Анализе

Зашто се не сме пристати на преименовање

За УПЦ може се почети нови период гоњења. Фото: УПН

  • Закон Порошенка о преименовању Украјинске православне цркве – Московска патријаршија у Руску православну цркву у Украјини – машта је расколника.
  • Али зашто је тај закон у потпуности неприхватљив за Цркву? Размотрићемо у чланку.

ПИШЕ: Кирил Александров

У најближе време Уставни суд Украјине треба да размотри случај усаглашености Устава са законом о принудном преименовању УПЦ. УПН је више пута разматрало ту тему и анализирало ко  и зашто жели да се УПЦ преименује, како се врши притисак на судије и друштвено мишљење, ко има користи од тога и чему то све на крају води. То да закон о преименовању није у складу са Уставом и законима јасно је било ком непристрасном човеку. Међутим, данас у нашој држави је све могуће. На пример, недавно затварање три водећа ТВ канала, када су против њих и њихових власника биле уведене такозване санкције.

Било који правник ће рећи да против правних лица и држављана  Украјине држава, по дефиницији, не може да уводи санкције. Могу бити приведени кривичној, административној или другој одговорности у случају кршења закона Украјине. Санкције се могу примењивати искључиво против других држава, њихових држављана и правних лица. Зато се ми, наравно, надамо да ће  законитост и здрав разум превагнути и Уставни суд ће признати закон о преименовању неодговарајућим Уставу, али је и вероватноћа да ће безакоње победити солидно велика. У вези тога може да се јави мисао: а зашто не пристати на преименовање? Па молићемо се, ићи у храмове, учествовати у светим тајнама. Све је исто само под другим именом. Зашто се не сме пристати на то? Хајде да размотримо.

Присетићемо се кратке фабуле случаја: закон о преименовању произлази из тога да се управни центар УПЦ, као, налази у другој држави, конкретније, у “држави агресору”. Зато УПЦ не може да се назива Украјинском Црквом, већ треба да добије други назив, на пример – “Руска Црква у Украјини”.

Аргумент први – кршење заповести Божије

Једна од заповести Божијих, која је дата човечанству још у Старом завету, гласи – немој лагати, или сагласно речи књига Исход или Другозакоње – не изговарај лажно сведочење против ближњег свог. Једнакост тих појмова су сведочили стари оци, на пример, “Не изговарај лажно сведочење, што у себе укључује било коју лаж” (блаж. Августин).

Тврдња да УПЦ има управне органе у иностранству противречи истини. То противречи уставним документима како УПЦ , тако и РПЦ.

Устав УПЦ: “1. Украјинска Православна Црква је самостална и независна у свом управљању и структури. 2. Највиши органи црквене власти и управљања  Украјинске Православне Цркве јесу Сабор Украјинске Православне Цркве, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве и Свети Синод Украјинске Православне Цркве на челу са Митрополитом Кијевским и целе Украјине”.

Као што видимо никакви органи управе из иностранства овде нису наведени. У Уставу РПЦ норме које се односе на УПЦ су изнете одвојено у X поглављу које се зове “Украјинска Православна Црква”. Параграф 4 тог поглавља гласи: “Органи црквене власти и управе Украјинске Православне Цркве јесу њен Сабор и Синод, предвођене њеним Предстојатељем, који носи титулу “Блажени митрополит Кијевски и све Украјине”. Центар управе Украјинске Православне Цркве се налази у граду Кијеву”.

Узајамни однос УПЦ и РПЦ у Уставу УПЦ је одређен следећим речима: “Украјинска Православна Црква је спојена са Помесним православним Црквама кроз Руску Православну Цркву” (параграф 3), а такође “Украјинска Православна Црква … је самоуправни део Руске Православне Цркве” (параграф 5).

Конкретан карактер тог узајамног деловања се састоји у томе да:

  • Предстојатељ Украјинске Православне Цркве се бира украјинским епископатом и благословљава Московским Патријархом.
  • Украјинска Православна Црква добија свети миро од Московског Патријарха.
  • Устав о управи Украјинском Православном Црквом доноси се њеним Сабором и одобрава се Московским Патријархом.
  • Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве има право да прима жалбе украјинских епископа, против којих су донете црквено-судске одлуке у Украјинској Православној Цркви.

Све те ставке се уопште не односе на управљање и не леже у правном домену, то су црквене норме које се тичу религиозног живота. Додатно питање се може појавити поводом Ч.10 П.Х Устава РПЦ: “Одлуке Помесног и Архијерејског Сабора су обавезне за Украјинску Православну Цркву”.  Међутим, ни овде не иде реч о управи.  Норме које су у другим параграфима Устава, а такође другим уставним документима, а поготову општа усмереност тих норми једнозначно говоре о томе да је УПЦ у потпуности самостална у доношењу одлука поводом административних, имовинских, кадровских и других питања. Обавезност одлука Помесних и Архијерејских сабора РПЦ се односи само на религиозну сферу и не тиче се питања управе.  Између осталог, у склоп тих органа улази и епископат УПЦ и, може се рећи, да УПЦ учествује у управљању РПЦ, а не обрнуто.

Зато признавање тога да УПЦ има управне органе у иностранству биће лаж и ако пристанемо на преименовање бићемо криви за кршење заповести Божије. Ако не желимо да починимо грех по том питању, мораћемо да променимо не само уставна документа УПЦ и РПЦ, већ и да променимо цео ред управе УПЦ. Другим речима, одрећи се свог аутономног статуса и вратити статус егзархата који је постојао у време совјетске власти.

Аргумент други – кршење еклисиологије

Признати постојање управних органа УПЦ у Русији и као последице преименовање УПЦ у РПЦ у Украјини значи прекршити православну еклициологију. Тачније – прихватити наметнуто разумевање Цркве као правног лица светског права. Да, Црква живи у држави и регулише се нормама права. Конкретно, она има статус правног лица, има права и обавезе. Али Црква Христова није од овога света. Она делује у свету, али том свету не припада. И основни део односа који се ствара унутар Цркве се односи ка небеском, а не овоземаљском. Ти односи се регулишу Јеванђељем и законом љубави, а не законом државе. На пример, како се може регулисати искреност исповести или то, да ли се човек причешћује “зарад остављања грехова и живота вечног” или због осуђивања. Исто тако не може се гледати на Украјинску и Руску Цркву као на филијалу и главну  организацију са одговарајућим правилима подређивања. Не може се рећи да једна управља другом или обрнуто. Слични приступи су погодни за предузећа, комерцијалне или јавне организације, али не за Цркву. У Цркви је све сасвим другачије. У Цркви се уопште не може рећи да је епископ подређени патријарха, у смислу који светски поглед улаже у реч “подређеност”.

Како например, превести на језик светског права Правило 34 светих апостола: “Епископима сваког народа приличи знати првог међу њима и признавати га као поглавара и не радити ништа ван њихове моћи без његовог разматрања: нека свако ради оно, што се тиче његове епархије и места која јој припадају. Али и први ништа да не ради без разматрања свих. Јер ће тако бити истомишљеност и прославиће се Бог у Господу у Светом Духу, Оцу, Сину и Светом Духу”?

Поготово се не може језиком светског права изразити однос између РПЦ и УПЦ, њихову узајамну везу и зависност. Признати захтеве закона о преименовању значи свести Цркву у сопственом сазнању до нивоа друштвене организације или комерцијалног предузећа, када се може рећи да једно улази у састав другог, а ово је подређено оном. У суштини то је оно, што је покушао да уради још Петар I (онај, који је Романов). Он је спрам примера Немачке, Холандије и других протестантских држава гледао на Цркву као на светску организацију, својеврсно одељење за „духовне послове“.

Аргумент трећи – поглед на свет

За оне који су одрасли у СССР дељење на националности у држави је било поприлично небитно. “Моја адреса није дом и није улица, моја адреса је Совјетски Савез” – певало се у једној популарној песми. Наравно, свака република је имала своје посебне погледе на свет и национални карактер. Али, данас сте могли живети у Летонији, а сутра, на пример, да кренете у Казахстан и да притом не осећате неке нелагодности. И поготову мало који Украјинац се осећао туђим у Русији и обрнуто.

Од момента распада СССР прошло је већ 30 година. Порасло је већ цело поколење Украјинаца за које је Русија – сасвим туђа држава, као што је рецимо Пољска или Аустралија, изузетак је једино језик, којим дан данас говори већи део становника Украјине. Ти људи никада нису били у Русији, никада нису посећивали храмове РПЦ, не сматрају себе верницима Руске Цркве. Да, на крају Литургије се моле за “великог господина и оца нашег Кирила, његову светост Патријарха Московског”, они се моле свецима Руске Цркве, али себе ипак сматрају делом Украјинске Православне Цркве. Зар они немају право на то? Зашто те људе морају насилно превести у другу Цркву?

Наравно, сада ће дотрчати “патриоте” ужарених очију и викаће један гласније од другог – да ето постоји спас – ПЦУ је права украјинска црква. Али ако тај човек неће у ПЦУ? Ако он не сматра ту творевину Црквом? Да ли ће сад код нас држава одлучивати у које ће религиозне организације ступати њени држављани, а у које неће? Хајде да се присетимо украјинског Устава – правног акта од највећег значаја, који тврди да “свако има право на слободу погледа на свет и вероисповести”. И “остваривање овог права може бити ограничено законом само у интересу очувања друштвеног мира, здравља и морала становника или заштите права и слобода других људи”. На неки начин верници који себе асоцирају са УПЦ (а не ПРЦуУ), крше “очување друштвеног мира, здравља и морала становника или заштите права и слобода других људи”? Не! Подсетићемо се – изнад Устава у Украјини не може бити ни један закон. А зато они, који не сматрају себе члановима РПЦ не могу бити насилно тамо пребачени.

Аргумент четврти – кршење јединства

У Украјинској Православној Цркви невероватно очигледно се реализује принцип јединства Цркве Христове ”гдје нема Грка и Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос” (Кол 3:11). УПЦ обједињује у Христу представнике различитих националности, различитих политичких уверења, различитих друштвених слојева и тако даље. Одана деца УПЦ јесу и присталице евроинтеграције и они који су категорички против ње. УПЦ обједињује становнике како западне Украјине, тако и самопроглашене ДНР и ЛНР, а такође Крима. Сви наши погледи на свет и политичке разлике се превазилазе у Христу.

Шта ће се десити у случају преименовања? Лако је досетити се да велики део верника и чак свештенства неће пристати да буду у “Руској Цркви у Украјини”. Појавиће се незадовољство, свађе. Неко ће пристати на нов назив, неко ће бити против, пошто не сматра да има било шта са РПЦ.

Уз то, то дељење се неће толико одвијати по територијалној одлици. Проћи ће кроз епархије, манастире и парохије. Појавиће се непријатељство, узајамно неповерење, биће нарушена усаглашеност и љубав између људи. У вези тога можемо се присетити искуства Декларације из 1927. године митрополита Сергија (Страгородског), будућег патријарха о лојалности совјетске власти. Та Декларација није садржала у себи канонска и поготово не догматска одступања од Православља, али без обзира на то унела је у Цркву дуготрајна превирања и подељеност.

У било ком случају прихватање преименовања ће означавати уништење УПЦ у том облику у којем она данас постоји.

Аргумент пети – УПЦ ће оставити само имовину која јој припада по праву својине, а ни то не мора да буде

Као резултат преименовања од УПЦ ће одузети не само Кијево-Печерску и Почајевску Лавре, али и уопште све манастире и храмове, који су предати УПЦ у дугорочно издавање или бесплатно коришћење. Украјинска Православна Црква може да буде власник зграда које се налазе у државном власништву, али “Руска Црква у Украјини” неће моћи по дефиницији. Вероватноћа да ће бити изгласан одговарајући закон је стопостотна. Хиљаде православних заједница ће буквално бити избачене на улицу. Највише што ће остати то су зграде храмова изграђених од темеља и за које постоје оформљена документа на право својине. Уз то, у пуно случајева такве зграде се налазе на земљишним парцелама које се изнајмљују или их користе заједнице.

***

Изводећи закључак, може се рећи да пристанак на преименовање јесте сагласност на уништење УПЦ и зато је немогућ. Не можемо се сложити са лажима којима нас непријатељи Цркве засипају, не можемо се сложити са уништењем онога што је за нас Црква и њеног јединства у Христу. Нек нам Бог помогне да останемо одани Њему и не подлегнемо никаквим искушењима.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/77533-pochemu-nelyzya-soglashatysya-na-pereimenovanije

Подели: