу, саветујете: “…обратите се и ви државним органима и охрабрите их са захтевом да се закон о језику усклађен искључиво са Уставом у погледу српског писма усвоји.“Опет „откривање топле воде“, јер смо се ми већ обраћали државама са обе стране Дрине,и то безброј пута. Па пошто смо већ давно савладали многа градива, не можемо поново са Вама у нижи разред учења о чувању ћирилице у двоазбучју, и још и то да нам Ви будете учитељ.Такво обраћање држави сматрамо апсолутно узалудним, јер је „наука“ рекла да Срби имају два писма, а исто кажу: српска родољубива елита,  они из „круга двојке“, сва опозиција,све невладино, све еуропско, све НАТО-вско, све гејевско, она Венецијанска комисија у коју се узда највећи антићириличар у Србији проф др Ранко Бугарски, итд, итд.

Ви сте добро разумели да су  ова два удружења веома опасна по постојећу мирну и дебелу двоазбучну жабокречину у српским земљама, па нам на крају свог (не)одговора поручујете да немате намеру да са нама полемишете. Полемика није ни могућа јер ми имамо људе који су веома упућени у проблематику писма у Срба, па су о томе написалии у више од 20 књига, а читава аргументација језичке струке је надање да би Србe требало натерати законом да пишу ћирилицом. Одбор на чијем сте челу је основао сам себе, даје задатке самом себи и полаже рачуне самом себи, а са државом има везе утолико што га она финансира. Додуше, Одбор јој узвраћа пожељним двоазбучјем. У таквој држави језичка струка у целини нема ни времена ни потребе да се данас бави тамо неком ћирилицом. На пример, недавно је Матица српска наградила академика Слободана Реметића за неговање језичке културе. Њему је прече да проучава српске дијалекте са простора на којима више и нема Срба, него да се бави још живом ћирилицом  Следствено томе, можемо се понадати да ће сутра неки нови Срби докторирати на тему „спонтаног“ нестанка ћирилице, ако поред садашње српске памети српско име уопште буде сачувано.

За разлику од Одбора, удружења за одбрану ћирилице од Срба сматрају да данас нема пречег посла за језичку струку од враћања ћирилице српском народу. Па га питамо:  да ли он има неки став о напред поменутој књизи „Издаја српске ћирилице“, у којој је још пре четири године наведено да учитељи у Републици Српској уче из универзитетског уџбеника да су равноправне ћирилица и латиница (стр.51)? Или смо можда ми из удружења на неком нижем рангу бриге за будућност отаџбине, па ни о овом питању не бисте хтели да полемишете са нама.

Очекујте манифестације попут оне која је напред поменута.

Препознаћете се на порукама са плаката :

ХРВАТСКОЈ ЛАТИНИЦИ
НЕ
У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ
МАТИЦЕ СРПСКЕ

Језичка струка би да српска ћирилица оде у тишини, чак и без опела, а наш једини савезник је јавност. Ваљда ће се наћи још неки родољубиви сајт осим „Балканске геополитике“ који ће помоћи да дођемо до ње.

 

С поштовањем !

За СРПСКУ АЗБУКУ:

Немања Видић, дипл.инж.

Подели: