Анализе

СИЛОВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ (И) У СРБИЈИ

  • Нико од посебно одговорних и плаћених за бригу о српском језику и писму или не спомиње уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије, или је спомиње и чак и цитира, али је се у пракси не придржава
  • Све против ћирилице у Србији још се темељи на Новосадском договору о српскохрватском језику и „равноправности писама“ из 1954. године.
  • Правопис српскога језика Матице српске, с дозволом Одбора за стандардизацију српскога језика оставио поново 2010. године решење питања писма без решења (у двоазбучју)
  • Силовању ћирилице у Србији придружила се ових дана отворено и јасно и „плитка држава“ – Републички секретаријат за законодавство признавши да је он поставио рампу за непролазак усаглашеног с Чланом 10. Устава Србије Предлога измена и допуна неуставног Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма до Владе Србије и Народне скупштине да би се спречило његово усвајање, уз тврдњу да „закон о српском језику и ћирилици држави није потребан“, али без предлога да се укине постојећи неуставан закон, што је противуречност Секретаријата: закон за језик и писма мањина је у реду, али за матични језик и писмо „закон није потребан“ иако држава не примењује у пракси императивну уставну заштиту ћирилице

АУТОР: Драгољуб Збиљић

 

ДОБРО СПРОВЕДЕНА ЗАБУНА СРБА

У једном интервјуу Политици у септембру 2015. године познати српски лингвиста на питање новинарке Марине Вулићевић „Могу ли се Срби у потпуности посветити ћириличном писму, с обзиром на то да латиница доминира светом?“, између осталог, рекао је:

 „Ми се заправо још нисмо у потпуности суочили са чињеницом да смо, нежељеним стицајем историјских околности, постали и остали једини двоазбучни народ у Европи. Својевремено се говорило да је то „наше богатство”, али заправо је пре извор забуна. Парола о „равноправности двају писама” звучала је врло демократски, али равноправности нема између слабијег и јачег, а латиница је постајала све јача, захваљујући енглеском и другим страним језицима, употреби у математичким, хемијским и физичким формулама, у аутомобилским регистрацијама, па загребачкој телевизији, у популарним загребачким часописима („Старт”, „ВУС”, „Глорија”, итд.) који су се читали и у Београду…

У новије време дошле су и СМС поруке, па интернет, па онлајн и имејл адресе, па кабловска телевизија, па таблоиди, „ружичасте” и „срећне” телевизије и тако даље, све док се није створио утисак да је на латиници све оно што је популарно, модерно, светско, комерцијално, а да се за  ћирилицу боре још само окорели традиционалисти и националисти. Сада нам једино остаје да употребу латинице сведемо на разумну меру, да с њом не претерујемо, остајући свесни да је ћирилица наше основно писмо, које морамо чувати и неговати, да не бисмо изневерили сопствену традицију.“

Веома је занимљиво да наш славни лингвиста, за разлику од наше лингвистичке маленкости  говори о томе да је неко писмо јаче од неког другог писма, а та јачина латиничког писма у вези с „слабошћу“ ћирилице темељи се на чињеници да се латиничко писмо користи у физици, хемији, математици и енглеском језику, па је због тога „латиница јача од ћирилице“.

Наравно да је, по нашем дубоком убеђењу, наш славни колега овде погрешио када је говорио о томе да је хрватска латиница „јача“ од српске ћирилице и да је она зато „победила“ српско писмо. Када би то било тачно, латиница би неизоставно била „јача“ и неизоставно би победила и у Русији, и у Бугарској, и у Северној Македонији и у још неким другим државама у којима је ћирилица суверена. Наш (и много чији још) велики пријатељ и неупоредиво већи лингвиста од лингвистичке маленкости у мом имену, очигледно је заборавио, није се тиме довољно бавио или га није занимала чињеница да је српска ћирилица стално кроз више векова забрањивана у свим окупацијама Срба, па и у Србији, нарочито у Првом светском рату, а посебно је оштра у забрани ћирилице била Законска одредба о забрани ћирилице у НДХ 1941-1945. а то све потврђује велико и буквално силовање српске ћирилице. Ни једно друго писмо није тако дуго и оштро забрањивано уредбама, наредбама и нехуманим законима.

То силовање ћирилице у Првом светском рату и касније још оштрије и грубље у НДХ наставило се, нарочито после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности писама“ из 1954. године, када се под комунистичком влашћу спровело, уз насиље, и лукавство у том смислу што је пропагандно „заосталој“, „простој“ и „сељачкој ћирилици“ учинила „напредан ствар за Србе тиме што се силовање ћирилице, малтене претворило у „част“ да је силује и убија (замењује) „модерно“, „светско“, „јаче“ латиничко писмо у хрватском саставу. Тако је почела фаворизација хрватског писма у односу на српску азбуку. Тада је, за 15-ак година, већинска српска ћирилица у Југославији, а међу Србима још готово стопостотна у коришћењу, новим лукавим буквалним пропагандним комунистичким силовањем „заостала“ ћирилица“ претворена у мањинско писмо и у језику Срба замењује „јачим“, „угледнијим“, „светским“ латиничким писмом /хрватском гајицом) у оквиру комунистичке Југославије. Тада се, у ствари, и догодило највеће упропашћивање (замењивање) ћирилице у Срба (посебно од 1954. године, па све до данас, 2021. године)  и у Србији, Хрватској, БиХ, Црној Гори. То се догађа и данас у Србији, где постоји стопостотна уставна заштита ћирилице у српском језику у Члану 10. Устава Србије, који је народ на референдуму 2006. године одобрио и потврдио.

Нажалост та народна потврда воље за пуном сувереношћу ћирилице у језику Срба ни за 15 година није дала никакав виднији позитиван резултат у спасавању ћирилице, јер је од самог почетка ступања на снагу Устава с Чланом 10. почело багателисање и опструисање уставне обавезе за ћириличко писмо у Србији, па се то ради и данас, тачно 15 година као да не постоји Члан 10. Устава у Србији, па лингвисти у струци и правопису спроводе и даље правила из српскохрватског језика из времена Новосадског договора 1954. године у Матици српској, а власт се понаша потпуно незаинтересовано за спасавање ћирилице и следи дозволу о нерешеном питању писма српског језика по правилима двоазбучаја из споменутог правописа. Понекад владари и нижи носиоци власти обећавају „спасавање ћирилице“, али обично нагласе да „наша је и ћирилица“, што наравно није тачно, јер никада није озваничен ничији латинички састав за језик свих Срба, него је комунистичка власт с лингвистима прогласила познато хрватско национално писмо гајицу за „српско писмо“, тачније за (пара)писмо у језику Срба.

СИЛОВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ И У СРБИЈИ ЈЕ НЕШТО НАЈГНУСНИЈЕ ШТО СЕ МОГЛО ДОГОДИТИ СРПСКОМ НАРОДУ У ПОСЛЕДЊИХ ХИЉАДУ ГОДИНА ЊЕГОВЕ ИСТОРИЈЕ

Председник Србије Александар Вучић је једном добро рекао за силовања појединаца (жена, мушкараца и, далеко било, деце – да је то нешто најгнусније што се догађа. И ми смо сагласни да од силовања заиста нема гнуснијег злочина, јер се тиме двоструко атакује на слободу људи и у духовном  и физичком смислу. И ако је то заиста гнусни злочин над појединцима, какав је тек злочин силовати писмо целога једног народа и натерати га на силу да се одриче своје слободе у употреби свога писма као једног од најважнијих појмова српског цивилизацијског и културног идентитета у трајању толико векова.

Својеврсно вишевековно силовање и убијање идентитета српскога народа замењивањем његовог хиљадугодишњег писма јесте саставни део геноцида над српским народом, што је посебно обрађено и доказано у двема књигама – Књигоцид[1] и Ћирилицоцид[2].

Тако је, у ствари, хрватско писмо (латиничко) наметано Србима у почетку насилно забранама, а намеће се и данас без постојања званичне забране ћирилице, али уз постојање настављања ширења заблуда да је то српско писмо, да смо као „двоазбучњаци“ само у језику Срба обогаћени. Насиље против ћирилице наставља се тако што се дрско од власти и лингвиста багателише чињеница да је народ, у оквиру референдума за Устав Републике Србије, истовремено показао своју вољу да поново изабере само српско (ћириличко) писмо за писање језика Срба као јединственог и обједињеног народа на једном, свом писму, а не да се и даље дели по различитим писмима у свом језику. Српске власти и лингвисти неће да чују да спроведу и даље чисту народну вољу за ћириличко једноазбучје у лингвистици и државној пракси у спровођењу свуда у Србији Члана 10. Устава Србије. Истина, власт је највише захваљујући својевремено нападаној власти Слободана Милошевића, вратила српску ћирилицу у готово стопостотну употребу макар у државним канцеларијама. Али свуда изван државних канцеларија спроводи се оно што је важило у Новосадском договору о „равноправности писама“ и нескривеној фаворизацији латинице све док се не оствари тзв. постепена замена ћирилице до њене коначне замене хрватским писмом,  што је већ остварено у многим областима употребе српског језика у јавности (банке, трговина, јавни пропагандни исписи) готово сви су на хрватској латиници.

ПЛИТКА ДРЖАВА“ У ЛИКУ РЕПУБЛИЧКОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА ЗАКОНОДАВСТВО КАО ОПСТРУКЦИОНАША ПРИМЕНЕ ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ

Уз то иде и даље примењена чудновата измишљотина хрватских лингвиста из времена Југославије за назив „јавна употреба језика и пис(а)ма“ у којој уставна одредба из Члана 10. Устава Србије не важи, тј. раздвојена је у значењу супротности „службене“ од „јавне употреба језика и пис(а)ма“, по чему испада да „службена употреба“ није „јавна употреба“, него је, ваљда, „тајна употреба“. Наравно, нигде се у свету па ни у Европи, не супротстављају „службена“ и „јавна употреба“, па се нигде, осим у Србији, не  употребљавају у једном језику различита писма у језику ако је реч о „јавној“ употреби. У целом свету разликује се једино „службена употреба“ од „личне, приватне употребе“, па се ни у тој „личној  употреби“ готово нико не служи у писању свога језика различитим писмима од постојећег писма. Дакле, у целом свету не разликују се у писму чак ни „службена“ и „лична употреба“. Та измишљотина је данас у Србији на снази зато што тај „изум“ из раније Хрватске, који више ни у Хрватској није у примени, користе разне врсте антисрба, тј.  антићириличари којима је то начин да заблуђују српски народ и неупућену власт како би се наставило замењивање српске ћирилице хрватском абецедом све до последње српског ћириличког слова.

У последњим данима имали смо доказе да „плитка држава“ (како ми зовемо разне државне службе које се не труде да спроведу уставну одредбу о пуном суверенитету српске азбуке из Члана 10. Устава Србије) настоји на све начине, непримењене у свету, да омете и изигра примену Устава у вези с матичним језиком и писмом матичног народа у Србији. У Србији имамо да се, за светао пример Европи и свету, сасвим ревносно спроводе уставне обавезе у вези с другим (мањинским) језицима и писмима (што ми здушно подржавамо), а закида матични народ матичног језика у примени Члана 10. чак 90 одсто у корист туђег писма наметнутог Србима у њиховом језику (што ми никада нећемо подржати, јер би подршка томе била светски нонсенс). Као велики опструкционаши и гушитељи права српског народа у Србији у спровођењу Члана 10. Устава Србије посебно су се истакли противуставни опструкционаши уставне/народне обавезе у вези с матичним српским језиком. Како су писале ових дана Вечерње новости[3], Републички секретаријат за законодавство најпре је три године држао у фиоци упућене му на одобравање промене у Закону о службеној употреби језика и писама ради усаглашавања законских одредаба које су противуставне у вези с уставним прописом о српском језику са српским (ћириличким) писмом. Тај секретаријат се изјаснио после три изгубљене године за Србе и српску ћирилицу да је он зауставио пролаз изменама и допунама реченог неуставног закона, а онда је из Секретаријата речено да „држави закон о ћирилици није ни потребан“. Он заиста не би био потребан када би власт свуда и у свему примењивала уставну неискључивост српског писма из српског језика.

Без тог усаглашеног закона, наставиће се општа анархија у писању само матичног српског језика у Србији, а Србија ће бити далеко слабија и од Северне Македоније која је сачувала у потпуности македонску ћирилицу (готово подударну у саставу са српским ћириличким писмом), а Срби ће све више и брже губити свој ћирилички идентитет и на последњој је деоници пута затирања српског ћириличког писма, доказаног као најлепшег, најсавршенијег, најчитљивијег и најлековитијег писма како су доказивали и доказали и многи страни истраживачи улоге и подесности сваког писма за дотичне језике.

Било је покушаја од српских лингвиста и политичара да се за замењивање и затирање српског ћириличког писма код Срба окриви српски народ, као да народ сам треба да спроводи Устав, да сачињава решење питања писма у лингвистици и правопису и да истражује узроке затирања ћирилице. То није прошло, јер српски народ није крив што има данас неодговорене власти и неодговорне лингвисте који измишљају прописе у вези с језиком и  писмом какви се не сачињавају и не примењују у другим државама и другим језицима.

[1] Ante Lešaje, Knjigocid – uništavаnje knjigа u Hrvatskoj 90-ih, Srpsko narodno vijeće, Zagreb, 2012.

[2] Драгољуб Збиљић и Дарко Ј. Ивановић, Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014.

[3] Видети посебно текст „ДРЖАВИ НЕ ТРЕБА ЗАКОН  О ЋИРИЛИЦИ“, Вечерње новости, 3. април, 2021, стр. 4.

Подели: