Анализе

МАЛА СТУДИЈА О ВЕЛИКОМ ДРЖАВНОМ И ЛИНГВИСТИЧКОМ САТИРАЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

СРПСКА ЋИРИЛИЦА У СРБИЈИ ПРЕТВОРЕНА У СИЗИФОВ КАМЕН

Поводом текста „ДРЖАВИ НЕ ТРЕБА ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ“, Вечерње новости, 3. април 2021, стр. 4.

  • Када би све државне институције спроводиле императивну уставну обавезу из члана 10. Устава Србије закон за ћирилицу заиста не би био нужан, јер први став реченог члана не спомиње закон, АЛИ ГА И НЕ ЗАБРАЊУЈЕ
  • Судбина ћирилице је, дакле, решена директно Уставом, а проблем постоји у томе што задужени и плаћени одбијају да спроводе у пракси императивну уставну обавезу из првог става Члана 10. Устава (власт га не примењује свуда у држави, него само у својим канцеларијама, а лингвисти га не примењују у својој струци и правопису)
  • Нарочит проблем ћирилици праве у заштити ћирилице у пракси Уставни суд Србије и постојећи, неусклађен с чланом 10. Устава, Закон о службеној употреби језика и писама
  • Кад се Министарство културе у прошлом сазиву 2017. године договорило с лингвистима да усагласе неуставан Закон о службеној употреби језика и писама с Уставом, Републички секретаријат за законодавство, умешавши се у лингвистичку струку, одбило је да изменама да пролаз до Владе и Скупштине Србије ради усвајања усклађености с Уставом
ОПШТИ СТРАТЕШКИ ПРОМАШАЈ У ПОКУШАЈУ У СРПСКОЈ ПРАКСИ ДОВОЂЕЊА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У СУВЕРЕНИ СТАТУС ПО ОБАВЕЗИ ИЗ  ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ

У Србији је народ на референдуму за Устав Србије 2006. године усвојио члан 10. у коме, потпуно јасно за сваког иоле елементарно описмењеног човека, изричито стоји, без икаквог додатка и изузетка у вези са српским језиком и писмом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (први издвојен став). У посебном, другом ставу у вези с другим језицима и писмима, тј. у вези с језицима и писмима мањина, опет изричито пише обавеза: „Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Први став тога Члана 10. Устава, дакле, одређује потпуно јасно и за правнике и за људе других струка који елементарно разумеју српске речи и српски језик када се чита одредба на вуковски начин (тј. онако како у њој изворно пише), да се у свакој службеној употреби језика и писама не могу искључити српски језик и ћириличко писмо, осим у употреби страних језика и језика националних мањина у Србији када су они у службеној употреби. А та службена употреба регулише се посебним законом зато што су они у службеној употреби у складу с међународним прописима и праксом и у складу с посебним законом у свакој посебној држави. Што се тиче службене употребе других језика и писама у Србији нема никаквих проблема у тој употреби, а Србија предводи у Европи и свету по „меким“ захтевима који треба да се испуне како би се ти језици широко употребљавали у пракси. У Србији, на пример, посебно у Покрајини Војводини, користе се неки мањински језици у некој врсти употребе, а да нема ни два процента грађана који имају „други језик и друго писмо“. И колико је Србија претерано добродушна и попустљива у прописима и у пракси употребе других језика и писама у службеној употреби, Србија је једини пример земље у свету, у којој је у пракси раширена неуставност и закинутост матичног народа у службеној употреби матичног језика и, посебно, матичног ћириличког писма. То није нелогично. Ако се, по свим истраживања у Србији хрватско абецедно писмо (гајица) у Србији креће око 90 одсто, то мора да  значи у пракси закинутост за толики проценат српског (ћириличког) писма којег у јавности има у пракси свега десет процената. А по Уставу, видели смо, ћириличког писма у писању српског језика мора бити сто посто, таман толико колико има сваког другог матичног писма у матичном језику сваке државе у Европи и свету. Србија је у томе изузетак на штету свога писма, а то значи на штету матичног народа и његовог писма у његовом језику.

СРБИЈА ЈЕ ЈЕДИНА ЗЕМЉА У ЕВРОПИ И СВЕТУ У КОЈОЈ ЈЕ МАТИЧНИ НАРОД (СРПСКИ) У МАТИЧНОМ ЈЕЗИКУ (СРПСКОМ) ОШТЕЋЕН ЧАК 90 ОДСТО У СВОМЕ МАТИЧНОМ ПИСМУ (ЋИРИЛИЧКОМ)

Откуд таква аномалија само у Србији у целој Европи и свету?

Ту аномалију омогућују они који су обавезни државно и стручно да спроводе уставне и језичке уобичајене прописе у коришћењу матичног писма у матичном језику. То су они који су једини професионално обавезани, па зато и плаћени, за спровођење у пракси уставног права српског народа на свој језик и своје писмо.  И то није необјашњиво. Јер оно што матични народ одузме себи у вези с правом на свој језик са својим писмом, то се прелива као вишак права некога другога народа (мањинског) кад је реч о службеној употреби других језика и писама у пракси. Тако се у Србији проширило друго, туђе писмо у његовом матичном језику. То писмо је хрватска латиница (гајица) која је надоместила вишедеценијски прогон и изостављање 90 одсто ћириличког писма, а толики вишак од толико (90 одсто) латиничког (хрватског) писма у језику Срба показао се као мањак српског писма у језику Срба са свега десет процената ћириличког писма. Изазвани изостанак 90 одсто ћирилице у Србији надокнадио је вишак туђег писма у истом проценту (90 одсто). Тако је матични народ оштећен у наведеном проценту у матичном писму чија је празнина због замењености ћирилице туђим писмом, попуњена туђим писмом /гајицом). Како је то изведено?

То је изведено планским замењивањем српског писма ћирилице најпре у окупацијама Срба забраном ћирилице посебно у окупацији Срба у Првом светском рату, када је ћирилица строго законски забрањена, а наметнута, уместо ћирилице, хрватска верзија абецеде. Онда је окупацијску власт заменила домаћа власт која је вратила Србима ћирилицу у овиру нове државе са Србима у оквиру Краљевине Југославије. Истина, краљевска власт је одмах почела да бива толерантна на проширивање латинице у језику Срба и у време Краљевине, али ипак се тада знало и било је записано у граматикама и језичкој струци да се „Срби служе ћириличким писмом“, а „браћа Хрвати и Словенци (држава је била створена на основама трију народа: Срба, Хрвата и  Словенаца) служе се другим писмом – латиницом“. Тако је писало у граматикама „српскохрватског језика“ све до пред окупацију Југославије у Другом светском рату. Тада је поновљена још строжа забрана ћирилице у оквиру НДХ и наметање само хрватске латинице у држави која је имала велики проценат Срба, али без икаквог права и на језик и на писмо, јер је уведен и за Србе „хрватски језик и латиница“.

После Другог светског рата сама по себи је формално укинута Законска одредба о забрани ћирилице, па су се тачно девет година после Срби вратили своме писму, али је већ 1954. године у Матици српској донет Новосадски договор о српскохрватском, хрватскосрпском језику с „равноправном латиницом и ћирилицом“. У пракси је та „равноправност“ била само формална, јер се комунистичка власт показала успешнијом од свих окупатора у трајном истискиавњу ћирилице добро осмишљеном фаворизацијом „равноправне латинице“ над „равноправном ћирилицом“. Дакле, комунистичка власт у Југославији била је много успешнија у замењиавњу ћирилице латиницом и без формалне законске забране ћирилице. И комунистичка Југославија је разбијена с увелико исфаворизованом хрватском абецедом међу Србима од око 80  одсто хрватске латинице и 20 одсто српске ћирилице међу Србима.

После разбијања комунистичке Југославије, ако ни у чему другом, Милошевићева власт је успела да се у Уставу Србије из 1990. године унесе предност српском писму у језику Срба, па је власт вратила пуну сувереност ћирилици у државним канцеларијама, у  јавности се побољшао проценат ћирилице макар за десетак процената, али је у јавној употреби уставна одредба из Члана 8. остала без спровођења свуда у јавности, па је и у време Милошевића преовладавала хрватска латиница, али не у високом данашњем проценту.

Коштуничина власт, ако ни у чему другом, побољшала је статус ћирилице у Члану 10. Устава Србије за сто посто, али је, нажалост, у јавности остала превласт латинице све до ДОС-а и његове владавине. ДОС-овска власт је за кратко време погоршала статусс ћирилице чак и у државним канцеларијама, али не задуго јер се 2001. године појавило добро организовано прво удружење за одбрану ћирилице у српском језику – Удружење „Ћирилица“ (Нови Сад). Захваљујући његовом честом  присуству и у средствима обавештавања и у народу више година, „Ћирилици“ је успело да придобије једног, веома заслужног за спасавање ћирилице, државног службеника у Министарству културе (мр Бранислава Брборића, на жалост и на несрећу ћирилице, почившег од 2005. године). Он је добио подршку тадашњег министра културе (Драгана Којадиновића), па је Б. Брборић у врло блиској и доброј сарадњи с „Ћирилицом“ успео да у оквиру Коштуничине власти у то време (2003-2004) сачини предлог Члана 10. новог Устава Србије који је прошао на референдуму неизмењен у односу на Брборићев предлог о пуној, стопостотној суверености српског језика с ћириличким писмом која је остала неизмењена у актуелном и данас Члану  10. Устава Србије.

Само ретки од нас у удружењу „Ћирилица“ помислили смо да ће ускоро, после Устава из 2006. године, стићи време да се удружење за одбрану ћирилице „расформира“ и да будемо само историјска краткотрајна чињеница. Ипак, огромна већина нас схватила је веома брзо, да је уставна обавеза из Члана 10. почела да се опструише на свим странама. Највише посла и времена утрошили смо, после 2006. године до данас, на усмено и писано (у текстовима и књигама, као и у акцијама у народу) убеђивање власти и лингвистичких институција (пре свега државних институција и језичких установа, пре свих Матице српске, лингвиста у САНУ-овом Институту за српски језик, а потом и Одбору за стандардизацију српског језика, као и појединачно лингвисте (од којих су се неки и најпознатији стручањци одмах укључили, тачније учланили у „Ћирилицу“, а неки ускоро или касније одустали да сарађују када су видели да ми сматрамо у „Ћирилици“ да се Члан 10. Устава Србије односи и на лингвисте, а већина њих је сматрала или у лингвистичком раду показивала да уставна обавеза не важи за лингвистику и њено решење питања српског писма по захтеву из Устава, иако је уставна одредба у Члану 10. у потпуној сагласнсоти с таквим одредбама у свим уставима Европе и света. Мислили су наши појединци у „Ћирилици“ да је уставна заштићеност ћирилице сасвим довољна и да ће је и власт и стручњаци у лингвистици одмах применити и заштитити српско (ћириличко) писмо како је и свако друго писмо заштићено и у европској и светској општој пракси и у њиховим уставима, и у њиховим законима и у њиховој лингвистичкој пракси.

На жалост нашу у „Ћирилици“, а касније у новооснованим другим „Ћирилицама“ и удружењима „Српској ћирилици“, „Српској азбуци, СКЦ „Ћирилица“ и другим удружењима схватило се да српском народу чак ни Устав није довољан да српске власти и српске лингвистичке институције схвате да се Устав односи на све, па и на лингвисте. Нико од споменутих није схватио (пре ће бити да није хтео да схвати) да је Члан 10. Устава државе Србије надређен и, као народна воља, заповедив за све и свакога у држави Србији, па и за српски Закон о службеној употреби језика и писама и за српску језичку струку и за српски правопис.

И догодило се све тако да су српску ћирилицу практично издали и државници у државним институцијама и стручњаци за језик и писмо у језичким установама. Тако је било почев од 2010. па све до ове 2021. године. Зато још немамо ни, усклађен с Чланом 10. Устава, ни Закон о  службеној употреби језика и писама ни Правопис српскога језика. А то је минимум усклађивања с Уставом да би се и помислило да ће ћирилица у језику Срба бити спасена. Без та два почетна корака – нема никакве вајде од надања у спас српске азбуке у постојећим условима.

РЕПУБЛИЧКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ЗАКОНОДАВСТВО ГОВОРИ О СВАЧЕМУ, АЛИ НИ О ЧЕМУ КЉУЧНОМ ЗА ЖИВОТ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ

Сада се Секретаријат за законодавство појављује с новином – да „држави не треба закон о ћирилици“. По сведочењу и запису новинара Вечерњих новости, казали су: „Суштински је важно то да се Влада у претходном сазиву везано за питање заштите ћириличког писма определила за други приступ и концепт у односу на онај који је заступљен у Предлогу закона, тако што је 13. фебруара 2020. усвојила Предлог стратегије развоја културе од 2020. до 2029. Очекује се даљи рад на том документу у овом сазиву Владе – појашњава за наш лист Дарко Радојичић, помоћник директора Републичког секретаријата за законодавство.“[1]

Новинар Новости је додао: „Наш саговорник тврди да се не ради о непредузимању мера и одсуству ставова, већ су мере конципиране на нешто другачији начин, и подразумевају пре свега стимулације и подстицаје“[2] а споменути Радојичић је додао: „То је заправо у овој области једини могући приступ, који пре свега полази од потребе подизања свести поводом одређених питања. Насупрот томе, увођење концепта који се заснива на привредним преступима и прекршајима који могу условно речено бити почињени од тако широког круга субјеката заправо је најбољи начин да закон остане мртво слово на папиру.“

ПОДРШКА НОВЧАНЕ НАДОКНАДЕ ЗА КОРИШЋЕЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ОЖИВЉЕНА „БАБА ВАНГА“ У СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА ЗАКОНОДАВСТВО

Како малопре прочитасмо у Новостима и за наше читаоце цитирасмо, овај радник у државном секретаријату за законодавство подржао је предвиђене новчане надокнаде за писање српског језика ћирилицом, што је још један светски „изум“: да се само у Србији плаћа онима који пишу српски језик ћирилицом – писмом које је по Уставу једино српско писмо и нациоанлна вредност првога реда. То је било предвиђено као „стимуланс“ за писање српским писмом српског језика, а овај заменик главног човека у Секретаријату за законодавство то сматра готово јединим начином у нас да се спроводи уставна и законска обавеза на основу Устава. Просто да здрав човек не поверује да се у јединој држави на свету (у Србији) појави мишљење правника који би морао бити упућен у улогу и функцију Устава и закона – залаже за то да се, изван Устава и закона, некоме плаћа зато што треба да пише свој језик својим писмом. Да ли је такав „правник свестан за какву се „лудорију“ и апсурдност заалаже и(ли) подржава?      Постоји и друга, још већа, апсурдност у мишљењу и сугестијама овог „правника“. Овај државни плаћени правни стручњак у поменутом Секретаријату за законодавство упушта се у своју „прорицатељску“, „видовиту способност покојне баба Ванге“ па процењује да ће у Србији људи у привреди правити  толики „прекршајни“ неред уперен против народне воље из Члана 10. Устава Србије „привредним преступима и прекршајима“, да неће бити шансе да се поштује уставна обавеза у вези са српским језиком и српским писмом, па да „нема потреебе“ усвајати закон у складу с Уставом, јер ће се, ваљда, појавити и у Србији многи чекићари из привреде који ће ломити плоче (табле) с исписима назива фирми на српском језику и ћириличком писму. Тај је, вероватно завршио бар два факултета – један факултет са студијама права, а други факултет код „баба Ванге“, па је сигуран у своју „видовитост“ да ће Срби масовно по Србији бити против српског језика на српском писму! Па, ваљда, жели човек да народу „уштеди“ тај трошак за „разбијене“ плоче с исписима на српском језику и ћириличком писму! Чудно нам је само што већ није напустио државну службу у том Секретариајту за законодавство и да навуче на прст „Вангин прстен“ па да, на основу гатања из „чаробног“ прстена заради много већу плату од оне у његовом државном Секретаријату за законодавство!

САМО СЕ СРПСКА ВЛАСТ И ЛИНГВИСТИ ЈОШ НЕ ОДРИЧУ НОВОСАДСКОГ ДОГОВОРА О СРПСКОХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ И КОМУНИСТИЧКОГ ОДНОСА ПРЕМА СРПСКОМ ПИСМУ

По српски језик и ћириличко писмо све је кренуло наопако после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском  језику и равноправности писама латинице и ћирилице (1954). Из текстова објављених у Анкети пред Новосадски договор и из објављених излагања на самом договарању, када се прочитају из Летописа Матице српске[3] у бројевима за 1953, 1954. и 1955. годину, потпуно се јасно види да је постојао налог комунистичке власти да се спроведе замена српске ћирилице хрватском латиницом, као што се то било урадило у окупацији Срба у Првом светском рату (1914-1918). Разлика је била само у томе што је замена ћирилице у окупацији спроведена одмах забраном ћирилице. Комунистичка власт је 1954. године уважила приговор неколико српских представника договора, уз подршку и једног хрватског представника, да је „незгодно одмах забранити ћирилицу због свежег сећања на строгу забрану ћирилице у НДХ“, па је прихваћено да се сада ћирилица замени лаитницом „постепено“ уз сваковрсну фаворизацију хрватског латиничког писма, а да у Закључцима Договора завнично стоји „равноправност писама“. Дакле, „равноправност писама“, а не равноправност српског ћириличког народа с хрватским латиничким народом.

И то „постепено“ замењивање ћирилице у пракси је тако и спроведено. Ћирилица је за следећих 15-ак година у Југославији и њеном  делу – Србији претворена из већинског у мањинско писмо међу Србима. Већ од 80-их година 20. века понижавајући и плански лош статус ћирилице погоршавао се убрзано све до данас када се код Срба у свему што је записано српским језиком исписано 90 одсто хрватским латиничким писмом, а свега десетак процената изузетака је на српском ћириличком писму.

Када је поново разбијена Југославија крајем прошлог века и када су Хрвати створили и регистровали хрватски језик с латиницом у међународним институцијама, Срби и њихови лингвисти нерадо су напустили (а нису ни данас напустили у свему  српскохрватски језик у САНУ) и вратили се углавном формално изворном вуковском имену „српски језик“. Српске језичке институције ипак су задржале назив „српскохрватски језик“ у изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика у Институту за српски језик САНУ.

С ћириличким писмом, нажалост, ствар чврсто још стоји наопако у српским државним, а, нажалост, и у језичким институциајма. Иако је у свету регистрован српски језик са својим, српским ћириличким писмом, српска језичка струка задржава и даље, потпуно у складу с поменутим Новосадским договором, хрватско писмо као „помоћно“ или „секундарно“, иако се у пракси наставља инерција у замењивању ћирилице, што се огледа у све већем и бржем смањивању процената употребе ћирилице у односу на хрватску латиницу у језику Срба. Тако је и у Правопису српскога језика Матице српске од 1993. године задржано двоазбучје, што је, у ствари, нерешено питање писма српскога језика и српскога народа. Тако је урађено чак и у измењеном и допуњеном издању тога праавописа из 2010. године, када је већ четири године била на снази уставна (народна) обавеза да се српски језик пише (само, наравно) ћириличким писмом, чиме су се Срби после шездесетак година напуштања свога писма вратили на своје писмо и ушли у колотечину свих других  народа у Европи и свету у којима је опште правило праксе: један језик – једно писмо, јер је двописмо својеврсна шизофренија за народ (проф. В. Ђорђевић) и гроб за српску азбуку.

Обавеза и природна и функционална пракса ваљало је да крене у Србији после Устава из 2006. године на основу јасне уставне одредбе у Члану 10. Устава из 2006. у коме народна воља (у вези са српским језиком и писмом) с референдума за Устав изричито гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Нажалост, то никоме од (не)одговорних у држави Србији није пало на памет да примени у пракси, па је у вези са српским језиком и писмом настављено да се ради као у време лингвистике сербокроатистике и у време комунистичке власти. Иако и слепцу треба да буде јасно из цитиране уставне обавезе да је за српски језик изабрано од народа српско, ћириличко писмо, власт је наставила да спроводи „равноправност писама“ (90 одсто хрватске латинице: десет одсто српске ћирилице) у језику Срба. Власт је разумела да се службена употреба језика и писма спроводи само у државним канцеларијама, а све остало у јавности сматра „слободном личном употребом језика и писма“ у тзв. „јавној употреби“ и за ту „јавну употребу“ Устав не треба примењивати. Такав став власти не постоји у вези с језиком и писмом нигде више у свету изван Србије. Та измишљотина, као „светски изум“, о „јавној употреби језика“ употребљена је први пут у Хрватској у време Југославије да би се Хрвати ослободили „равноправне ћирилице“ и да би издвојили своју језичку  варијанту у посебан језик. То је детаљно разобличио М. Ковачевић[4], па се ми овога пута нећемо овде детаљније том измишљотином бавити.

Исто тако, али још чудније, српска језичка струка чак цитира Члан 10. Устава Србије у свом Правопису српскога језика за српски народ, али га не уважава у решењу питања писма српског језика, него у споменуто ново, измењено и допуњено издање из 2010. године задржава два писма из сербокроатистике и из Новосадског договора па, директно опструишући цитирану обавезу из цитираног Члана 10. Устава Србије нормира српски језик и даље на два писма (српско и хрватско), при чему мазив „хрватско писмо“ преименовљава у шест и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (Правопис 2010, стр. 17) игноришући чињенице да та „заједница“ више не постоји ни у језику ни у писму. Уз то, што је за Риплија, наводе правописци да српско писмо „није егзистенцијално угрожено“, па чак наводе да „предност ћирилице“ треба да се оствари овим редоследом писама: „ћирилица па латиница“ (истицање курзивом на 15. стр. Правописа). Такву „силну“ предност српске ћирилице, како у Правопису изричито пише, могуће је оставрити исписиавњем српског језика у свакој прилици двама писмима, с тим што се мора прво исписати ћирилицом, па испод тога латиницом. То заиста Рипли још није забележио у својој књизи „Веровали или не“!

Неки лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика, после 20 година борбе више удружења за одбрану ћирилице, видевши да је „ђаво однео шалу с ћирилицом“ и видевши оно што није могуће не видети – потпуну (90-процентну)  превласт хрватске абецеде у језику Срба, сетили су се да с Министарством културе у претходном сазиву (с министром В. Вукосављевићем) 2017. коначно ураде добре, усклађене с чланом 10. Устава, измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама с основом постојећег закона из 1991. године, али пред те нужне измене државни Секретаријат за законодавство поставио је рампу. Он се умешао у лингвгистичку струку и науку и одбио је да дâ пролаз реченим изменама до Владе и Скупштине Србије на усвајање. То је могуће у држави у којој се државни службеници више мешају у оно за шта нису стручни него што се мешају у  оно за шта су плаћени и у шта би морали бити упућени.

Тако се српска ћирилица у Србији попела на леђа Сизифа који је, сироти мученик, довуче до врха брда (у Устав Србије), а онда се тај ћирилички камен у Србији опет стровали испод брда због трајања 15 година неусклађеног с Уставом Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма, али и због неуставног српског правописа у делу у коме се нормира писмо српског језика.

Као посебан куриозитет у држави Србији, наводимо да Уставни суд Србије, на ранији предлог „Ћирилице“ да се, по Статуту рада Суда, отвори јавна расправа у организацији тог суда о неуставној анархији у Србији, уставне судије (или њихов председник) одбили су да организују јавну раасправу, а у образложењу навели су оно што пише не у Члану 10. Устава Србије, него оно што је записано у Правопису срспкога језика Матице српске, подржавши постојање у Уставу непостојећег – „латиничког писма српског језика“, давши тако предност Правопису над Уставом.

За „Ћирилицу“, „Српску азбуку“ и СКЦ „ћирилица“

Драгољуб Збиљић, Немања Видић, Милорад Ђошић

[1] „Држави не треба закон о ћирилици“, Вечерње новости, 3. април 2021, стр. 4.

[2] Исто.

[3] Видети детаљно истраживање о томе Ђ. Јањатовића и Д. Збиљића у раду „Данашња очигледна окуапција српског језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“, први пут објављено у књизи: Д. Збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149.

[4] М. Ковачевић, Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев институт, Андрићград, 2018, стр. 96-108.

Подели: