Анализе

СТРАТЕШКЕ ГРЕШКЕ „МАТИЦЕ СРПСКЕ“ ПО ПИТАЊУ ЋИРИЛИЦЕ

ФОТО: https://ilovenovisad.com

„МАТИЦА СРПСКА“, Нови Сад

Поштовани,

Осећамо се обавезним да негодујемо поводом додељивања повеље Матице српске Слободану Реметићу за неговање српске језике културе. Текст ће бити мало дужи, јер је дуго и понижавање ћирилице у српским земљама.  Као и ми,и Реметић под српском језичком културом подразумева и ћирилицу, па је 26.марта 2021. изјавио Агенцији СРНА „да за очување српског језика и писма морају стално  и заједнички да брину „најпозванији и најпрозванији“, односно стручни људи и одговарајуће државне институције.“ Управо овде наведени „стручни људи и државне институције“ су једини одговорни за страдање ћирилице,јер су и после распада Југославије остали на путу замењивања српског националног писма ћирилице,српско-хрватско-југословенском латиницом, који је трасиран у комунизму 1954.г књижевним договором Срба и Хрвата.Тог договора Хрвати су се одрекли још 1967.г., а српски лингвисти то нису учинили до данашњег дана, него су хрватску ћирилицу још и уздигли, усидривши је у српском правопису као алтернативно српско писмо.Данашњи неодговорни однос државне власти према ћирилици је само последица остајања социолингвистичке струке и науке на том путу превођења Срба из ћириличког у латинички културни образац.

Као што је и предметно признање дато јавно, и овај протест ће бити учињен јавним колико је то могуће у ситуацији када истину о ћирилици данас хоће да објави само портал проф. др Зорана Милошевића БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА, али ће зато бити лепљене многобројне плакате са поруком :

ХРВАТСКОЈ ЛАТИНИЦИ

 НЕ

У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ МАТИЦЕ СРПСКЕ

1 Зашто Академик Слободан Реметић не заслужује никакво признање по питању ћирилице

1.1 Био је директор Института за српски језик при САНУ у времену када је ћирилица падала према садашњем њеном једноцифреном постотку у јавном видокругу.

1.2. Није дигао глас поводом неуставног супротстављања језичке струке уставној норми о језику и писму, по којој је уз српски језик у службеној употреби само ћирилица,правописном нормом по којој је српско писмо и хрватска латиница.

1.3  Био је иницијатор округлог стола Академије наука Републике Српске (АНУРС) у Бањој Луци 2011.г. на тему „Језик и писмо у Републици Српској“ , који је усвојио предлог за Владу Републике Српске по коме ћирилици треба дати  предност у службеној употреби. То је врло лукав предлог јер се, први пут у српској историји, заобилазно најављује улазак и хрватске латинице у службену употребу уз српски језик. Пошто би било непримерено спомињање латинице у Републици Српској, која је рођена у ћирилици,она се у предлогу само подразумева као писмо коме се не даје предност, а оно не може бити ни кинеско, ни јапанско,ни неко треће ,него само хрватска латиница, коју су српски лингвисти присвојили од Хрвата  и правописом именовали српским писмом.

Следећи свог академика Реметића по питању писма, Република Српска се равна према ономе што вреди у Загребу, Сарајеву и Подгорици, а не према Београду,у коме макар по Уставу влада српска ћирилица.

1.4. Није се чуо глас академика Реметића у времену када су се над Републиком Српском нагомилали црни облаци опасности са Запада, када су за њену отпорност и самоодбрану потребни њени живи национални симболи као хлеб и ваздух, у првом реду српска ћирилица.Њоме је потребно повратити народу национално достојанство, самопоуздање и самопоштовање. Ничим другим као  њеним истицањем у јавности се не може показати непријатељу кохезиона народна сила, те воља  и спремност на одбрану културом своје државе и свог народа. У таквим околностима стање ћирилице је толико поразно да су потребни јауци са више Змијања, али се они не чуше чак ни са најмеродавнијих и најважних места: филолошких  и филозофских факултета. Напротив , могло се чути само супротно – да је наша и латиница.Најревноснији је у томе проф.др Душко Певуља, који је још пре 15 година на ТВ оспоравао став Драгољуба Збиљића да ћирилица може да опстане само у једноазбучју. Због тога је јавно назвао Збиљића агентом ЦИА-е, и још је рекао да је он за латиницу ако већ два писма не могу да опстану у једном језику.

1.5.Академик Реметић има књигу Немање Видића „Издаја ћирилице“, у којој је показано да у Републици Српској учитељи уче из универзитетског уџбеника да су у српском језику равноправне ћирилица и латиница.Биле су равноправне после 1954.г. у несрпској држави и у српскохрватском језику,али данас је језик поново српски (на жалост српских лингвиста), а и држава је српска макар по имену. Нисмо чули да је било ко у Републици Српској,па ни академик Реметић, јавно затражио од њене Владе да се отклони та просветна срамота.

1.6. Сви српски политичари у Републици Српској су енергично против сарајевског унитаризма,босанског језика и босанства уопште, али су своју националну ћирилицу готово у потпуности заменили управо окупационом, унитарном, југословенско-хрватском  латиницом.И то уз потпуну равнодушност лингвиста,па и самог Реметића.

1.7.Разумели смо да се академик Реметић бави дијалектима српског језика, чак и са подручја где више нема Срба. Ваљда ће тиме неке нове генерације Срба доказивати шта је некад било српско ,ако уопште опстане српско име при оваквој бризи за њега, да се опет српска прошлост  не би изучавала на ватиканским фалсификатима неког новог Порфирогенита. Али,зар макар данас има неки очигледнији и једноставнији за дешифровање српски траг од ћирилице?

Доказивању таквих српских трагова, и значаја ћириличне културе за Србе уопште, нарочито је био посвећен проф. др Лазо М. Костић, који је писао у туђини оно што неће бити писано у Србији у време титоизма и србо-хрватства. Међутим , у српским земљама и после формалног пада комунизма српски лингвисти од имена и положаја,у које свакако спада и академик  Реметић, нису ништа учинили да би симбол југословенства у виду хрватске латинице био замењен ћирилицом као најпрепознатљивијим  српским националним   симболом.

Шта је то до данас написао академик Реметић у смислу враћања владавине српске ћирилице уместо владавине хрватске латинице,књигу или макар један чланак?.  Ништа. Он је изабрао да забележи оно српско што је било па већ умрло, уместо да се прво врати у живот оно што је још колико толико живо- српска ћирилица.То је само још један очигледан доказ да је лингвистичка струка књиговодствено отписала ћирилицу.

1.8. Академик Реметић поготово није ништа написао ни поводом стотину година од прве забране ћирилице у српским земљама1916.г., као што то нису учинили ни други „стручни људи и одговарајуће државне институције“. То су учинили само “нестручни људи“ из народа Драгољуб Збиљић и Немања Видић, писањем књиге „Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза“.

1.9. Рече академик да у Србији већ две деценије постоји Нацрт закона о употреби језика и писма али није ушао у скупштинску процедуру. Такође рече да не зна докле се у томе стигло у Републици Српској. У Србији су Нацрт припремили лингвисти пре три године, а не може да уђе у скупштинску процедуру вероватно зато што је њиме, противно Уставу Србије, предвиђено и помоћно латиничко писмо,а председник Србије не дозвољава кршење Устава. То је ово исто хрватско писмо које је као помоћно већ окупирало више од 90% српске језичке територије.Па кад је академик Реметић толико необавештен, онда његове речи да „стручни људи и одговарајуће државне институције морају стално и заједнички да брину“ о ћирилици, није ништа друго него папагајско понављање увек једног те истог.

Имајући у виду све напред наведено, академик Реметић не заслужује добијање повеље Матице српске за неговање српске језичке културе, јер није учинио ништа вредно у погледу неговања српске ћирилице у српском језику,него јој је нанео штету напред поменутим предлогом Влади Републике Српске да се њој дадне предност у службеној употреби.

2  Зашто Проф.др Мато Пижурица не заслужује  да буде ни члан жирија а камоли његов председник када се деле повеље за неговање ћириличке културе     

Проф.др Мато Пижурица је најдиректније одговоран за једноцифрени постотак ћирилице у јавном видокругу, а што произилази из следећег :

2.1 Он је главни рецензент правописа Матице српске којим је противно Уставу Србије и латиница именована другим ( алтернативним ) српским писмом, уз тумачење у самом правопису да је она остатак из српско-хрватског језичког заједништва. Срби имају тешко историјско и најновије искуство са Хрватима, па је неговање неких хрватских остатака у српском правопису велика увреда за Српски народ, и подвођење српске културе под хрватску поткултуру.

2.2. Он је погазио обећање дато представницима двају удружења на састанку у Матици српској одржаном 25.3.2010,којом приликом је рекао да неће потписати ништа друго у правопису у корист латинице осим толико да млади српски нараштај може читати дубровачку књижевност исписану тим писмом, а поступио је супротно њеним именовањем другим српским писмом.

2.3.Као члан удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад на њеној првој годишњој скупштини 2001.г. рекао је :

„…зато што значај очувања ћирилице потцењује струка уместо да њену заштиту сматра својом професионалном и службеном дужношћу . Рат за ћирилицу  можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“ а потом у школству, од основне школе до универзитета.“

Исти тај проф. Пижурица је касније признао пораз од лингвистичког еснафа тиме што је као главни редактор правописа Матице српске написао у њему да је и латиница српско писмо, а данас је чак и председник  жирија Матице српске који награђује победнике над ћирилицом.

2.4. Изашао је у јавност са ставом да су два писма богатство српског народа, што је толика бесмислица да га је одмах јавно демантовао главни рецендент тог истог правописа академик Иван Клајн речима да два писма нису никакво богатство него баласт,те да ће се и Србима поново догодити једноазбучје,али овога пута у хрватској латиници.

2.5. Проф.Пижурица је јавно рекао да ћирилица још није угрожена,што значи да је задовољан са њеним једноцифреним постотком, па је опет морао интервенисати академик Клајн весело јављајући да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско. Што значи да ће лако пасти заједно са падом режима.

2.6. Проф.Пижурица је социолингвистички стопостотно промашио када је у правопису написао да не може бити штетна комбинација ћирилица па латиница, па сада лингвисти оптужују државну власт што неће да  оствари тај редослед, не схватајући да то  држава не може остварити без претходног нормирања језика правописом на једном писму, као што то ради сав нормалан свет.

2.7 Проф. Пижурица је као члан Одбора за стандардизацију српског језика одбио да у његово име припреми одговор на иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад, по којој би српски језик требао бити правописно нормиран само на ћирилици.При томе је рекао да ми ( из Одбора) нећемо  дозволити да се српски језик уређује из месне заједнице. Међутим, раније, док још није био разумео да  је целокупни лингвистички еснаф двоазбучни, што у коначном значи латинички, овако је завршио свој говор на једном скупу на Филолошком факултету у Београду: „На крају, подржавам став господина Немање Видића да је писмо државно питање.( Тако је гласио наслов Видићевог  чланка претходно објављеног  у Политици). Дакле, тада је он цитирао човека из народа, а сада потцењује тај исти народ,јер шта он има да се петља у нешто о чему брину „стручни људи и одговарајуће институције“, и то они са највећим искуством у неговању југословенства! А није се сетио да је народ можда почео да се петља у питање писма онда када је видео да то не раде добро они који су за то школовани , плаћени и титулисани, и то све о народном новцу.

2.8.Проф. Пижурица је био главни модератор поменутог скупа у Бањој Луци на коме је сугерисано Влади да ћирилици треба дати предност у службеној употреби.

2.9.Поводом захтева Уставном суду да дадне оцену уставности  Статута Војводине по коме је у службеној употреби уз српски језик и латиница, проф. Пижурица се ставио на страну двоазбучја, тј. латинице тумачењем да то није у нескладу са чланом 10.Устава Србије, по коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо,иако је такво његово тумачење ван сваке логике и здраве памети.

2.10. Ни проф.Пижурица се није огласио поводом стотину година од прве забране ћирилице у српским земљама 1916.г., што значи да је задовољан са њеним данашњим постотком, што је показао и правописом.

2.11.Проф. Пижурица није крив само зато што је окупациону хрватску латиницу неуставно удомио у српски правопис, него и зато што је обесмишљавао уставну норму о језику и писму дељењем употребе језика на службену и јавну, тумачећи да је службено само оно што исписује држава, и да законом треба одредити шта је службена а шта јавна употреба.Он је своје тумачење те деобе издигао на „научни“ ниво објављивањем 2014.г. свог рада „Прилог дефинисању домена службене и јавне употребе језика и писма“ у Зборнику института за српски језик САНУ“.Та његова „наука“ даје основу политичкој елити да траје постојећи закон о употреби језика и писма,који је неуставан и катастрофалан по ћирилицу , а ако би се и усвојио нови , опет са два писма, то може бити само извесно одлагање  коначног пада ћирилице.

Насупрот ставу српских лингвиста да се дуго трајање ћирилице  може  осигурати у двоазбучју уз примену доброг закона, стоји став професора социологије и права академика Радомира Лукића да уставну одредбу о писму треба спроводити директно из Устава.Искључиво његовом заслугом, а ни најмање  заслугом лингвиста, ћирилица је први пут  заштићена уставом из 1990.г . Он је препознао опасност да би лингвисти могли законом обесмислити уставну норму,па је “Политика“ објавила његов текст “Против посебног закона“. Он је дао и тумачење домена службене употребе : све што није приватна употреба.И истом духу је и тумачење Драгољуба Збиљића да супротно службеном може бити само неслужбено.

Било би необјективно и непоштено да се овде као, олакшавајућа околност за проф.Пижурицу, не спомене и следеће:

Прво, када је 2001.г. основано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, проф.Пижурица му се једини од активних професора одмах прикључио и са задивљујућим еланом укључио у рад.На првој годишњој скупштини удружења рекао је отприлике ово :“Ето, учинили смо све што је могуће,а ћирилице је све мање“. На то је чланство реаговало захтевом да се измени статут у смислу да се удружење више не бори за ћирилицу у двоазбучју него у једноазбучју,јер је схватило да би борба за њу у двоазбучју била узалудна.

Друго, истом приликом проф.Пижурица је открио пред јавношћу да је главни кривац за слом ћирилице лингвистичка струка,и то овим речима:

       „…зато што значај очувања ћирилице потцењује струка уместо да њену заштиту сматра својом професионалном и службеном дужношћу.Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“ а потому школству од основне школе до факултета.“

Треће, проф. Пижурица је учинио велико дело за ћирилицу наведеним указивањем да је главни противник њене владавине  лингвистичка струка и да се против ње мора добити рат.А пошто је увидео да се лингвистичка струка није ангажовала за ћирилицу ни у двоазбучју,а камоли да ће то чинити у једноазбучју,  правилно је разумео да би залагањем за једоазбучје био бела врана у струци, па се морао вратити у тај свој  „еснаф“..

Тако се, можда и понајбоље, из искуства са проф. Пижурицом може разумети да је лингвистичка струка опредељењем за два српска писма свесно потписала смртну пресуду ћирилици. Повременим папагајским понављањем, реда ради, бесмислице да требамо чувати ћирилицу, али не на штету латинице,или да је ћирилица примарно писмо,  је само замајавање народа који верује онима које плаћа да брину о српским националним интересима. Најгоре је то што су лингвисти научили и охрабрили и председника државе да и он, када устреба мало националне мирођије, помињући ћирилицу,увек дода оно лингвистичко да је „наша и латиница“. А ако тако каже „висока“ српска лингвистичка наука, онда председник има оправдање да се не примењује Устав Србије,који је уз српски језик прописао само ћирилицу.

       3 Зашто Председник Матице српске проф. др Драган Станић не заслужује да буде члан жирија који одлучује о додељивању признања за неговање ћириличке културе?

Овај председник  на годишњој скупштини Матице српске за 2010,г,није дозволио да она,на предлог Драгољуб Збиљића, расправља о неуставном увођењу у српски правопис и туђег писма.Једну деценију касније он сам је објавио да је у некој улици у Новом Саду избројао око 1,5% натписа,али га ни то није подстакло да покрене иницијативу усклађивања правописа те исте Матице са Уставом Србије у смислу само ћирилица у српском језику.

Матица српска није нашла и не може ни да нађе  заслужне кандидате по питању ћирилице за њену Повељу међу онима  који су доминирали језичком политиком у време страдања ћирилице. Она их може наћи само међу оним социолингвистима из народа који већ пуне две деценије свим својим бићем,и то „о свом руву и круву“, раде за добро отаџбине,  доказујући да ћирилица може опстати само као једино српско национално писмо, што је и прописано Уставом Србије.Такав социолингвиста је несумњиво  професор српског језика Драгољуб Збиљић, аутор петнаестак књига о ћирилици, у којима је он бриљантно осветлио преламање утицаја лингвистичке структуре на писани део српског језика са једне стране, и утицај  друштвене структуре на исто с друге стране, а што и јесте основни задатак социолингвистике.У последње две деценије целокупна лингвистичка струка је објавила само две књиге о горућем проблему писма у Срба. Обе је написао проф. др Милош Ковачевић, од којих је прва само хрестоматија, а у другој нема ничега битног у односу на садржаје Збиљићевих књига.

Нажалост, Матица српска, као и цела институционална језичка струка, третира  Збиљића строго као свог противника, уместо  као драгоценог сарадника, и строго пази да његове књиге буду потпуно игнорисане.

За удружење СРПСКА АЗБУКА :

Немања Видић, дипл.инж.

Подели: