Анализе

КЉУЧНE ИСТИНЕ И ЧИЊЕНИЦЕ О СИЛОВАЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

ЕВО КО ЈЕ ЗАДРЖАО ПРОТИВУСТАВНО ДВОАЗБУЧЈЕ У ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВОПИСА СРПСКОГА ЈЕЗИКА ИЗ 2010. ГОДИНЕ?

  • „Ћирилица“ (2001-2021) је званично од дана њеног оснивања (15. фебруара 2001. године на Оснивачкој седници коју је водио познати српски лингвиста Драгољуб Петровић, а копредседавали Вера Давидовић и Драгољуб Збиљић) својим усменим и писаним (много више и чешће) информацијама обавештавала и упозоравала и државне и језичке установе да је брига о српском језику а нарочито о српском (ћириличком) писму после 1990. године остала сва у раљама сербокроатистике и фаворизације хрватског писма из времена успостављене политикантске тзв. Сербокроатистике. Она се катастрофално показала у све чешћем планском, од политичара, избацивању српске азбуке и њеном заменом познатом латиничком хрватском верзијом тзв. гајицом, сачињеном око средине 19. века и њеном коначном верзијом с једним новим знаком – латиничким đ које је Хрватима подарио Ђура Даничић, уместо њиховог двознакла dj које су Хрвати прихватили у време Даничићевог рада на месту „тајника“ у ЈАЗУ крајем 19. Века. Тада је Даничић у ЈАЗУ започео израду  Rječnika hrvatskog ili srpskog jezika, а остали Даничићеви предлози уместо три остала двознака Хрвати нису прихватили, па и данас имају „дупла слова“ за поједине гласове, што је за природу српског језика и усвојеног од Аделунга Вуковог правила „читај како је написано“ неприхватљиво, али се користи уз извесне тешкоће и у језику Срба, нарочито у све чешћој наметнутој употреби после Новосадског договора (1954).
  • Стручно (лингвистичко) ново – старо решавање питања писма преузимала је, по традицији у организовању рада на правопису, Матица српска осамдесетих година 20. века и старала се о томе све до оснивања Одбора за стандардизaцију српског језика 1997. године, када је, природно, у свом делокругу ингеренција у организовању рада на изменама и допунама Правописа српскога језика прешлa на Одбор а Матица српска је остала да буде у статусу „повлашћеног“ издавача Правописа, па и овог актуелног издања из 2010. године
  • На велико чуђење је наишло у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ писмо од 31. 3. 2021. Одбора за стандардизацију српског језика поводом нашег заједнички, ко зна по који пут, обновљеног предлога за нормирање српског језика у једноазбучју (према обавези из Члана 10. Устава Србије). За разлику од свих других језика који се (сви, готово без икаквог изузетка) пишу једним писмом, у српској пракси од 1954. године све до данас траје решење питања писма у, погубном по ћирилицу а противно Члану 10. Устава Србије и пракси у свим другим престижним, језицима у којима не постоји двоаазбучје које практично није могуће као трајно и природно решење питања писма
  • Највећи разлог за чуђење је апсолутно нетачна информација, упућена нама, из Председништва Одбора (с потписом председника те институције Срета Танасића) да Одбор, практично, нема „везе с Правописом српскога језика из 2010. и да се „обратимо Матици српској и редакторској екипи (као да та екипа није Одборова) која је радила измене и допуне тог правописа, а које је Матица објавила 2010. године
  • Иако је на седницама Одбора и посебне Комисије бр. 7. највише времена 13. новембра 2007. расправљано поводом тадашњег предлога „Ћирилице“ (примљеног у Одбору 24. 09. 2007. под бројeм 141) да Одбор одговори на наше питање „да ли ће нови правопис следити уставно једноазбучје у данашњем Члану 10. Устава Србије, или ће решење питања писма у правопису, а на тај начин и у школству и уопште, предложити поново кроз двоазбучје? И да ли је  ико други у Европи, у било ком изворном и престижном језику питање писма разрешио на досадашњи српски начин? И, најзад, да ли се игде у свету за неки језик решава питање писма  на двојак начин: једно писмо у службеној, а сасвим друго у јавној употреби?“[1] У исто време Комисија бр. 7. расправљала је тога дана и о нашем позиву[2] из „Ћирилице“ да Одбор учествује са својим представницима на Симпозијуму „Ћирилице“ 24. новембра 2007.
  • Одбор је одбио да учествује било на који начин званично на Симпозијуму „Ћирилице“ јер је противан „Ћириличином“ „ставу – Удружење сматра да је ћирилица српска, а латиница гајевица“ (хрватска). Не можемо им се у томе придружити.“[3] Тој оцени тадашњег Председника Одбора, тачно како овде пише у извештају из расправе на седници Комисије бр. 7. од 13. новембра 2007. године нико није противуречио, иако је он, дакле, сматрао да није „ћирилица српска“ и да није „гајевица латиница“ (у нашем обраћању Одбору гајевица или гајица наведена је, наравно, у додатку да је то хрватско национално писмо које нико ни код нас све до 1990-их година, а у свету ни данас није оспорио као хрватско национално писмо. Оно је и озваничено у свету као писмо хрватског језика). Српска ћирилица је регистрована (а како би друкчије могло?) као писмо српског језика, због чега се све оно што Срби данас објаве хрватским латиничким писмом „књижи“ у хрватску културну баштину, тј. Србин „који пише латиницом пише хрватским“ језиком[4].
  • Председништво Одбора данас у писму „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ 31. 03. 2021. одбија да призна да је  Одбор „организовао“ и одобрио измене и допуне Правописа српскога језика из 2010. и не признаје да их је његова комисија (четворица редактора Правописа 2010), објављене у издању Матице српске 2010. године, с главним рецензентом такође из тог Одбора – тадашњим Председником Одбора, радила више од четири године на изменама и допунама Матичиног Правописа из 1993. године и које су обнародоване, као противуставне у решењу питања писма, 2010. године.

АУТОР: Драгољуб Збиљић

ПИСМО-ЖАЛБА ИЗ ОДБОРА ЗБОГ НАШИХ ПРЕДЛОГА БЕЗ ИКАКВОГ РАЗМАТРАЊА ПРЕДЛОГА

     Два удружења за одбрану српске ћирилице „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001)) и „Српска азбука“ (Београд, 2010) ових дана добила су писмо из Одбора за стандардизацију српског језика, (с потписом председника проф. др Срета Танасића, дописног члана АНУРС-а) у вези с нашим обновљеним предлогом да Одбор нормира српски језик у струци и правопису на једном, српском ћириличком писму, у складу с обавезом из првог става Члана 10. Устава Србије (2006).

Уместо да Одбор одговори двама удружењима за одбрану ћирилице (последњи пут заведени предлог у Одбору 19. 3. 2021. под бројем 67 или 64, нејасно је исписана бројка руком) да ли ће чланови Одбора за стандардизацију српског језика и када на свом састанку бити обавештени о нашем предлогу како би се изјаснили о њему, из Одбора (с потписом поменутог председника) Председништво Одбора упутило нам је писмо у коме имају велике замерке на наш рад у удружењима.

Што се тиче „замерки на наш рад“, ми смо почашћени што Одбор посвећује своје време за оцењивање „нашег деловања“ у спасавању српске азбуке, уместо да посвети више времена за нормирање српског језика у вези с писмом према уставној обавези и пракси у нормирању писма у свим другим језицима у Европи и свету. Године 2006. Године већинска воља народа на референдуму за Устав Србије изгласала је потпуно јасан први став, који се поименице односи на српски језик и ћириличко писмо Члана 10. Он је императивно и јасно решио питање писма српскога језика у службеној употреби на овај начин: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. Лингвисти, посебно у институцији за нормирање српског језика и писма, имају обавезу о коју се оглушују већ 15 година да ту уставну обавезу спроведу, без поговора и отпора, у струци и српском правопису. Та уставна одредба потпуно је сагласна с уставним решењем питања матичног језика и писма у свим државама у којима постоји уставно решење тог питања, те и стога такво наше решење не оставља ни трунку недоумице да би се такво решење применило у пракси.

Нажалост код Срба већ дуго у Југославији, па сада и у Србији у вези с матичним језиком и писмом ништа не иде лако, па све „мож‘ да бидне, ал‘ не мора да значи“ у пракси. И зато у проблематици српскога језика и писма мало шта и мало где иде како треба, а понегде не иде никако друкчије, него штетно у језику и, нарочито, писму. Ако је у државном Уставу народ већ сувише јасно и без изузетка одредио да се службени српски језик пише ћириличким писмом, а то се у пракси већ 15 година не спроводи, већ се и даље користи у језику Срба латиничко писмо 90 одсто, а свега 10 одсто ћириличко писмо – онда ту нешто много не ваља за Србе и њихов матични језик и матично писмо. У Србији сви други, хвала Богу, имају остварена права на  своје језике и своја писма, а то се, и даље, оспорава само Србима у пракси. Очигледно се наставља инерција из времена када је у Југославији постојао политички наметнут тзв. српскохрватски језик у коме су морала бити два писма, јер се ни Хрвати ни Срби нису били званично одрекли својих писама (гајице и вуковице).

Проблем је у Југославији био у томе што је (документовано) комунистичка власт нескривено и грубо спроводила масовну фаворизацију хрватске абецеде на све начине (насилно и политички, пропагандно и манипулативно) на очигледну штету српске савршене азбуке. Срби су дочекали и у Србији да им се настави фавориазција хрватске абецеде и после укидања српскохрватског језика и враћања на претходни, изворни, Вуков назив „српски језик“. Нажалост, то враћање имена српском језику у Србији од лингвиста је, доказано и писмено, дочекано невољно. А да је то тако потврђује и чињеница да није свуда и у свему у Србији враћен „српски језик“. Српскохрватски језик остао је, „окамењен“ по вољи људи у САНУ-у и САНУ-овом Институту за српски језик који су задржали српскохрватски језик у објављивању (и) нових томова Речника српскохрватсог књижевног и народног језика. Српским великим лингвистима се, очигледно, усладио тај назив „српскохрватски језик“, па су га оставили за своју радост као неко ново семе за очекивану (?) будућност у најкапиталнијем  делу сваке националне  лингвистике, у националном речнику.

Уз то, сасвим очигледно, српским стручњацима за српски језик усладило се и туђе писмо (хрватска гајица) до те мере да немају ни воље, ни хтења ни снаге (али ни образа) да коначно уваже народну вољу из Устава о враћању пуног природног суверенитета националном писму које је народно писмо Срба у последњих десетак векова. Већ 15 година српски лингвисти неће да се ускладе с већинском вољом српског народа нити с општом праксом у свету у решењу питања писма.

ДРЖАВНО И ЛИНГВИСТИЧКО РОВАРЕЊЕ ПРОТИВ УСТАВА

Роваре против Устава (већ 15 година задржавајући на снази неуставан део Закона о службеној употреби језика и писама, а који се односи на српско писмо) и лингвисти, посебно у Одбору за стандардизацију српскога језика. У правним државама ово се сматра кривичним делом, а не обичним прекршајем. Реч је, у ствари, о настављању буквалног силовања српске ћирилице, што се спроводило дуго најпре у окупацијама српскога народа преко забрана ћирилице и наметања хрватске гајице ради коначене замене забрањене ћирилице, а онда и у време комунистичке планске фаворизације те исте латинице. Српска попуштања на своју штету само да нам „живи Југославија“ односила су се и на одрицања од свог миленијумског (ћириличког) писма.

Нажалост, сва та попуштања, па и напуштање и српског писма нису могла да задовоље „браћу“ у другим републикама, па је Југославија (без воље Срба и чак с њиховим изазваним нужним отпором ради очувања својих живота у тој држави) ипак растурена, уз обилату помоћ са стране, посебно од више пута доказаних непријатеља и окупатора Срба. Попуштање се наставља, ево, већ дуже од две деценије, колико власт и лингвисти у Србији, свако са своје стране, допуштају без примера у свету, неуставну анархију у писању свога матичног и матерњег језика.

Два удружења (споменута на почетку) за одбрану српског писма у складу с Уставом и правом свога народа на свој језик са својим писмом, не успевају да на свој трошак (на трошак својих сиротих чланова) одбране српско писмо, у овом случају не овога пута од моћног окупатора, него првенствено од домаће власти и домаћих лингвиста, посебно у Одбору за стандардизацију српског језика. Наши врли лингвисти, притешњени дугим нашим пажљивим буквалним миловањем по образу, најзад су пристали да се боре с нама. Међу њима се двојица стручњака посебно истичу у тој борби: проф. др Срето Танасић и проф. др Милош Ковачевић. Али како се они боре? Боре се тако што су успели да, с још неким члановима Одбора, као чланови у комисији Министарства културе у претходном сазиву сачине заједнички Предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма. Тај закон потиче из 1991. године. Доживео је неколико измена и допуна, али само у корист мањинских језика и писама, а никад није усклађен ни с ранијим Чланом 8. Устава Србије из 1990. године, а тек је остао превише неусклађен у вези са српским писмом после доношења новог Устава 2006. године са спомињаним Чланом 10. Али од тога није било никакве вајде. Републички секретаријат за законодавство признао је да је тај предлог држао у некој својој фиоци пуне три године и ових дана саопштио да је поставио рампу пред тај предлог изјавивши да „закон о ћирилици држави није потребан“. Дакле, тај државни орган није ни споменуо Члан 10. Устава Србије и да је спасавање ћирилице не само потребно него по народној већинској вољи у Уставу (2006) и обавезно.

Ми из споменута два удружење дуго (20 година) упозоравали смо и државу и, посебно, лингвисте у Одбору за стандардизацију српског језика да јесте у реду да се (и) они залажу за усвајање измена и допуна реченог закона ради његовог усклађивања с уставном обавезом, али да је лингвистима важније и за ћирилицу неупоредиво корисније да се они сами најпре усагласе у струци и правопису с уставном обавезом. Јер, изричито смо им стално спомињали да се код нас одавно устави и закони спроводе тек делимично и волонтерски и да то неће моћи да спасе српску ћирилицу. Објашњавали смо им да деца у школи не читају превише ни устав ни закон па да из њих сазнају које је српско писмо, него да о томе уче пре свега и после свега из уџбеника за српски језик и из правописа. Ту они могу да најпре и највише науче о српском језику и српском писму. Зато смо више пута предлагали (па и у овом последњем обновљеном предлогу од 19. 3. 2021) да лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика усагласе стручно и правописно решење питања писма према обавези из Члана 10. Устава и у складу с општом праксом у Европи и свету кад је реч о решењу питања писма у свим другим језицима.

ИЗ ПРЕДСЕДНИШТВА ОДБОРА НАМ САОПШТИШЕ ДА ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА „НЕМА ВЕЗЕ С ОДБОРОМ“!

И сада, уместо да се у Одбору, макар са закашњењем од 15 година, прихвате свога стручног посла у вези са српским језиком и његовим писмом, с висине се „извикаше“ на нас, рекоше нам да смо ми у удружењима „кривци“ што их ометамо тиме што им предлажемо и што својим писањем и деловањем „скрећемо пажњу народа с проблема у вези с ћириличким писмом“. Љуте се на нас, као да ми, а не они, примамо новац од народа за нормирање српског језика, за сачињавање правописне норме, за решавање питања писма у правопису и уџбеницима за српски језик. Дакле, буквално нас, с истицањем своје висине, нападоше за оно што они 15 година нису хтели да ураде иако су они, а не ми, плаћени од народа за неговање српског језика и за (о)чување српског писма. По њима, ми испадосмо „криви“, „дужни“ и „ружни“ што указујемо шта није урађено у вези с уставном обавезом и што им предлажемо као успешно решење проблема српског писма у складу с нашим Уставом и с праксом у Европи и целом свету. Они нормирали лингвистички (у струци и правопису) неуставно решење питања писма с алтернативним писмима, а нас нападоше с висине изнад наших домашаја (као НАТО у бомбардовању Србије 1999) што знамо шта и зашто није урађено па за последицу имамо много области употребе српскога језика данас у Србији без иједног слова ћирилице, која је по Уставу неизоставна у писању језика Срба. Али, нажалост, Устав не може сам да се  спроводи, власт одбија да усагласи закон с уставном одредбом, а лингвисти неће већ 15 година, али и дуже, да се умешају у свој посао па да нормирају правописно решење ћирилице у складу с реченом чланом Устава и општом праксом у свету.

Због тога што то они нису урадили, ево како нас, у вези с нашим предлогом да то ураде – нападоше:

„Ви упорно тврдите и понављате у јавности да је Одбор за стандардизацију српског језика у важећем правопису српског језика нормирао употребу латинице поред ћирилице у српском језику насупрот јасној одредби устава да је у српском језику у службеној употреби само ћирилица. Тако и у т. 2. овог дописа пишете ,Апсолутно је неприхватљиво да Одбор за стандардизацију српског језика задржи два писма у српском језику…‛ Апсолутна је неистина да Одбор за стандардизацију нормира двоазбучје у српском језику. Одбор за стандардизацију српског језика није ни аутор / приређивач ни издавач, ни суиздавач Правописа српског језика. Изношење те неистините тврдње није ни коректно ни дозвољено, а ви тиме не доприносите решењу проблема јер скрећете пажњу са проблема, окривљујући неосновано српску струку односно Одбор за стандардизацију српског језика и обмањујући српску јавност. Ви свој предлог како би требало да буде регулисано питање писма у правопису упутите ауторима / приређивачима и издавачу правописа.“[5]

[1] В.: Списи Одбора за стандардизацију  српскога језика Х, Институт за српски језик и Београдска књига, Београд, 2008, стр. 65.

[2] В.: позив „Ћирилице“ Одбору, исти Списи, стр. 66.

[3] Исто, стр. 81.

[4] Милош Ковачевић, „Онај ко пише латиницом пише хрватским језиком: Професор Милош Ковачевић о замкама које носи библиотечко кодирање језика, Вечерње новости, 5. 3. 2021, стр. 4.

[5] Цитирано из писма Председништва Одбора удружењима с датумом 31. март 2021, а с потписом председника Одбора проф. др Срета Танасића, дописног члана АНУРС-а.

 

Подели: