Анализе

ДРЖАВА СРБИЈА ЈОШ НЕ ПРИСТАЈЕ ДА СПАСЕ СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ ПО УСТАВУ СРБИЈЕ

ОДГОВОР ТРИ УДРУЖЕЊА ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ

  • Поводом текста „ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ МОРА НА ПОПРАВНИ“ у Вечерњим новостима (рубрика Друштво, стр. 4. од 1.  априла 2021. помислили смо да је „првоаприлска шала“, али биће да је истина јер се ми одавно у Србији шалимо на грубе начине и на своју штету, као што је овај начин у продужавању „плитке српске државе“ да се настави неуставно докусуривање ових десетопроцентних остатака српског писма замењивањем туђим (хрватским латиничким)  писмом у језику Срба

Оборен Устав Србије у канцеларијама „Републичког секретаријата за законодавство“: у одговору није ниједном споменута уставна (народна) обавеза из Члана 10. као да Устав у Србији не постоји!

После два пута читања текста „ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ МОРА НА ПОПРАВНИ“, који су објавиле Вечерње новости стр.  4. од 1. априла 2021. године – помислили смо у први мах да је то „првоаприлска шала“. Aли биће, нажалост, да је истина јер се ми одавно у Србији шалимо на грубе начине и обaвезно углавном на своју штету, као што је овај начин у продужавању „плитке српске државе“ да се настави неуставно докусуривање ових десетопроцентних сиротих изузетака српског писма у језику Срба данас. Дакле, наставља се, започето после 1954. године, замењивање српске азбуке туђим (хрватским латиничким)  писмом.

  1. Ми из (долепотписана) трију удружења за заштиту ћирилице у српском језику страшно смо разочарани и уплашени зато што (и) Србе коси овај опасан вирус корона, али коси и српско писмо још погубније у проценту антићирилички вирус у Србији који нам је донео најпре окупатор у Првом светском рату (1914-1918) уз забрану ћирилице, а онда и домаћи комунистички југословенски владалац који је успео да трајније готово затре српска ћириличка слова и без закона о формалној забрани српског писма. Ми смо у удружењима за заштиту српске ћирилице у српском језику: „Ћирилици“, „Српској азбуци“ и СКЦ-у „Ћирилица“ посебно растужени и узнемирени до посебног беса зато што није успело макар ово што је раније Министарство културе било с лингвистима из Одбора аз стандардизацију српског језика углавном добро урадило с предложеним изменама важећег, доказано у пракси неуставног, Закона о службеној употреби језика и писма.
  2. С истим жаљењем морамо да кажемо да се догодило све онако како су, ипак надајући се да нећемо бити у праву,  инж. Немања Видић (родом из Календероваца у Републици Српској) и лингвистичка маленкост Драгољуб Збиљић својим писањем до данас готово у реч погодили како ће бити у вези и с овим Предлогом измена. Немања је писао да те измене готово сигурно не само да неће бити усвојене него да неће уопште ни бити упућене у Скупштину Србије на разматрање и усвајање.
  3. Наш текст објављен 31. марта (дан пре ове страшно лоше вести за ћирилицу)  као да је наслутио овакав одговор државних службеника из овог некаквог „Републичког секретаријата за законодавство“. Симптоматично је да овај „Републички секретаријат за законодавство“  (пишемо га под наводницима) није до сада дао глупља образложења зашто се не жели од „плитке српске државе“ спасити српска ћирилица ни у Србији. Још је симптоматичније од тога чињеница да овај „Секретаријат за законодавство“ није ниједном макар споменуо Члан 10. Устава Републике Србије, у којем је народ у Србији референдумском вољом још 2006. године за српски језик и писмо изгласао обавезу за све државне службенике, па и ове у овом „Секретаријату за законодавство“ и за све грађане у Србији изричиту и јасну стопостотну сувереност српског писма у језику Срба овим народним захтевом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (односећи став први за српски језик). Али, нажалост, у вези с тим захтевом „плитка српска држава“ неће ни да чита ни да спомиње Устав Србије, а камоли да за 15 година примени уставну, народну обавезу из Члана 10. А од тога је још трагичније симптоматично то да су и они у „Секретаријату за законодавство“ направили разлику и супротност између „јавне“ и „службене употребе језика и писма“, а не између „службене“ и „неслужбене употребе“ као једине разлике која постоји свуда изван Србије, у целом остатку Европе и у свету.
  4. Разлике између „службене употребе језика и писма“ и „јавне употребе“ подржавају само неколицина великих лингвиста: на пример проф. др Мато Пижурица (видети: његово излагање „Прилог дефинисању домена службене и јавне употребе језика и писма“, „Зборник Института за српски језик САНУ II Српски језик и актуелна питања језичке политике“, Бгд, 2014, стр. 61-65) и познати „заклети“ антићириличар социолингвиста – англиста академик у САНУ (колега с председником САНУ В. Костићем  који је „заборавио чије је Косово“, а овај други заборавио чија је хрватска латиница, коју је донео у Србију најпре окупатор Срба у Првом светском рату 1916. године) академик Ранко Бугарски. Ми смо убеђени до опкладе у своју главу да у овом „Републичком секретаријату  за законодавство“ немају појма о значају матичног језика у држави Србији – српског језика а поготово српског писма за (о)чување идентитета и слободе и културе и науке  српскога народа, па су у овом одговору искористили уникатна у свету гледишта споменутих лингвиста и одбили предложене измене доказаног у пракси неуставног Закона о службеној употреби језика и писма, не питајући ништа ни Владу Србије ни Народну скупштину у вези с тим, али и не прочитавши Члан 10. Устава Србије.
  5. Они су у „Републичком секретаријату за законодавство“ морали само да уваже став Председника Србије који је изјавио непосредно пре короне или баш у време почетка короне: „И латиница је наша.“ (А то је Председник научио од српских лингвиста, посебно од једног који је био члан Председникове  раније странке.)
  6. И нека се наше жаљење и природан бес – изазван због одбијања да се спасе српска ћирилица од овакве „плитке државе“ заврши на овом редном („ђавољем“) „полуброју“ без додатка од још две шестице, с нашим готово сигурним тврђењем и гађењем да је овакав одбијајући одговор у вези са спасавањем ових бедних остатака српске ћирилице у Србији у „Секретаријату за законодавство“ – рукопис познатог споменутог лингвисте у САНУ и антићириличара англисте Ранка Бугарског који је успео да састави овакав одговор одбијања спаса за ћирилицу, јер се он морао консултовати као „наш“ члан некакве „еуропске комисије за језича питања“. А сироти српски лингвисти који су били урадили прилично добре измене Закона о службеној употреби језика и писма, какав, готово подударан, постоји у европским и ваневропским државама, поново су се били наивно понадали да би се решење питања српског језика и, поготово, писма ћирилице могло наћи пре него што то питање реше у својој струци и правопису по угледу на праксу у свакој другој држави у Европи и свету. Заборавили су да се од Србије не тражи само да се одрекнемо најважнијег, најсветаијег и најлепшег дела своје Отаџбине него и најважнијег свог идентитетског садржаја – целовитости имена српског језика и природног суверенитета свога ћириличког писма у своме језику.

Остаје нам још један дан да се уверимо да се овај плиткоразмишљајући „Секретаријат за законодавство“ није шалио у Новостима овог 1. априла.
Београд – Нови Сад

1.април 2021.

За „Ћирилицу“ (2001), „Српску азбуку“ и СКЦ „Ћирилица“

Д. Збиљић, Н. Видић и М. Ђошић

Подели: