Анализе

САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО

  • Неки Жиле Фригановић, по занимању усташки мучитељ и кољач српске православне нејачи у „радном логору“ Јасеновац,  трајно је „померио памећу“ у јануару 1943. после садистичког мучења и клања блаженог Вукашина родом из херцеговачког села Клепаца.
  • Све би то остало непознато, да се полудели крвник није пожалио доктору Недељку Неду Зецу, логорашу и јасеновачком лекару, коме је у танчине описао мучење и клање блаженог Вукашина.

ПИШЕ: Драган Млађеновић

Вукашин Мандрапа је рођен у селу Клепци код Чапљине крајем 19. века. Породица Мандрапа се у Сарајеву успешно бавила трговином, па су у улици Милоша Обилића имали угледну и богату кућу. Као имућни трговци Мандрапе су били велики добротвори, чувари имања и појци Старе српске православне цркве св. Архангела на Баш чаршији. Ова Стара црква је подигнута у 15. веку, у време оснивања Сарајева, и представља најстарије здање у граду.

Др Жарко Видовић (Тешањ, 1921 – Београд, 2016), један од малобројних преживелих логораша јасеновачког пакла, познавао је чича Вукашина и његове синове, двадесетпетогодишњег Чеду и двадесетогодишњег Добрила. Др Видовић је забележио да су већ у мају 1941., када су усташе почеле да спроводе терор по Босни и Херцеговини и врше депортације српске нејачи у логоре, Вукашинови синови отишли у збег, тј. „у шуму“, да као оружана национална милиција бране српска села и збегове од усташког терора. Свети Вукашин се из Сарајева склонио у јуну или јулу 1941. Многи угледни Срби се склањају у Србију, а Вукашин бира „шуму“, тј. родно село Клепци код Чапљине. Од тада његови рођаци Мандрапе у Сарајеву не знају о њима више ништа. Отац и синови су у околини Клепаца касније ухваћени, одведени у Сарајево, а одатле 1942. депортовани у Јасеновац, где су сви мученички пострадали.

Прве вести о мучеништву Вукашинову и величини Христова Сведока (μάρτυρ на грчком значи сведок), донео је њихов пријатељ и преживели логораш др Недељко Недо Зец, када је у децембру 1946. дошао на крсну славу Св. Николе Богдану и Славки, јединим преживелим члановима породице Мандрапа. Др Зец је, заправо, пренео опис Вукашиновог страдања и мученичке кончине коју је чуо од Вукашиновог убице Фригановића. Ево укратко те приче:

            „Видећи Вукашина с дугом седом косом и брадом како спокојно и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, обећа да ће му опростити живот ако овај узвикне `Живио поглавник Анте Павелић!` Како блажени Вукашин није ништа одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, зликовац му је одсекао оба уха и нос. Када му је умоболни крвник запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Мученик је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: Само ти, дијете, ради свој посао. Овај одговор и зрачећи небески мир Светог Новомученика сасвим је разбеснео убицу, па му је затим у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Убица је затим полудио, и ово ми је све испричао у логорској амбуланти.“

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин је, као исповедник, унет у Именослов Светих Српске православне цркве. Тада је испеван и тропар Св. Вукашину у 8. гласу српског појања, који гласи:

Вукашине мучениче, нови српски страстотерпче,

Христа ради ти пострада у логору Јасеновац.

Када те мучитељ ножем клаше, ти њему кротко говораше:

`Само ти, дијете, ради свој посао`.

Јер нама је Христос живот вечни дао.

Њега моли, мучениче, као Спаса свију,

Да спасе и род наш Православни.

 

            Нека Бог да да и данас све Православне Хришћане штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког, Српског и Свеправославног. Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним народом српским као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер је Бог и првом хришћанском цару Константину Великом (+337) недвосмислено поручио: „У овоме знаку ћеш победити“ (гр. εν τούτω νίκα , лат. In hoc signo vinces).

Подели: