Анализе

О НАШОЈ САВРЕМЕНОЈ ЈЕЗИЧКОЈ И НАЦИОНАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ЈЕЗИЧКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

ФОТО: vesti.rs

Декларација о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи (Тршић, 2020)

ПИШЕ: Првослав Радић

  1. Увод

На јужнословенским просторима декларације о језику су имале, а имају и данас, посебну културолошку, често и друштвенополитичку вредност, утолико пре што се у обликовањима националних посебности језик по традицији (од Ј. Г. Хердера до Ф. Сосира) узима за битно обележје националног. Тако су у бурној повести овог дела Балкана језичке декларације (именоване и као договори, изјаве, повеље, слова и сл.) заузимале важно место и у балканској историографији.

Најновија декларација посвећена српском језику, под називом датим у поднаслову овог прилога, сачињена је у нас на Првој интеркатедарској србистичкој конференцији (Тршић, 19–21. јун 2020) и овај документ је с пропратним дописом упућен на неколико политичких адреса у Републици Србији и Републици Српској (председништва, министарства и др.). Реч је заправо о двема декларацијама, јер поменуту декларацију прати још једна, с првом подударна (Декларација о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима), и у њима се, како и стоји у допису, од надлежних институција тражи заштита српског језика и писма на различитим образовним нивоима. Ово последње с обзиром на то, како даље пише, да су „српски језик и књижевност, уз српско ћириличко писмо, основни идентитетски критеријуми српскога народа“. Две тематски чврсто повезане декларације су се усредсредиле на проблем недовољне заступљености српског језика и књижевности у школском образовном систему, на његовим различитим образовним нивоима. Посветићу у овом прилогу пажњу пре свега првој декларацији.

  1. Из садржаја Декларације и прилог дискусији

У Декларацији се, између осталог, каже да ученици „једино наставом српског језика и књижевности развијају своје говорне способности, обогаћују речник, савладавају правила мисаоне писмености, напредују у процесу овладавања правилима језичке културе, што је све нужни предуслов за добро савладавање садржаја других предмета“ (1. став). Одговарајући на изазове западњачког глобалистичког лингвистичког концепта, Декларација подсећа да језик није само пуко средство комуникације, јер су језик и књижевност „у темељима не само личног него и националног и културног идентитета“, и „није без разлога речено да је улагање у матерњи језик и књижевност једнако улагању у националну безбедност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа“ (2. став). Каже се и да су „богатство и разноврсност наставних садржаја у супротности […] са малим бројем часова, што ауторе програма ставља пред непремостиве тешкоће, наставнике присиљава на сажимање градива, а ученике онемогућава да у потпуности стичу знања и уживају у лепоти свога језика и књижевности“ (3. став). Истичући да су српски језик и књижевност „основа за учење свих других предмета“, писци Декларације укратко износе упоредне податке о заступљености матерњег језика и књижевности код нас и у иностранству, уз закључак да је недељни фонд часова у нас знатно мањи (од 5 часова недељно у млађим разредима основне школе до само 3 у гимназијама) него у многим другим земљама (Француска, Турска, Русија, Словачка, Аустрија, Португалија, – с распоном од 10 до 7 часова недељно) (4. став). Због свега овога, подносиоци Декларације траже да се недељни фонд часова српског језика и књижевности повећа у основној и средњој школи, степенасто од најмање 7 часова у млађим разредима основне школе до 3–4 часа у средњим стручним школама (5. став). Они, најзад, позивају надлежне просветне институције (Министарство просвете и науке, Национални просветни савет и др.) да подрже овај предлог и да српски језик и књижевност „добије оно место у нашем образовном систему које му с правом припада“ (6. став). Међу потписницима документа су катедре које се баве српским језиком и књижевношћу из Србије (Београд, Н. Сад, Крагујевац, Ниш, К. Митровица, Н. Пазар), Српске (Бањалука, Пале) и Ц. Горе (Никшић), као и мрежа педагошких (учитељских) факултета из Србије и Српске, те Институт за српски језик САНУ и Институт за књижевност и уметност из Београда.

Поднета Декларација недвосмислено је изнела проблем који већ дуго постоји у српској просвети и култури – недовољна заступљеност српског језика (и књижевности) у настави. С обзиром на своју жанровску природу, Декларација није могла задирати у дубинско образложење предлога, у шта свакако не спадају ни покушаји квантитативног поређења заступљености језика и књижевности у нашим школама са стањем у других народа. Тако, иако истиче да су матерњи језик и књижевност у темељима националног идентитета, да су „највреднија духовна добра једнога народа, чувари његовог памћења и културе“ (2. став), она  није стигла да помене, ни експлицитно ни имплицитно, територијалне домете српскога народа и српског језика, укључујући и суседне словенске, па и несловенске државе у којима и данас живе Срби. С тим је у вези имала још мање могућности да проговори и о образовној и културолошкој потреби упознавања ученика с дијалектом и улогом дијалекта у настави, јер је дијалекат, заправо, „матерњи језик“ и први (дакле и прави) медиј дететове спознаје света. Он је, додуше, некада и озбиљна препрека ономе чему се у Декларацији тежи: „темељним граматичким знањима“ и „функционалној писмености“ (3. став), што указује на пажњу коју управо дијалекат заслужује. На другој страни, то је можда била прилика да се укаже на потребу равноправнијег односа према дијалектима кроз просветне и културне садржаје, утолико пре што је и књижевно стварање на дијалекту данас све запаженије и богатије.

Поред тога, овако конципирана Декларација из више разлога није могла проговорити ни о проблему тзв. јединства језика и књижевности у настави, које се код нас на формалном плану испољава како у називу предмета (од старијих разреда основне школе: Српски језик и књижевност) тако у наставним програмима. (То има своје одразе и на вишим, па и највишим организационим нивоима, на пример, чак и у функционалном устројству САНУ, у којем учествује Одељење језика и књижевности.) У оваквом се савезу, међутим, по традицији (нарочито у средњим школама) испољава превласт књижевних садржаја над језичким, на шта је својевремено указивао и наш највећи лингвист друге половине 20. столећа, акад. П. Ивић. Неке анализе показују, на пример, да је у средњим школама према наставним програмима тај однос 3:1 у корист градива из књижевности, док је у пракси језичко градиво у далеко неповољнијем статусу, те су разумљиви повремени захтеви у стручној јавности да се ови предмети на том нивоу наставе раздвоје. Но, као да се та неравнотежа унеколико преселила и у текст Декларације, па потписани лингвисти нису осетили потребу да унесу понешто од језичког пандана ономе што је на књижевном плану поменуто као потреба заступљености представника „свих књижевних епоха“ (2. став). (Додуше, овде је истакнута и потреба заступљености светских аутора различитих епоха, укључујући и компаративни књижевни приступ.)

Вероватно због тога, бар судећи према мом сопственом утиску, и студенти српског језика и књижевности на београдском Филолошком факултету уписују факултет са све оскуднијим знањем из српског језика, па онда, уопштено посматрано, и у потоњим годинама студија показују слабије резултате из низа језичких предмета, што значи да су под све већим притиском и наставнички критерији. Наравно, било би врло корисно и овде се упознати с односом језика и књижевности међу наставним предметима, а тако снажан изостанак језичког градива у средњој школи морао би се, макар на првим годинама студија, надокнадити изразитом превлашћу језичких предмета над свим осталим.

  1. Декларација и савремени друштвени тренутак (питање ћирилице, језичке феминизације, назива „српски језик“ и др.)

Од објављивања Декларације прошло је скоро годину дана, но допис што је почетком фебруара ове године стигао из Министарства просвете на адресу катедара и институција које су учествовале у њеној изради као да је указао на зрачак добре воље надлежних да се у вези с предложеним захтевима потраже нека решења. (Овај допис се, додуше, временски поклопио с објављивањем документа Стратегија развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године Министарства просвете, мада у том документу нема одговора на Декларацију.) Шта конкретно могу у вези са захтевима изнетим у обема декларацијама учинити надлежни органи, питање је, дакле, за ширу друштвену расправу и законодавне политичке институције. И то је чињеница, али је и чињеница да општа друштвена клима по питању очувања српског националног идентитета и главних симбола српске националне препознатљивости у области језика и писма (као и књижевности) у нас није најповољнија. То значи да ће предлози из декларација и надаље споро крчити пут у законодавну материју и, посебно, у јавну праксу. Уосталом, у другој декларацији се и напомиње (као и у низу новинских текстова последњих месеци) да се ћириличко писмо, на пример, и даље лоше држи у српској просвети и култури упркос уставној одредби о ћирилици као службеном писму у Р. Србији, односно писму „у службеној употреби“ (чл. 10 Устава Републике Србије, 2006). При томе се као неповољна околност мора узети чињеница да ово не прате одговарајући закони, који треба да и непосредно у пракси регулишу ову уставну одредбу, ако у такве не убрајамо непотпуни и сада већ анахрони Закон о службеној употреби језика и писама у Републици Србији из 1991. године, који се појавио након Устава Републике Србије из 1990. године (с прописаном „службеном употребом“ „српскохрватског језика и ћириличког писма“ у чл. 8). Неки први кораци у овој законодавној материји, који се тичу предлога измене закона и проширења домена употребе „службеног језика и писма“, започели су још 2017. године у сарадњи с Одбором за стандардизацију САНУ, али се из широј јавности непознатих разлога на томе стало. Судећи и по недавном наступу власти у републичкој Скупштини у вези с тим (РТС 2, 25.3.2021), ова тема у скорашње време неће бити активирана.

Отежавајућом околношћу у решавању овог питања могли бисмо сматрати и чињеницу да, у целини посматрано, ни сама „службена наука“ о српском језику данас нема јасно изграђен став о многим суштинским питањима која се тичу језика и језичке политике, по традицији лако разводњавајући проблематична места, па унеколико и скрећући у научнополитичку мимикрију. У таквим условима, кад лингвисти нису у стању да једнодушно подрже очување основних идентитетских симбола српског језика, његов изворни назив и његово изворно писмо, тешко је заштитити и Српски језик као главни школски „идентитетски“ предмет. Правопис српскога језика (Матица српска, 2016), на пример, нуди унеколико дисонантна решења у односу на Устав када је у питању употреба ћирилице (стр. 15), па и када је реч о самом називу језика (исп. „српско‑хрватски“ / „хрватско‑српски“, 86, 459). Уосталом, и недавни документ Матице српске (5.3.2021) упућен Министарству просвете, науке и технолошког развоја (као прилог расправи о Стратегији развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године), у коме се даје врло широка лепеза конкретних националних и идентитетских смерница у васпитању и образовању, а позива се, између осталог, и на ове две декларације, – не дотиче се питања употребе ћирилице (као ни писма уопште) у српском националном корпусу. Управо као ни Стратегија развоја у свом и иначе разводњеном приступу теми српског језика и књижевности (исп. поглавље 5., поднаслов: Унапређен однос према српском језику и књижевности као основним елементима националног и културног идентитета и унапређивање школовања на српском језику у дијаспори, 41–42).

Све то вероватно додатно доприноси ионако широком распону непоштовања уставне одредбе о ћириличком писму, што је понекад праћено (случајно или намерно) и замућеним схватањем самог појма „службена употреба“. Тако, испада да из такве, „службене употребе“ ћирилице треба изузети већ поједине домене школске праксе (исп. необјашњиво повлачење ћирилице пред латиницом на часовима српског језика, и то од другог разреда основне школе), те да по тој основи треба изузети и деловање низа тзв. телевизија с националном фреквенцијом које искључиво употребљавају латиницу у својим програмима. (Таква једна, као „национална“, у свом јутарњем програму већ годинама не скида панораму Њујорка у позадини.) Испада да томе не подлеже ни огромна издавачка продукција, у оквиру које и државне институције радо издају дела латиницом, као ни део институција, па чак ни највиши државни органи, који као да и своју званичну кореспонденцију с подређенима, укључујући и грађанство, радије спроводе на латиници. (И поменути фебруарски допис из Министарства, достављен имејлом, био је написан латиницом, и то оном „ошишаном“, без дијакритичких знакова.) Све се то унеколико подудара са ставом из друге декларације о „игнорантском односу државних институција“ према ћириличком писму, које су ово писмо и прописале за „службену употребу“, шта год то данас значило.

Но, то се незгодно поклапа и с бројним повесним чињеницама, на пример, с оном о аустријском уништавању ћириличких натписа и реклама кад год би аустријска окупаторска војска улазила у Београд, с оном о забрани ћирилице као виду прогона Срба у Павелићевој тзв. Независној Држави Хрватској, или с оном о смењивању српскога комунисте Б. Нешковића (у монтираном политичком процесу 1952. год.) због својих „националних застрањивања“, која су, између осталог, била и у служби заштите ћирилице у Србији. (Неко би, тако, могао помислити да се борба српскога народа за опстанак ћирилице прилично брзо из Хрватске пресељава у српску матицу.) То, дакле, сугерише да би се, ако не буде видљивијих законских интервенција у ову материју, статус ћирилице у Србији у догледно време могао поистоветити с њеним неславним статусом у Хрватској, Федерацији БиХ или Ц. Гори. Скора будућност ће показати је ли на сцени поновно жртвовање ћирилице из одређених политичких разлога, на пример у циљу држања „отворених врата“ према још једном југословенству (или некој сличној политичкој формацији), којем Србија поново треба да буде пијемонт, или можда ипак, судећи по садашњем стању ствари, само скромни и понизни пратилац.

То значи да, с обзиром на сложеност садашњег законодавног стања у домену очувања ћирилице и њеног положаја у настави, свакодневној пракси (па и србистичкој науци), још увек не можемо очекивати да ће државни органи и инспекције бринути о спровођењу уставне одредбе о ћириличком писму као „службеном“, али ћемо зато, како ствари стоје, можда убрзо и по ефикаснијој процедури имати закон о тзв. родној равноправности (неки га називају и законом о дискриминацији мушкараца, или жена), који такође није без духа неких пређашњих, но и перспективе модерних политичких времена. А тај ће закон, како се најављује, прописивати и казнене мере у домену језика, односно на плану (не)употребе одговарајућих речи за занимања, титуле и сл. (РТС 1, 4.3.2021). Тако би многи због, на пример, јавно употребљене речи у мушком роду м. одређене кованице у женском, попут декан (м. деканица / деканка?), психолог (м. психолошкиња / психологиња?), усташа (усташица / усташкиња?), исп. и академик, вирусолог, водич, ватрогасац, војник, мастер и др., – могли бити изложени новчаним глобама јер избегавају „обавезну употребу родно сензитивног језика“, или су за њу необучени, а ауторски би текстови који не испуњавају ове захтеве могли бити од стране лектора (неке врсте језичке полиције) цензурисани. У ту сврху се поодавно указује на вишак традиционализма у српском језику, на његову патријархалну затуцаност и „родну дискриминаторност“, због чега жене, наводно, не могу на високо плаћена радна места (!?), а за шта се мора побринути „родно одговорна влада“. У ту сврху се одржавају семинари, припремају регистри женских лексичких корелатива, читави речници „нових речи“ (не и без бројних дилема и несугласица и међу њиховим креаторима), без којих се, за разлику од правописа и граматика српског језика (или, нпр., речника српских етника), изгледа неће надаље моћи. И то и поред чињенице да је наметање језичког инжењеринга (главне одлике у Хрвата, за шта је школски а светски пример била нацистичка НДХ) Србима и српском језику увек било страно и несвојствено. Трагања за разлозима ове врсте напаствовања српског језика (под плаштом тзв. политичке коректности) крећу се у ширем распону од организованог атака на језичку (и логичку) свест Срба до могуће хрватизације и насилне „модернизације“ српског језика, али је за сада ствар тако идеолошки постављена да овде углавном немају шта да траже лингвисти (не рачунајући „лингвисткиње“), пошто је то препуштено у надлежност политичарима (посебно „политичаркама“) и бројним политичким активистима (пре свега  „активисткињама“). То значи да можемо очекивати да се у будућности и код нас можда почну организовати годишња такмичења и додељивања награда и одликовања за ауторе најженственије / најсексепилније (/ најродноравноправније) речи женскога рода, не питајући ништа (дакле и дискриминишући) све оне, укључујући и многе жене, који то не прихватају или се тога гнушају. У том смислу би у будућности неком могло пасти на памет да се ова врста „равноправности“ можда прошири и на неке друге језичке категорије, на пример на називље за животињске врсте, у смислу доследности именовања моционих корелатива за сваки животињски пар, што се логично намеће као следећи корак. (Једна народна и о томе мудро проговара…)

Можда недостатак националне свести, но свакако помањкање стручнога лингвистичког знања дошли су до изражаја у нашој науци и у спорадичном чувању појединих кључних појмова и термина (дакле, и начина размишљања) из југокомунистичких, па и ранијих времена. Познат је случај речника српског језика, који се отпочео радити крајем 19. столећа на предлог Ст. Новаковића као Речник народнога књижевног (одн. „народно‑књижевног“) језика српског, али му је у међувремену југословенска идеологија променила речнички профил, заменивши најзад и термин „српски“ термином „српскохрватски“, усклађеним с тежњама Хрвата које сежу још од илирског покрета (1836) и, не много мање хрватског, Бечког договора (1850). (Ови и неки потоњи политички догађаји резултоваће временом ставом да је лингвоним „српскохрватски“ научни, у односу на, нпр., мање‑више политички, термин „српски“, као и да је и српски настао из „заједничког“ тзв. српскохрватског, – што спада у домен замене теза.) Тако се први том Речника појавио у СФР Југославији 1959. године (под руководством акад. Белића), али је и после распада Брозове Југославије наставио да излази под именом Речник српскохрватског књижевног и народног језика, упркос све јачем противљењу и дела струке и шире читалачке публике (исп. мој прилог О тзв. Великом речнику САНУ и неким другим питањима, Књижевност и језик, LXIV/1–2, Београд 2017, 25–37). У међувремену је Речник снажно финансијски подржан и средствима из државног буџета Р. Србије, Законом о Речнику Српске академије наука и уметности (2005) у коме се Речник, изгледа пре намерно него случајно (но, свакако, неуобичајено), ниједном не наводи под својим правим називом. (Пандан овоме би било евидентирање грађана за званичне државне административне потребе према њиховим незваничним именима – надимцима, хипокористицима, ad hok називима и сл.) Прво, за ширу јавност пласирано, образложење за одлуку Академије о очувању наслова Речника налазило је упориште у ставу да Речник треба завршити под именом под којим је и започет, иако се у међувремену променио и назив државе и назив институције која га израђује, па и устав који нас је обавезивао на термин „српскохрватски“, а да не говоримо о у међувремену тихом заобилажењу оног дела лексичке грађе која се из слободне руке оцењује као „хрватска“ у томовима Речника објављеним 90‑их година прошлог века. Ова првашња образложења о потреби да се Речник заврши под садашњим називом обично су праћена и немуштим ставом издавача да се зна (/ подразумева) ког је језика то речник. Новија, пак, образложења, која се за сада још увек стидљиво помаљају из Академије (тачније, из њеног Института за српски језик, који је и потписник ових декларација), „модернија“ су и махом глобалистички интонирана. Она кажу да Институт за српски језик не треба да се бави питањима везаним за српски језички идентитет (јер она, наводно, остају у домену личног), као и да је питање назива језика политичко питање, дакле је и изван надлежности Института. (Истини за вољу, кад је реч о питању надлежности, формално‑правна заветрина у којој се нашао Институт омогућује му парадоксалну ситуацију – да се (само) у питање назива Речника који израђује не меша.)

Дакле, према последњим гледиштима, српски језик и сам његов назив све се више покушавају посматрати као готово искључиво политичка датост, па и по изворности изједначавати с мање‑више политичким конструктима: „хрватски“, „босански“, „црногорски“ језик. Међутим, утолико би пре, кад се српски језик покушава представити као још један политички језик настао на овом делу Балкана након распада СФРЈ (и то последњи у овом хронолошком низу), наши лексикографи из Института и њима надређени били дужни да у наслову Речника језик именују онако како то налаже највиши правно‑политички акт, Устав Р. Србије, – као српски језик. (Макар то чинили и без осећања националног поноса који имају они који свој језик данас називају „хрватским“, „босанским“, „црногорским“.) Уосталом, П. Ивић је још раних 70‑их година (у духу једне познате изјаве дубровачког Србина М. Решетара) устврдио да „ако језик није заједнички, свакоме припада свој“ (Полемички и други сродни списи, 1, Н. Сад 2014, 67). На другој страни, ако Институтови лексикографи заиста мисле да имају, ипак, чврста научна уверења у даљу оправданост термина „српскохрватски“ у називу Речника (или и шире), дужни су их аргументовано изнети тамо где треба, а најпре пред читатељство Речника и народ који га издашно финансира, у уводној речи неког од новијих томова. То, међутим, већ годинама из не до краја знаних разлога упорно изостаје, можда због недостатка стручњака, односно зато што А. Белића одавно нема међу њима.

                             *

Овај пар главних појава на које сам скренуо пажњу (и на које су и многи пре мене указивали): прве, која нам у званичном културном простору и даље намеће неку врсту равноправне употребе ћирилице и латинице, и друге, која говори да и на највишем академском нивоу лингвополитички термин „српскохрватски“ (/ „српско‑хрватски“) и даље има своје заштитнике и приврженике, – чине прилично суморном савремену слику србијанске и научне и националне стварности. Оне као својеврсни анахронизми сведоче о снажним рецидивима југословенства у нас, укључујући тзв. Новосадски договор (1954), који је зарад „братства и јединства“ Срба и Хрвата прописивао (пре свега Србима) равноправну употребу оба писма и употребу оба национална имена – и српског и хрватског – у називу (српскога) језика. (Изгледа да нам не фали много ни да по тим упутима ускоро искључиво екавицу прогласимо српским изговором.) Србијанско ослањање на тај „договор“, који су и сами Хрвати још пре пола века напустили након што су га колико се могло искористили (али подржавајући термин „српскохрватски“ у Срба и јавно га тумачећи као „хрватски језик на српски начин“, Д. Брозовић), најбоље потврђује изгубљеност дела србијанског друштва у садашњем времену и простору, заправо пре свега његове денационализоване елите, јер у титоизму „бачено семе још увек је присутно“ (П. Ивић, Полемички и други сродни списи, 1, Н. Сад 2014, 615). А данас је, бар онима који су се извукли испод терета прошлих времена и који знају понешто из српске повести и филологије, јасно да је овај новосадски политички акт (као и пређашњи бечки) изникао на традицијама бечко‑ватиканског подјармљивања српских етничких простора и њиховог расрбљивања, што су, по свему судећи, пипци већ добро познате тзв. нордијске историјске школе, с којом се српска наука, углавном неуспешно, носи већ два века. Ј. Брозу као аустријском каплару с дринског ратишта из Првог светског рата и ревносном хрватском комунисти свакако није тешко падало да буде на линији те идеологије, која се под плаштом својеврсног „међународног чиниоца“ и данас туторски намеће Србима. Зашто то данас не пада тешко ни појединим водећим србијанским научним институцијама и зашто нека од питања изнетих у овом тексту не би била и од интереса за нашу националну безбедност (што је на неки начин сугерисано и у Декларацији) – питање је које превазилази скромне намере овог прилога.

Поменуте декларације о српском језику (и књижевности) с потписом низа наших водећих научних и културних институција појављују се, дакле, у условима постојања снажних, отворених или притајених, оспоравања српског националног идентитета (нпр. кроз питање употребе писма, језичког инжењеринга, самог назива језика и др.). На први поглед, рекло би се да овакви услови могу обесмислити један посве рационалан и културолошки оправдан искорак дела наших институција у циљу очувања и јачања статуса српског језика (и књижевности) у настави, и ћирилице као његовог основног писма, те и свега онога што из тога природно произилази. Но, за сада је најважније да предлози из декларација, под претпоставком да исказују искрено и снажно јединство свих потписника, буду свестрано размотрени од стране надлежних, а евентуално повољна законска решења у вези с покренутим питањима да не подсећају на оне бројне законе и резолуције из Страдије, на које наши закони понекад подсећају, и због чега нас је пророчки опомињао добри, стари Домановић.

Подели: