Анализе

Зашто јерарси и свештеници Украјинске православне цркве Московске патријаршије одлазе у тзв. Православну цркву Украјине

Ко и зашто издаје своју цркву? Фото: УПН

Средином марта монах Кијевске Лавре отишао је у ПЦУ. Који је мотив водио њега, а исто тако и оне који су отишли  раније – Драбинка, Шостацког и Кризину?

ПИШЕ: Назар Головко

Крајем марта 2021. године појавила се информација да је бивши помоћник руководиоца одељења за информисање и односе с јавношћу Свето-Успенске Кијево-Печерске Лавре јеромонах Инокентије (Пидтоптаниј) отишао у ПЦУ, тачније, у епархију  бившег митрополита УПЦ Александра (Драбинко).

Овај поступак није остао незапажен у украјинским медијама, па су се од почетка априла на неколико електронских ресураса појавили интервјуи са јеромонахом Инокентијем, које обједињује једна чињеница – ненаклоњеност (благо речено) према УПЦ. У овим публикацијама бившег становника Кијевске Лавре називају „црквеним публицистом“, „богословом“ и „патриотом“. Разлог је похвалних оцена упућених за оца Иноћентија разумљив – у ПЦУ је прешао не било ко, већ истакнута личност  у Цркви. Ево шта су тим поводом испричали у једној емисији „5-ог ТВ-канала“: „Инокентије Пидтоптаниј је у Лаври није био обичан монах, већ помоћник руководица одељења за информисање. Он је црквени  публициста и богослов. Има црквене награде. Одлазак је образованог монаха из Руске Цркве изазвао значајан одјек у РПЦ у Украјини “.

Овде би требало да се да неколико упозорења. Прво, јеромонах Инокентије већ од новембра 2020. године не живи у Кијевској лаври. Према његовим речима, отишао је на „допуст за неодређено време“ како би помогао родитељима. Шта значи „допуст“ за монаха који је „умро за свет“, ово је друго питање. Осим тога, на Интернету нећете наћи превише богословских радова оца Инокентија – само неколико чланака. Није он добио од УПЦ и ону најважнију за њега „црквен награду“ – епископску панагију, коју је толико снажно желео. Па и, на крају крајева, ни у Руској Православној Цркви, ни у Украјини, његов одлазак није изазвао посебну буку. Брже, још једном је покренуо пред верницима питање издаје, тачније, њених мотива и покретачке снаге.

Из којих ипак разлога пребеглице у ПЦУ издају Цркву?

Отац Инокентије тврди да је разлог његовог преласка у ПЦУ био „патриотизам“, који није наилазио на разумевање браће у Лаври и црквеној хијерархији. Истовремено је, према његовим речима, у својој ћелији окачио украјинску заставу, што није изазвало посебне  узрујаности или одбијања монаха. Штавише, испричао је да „већи део браће живи управо то –  црквени монашки живот па се једноставно труде да се не мешају у политичке, геополитичке, верско-политичке послове“. Другим речима, нико га у Лаври није спречавао да буде патриот. Дакле су и разлози издаје били другачији. Који су они?

«Основни део браће Лавре живи управо то –  црквени монашки живот, па се једноставно труде да се не мешају у политичке, геополитичке, верско-политичке послове».

Јеромонах Иноћентије (Пидтоптаниј)

У том истом интервјуу, који смо цитирали горе, јеромонах Инокентије каже да је тражио дозволу да оде на допуст у Николајевску епархију, и „ако бих тамо био примљен, још увек бих се колебао да ли да се придружим или не ( ПЦУ), али је тамо настало ћутање од стране  митрополита, па сам три месеца био код куће, на миру, комуницирајући са мајком“. На крају крјева, на почетку Великог поста, јеромонах Инокентије је одлучио да оде у ПЦУ – и то не зато што га је мотивисало неко високо осећање, већ зато што „негде мораш да будеш“.

Значи, ни до никаквог „прелаза“ могло би и да не дође, ако би Питирим, митрополит Николајевски и Очаковски, примио јеромонаха Инокентија (Пидтоптаног) у своју епархију. Али, из неког разлога, владика то није урадио. Мада, с обзиром на то да је отац Инокентије  „богослов“ и „црквени публициста“, разлог мора да буде врло озбиљан. Шта се иначе десило?

Ситуацију је разјаснио митрополит Павел, намесник Кијево-Печерске лавре. Према његовим речима, јеромонах Инокентије (Пидтоптаниј) то је „поносна, арогантна и жељна власти особа, која себе сматра великим богословом. Због тога се увредио што га током три године нису проценили онако, како би он сам желео, па га нису подигли у чин архимандрита и епископа. Желео је да постане епископ како би задоволио свој понос, своју страст да поседује нечије душе. Због тога је и напустио манастир, отишао да покуша да постане викарни епископ код Владике Питирима, али у томе није успео “, пошто је за викарног епископа Николајевске епархије  био изабран архимандрит Варнава (Гладун).

Испоставља се да је јеромонах Инокентије отишао на „допуст“ у родну за њега Николајевску епархију да би тамо постао епископ, пошто је сматрао да у Лаври у томе неће успети. Али је митрополит Питирим, баш као и митрополит Павел, у младом духовнику сагледао понос и жудњу за влашћу и није се сложио са његовом жељом да постане епископ, што је на крају крајева и послужило као подстицај за издају.

Занимљиво је да је отац Иннокентије, када је причао о томе зашто одабрао Перејаславско-вишњевску епархију  и заједничко служење са бившим митрополитом УПЦ Александром (Драбинком), а не Михајловски или Теодосијевски манастир ПЦУ, како приличи монаху, нагласио да је учинио то, јер би „почеле гласине да сам дошао да градим црквену каријеру, јер сам дошао у сам центар“. Односно, бивши лаврски јеромонах врло добро разуме да чак и у средишту ПЦУ његов „прелаз“ доживљавају искључиво као жељу да направи „каријеру“ – да добије панагију „епископа“. И ове „гласине“ имају све разлоге, јер су они који су раније отишли из УПЦ у ПЦУ  чинили то због каријере.

На пример, Владика Павел је рекао да се Пидтоптаниј „увек са презиром односио према Драбинку, Симеону (Шостацком), па чак и према самом патријарху Вартоломеју. То сигурно знам, јер је радио под мојим руководством, радио на црквеном календару, на веб-страници, уређивао материјале. Није имао ставове у корист ПЦУ. Штавише, у комуникацији је показивао отворено проруске симпатије. Стога, одакле су се код  о.Инокентија појавили  толико супротни ставови, ја лично не разумем. Међутим, ово се односи на све њих “, додао је митрополит Павел, говорећи о онима који су напустили УПЦ.

Заиста, тешко је да се не сложи са речима владике. Например, митрополит Симеон (Шостацкиј) отишао је у ПЦУ јер се бивши председник Украјине Петро Порошенко ослањао управо на њега као на поглавара будуће верске структуре. Митрополит Александар (Драбинко) планирао је да у ПЦУ добије праву епархију, а, уз то, рачунао је и на посебан положај у структури, будући да, према његовим речима, има „беспрекорно канонско достојанство“, па се без њега„не би се спровео „уједињењујући сабор», што значи да не би ни ПЦУ настала. Архимандрит Гавријил (Кризина) отишао је у УАПЦ само зато да би добио панагију, баш као и Виктор Бед.

Сви су ови људи били мотивисани не жељом да се приближе Христу, не жељом да слободно испољавају своје „патриотске“ погледе (коју им нико у УПЦ није забрањивао), ни посебном љубављу према Украјини, већ једино амбицијама и каријеризмом. Да се у то увери, довољно је да анализирамо ставове и изјаве ових људи пре „одласка“ у ПЦУ и после њега.

Када издајници кажу истину?

Реторика пребеглица није стална категорија. Јер одмах након своје издаје, они готово увек почињу да бацају блато на Цркву из које су отишли, па да за себе измишљају прошлост које никада није ни било.

Ево што је писао тај исти јеромонах Инокентије (Пидтоптаниј) док је још био у УПЦ: „Веома је лако бити верник када постоји релативан мир у односу на Цркву. Много је теже опстати у вери када је Црква оклеветана, када монахе грде, а свештенике и епископе оптужују за оно за шта нису криви. Али идући Лавром, у којој се моле молитве двадесет и четири сата дневно, срце само по себи осећа истину, осећа ову молитву и схвата да је оно баш тамо, где треба да буде, да је оно тамо где  Бог и Пресвета Богородица напуњују душу благодати “.

Ево и другог примера. Јеромонах Инокентије интервјуише владику Павла, који каже: „Чињеница да се код нас један  део становништва под окриљем национализма због личних амбиција, незнања и збуњености ума налази ван јединства са Православном Црквом – велики је проблем. Али њено решење је само једно: покајање оних који су одступили у раскол … Новостворена ПЦУ није у јединству са Православном Црквом … “. Ово је фебруар 2019. године, време када је он, као што Пидтоптаниј сада уверава,  имао јак саосећај за нову структуру. Да ли је приговорио митрополиту Павлу или је можда покушао да некако  ублажи његове прилично оштре речи? Није. Одмах након реченице,  коју је изговорио владика, отац је Иннокентије одговорио: „Хвала Вама, Ваше преосвештенство, на садржајном разговору!“. Штавише, током читавог интервјуа он назива ПЦУ, „Сабор за уједињење“, УПЦ-КП и УАПЦ „такозваним“, док реч „епископ“ када се ради о расколницима, увек стави под наводнице.

Реторика пребеглица није стална категорија. Јер, одмах након своје издаје, они готово увек почињу да бацају блато на Цркву из које су отишли , па да за себе измишљају прошлост коју никада нису имали.

А ево и питања које је тај исти отац Инокентије поставља 4 месеца касније – у јуну 2019. године: „У светлу најновијих догађаја верског живота у Украјини, за многе православне хришћане најболније је понашање атонских манастира, неки од њих дозвољавају да служе „свештеницима“ и „епископима“ такозване „Православне Цркве Украјине“. Какав онда однос према Светој Гори да имамо сада? Да ли смемо да идемо тамо? И да ли ова путовања не носе ризик за духовни живот верника, пошто је Атос ступио у директну комуникацију са онима који, у ствари, немају канонске хиротоније?

Односно, у оно време он није веровао да „хијерархија“ ПЦУ има канонску хиротонију па се жалио  због тога да је Атос ступио у директну комуникацију са њима. Али пролази година, и одједном се  за оца Инокентија све се мења – код ПЦУ се појављује „благодат“, а „најконзервативније свештенство и верници УПЦ-МП“ морају да схвате „да сви морамо да се ујединимо и да наставимо даље путем успостављања и Украјинске цркве, и украјинске државе“. Па, зар су се појавиле нове чињенице легалности „хиротонија“ ПЦУ? Нису, али се у ПЦУ појавио сам отац Иннокентије,  штавише, појавио се тамо где постоји „несумњива канонска репутација“ – код Драбинка. Па када је отац Инокентије био искрен – када је био под командом митрополита Павла и са презиром говорио о бившем митрополиту Александру (Драбинку) или кад је отишао код овог другог, јер га „познаје већ 14 година“?

Можемо да се присетимо и самог бившег митрополита Александра. Например, пре него што је упао у раскол, рекао је да је „наше наводно потпуно потчињавање Московској патријаршији  – мит измишљен за дискредитацију наше Цркве“. А ево његових речи, који је изговорио после издаје: „Нажалост, УПЦ никада није била аутономна и није ни данас … УПЦ је скуп епархија итд. Руске Цркве на територији државе Украјина “. Па када је говорио истину – када је тврдио да је УПЦ потпуно независна или када је изјавио да аутономије УПЦ никад није било?

Слично понашање својствено је и бившем митрополиту УПЦ Симену (Шостацком). Дакле, недавно је рекао да га је увек фасцинирала идеја аутокефалије украјинске Цркве, и док је још био члан УПЦ, више пута је о томе говорио свуда, између осталог и на саборима у Москви. „Писао сам патријарху, стално сам говорио о аутокефалији и у Москви, и у Кијеву“, – изјавио је Шостацкиј. – Ишао сам (на „Уједињујући Сабор“ – прим. Аут.) из идеолошких убеђења! Иако ми је такође замерено да пре тога нисам говорио и нисам агитовао за аутокефалију. Онима који су то говорили одговорићу да нека вама покажу бележнике Сабора (посебно у Москви – тамо се сви говори  бележе), онда постаће јасно шта сам ја тамо рекао».

Па шта, ево, погледали смо бележнике. На захтев УПН да се нађе потврда за речи бившег митрополита УПЦ у Московској су патријаршији известили да су проверили сву архивску грађу коју имају, али нису могли да нађу ниједне изјаве Шостацког на тему аутокефалије. „Према доступним протоколима, митрополит Симеон (Шостацкиј) говорио је на Архијерејском Сабору 2013. године у расправи о документу„ О положају Цркве у вези са развојем технологија за евидентирање и обраду личних података“; био је одсутан на Сабору 2016. год.; на Сабору 2017. неколико пута је говорио о темама везаним за брачно право “.

Није постало изузетак и понашање бившег архимандрита УПЦ Гавријила (Кризине). Например, неколико месеци пре одласка у УАПЦ, коментаришући хапшење „активиста“ који су покушали да запале манастир УПЦ, рекао је да „ратују са Богом“. „Патриоте“ из Лавова, који су тражили да буде срушен храм УПЦ у њиховом граду, назвао је „следбеницима Лењина, који се радује у паклу“. Архимандрит Гавријил сматрао је расколничког новинара Илију Беја „духовном проститутком“, јер је тај „био у УПЦ, па у УПЦ-КП, па опет у УПЦ“.

Али, чим је сам архимандрит Гавријил следио пример Беја и прешао је из УПЦ прво у УАПЦ, а затим се придружио ПЦУ, његова се реторика променила. Дакле, назива анатему за Епифанија Думенка проглашену у Запорожју „глупошћу“, са задовољством објављује поруку прес службе ПЦУ о наводном легитимитету „прелаза“ верских заједница из УПЦ за ПЦУ, док саму УПЦ назива „ РПЦуУ „.

Оданост, неверство и издаја

Једном се од највреднијих особина увек и свуда, у свако доба и код свих народа сматрала оданост. Историја зна више случајева када су освајачи због оданости побеђеном владару пуштали и чак награђивали војнике и слуге који су му остали верни. Истовремено, издаја ради „себичних“ интереса увек је изазивала презир и гађење.

Христос ставља реч „неверни“ у једну раван са речју „покварен“: „О, роде неверни и покварени! докле ћу бити с вама? докле ћу тебе да трпим? “ (Мт. 17:17). На другом месту Он каже: „Веран у малим стварима веран је и у многим стварима, али неверан у малим стварима неверан је и у многим стварима (Лука 16:10). ПЦУ није „још једна канонска конфесија у Украјини“, како то либерални религиозни научници воле да представљају, него је то структура која одузима од УПЦ њене цркве, понижава, вређа и прогони њене вернике. Особа која је напустила Цркву да би отишла ради личног интереса код њених прогонитеља, не може да не исполи аналогију са особом која је напустила Христа да би се придружила Његовим прогонитељима.

Када је тачно Јуда издао Христа? Да ли је то било онда, када је крао новац из кутије за донације или када је пољубио свог Господара у Гетсеманском врту? Издаја почиње много пре последњег „Јудиног пољупца“. То је само последњи корак, својеврсна поента. Истовремено, разлози за издају су готово увек исти – понос, материјална добра и моћ. У ствари, ова три греха су оружје које Сатана користи. И неко може да се супротстави њему, а неко не.

Издаја почиње много пре последњег „Јудиног пољупца“. То је само последњи корак, својеврсна тачка. Истовремено, разлози за издају су готово увек исти – понос, материјална добра и моћ.

Христос је показао да се само особа која је потпуно и целовито одана Богу може да се одупре искушењима, особа која не тражи своје, већ тражи само вољу Божију и не ослања се на своје снаге, већ на Бога. На несрећу, јунаци наше приче то нису могли или нису желели да ураде – жеља да се камење претвори у хлеб, да се скочи са врха храма и да се завлада светом показала се јача. Истина, на крају су уместо свега овога добили неколико копејки из кутије која је припадала Христу и његовим ученицима па 30 сребрника из руку Његовог непријатеља.

Док је човек жив, он има прилику да све исправи и да се преобрази. И јунаци ове публикације сигурно знају за ово. Питање је – да ли они могу тако нешто?

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/79011-pochemu-ijerarkhi-i-svyashhenniki-upc-uhodyat-v-pcu

Подели: