Анализе

ЗАШТО СУ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ КЉУЧНИ ГРЕШНИЦИ ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

ФОТО: Вечерње новости

Поводом речи проф. др Вељка Брборића о небризи за српски језик и ћирилицу у Вечерњим новостима, 30. 03. 2021.

  • Власти у Србији већ предуго не брину ни за српски језик ни, поготово, за српску ћирилицу
  • Ниједна српска власт после 2010. године нити чита нити спомиње обавезу о ћириличкој стопостотној суверености у језику Срба из Члана 10. Устава Србије од 2010. године и само вербално обећава спасавање српске ћирилице, уз додатак „и латиница је наша“, а та тврдња директно је противна Уставу Србије и истини, јер латиница ни по ком основу није наша, осим ако је наша само зато што су хрватску латиницу Србима наметали сви окупатори после забрана ћирилице у прошлом веку
  • Српски лингвисти чули су за Члан 10. Устава Србије и спомињу га, али га погрешно тумаче и уопште га се не држе пре свега у својој струци и правопису
  • Једино стручањци из неколико удружења за заштиту ћирилице српског језика спомињу Члан 10. Устава Србије, цитирају га и једини га практично тумаче на вуковски начин читањем онога што у том члану стварно пише а то је стопостотна сувереност српског ћириличког писма јасно, вуковски, изречена и записана на овај начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (први став). (Други став неећемо непотребно цитирати јер се други став односи на службеност других језика и писама, осим матичног српског језика и писма, што се стриктно спроводи у пракси широм Србије, како с правом то истиче у свом излагању и проф. Вељко Брборић)

АУТОР: Драгољуб Збиљић

Српски лингвисти још никако да схвате зашто су данас они кључни грешници за неуставан и понижавајући статус српског писма у Србији

Лингвиста, проф. на Филолошком факултету у Београду др Вељко Брборић у Вечерњим  новостима од 30. марта 2021. године предочава своја гледишта о понижавајућем статусу српскога језика и, посебно, српскога ћириличког писма у Србији.

Све што је проф. Брборић рекао не може се оспорити. И он је истакао велику небригу државе Србије за српски језик и, посебно, за српско писмо, и то док се у суседној Хрватској  и даље ригорозно односе према српском писму, све до његовог и чекићања са званичних државних табли у Вуковару, на пример, од 2012. године. У Црној Гори такође се исто толико ригорозно, па можда и горе, односи власт према српском језику и писму. У тој, скоро до јуче, другој српској држави српски језик се не поштује ни слично томе колико се поштују други мањински јетзици, као што је албански језик и писмо. Српско писмо је изложено великој мржњи јер је то писмо Срба и Српске православне цркве који су на територији данашње Црне Горе не само непожељни него и крајње омражени јер су и једни и други проглашени као „противници независности монтенегринске државе“ која не само да није и српска него је дубоко антисрпска.

Проф. др Вељко Брборић: све што је рекао – тачно је. Проблем прави оно што није рекао ни он ни други лингвисти

Дакле, све што је Брборић рекао не може се оспорити нити има основа за оспоравање. Међутим, за велико је чуђење и оспоравање оно што (ни) Брборић, као ни остали лингвисти који су говорили за Новости, није ни споменуо или је споменуо, али погрешно. Очигледно, ни В. Брборић још не схвата зашто су, како и када направили катастрофалне грешке српски лингвсити када су у струци и новом српском правопису решавали питање језика, поготово питање писма.

Српски лингвисти никако да се сете своје неславне улоге у прогону ћирилице

 Проф. В. Брборић се, као и сви претходни лингвисти у Новостима, усредсређују само на критику државе, власти и политичараа у вези с катастрофалним данашњим положаје српског писма свуда у „комшилуку“, а нарочито у држави Србији. Тачно је да српска држава (власт, дражвници, службеници државе) „брину“ о ћирилици једино у својим државним канцеларијама, па из њих углавном грађанима стижу дописи на српском језику и ћириличком писму, како то захтева уставна обавеза из спомињаног Члана 10. Али, власт као да заборавља да примена уставне одредбе о српском језику и писму из првога става Члана 10. не важи само за државне канцеларије. Њихова је обавеза да се свуда у Србији (тамо где допире њихова власт која убира порезе од народа) спроводи без изузетка Члан 10. Устава Србије и у вези са српским језиком и писмом у свим областима њихове употребе. Власт то не ради, не занимају их ни српски језик ни српско писмо. И сигурни смо да их неће занимати све док не схвате да је Србима после забрана ћирилице и окупација стизала хрватска латиница као замена српском забрањеном писму у окупацијама, као и у, посебно успешној 77-годишњој суровој фаворизацији хрватске латинице (тзв. гајице) међу Србима свуда, па и у Србији све до дана данашњега. И тако ће сигурно бити све док српске власти не прочитају с раазумевањем Члан 10. Устава Србије и док из њега не схвате да ниједна латиница, па ни хрватска, није српско писмо јер она ни у српскохрватском језику није никада била српско писмо јер ниједна латиница није ни састављана да би била за све Србе њихово писмо. Српска латиница, једноставно, не постоји, латиничко писмо које је окупирало српски језик јесте хрватска латиница (гајица) која је тек одвремена владавине комуниста смишљено наметнута Србима као, тобоже, „српско писмо“ да би стварно српска ћирилица постала само друго српско писмо које се може заменити хрватским писмом.

Откуда да то ни данас не знају представници српске власти? Не знају то зато што су учили о српском језику и писму из српске сербокроатистичке школе у којој влада знање које је овде предочио овога пута и проф. Брборић на потпуно погрешан, неуставан и нетачан начин. Проф. Брборић каже:  „… а још у првом разреду основне школе јасно стоји да је ћирилица прво (примарно) писмо српског језика да је задатак да ученици, савладају технике читања и писања на ћириличком писму‘. Тако стоји у званичним документима, а сви смо сведоци да се ћирилица не штити ни у школи ни изван школе и полако прелази у неку врсту егзотике и ефемерности. Изван школе ћирилице скоро и да нема, многима то не смета и у томе не виде проблем. Ћирилица се деценијама свесно маргинализује, посебно после Другог светског рата и државе у којима су живе(ли) Срби то прећутно подржавају. Није мали број оних који су завршили академско образовање, обављају важне послове, не пишу ћирилицом, то сведоче њихов потписи.“

Проф. Брборић овде рече много истине, 90 одсто истине. Али не рече ових десет одсто истине, што је, у суштини, важније за понижавајући, неуставан положај ћирилице свуда, па и у школству. Проф. Брборић, изгледа, још не схвата да деца у школи и данас много погрешног уче из српског језика, поготово погрешно уче о српском писму. И самом В. Брборићу је, очигледно, у глави неизбрисив „српскохрватски језик“, „богатство двоазбучја“, „раавноправност писама“ у српском језику, што је бесмислица и непостојећи појам у европској и светској лингвситици. Он каже, и очигледно сматра потпуно исправним, да је „ћирилица примарно писмо“ („примарно“, а сам каже да је ово „секундарно писмо“ – хрватско и даље међу Србима у све већој превази, због чега је проф. М. Ковачевић, такође саговорник у Новостима, у својој значајној књизи Борба за ћирилицу и српски језик (2018) закључио: “Ћирилица је данас толико угрожена латиницом да јој пријети потпуни нестанак“ (стр. 127). А то је та латиница (гајица) која се 77 година намеће Србима као „секундардно писмо“ и које је данас не само примарно него у многим областима српског језикаи једино писмо (нпр.: у банкама, у трговини, у рекламама, на ТВ-екранима, осим на екрану РТС-а, избрисано је свако српско ћириличко слово које је за Брборића и српску лингвистику у институциајма и даље „примарно писмо“. Брборић је (и) овде цитирао Члан 10. Устава Србије, који је својом одредбом уставни спас ћирилице (за шта је најзаслужнији његов частан рођак лингвиста Бранислав Брборић, нажалост, прерано почивши), али да то у пракси, у струци и у закону већ пуних 15 година не уважавају ни лингвисти ни држава (власт). Да чудо буде веће, у Србији су и поједини лингвисти измислили „јавну употребу језика и писма“ коју сматрају супротност „службеној употреби језика и писма“, па истичу да је могуће кршити уставну одредбу о суверености ћирилице у јавности, као да  Устав не важи у јавности, као да се Устав спроводи само у тајности, јер је супротност „јавном“ не „службено“, него „тајно“. Наравно, у целој Европи и  свету, осим у Србији, супротност службеној употреби само је неслужбена употреба јеезика и писма. А то је употреба за личне потребе, коју Устав, наравно, не регулише.

Три катастрофалне грешке српске лингвситике откада самостално брину о српском језику и писму после разбијања Југославије

 Очигледно, ни В. Брборић, као ни већина српских језичких стручњака у институцијма за бригу о српском језику и писму, још не схвата зашто су српски лингвисти у Србији данас (кад их је власт пустила да потпуно самостално нормирају српски учевни (књижевни, стандардни, нормативни) језик и да потпуно самостално решавају питање писма српскога језика у својој струци и правопису, за шта су једини и плаћени).

После разбијања Југославије, без жеље српских лингвиста, извлачења српске лингвистике из једне лоше „политлингвистике“ – сербокроатистичке језичке „науке“, српски лингвисти су 90-их година 20. века направили катастрофалну грешку када је институционално изјављено да је „српскохрватски језик научно уверење српских лингвиста“ и да је практично све оно у вези с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равнопарвности писама“ у Матици српској у Новом Саду 1954. године било и остало „израз уверења српске језичке науке“. А тај договор је, у ствари, увелико уназадио српски језик и донео наставак затирања ћирилице зачете под окупацијом Срба од спољних непријатеља и од домаће комунистичке окупације која је за 15-ак година извршила такву фаворизацију хрватског писма које је од спорадичног писма међу ранијим Србима католицима посебно, довела српску савршену азбуку до изузетака од десетак процената српске ћирилице међу Србима данас. Катастрофалан је била грешка српских лингвиста што су и српски правопис из 1993. године сачинили строго у складу с правилима из Новосадског договора и што су оставили европски и светски уникат који је значио остављање два писма за писање језика Срба, чиме је настављена шизофренична врста деобе међу самим Србима по писму, каква се не допушта ни у једном другом престижном народу у Европи и свету.

Друга катастрофална, још већа од претходне из 1993. године, грешка српских лингвиста у Одбору за стандардизацију српског језика и у другим институцијама за језик (нарочито у САНУ и Матици српској) било је поновно сачињавање решења питања писма у струци и правопису у диграфији (алтернативна писма српска ћирилица и „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, уз катастрофално нетачну оцену у Правопису (издавач Матица срспка, 2010, стр. 15) да није штетно  двописмо у српском језику и да „српска ћирилица још није „егзистенцијално угрожена“. А данас само српски аутошовинисти и „другосрбијанци“ не виде (јер неће да виде) да је ћирилица угрожена до потпуног нестанка, што је закључио и проф. М. Ковачевић, како смо га малопре цитирали.

Трећа катастрофална грешка српске институционалне лингвистике јесте у томе што српски лингвисти уопште не виде себе као кључне плаћене грешнике или кривце за данашње настављање истискивање ћирилице из језика Срба зато што не спомињу себе да су они директно опструисали и данас опструишу Члан 10. Устава Србије мислећи и данас да је могуће решење питања нестанка ћирилице без исправног решења питања писма у струци и правопису по прописима опште праксе у Европи и свету у лингвистичком решењу питања писма у језичкој струци и правопису. Српски лингвисти као да очекују да им данас неко други реши питање писма у складу с Уставом Србије и општом праксом у целој Европи и свету у свим другим језицима.

За разлику од више удружења за заштиту српске ћирилице српска институционална лингвистика делује и у теорији и у пракси као да је она удаљена од њих најмање једну дугу „светлосну годину“. Зато још нема „светлости“ за ћирилицу, јер удружења нису уважена колико су то заслужила да буду јер она једина нуде једино могуће решење питања писма у Срба и њиховом језику, и то у складу с уставном обавезом и општом праксом, у спасавању српске ћирилице. Али, српска лингвистика још не пристаје ни да, аргументовано и стручно, одговори на предлоге из удружења „Ћирилица“, „Српска азбука“ и других удружења, јер их, ваљда, не сматрају „компетентним“. А колико су у српским језичким институцијама стварно компетентни, види се по проценту српске азбуке у српском језику данас (бедних понижавајућих за српски народ и његов језик – десет непуних процената).

Подели: