Анализе

Ковид нам је, дакле, покрио лица (као робовима)

  • Моћнима је потребно да униште друштвене односе, да створе усамљене појединце који су савршени за манипулисање.
  • Постало је чак легитимно и да се лице појединца скрива испод маске.
  • Међутим, како имати било какве односе са другима без да им се види лице?
  • Људско лице је део тела који увек мора да буде слободан и не сме се скривати.
  • Није случајно што је у Античкој Грчкој роб био дефинисан као безличан, дакле без достојанства.

ПИШЕ: Ђанфранко Амато

Током поподневне шетње испод градских сводова, пријатељ ме поздравио, али га нисам  препознао. Због маске коју је носио, нисам могао да га препознам. Тек након што је прекршио строга правила против Ковида, односно, тек након што је склонио “брњицу“, успео сам да схватим о коме се ради и да узвратим поздрав. Тривијална епизода, која се догађа ко зна коликом броју Италијана у ово време пандемије. Ипак, овај мали инцидент ме натерао да размислим о важности људског лица. Немогућа је веза са другим без препознавања лица другог.

Сетио сам се да сам негде прочитао да сваки човек чим први пут у животу отвори очи, тражи лице: лице своје мајке. То тражење се наставља током читавог живота и представља дух исте комуникације и односа са другима. Откривамо да смо људи када можемо да погледамо у лице и кажемо “ти“. У ствари, новорођенче тражи лице мајке, као што дете тражи лице родитеља, заљубљени лице вољене, ученик лице учитеља, човек лице Бога.

Драма данашњег расточеног постмодерног друштва лежи у чињеници да данашњи човек није у стању да свесно било коме каже “ти“. Управо се у овој драми и крије опсесивна и насилна потрага за моћи која у великој мери карактерише уобичајене односе међу људима, засноване углавном на систематском свођењу другог на план о поседовању и употреби.

То је модел културе који моћ већ дуго намеће и просипа около користећи своју смртоносну пропагандну машинерију. Само пратите било који ТВ програм увече или читајте забавне часописе.

Моћнима треба да униште друштвене односе, да створе усамљене, изоловане појединце, који су, можда, самци, без корена, без идентитета, крхки, беспомоћни и уплашени, односно субјекти савршено подложни манипулисању.

Са овог становништа, пандемија Ковид-19 је неочекивана (или жељена?) Мана с неба. Чак је и потврдила да лице треба сакрити иза маске. Али, како успоставити однос са другим, а да му не видите лице? Људско лице је део тела који увек мора бити откривено и који не сме бити скривен.

Није случајно да је у Античкој Грчкој роб дефинисан као ἀπρόσωπος (апрòсопос), то јест, а- без, прòсопос- лице. Дакле, без достојанства, без слободе, пуки „res“ [„ствар“ на латинском] , предмет у рукама господара. Непокривено лице знак је слободе. И губавци, уклањани из заједнице, били су без лица.

Лице је и оно што човека разликује од животиње, како нас је научио велики Цицерон у свом делу De Legibus (I, 27): “(…) is qui appellatur vultus, qui null in animante esse praeter hominem potest, indicat mores” (Оно што се назива лицем, које не може постојати ни код једног живог бића, осим код човека, указује на карактер особе).

Лице је кључни елемент људских односа. Чак је и Бог, да би се људима представио, морао на тренутак да покаже и своје лице, постајући човек, то јест, улазећи у Историју као личност. Открива се преко лица Исуса Христоса, који је постао лице људског усуда, природа значења нашег бића, управо зато што је Исус Христос лице Оца.

Тиме је потпуна дефиниција људског смисла у свету дошла преко лица.

Сетио се и да је литвански филозоф, Емануел Левинас, већи део својих филозофских истраживања посветио значењу лица. За литванског мислиоца, откривање, а тиме и представљање другог, одвија се у дијалогу, “лицем у лице“. Други тада бива откровење доступно посебно путем лица, које је примарно средство комуникације и алат којим се открива свачија људскост, до те мере, да омогућава увид у траг Бесконачног. На човековом лицу се највише виде гримасе, а тиме и његов однос према Моћи. Зато је лице – као што је јасно написао Ђорђо Агамбен, други филозоф којег поштујем – и “место политике“.

Посебно стање у које је човечанство упало током пандемије Ковид-19 отишло је толико далеко, да се скривање лица сматра нормалним, чак се смтра потребним да је дужност спречити другог да открије своје лице. Агамбен, такође, и упозорава да “земља. која одлучи да се одрекне сопственог лица, која свуда маскама покрива лица својих грађана, је земља која је из себе избрисала сваку политичку димензију“. И “у овом празном простору, подвргнутом неограниченој контроли у сваком тренутку, појединци изоловани једни од других, који су изгубили непосредне и чулне темеље заједништва, могу само да размењују поруке, које се шаљу имену без лица“.

Никада, као у ова времена, када се испоставља да ванредна здравствена ситуација условљава и законе, када Ausnahmezustand (стање изузетности) Карла Шмита ризикује да постане нормална парадигма владе, лице је заиста место политике. Оно је изазов тиранији која полаже право на народ безличних, “апрòсопос“, кога чине безлични појединци, без достојанства, без идентитета и без слободе.

Агамбен је веома јасан о овом питању: “Наше неполитичко време не жели да види покаже своје лице, држи га подаље, маскира га и крије. И не сме да буде никаквих лица више, само могу цифре и бројеви. Чак је и тиранин безличан.” И, то је то.

 

***

Извор: https://lanuovabq.it/it/cosi-il-covid-ci-ha-coperto-il-volto-come-gli-schiavi

Превод на енглески за Геополитика.ру: Костантино Ћеолдо

Превод на српски: Геополитика.ру

Подели: